Sinoć, nošena ko zna kakvom asocijacijom, pade mi na pamet misao da ja uopšte nisam obajvila svetu epilog priče o udžbenicima poručenim preko interneta.

Posle višesatnih bezuspešnih telefonskih poziva, koji su se ponavljali iz dana u dan, negde početkom oktobra, dakle mesec dana po poručivanju udžbenika, odlučim da počnem da zovem redom brojeve koje sam našla na internet strani Zavoda. I na kraju mi se javi ljubazna teta iz kabineta direktora. Opričam ja njoj slučaj i ona me opet uputi na iste brojeve. Na moje podrobno objašnjenje o nejavljanju ona mi da direktan telefon šefa prodaje. Posle nekoliko poziva, javi se čovek i taman kad je hteo (opet) da mi da one iste brojeve, ja ga prekinem, pojasnim, on mi izdiktira neki treći broj i kaže koju finu tetu da tražim. Okrenem ja teško dobijeni broj i neka od finih teta mi prebaci lokal i posle slušanja muzike mi kaže da je lokal zauzet. Kad sam je treći put pozvala (zauzet lokal, šta da se radi) ona mi da još jedan broj da njega zovem i tražim onu istu finu tetu na koju me je uputio šef. Iz trećeg puta, dobijem (konačno) finu referent – tetu. Pogleda ona u kompjuktor i kaže kako je 14.9. fakturisana a 15.9. prosleđena porudžbina na moje ime.

Pobesnim ja, jer sam u trenutku ukapirala da je drage nam poštare(ke) mrzelo da pošalju obaveštenje da je paket stigao. S tim da znam da su mojoj mami dva puta vraćali paket jer ga nije podigla u roku od 4 tj. 1 dan (iako su dužni da drže paket 5 dana od primitka obaveštenja) stvarno poludim. Koliki je problem napisati nekoliko reči na kartončić i dati ga poštaru, koji svakako prolazi pored moje kuće svakoga dana?!?

I da, fina teta iz Zavoda mi je rekla da je jednostavnije da kupim knjige u knjižari ako imam način (do tad su sve gužve prošle) nego da mi oni, u gomili paketa koje je pošta vratila, nađe moj paket i prosledi. Plus što im je nedostajalo dve knjige koje su u knjižari imali.

Sve javne službe su nam … ih … ne zna se koja od koje bolje i efikasnija …

Jedan moj poznanik, Mile , je pre nekoliko dana išao u poslovnicu MTS-a ovde u Aranđelovcu, zbog isteka ugovora koji ima. Pošto je prethodni ugovor istekao, on je hteo da obnovi ugovor, promeni tarifu i kupi novi telefon. Obzirom da traženog modela telefona nije bilo, šefica poslovnice je predložila da naruči telefon iz centrale i da ga pozove kad telefon stigne. U međuvremenu je šefica otišla na odmor a neko od radnika je zvao Mila da mu kaže da će, ipak, telefon sa sve ugovorom stići na njegovu ličnu adresu. Tada je još jednom Mile pitao za uslove ugovora sa tom novom tarifom i koje su cene nekih drugih telefona ako pomenuti model ne stigne i ostalo je da se telefon sačeka.

Post-express je u stilu imena brzo doneo telefon, ali je cena koja je trebala da bude plaćena  za paket bila skoro 2.000 din veća, što znači da su poslali ugovor za paket BEL 50 (stari) umesto za MIX 500 (novi). Naravno usledili su pozivi poslovnici, osobi koja je sve to i zamešala (jer nije dovoljno pažljivo saslušala korisnika) i dalje u krug, do ubeđivanja da nikako ne može to da se reši, ugovor je poslat sa telefonom i treba da se plati ta cena a  posle nije problem da se zameni paket !!!

Upornost se isplati, pa je, obzirom da uvek postoji rešenje ( u ovom slučaju: neću da preuzmem paket, paket se vrati u MTS express, poslovnica poruči ponovo telefon ali na svoju adresu, pozove korisnika da tamo potpiše ugovor i preuzme telefon i eto) telefon vraćen i sada se čeka dalja akcija radnika poslovnice. (“Mož’ da bide, ne mora da znači”)

Dakle, “MTS imate prijatelje!” …  ‘al za malo…

Apotekarska ustanova u Aranđelovcu (ili već kakav je zvaničan naziv) je u poslednjih nekoliko godina renovirala svoje dve (od tri) apoteke. I sve je lepo, boje su vesele, pultovi su moderni, postoje i dva računara na dva odvojena šaltera….

Sve to, džabe. Kome su potrebna ta dva računara kad uvek (baš uvek) sa pacijentima (kako to farmaceuti vole da kažu) radi samo jedan farmaceut?

Odem malopre u apoteku, ispred mene dvoje (i zbog toga i odlučim da sačekam, jer je u prethodna dva prolaza bilo više od pet ljudi u redu), rade tri apotekarke… Ali, jedna pakuje lekove tj. spakovala je nekih desetak kutijica lekova i posle toga je otišla u službene prostorije. Za njom je otišla druga koja je prethodno sravnila recepte sa iznosima učešća i ostala je najstarija koja je toliko spora, da sam ja htela da vrištim na kraju.

Kada sam izlazila, iza mene je ostalo još nekoliko ljudi koji su u međuvremenu pristigli.

Još uvek nemaju knjigu utisaka. Ili je bar ja nisam videla.

Krenem jutros malo pre 7 na posao. Oko mene sve lepo, belo. Krovovi, krošnje drveća, trotoari i kolovozi.

Kao i svake godine, bez obzira da li je novembar ili februar, JKP “Bukulja” uvek bude iznenađeno snegom. Tako da su ovoga jutra, ne baš tako malobrojni automobili klizali uz i niz glavnu ulicu jer sneg nije bio ni raščišćen niti je bila bačena so.

Eto, tek da napomenem.