Dobra strana snega, niskih temperatura i skoro kompletnog kolapsa u normalnom funkcionisanju zemlje Srbije je spajanje Sretenjskih praznika sa vikendom Dakle, pet neradnih dana, idealno za kraći put. I tako se mi nađosmo na Jahorini, posle tri godine. Naravno, nezaobilazne usputne stanice Mokra gora i Višegradski most.

Deca i ja smo naučili da skijamo na Jahorini, oduvek voleli da tamo odemo i sada smo ustanovili da nam je baš nedostajala Kopaonik je bio dovoljno dobra zamena, ali mi (nam) je Jahorina prirasla srcu i kao da smo se vratili kući odnekud Sve poznato, prijateljski raspoložena lica i nekakav osećaj pripadnosti. Ljudi koji žive i rade na Jahorini uvek su bili jedan veliki plus ove planine, neposredni, spremni na šalu, druželjubivi.

Jahorina, ista kao i uvek sa nekoliko dobrih promena – na Ogorjelici I i Poljicama su šestosedi sa kožnim sedištima umesto metalnih dvoseda, staze čini mi se šire ispeglane nego ikada ranije, kad je dobra vidljivost skijaš dokle god ti pogled seže. I dalje je na Kopaoniku sve to mnogo bolje uređeno, obeleženo, našminkano ali opet i ovo je dovoljno dobro. Bila je gužva na stazama i na liftovima u određenim trenucima (i više od trenutaka, jednom smo čekali pola sata da sednemo u korpe ) ali nam ništa to nije smetalo da uživamo u ovoj prelepoj planini.

Da li zbog planine, ljudi, vazduha, dobrog raspoloženja celog društva ili nekih mi nepoznatih varijabli uglavnom bilo je odlično.

Još slika na Flickr-u.

Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

U nedelju sam se vratila sa skijanja.  Ove godine smo bili na Kopaoniku i to je moje prvo višednevno skijanje na ovoj planini. Do sada sam išla nekoliko puta na dan ili najviše dva i činilo mi se da moji utisci nisu potpuni ili verodostojni, ali sada mogu da donesem pravi sud

Da ne bude da sam previše zahtevna, oštra, kritična … za početak da kažem ovako: kako se primicao kraj zimovanja sve sam više postajala ubeđena da je sve stvar navike i mesta gde počneš da učiš da skijaš. Za mene je to Jahorina i uvek mi je ostajala u lepom sećanju, bez obzira na vreme, količinu snega i smeštaj.

Pa da krenem od početka: vreme je bilo loše, uglavnom magla uz vetar i zavisno od dana i sneg.  Jednog dana je čak padala i kiša a u subotu je to bio pravi pljusak. Kažu ljudi koji žive gore da ne pamte kada je na vrhu planine padala kiša.  To verovatno jer sam ja bila tamo .

Staze nisu bile dobro sređene, jer se “peglaju” posle pet, kada se zatvore za skijaše. Ukoliko tokom noći padne sneg, kao što je bio slučaj u noći između nedelje i ponedeljka, koga briga, skijajte po novom snegu i razbijajte sami prolaze. A kako se ja loše snalazim u prostoru, nikako mi nije prijalo prelaženje sa Karamanskog dela planine na Pančić ili tamo dalje na Gobelju, naročito po magli i vetru … ali to je do mene

Valjda zbog vetra i magle žičare su išle brzinom puža, tek da se dodatno smrznemo dok nas otpela do vrha. Ništa od nekadašnje brzine. Prvi sunčani dan je bio petak. Pogled seže ko zna koliko kilometara, blag minus taman koliko da se ne topi, malo skijaša na Gobelji, fine staze, nema gužve. Bilo je tako dobro da sam mogla da pretpostavim da neće da traje dugo.  Oko podne se ponovo naoblačilo i počeo je da duva vetar zbog kojeg su, oko 2, sve staze zatvorene. Takva nam bila skijaška sreća

Sa druge strane, zbog te magle i lošeg vremena skoro sve vreme smo skijali zajedno, pravili pauze uz sjajne krofne u “Rtnju”, gledali kako nam Jana beži niz padine i navijali da Čeda ne padne u pokušajima da izvede egzibicije, sve to uz Jelicin nezaobilazni osmeh, tako da smo, računajući i vreme provedeno posle skijanja imali priličan broj sati kvalitetno provedenog vremena u krugu naše porodice. Šta još očekivati od odmora?

Petak je bio rezervisan za skijanje u Austriji (kako je lepo kad sa jednom vizom možeš da prođeš kroz nekoliko zemalja i da vidiš i uradiš mnogo interesantnih stvari …) o kojem odavno slušamo. Naši prijatelji skijaju tamo poslednjih dvadeset sedam godina (!!!) i nikad im nije dosta. Sada je i meni jasno zašto.

Već obučeni u pozajmljenu opremu, sa spakovanim skijama, pancericama, kacigama i naočarima jer tamo retko ko skija bez kacige, krenuli smo u 6h. Kiša nas je pratila celim putem do St.Galenkirša (St. Gallenkirch) odakle polazi gondola, pa smo, inače zbunjeni različitim prognozama, u sebi navijali za neko bolje vreme u toku dana. Dok smo kupili ski karte (30€ dnevno) i iznajmili pancerice za mene (10€), kiše više nije bilo, pa smo malo bolje raspoloženi seli u gondolu šestosed i krenuli sa 1000m nadmorske visine ka 2300m. Što smo bili bliže vrhu, pogled je bio lepši i snežniji

Silvretta Montafon skijalište opisuju kao najlepšu i najbolje razvijenu ski oblast u Alpima. Takve epitete i zaslužuje jer su staze prelepe, široke, dobro ispeglane i pravi raj za skijaše svih kategorija. Čak je i sneg nekako drugačiji, rastresitiji i paperjastiji. Ima staza za svačiji ukus a gondole i ski-liftovi su priča za sebe. U šestosedima su sedišta kožna i greju se. Postoji kapsula koja se spušta skoro skroz do skija, kada pada sneg ili je jak vetar tako da se u ski-liftu ugrejete i malo zaštitite od hladnoće. Kapsule se automatski zatvaraju kada skijaši siđu, da sneg ne bi padao i kvasio sedišta.

Skijali smo od 9 sati ujutru negde do 16h, kada se staze i zatvaraju uz dve pauze, jednu za ručak i jednu za kafu i slatkiše (kako su samo ukusne knedle, punjene džemom od šljiva, prelivene sirupom od vanile i posute makommmm). Kako je odmicao dan, vreme je bilo sve bolje, pa smo negde do 14h dva puta obnavljali sloj kreme za sučanje, jer je bilo sunčano i toplo. U odnosu na broj skijaša koje Montafon može da primi, staze su bile skoro prazne pa je samim tim bilo lakše i lepše skijati.  Stvarno je to bio dan za uživanje i pamćenje tokom kojeg smo prešli više kilometara nego za 3 i po dana skijanja na Jahorini i koji je prošao u dobrom raspoloženju, još boljem skijanju i što je najvažnije bez ikakvih nezgoda.

Jedini minus u svemu tome je što smo videli kako izgleda skijati u Montafonu, pa ćemo Kopaonik, Jahorinu ili neka druga, nama bliža i pristupačnija skijališta doživljavati sasvim drugačije.

U Beringen smo stigli oko 7 uveče, taman na vreme za večeru i pripremu za sutrašnji povratak kući. Sve u svemu, napornih ali prelepih osam dana u tri evropske zemlje.

Stavila sam fotografije sa Jahorine na Flickr. Pa koga zanima kako je to izgledalo, ukratko naravno, samo su tu neke odabrane, može da pogleda

Valjalo je da je duže trajalo, ali sad, šta da se radi…

Ove godine organizacija skijanja je malo podbacila, pa umesto da odemo 21.02. na Kopaonik, uputili smo se 1.03. na Jahorinu. Inače, više volim Jahorinu, ali sa ove tačke gledišta znam da je bolji izbor bio Kopaonik i to u tom terminu.

No, sada nema ni veze. Posle nekih 5 i po sati, stigli smo na odredište. Snega preko 120cm, sunčano i odlično za skijanje.  Brzinskom brzinom smo uspeli da se nacrtamo na stazi već u 12:30h, jedini problem je bila veelika gužva na žičari, jer Ogorjelica 1 nije radila a kao da je “pola Evrope” kako je neko u redu rekao, došlo da skija na Jahorini. Ipak, odličan početak.

Ponedeljak je osvanuo sa maglom, snegom i vetrom. Obzirom da su temperature bile blizu nule, sneg koji je padao je bio baš mokar pa je i to otežavalo skijanje. Tokom dana se izvedravalo i smirivalo i ponovo počinjalo lošije vreme. Ipak, proveli smo ceo dan na stazi, uz pauzu u kafiću pored staze (uz mađarsku gulaš čorbu i Franck-ovu kafu koja je stvarno odlična, kao iz reklame ) Posle toga, evakuacija u apartman, klopa, odmor i šetnja… Utorak je bio preslikani ponedeljak, možda sa malo više magle i snega a sa manje bistrih delova dana, verovatno kao uvod u sredu kada je vetar bio toliko jak da mi nije bilo jasno kako ne oduva maglu koja je bila sve gušća. Korpe na žičari su bile mokre od snega koji je padao sve jače i jače, tako da smo do pola dana bili skroz mokri. Da ne pominjem da sam u par navrata poželela da imam kojih 10-20kg više ne bih li se uspešnije borila sa vetrom koji mi je duvao u lice i sprečavao da idem gde ja hoću.  Uglavnom, skijaški dan smo završili oko 14h odnosno 15h, kako ko. Moram da napomenem da je Jana skijala dugo koliko i mi, hrabro i po vetru i magli. A skija sve bolje i bolje

Juče žičare nisu ni radile. Samo dva ski-lifta na kojima je bila neviđena gužva. I mi se spakujemo i krenemo nazad. Tako da smo imali ultra kratko skijanje od 3 i po skijaška dana. Vajdica. Slike po podne ili sutra na Flickru.

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva auta (kumovi išli sa nama ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom za početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Te subote staze su prestale sa radom oko podne, zbog jakog vetra koji se vremenom pretvorio u kišu a uveče u jak sneg. Do ujutru je na stazama bilo desetak centimentara novog snega. Iako je naše skijanje bilo završeno bilo je lepo videti sve to.

Uživali smo i u povratku, posle doručka u “Ognjištu” krenuli smo nazad. Vreme je bilo je lepo i sunčano, što i okolinu čini lepšom. Izuzetak je most na Drini koji je meni uvek lep. Posle toga ponovo granični prelazi, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom

Put na Kopaonik smo odlagali nekoliko dana i na kraju krenuli u subotu rano ujutru. Stigli smo na vreme da kupimo ski pasove (3.100 din dvodnevni za odrasle) i da u devet sati sačekamo otvaranje žičare.

Zbog različitih, uglavnom meteotoloških razloga (veliki minusi, magla, veliki plus i topljenje,…) moji utisci sa skijanja na Kopaoniku nisu bili baš sjajni, pa sam i ovoga puta otišla tek da dodam još koji pređeni kilometar u svoje skijaško iskustvo. Ali, ovoga puta me je Kopaonik dočekao vrlo prijateljski

Sunce, temperatura malo ispod nule, sređene staze, nimalo gužve na žičarama, sve u svemu, kompletno uživanje. Prvih pola sata skijali smo na stazi “Sunčana dolina” koja je baš takva kako joj ime kaže, blaga, široka i sunčana (po težini plava) dok smo se malo podsetili kakav je osećaj biti na skijama. Ove godine radi i staza Krčmar (crna) koja je bila zatvorena od bombardovanja zbog kasetnih bombi i ona je bila naše sledeće odredište i staza na kojoj smo skijali skoro celoga dana. (Fotografije su na Flickru )

Da se ne bi gnjavili oko traženja smeštaja na vrhu (gde je sve, uglavnom, puno ali nema mnogo skijaša na stazama) spustili smo se u Jošaničku Banju. Večerali smo u poznatom restoranu “Velež” (pastrmka je fenomenalna a i dimljene vešalice u sosu od kajmaka i pečuraka su vredne hvale) i to za novac kojim bi ovde u Aranđelovcu platili pola takve večere. Prespavali smo u novom hotelu “Oaza” (sajt još uvek u izradi). Za 1.000 dinara koliko je prenoćište (1.200 sa doručkom) dobili smo prostranu, toplu i čistu dvokrevetnu sobu. Sasvim dovoljno za odmor od skijanja.

Drugi dan je u mnogome ličio na prvi, opet sunce, sneg i skijanje. Moram da priznam da se na svakom koraku vidi koliko je uloženo u Kopaonik. Novi četvorosedi jako brzo razbijaju gužvu na žičarama, ratraci peglaju staze i u toku dana (bilo ravno nemogućem ranijih godina), osoblje na žičarama je tu da pomogne pri sedanju na sedišta, sve u svemu mnogo bolje nego ranije.

Kao što rekoh, moji prvi utisci sa Kopaonika nisu bili nešto, ali je ovaj vikend mnogo popravio tu sliku. Pravo skijaško uživanje

Posle dugog premišljanja, da li da krenemo na zimovanje ili ne, čiji je osnovni razlog bio to što nigde nema snega, 10. februara smo ipak došli na Jahorinu.

Vremenske prilike su nam dva dana trenirale živce, a onda je ponedeljak bio pun sunca i sa dovoljno snega da nam obeća još neki dan uživanja na snegu.

Juče je padala kiša i to tako jaka kiša, da sam već htela da počnem da pakujem stvari i da krenem nazad, ali se jako brzo pretvorila u sneg koji je padao cele noći.

Današnji dan je osvanuo malo maglovit ali to, pored ispeglanih staza i velikog broja skijaša nismo ni primetili Tokom dana, magla se podigla pa je, pred sam kraj skijškog dana, bilo pravo uživanje biti na stazi. Nadam se da će tako biti i sledećih dana dok smo ovde.

Dakle, Jahorina, sa svojim stazama i ljudima koji su tu ili tu dolaze, je pravo mesto za aktivni odmor. Uz puno mesta za pauze tokom dana ili izlazak uveče, za nekoga sve a za svakog po nešto. Naročito u uslovima kada je za neke druge skijaške centre sneg misaona imenica

Zimski raspust ovde godine traje od 3. do 22. januara, tako da su naši planovi o skijanju sa decom tokom raspusta, najblaže rečeno, odloženi. Da bi ih, bar na kratko, podsetili kakav je osećaj stati na skije, otišli smo na Kopaonik na jedan dan i to u subotu 14.01.

Na Kopaoniku sam bila, poslednji put, pre 11 godina i nije mi se mnogo dopao, što zbog moje tadašnje sprečenosti da skijam, što zbog gužve i lošeg vremena. Nadala sam se da će ovoga puta bili bolje.

Stigli smo ujutru, oko pola devet, baš kako smo i planirali i ja sam otišla da kupim ski-pasove (1.000 din za decu, 1.500 din za odrasle) da bi mi ljubazni šalterski službenik objasnio kako se za svaki ski-pas daje i 400 din depozita jer su kartice magnetne koje mogu ponovo da se upotrebe, pa da bi bili sigurni da će ih dobiti nazad … Sve je to lepo, ali ja nigde nisam videla na sajtovima koje sam gledala pre polaska (ne kažem da negde ne piše, samo da ja nisam videla) taj detalj. I pošto nisam imala kod sebe svih 1.600 din potrebnih za depozit, morala sam da se šetam nazad do parkinga i onda ponovo do šaltera. Razumem ja da su oni ponosni na svoje nove mašine i magnetne kartice, ali uvek treba imati drugu opciju, jer možda ja baš volim običan ski-pas koji ubacim u mašinu (umesto da prođem posle jednog kratkog biiip što je stvarno za pohvalu i mnogo ubrzava prolaz na žičarama ) a i mogu da ga ponesem za uspomenu, da ne pominjem da za takve ski-pasove ne treba depozit.. Ili bar treba da budu sigurni da su sve dovoljno dobro obavestili.

Prvi odlazak do Pančića (najviši vrh 2018m) je prošao u iščekivanju smrzavanja, jer je svuda bila magla koja je, čini mi se, smanjila ionako nisku temperaturu. Kada smo prešli na druge staze, bilo je dosta toplije, naročito kad se, ponekad, pojavljivalo Sunce.

Novi četvorosedi su baš dobri i postavljeni na mesta gde su ranije bile velike gužve, pa je tako rešen jedan od problema. Ski liftovi su prilično brzi, pa nije bilo velikih gužvi ni tamo.

Staze su široke i kratke, uglavnom blage. Sneg je bio lep i dobar za skijanje. Najlepše smo skijali na stazama Gobelja 1 i 2, jer je bila najmanja gužva i na stazama i na liftovima i tada je bilo najtoplije, mada su i te dve staze prilično kratke pa sam imala utisak da više vremena provodim na ski-liftu nego u suprotnom smeru.

Moj osnovni problem je bila hladnoća (oko -9°C) i nemogućnost bilo kakvog grejanja osim ako ste raspoloženi da na to izgubite sat ili dva(dok odete negde gde možete da uđete u toplo,…) što mi nismo bili, obzirom da smo došli samo na jedan dan. Ipak, sve u svemu, nije bilo loše. Sad bar znam kako izgleda skijanje i na, tom toliko popularnom, Kopaoniku.

Nije da bih menjala Jahorinu čuvenim Kop-om

Od silne gužve i obaveza raznih oko već proteklih praznika (Svima želim puno zdravlja i zdrave pameti a za ostalo neka se snađu pomenutim adutima), nikako da stignem da ispričam utiske sa putovanja po Švajcarskoj kojim sam doobro napunila baterije pa sada sa lakoćom mogu da se nosim sa sivom svakodnevicom palanačkog života. Bar neko vreme.

Lojkerbad (Leukerbad) je mesto nekih 320km udaljeno od Ciriha, što je oko tri sata vožnje ako se ide dužim putem, kojim smo mi išli. Prošli smo pored Ženevskog jezera (koje je veliko, baš veliko, meni više liči na more) i išli smo kroz Sion, što na francuskom znači Sunce (ili nešto tako) jer je to mesto sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Sion je čuven i po vinogradima i vinima koja se tamo proizvode. Kako su to Alpi (Bernski Alpi) i nema mnogo obradive zemlje, u vinogradima je iskorišćen svaki raspoloživi centimetar. Sve je podrezano i povezano pod konac. Bar tako izgleda iz automobila.

U Lojkerbad smo stigli uveče 25.12. što je bilo Badnje veče hrišćana katolika, koji ovde preovlađuju, pa je sve bilo pusto i prazno obzirom da je to najveći praznik koji se proslavlja u krugu porodice. Na ulicama su mogli da se vide samo ljudi koji su ili pravoslavci ili neke druge vere a jedva smo uspeli da nađemo restoran koji te večeri radi da ne pominjem to da smo svi bili gladni … verovatno i više nego inače jer smo znali da ima malo šanse da bilo šta negde kupimo bar za prvu pomoć.

26.12. smo krenuli na skijanje već od devet sati. Dnevni ski pas sa Torentom je 44chf (oko 28€). Torent je vrh do koga idu velike gondole (80 ljudi plus vozač ili 6400kg) i male gondole u koje može da sedne šestoro. Početna stanica velike gondole se nalazi na 1450m nadmorske visine a do nje se može stići autom (tu je i veliki parking), autobusom ili skijama ako se krene sa druge strane planine kako smo to mi radili. Krajnja stanica je na oko 2500m i tamo se nalaze garderobe, restoran, uslužni ski servis, toaleti i krajnja stanica malih gondola. Ski lift (od gondole na veće visine idu liftovi sa tzv. sidrima) koja ide na najveću visinu od 2700m nije radio, verovatno jer nije bilo dovoljno snega za skijanje u tom delu.

Što se količine snega tiče, bilo je taman dovoljno za skijanje, dobrim delom je bilo leda na stazi a ponegde i kamenja i zemlje. Ipak, imali smo sreće jer u prethodnih 4 ili 5 godina snega uopšte nije bilo u ovo doba godine. Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje. Staze su strme ali široke i dobro sređene, pa nije problem savladati ih. Na mnogo mesta izgledaju kao levak pa sam imala utisak da više skijam uzbrdo nego nizbrdo Na stazi smo ostali do poslednjeg momenta (gondole rade do 16:15) i u apartman se vratili oko pet. Već oko šest smo bili u drugom vrlo interesantnom i upečatljivom delu Lojkerbada – na bazenima.

Lojkerbad je poznata banja (kako i samo ime mesta kaže) koja ima tople vode čija se temperatura kreće između 28 i 43°C. Ima četiri bazena od kojih su dva napolju. Osećaj je skoro neopisiv: topla voda svuda oko vas, uživancija, a ljudi koji prolaze ili gledaju sa terase su u debelim jaknama, kompletno opremljeni za hladnoću. U bazenu koji je napolju su svi, pa i bebe od nekoliko meseci, brčkaju se na -6°C bez ikakve nelagode. Jedino je potrebno ukvasiti glavu s vremena na vreme, tek da vam se ne smrznu uši ili nos Na spoljnim bazenima ima velikih tuševa ispod kojih možete da stojite koliko god vam je volja i stalno je toplo. Tu su i dva odvojena dela koji neodoljivo podsećaju na jacuzzi kade sa sve balončićima i strujom koja vas vrti u krug. U unutrašnjem bazenu su uz ivicu odvojeni delovi gde su ventili koji ubacuju vodu u bazen ali su namešteni na različite visine tako da rade kao masažeri i sve je regulisano znakom sa strane koji uz zvuk i natpis obaveštava kada je vreme da se pomerite za jedno mesto u redu. Sve je lepo zamišljeno i organizovano Čak i ormani u svlačionicama koji mogu da se zaključaju samo ako ste u unutrašnju stranu brave ubacili karticu za ulaz na bazen. To možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je bio vrlo interesantan detalj obzirom da znam kako (ne) izgledaju svlačionice na našim bazenima.

Posle sat ili dva provedenih u bazenima a sve to kao završetak skijaškog dana, ostalo nam je samo da se lepo ušuškamo u krevetima i odemo u carstvo okrepljujućeg sna.

Prvo buđenje u Cirihu (Zürich) donelo mi je mračno iznenađenje: ovde sviće dosta kasnije nego u Srbiji, tako da je i u pola osam bio mrak. Ne potpun, jer je prozor sobe u kojoj spavamo okrenut ka ulici koja je dobro osvetljena.

Posle uobičajenog doručka (slatke kifle, med/džem, kafa/sok od pomorandže) krenuli smo put Flumserberga, skijališta udaljenog oko 100km od Ciriha, što je oko sat i po vožnje, sa sve gužvom u gradu. Na putu su ograničenja oko 120km/h i svi ih poštuju, pošto svuda ima radar-kamera koje fotografišu vozače koji žure i to im posle debelo naplate (pored uobičajenih iznosa za kazne, ovde se kazne određuju i prema imovnom stanju da bi osoba koja plaća kaznu osetila težinu iste).

Flumserberg je planina iznad grada koji se zove Flums (!) i nalazi se u delu zemlje koji se zove Hajdilend (Heidiland) što znači da je u tim planinama živela Hajdi sa dekom , i baš tako i izgleda: sve kuće su planinskog tipa, sa onim lepim kosim krovovima, kapcima na prozorima, visoke najviše tri sprata. U podnožju planine je veliko parkiralište odakle kreće gondola koja ide do sledećeg takvog prevoza, pa kada je veliki sneg, ljudi uglavnom tu parkiraju svoje automobile i gondolom idu gore. Pošto je dan bio bez padavina a kolovoz suv, mi smo autom otišli dokle god je bilo moguće.

Ceo gradić je lep, tih i pun restorana, prodavnica i drugih objekata koji samo mogu da vam budu na usluzi. Možda je drugačiji kada je veća gužva, ali je juče bilo tako.

Ski pasovi imaju različite cene u zavisnosti od sata u kojem ih kupite. Najskuplji su ujutru, kada staze počinju da rade (9h) i tada su oko 50 CHF. Mi smo došli u 11h, pa smo ih platili 44CHF (oko 29€). Ima mnogo žičara a još više staza. Deo odakle smo krenuli zove se Tannenboden i na visini je od 1440m. Ostali vrhovi, na kojima postoje staze i žičare su: Prodalp 1576m, Prodkamm 1939m i Maschgenkamm 2020m. Najviši vrh je Magerrain i to sa 2534m ali se tamo ne skija

Staze su odlično obeležene, široke i dobro sređene, tako da uopšte nemate utisak da su strme, a jesu. Ima i ravnijih delova, ali širina je to što ih čini sasvim jednostavnim za skijanje čak i početnicima kao sto sam ja (ovo mi je bio 17. ili 18. dan skijanja u životu). Sedišta na žičarama su za četvoro i klupe su dobro postavljene i jako su udobne. Ipak je najudobnija gondola (isto za četvoro) kojom se putuje dvadesetak minuta, što je dovoljno za odmor i neki slatkiš za okrepljenje. Kao i u saobraćaju, i u skijanju postoji veliki stepen tolerancije prema drugima tako da nisam videla ni jedan sudar ili takav sličan čin na stazama.

Ski liftovi rade do 16:15h, što je nama sasvim odgovaralo za prvi dan na snegu. Krenuli smo nazad nešto posle pola pet i već oko 18h smo ponovo bili u Cirihu.

To bi bilo to za prvi dan

Danas idemo u šetnju po gradu, pa će biti novih vesti večeras.