I druga nedelja našeg junskog odmora počela je sunčano i toplo. Ponedeljak smo, standarno, proveli na plaži i u hladovini, zavisi od dela dana. Uveče smo šetali po Budvi, išli na kolače i sve lagano. Negde oko jedan sat posle ponoći počela je agonija zvana stomačni virus. Da ne prepričavam detalje, jedva sam sačekala jutro. Bila sam iscrpljena, praznog želuca i relativno loše raspoložena. Dan je protekao uz mineralnu vodu, spavanje, instant supe i na kraju povišenu temperaturu koja je izazvala još spavanja. U sredu sam bila kao nova. Opet plaža, sunce, more, uživancija.
Petak je bio rezervisan za provod sa ćerkama Išle smo u Budvu, u kafić Hacienda i pile Mojito koktel. Jana, naravno, bezalkoholni

U subotu smo se polako spremali za povratak i čekali otvaranje novog dela hotela Maestral i koncert Severine i Željka Joksimovića. Otvaranje je bilo fino, uz bogat švedski sto, simpatičan izbor pića i dug i efektan vatromet. Koncert je počeo posle  pola 11 i trajao do pola dva-dva. I Severina i Željko Joksimović su odlično pevali i zabavljali publiku. (Fotografije kad Čeda objavi na FB i da dozvolu da ih i mi ostali koristimo )

Sve u svemu, odličan provod. Uz par zdravstvenih trzavica, tek da ne bude sve super

Ove godine opet imamo ludilo u kući zvano “upis u srednju školu”, te su nam datumi klasifikacionog ispita odredili termin za letovanje. Tako smo stigli u Pržno 6. juna, najranije ikada.

Onako kako su naši putari generalno iznenađeni snegom u decembru tako su i ugostitelji širom Svetostefanske rivijere bili iznenađeni lepim vremenom. Jeste padala kiša i bilo hladno da dan-dva pred naš dolazak ali, po meni, to nije razlog da plaže budu neočišćene, da u more ne može da se uđe od velikog kamenja (jer je to isto more pod dirigentskom palicom maestra Juga povuklo sav pesak koji je moglo) i da nema ni jedne kante na plaži.

Ipak, lepota ovog dela obale, uz temperature niže nego u Srbiji, mali broj turista i mnogo poznatih mesta i osoba doprinose da letovanje protiče sasvim opušteno, onako kako treba. Još da nam je mirnija glava … gde bi nam bio kraj?

www.flickr.com Bebika’s Letnji odmor, jun 2010 photoset

Petak je bio rezervisan za skijanje u Austriji (kako je lepo kad sa jednom vizom možeš da prođeš kroz nekoliko zemalja i da vidiš i uradiš mnogo interesantnih stvari …) o kojem odavno slušamo. Naši prijatelji skijaju tamo poslednjih dvadeset sedam godina (!!!) i nikad im nije dosta. Sada je i meni jasno zašto.

Već obučeni u pozajmljenu opremu, sa spakovanim skijama, pancericama, kacigama i naočarima jer tamo retko ko skija bez kacige, krenuli smo u 6h. Kiša nas je pratila celim putem do St.Galenkirša (St. Gallenkirch) odakle polazi gondola, pa smo, inače zbunjeni različitim prognozama, u sebi navijali za neko bolje vreme u toku dana. Dok smo kupili ski karte (30€ dnevno) i iznajmili pancerice za mene (10€), kiše više nije bilo, pa smo malo bolje raspoloženi seli u gondolu šestosed i krenuli sa 1000m nadmorske visine ka 2300m. Što smo bili bliže vrhu, pogled je bio lepši i snežniji

Silvretta Montafon skijalište opisuju kao najlepšu i najbolje razvijenu ski oblast u Alpima. Takve epitete i zaslužuje jer su staze prelepe, široke, dobro ispeglane i pravi raj za skijaše svih kategorija. Čak je i sneg nekako drugačiji, rastresitiji i paperjastiji. Ima staza za svačiji ukus a gondole i ski-liftovi su priča za sebe. U šestosedima su sedišta kožna i greju se. Postoji kapsula koja se spušta skoro skroz do skija, kada pada sneg ili je jak vetar tako da se u ski-liftu ugrejete i malo zaštitite od hladnoće. Kapsule se automatski zatvaraju kada skijaši siđu, da sneg ne bi padao i kvasio sedišta.

Skijali smo od 9 sati ujutru negde do 16h, kada se staze i zatvaraju uz dve pauze, jednu za ručak i jednu za kafu i slatkiše (kako su samo ukusne knedle, punjene džemom od šljiva, prelivene sirupom od vanile i posute makommmm). Kako je odmicao dan, vreme je bilo sve bolje, pa smo negde do 14h dva puta obnavljali sloj kreme za sučanje, jer je bilo sunčano i toplo. U odnosu na broj skijaša koje Montafon može da primi, staze su bile skoro prazne pa je samim tim bilo lakše i lepše skijati.  Stvarno je to bio dan za uživanje i pamćenje tokom kojeg smo prešli više kilometara nego za 3 i po dana skijanja na Jahorini i koji je prošao u dobrom raspoloženju, još boljem skijanju i što je najvažnije bez ikakvih nezgoda.

Jedini minus u svemu tome je što smo videli kako izgleda skijati u Montafonu, pa ćemo Kopaonik, Jahorinu ili neka druga, nama bliža i pristupačnija skijališta doživljavati sasvim drugačije.

U Beringen smo stigli oko 7 uveče, taman na vreme za večeru i pripremu za sutrašnji povratak kući. Sve u svemu, napornih ali prelepih osam dana u tri evropske zemlje.

Krenuli smo iz italijanskog dela Švajcarske u nemački. Odredište – Beringen, mesto u kome žive prijatelji koji su nas nestrpljivo čekali.  Ukucali smo adresu (kao i međutačku – pumpu drugog prijatelja kod koga smo planirali da svratimo) u navigaciju i krenuli. Sve je bilo u redu dok nismo krenuli ka Cirihu posle kratke pauze na pumpi. Sad se više i ne sećam, ali mislim da je bio neki nesporazum oko izlaska sa kružnog toka (uputstvo navigacije se nije poklapalo sa znakovima na putu) tako da smo prošli kroz sam centra grada. Možda to tako i treba ali nam jeste malo podiglo pritisak. Sledeći problem, auto put koji se ravnomerno račva na polu-levo i polu-desno a navigacija daje instrukcije “produžite pravo”. Pa,  šta je pravo ?!?! Uz malo sreće (na jednoj takvoj raskrsnici pola nas je bilo za levo, pola za desno, Mića je vozio desno …), malo uputstava i malo putokaza stigli smo na željenu adresu. I svima je laknulo   Zatim draga poznata lica, priče, klopa i sve tako nešto fino.  Planovi za sutradan, raspored za spavanje i noć.

Vreme se pokvarilo još dok smo se približavali Cirihu prethodnog dana, tako da me izmaglica i jak vetar uopšte nisu iznenadili tog jutra. Ipak, nismo se dali omesti u planovima pa smo krenuli ka Randenturmu – osmatračnici na osam spratova sa koje se, po lepom danu, pruža pogleda na okolinu (na fotografiji je snimak takvog nekog dana). Tada se samo nas dvoje popelo do vrha i jedva sam od vetra uspela da napravim neku skoro sasvim nejasnu fotografiju, na kojoj se vidi magla i tačkice u daljini.  Ali smo ga bar “overili”

Priroda u okolini Beringena je bogata i ima šta da ponudi posmatračima, čak i po ružnom vremenu. Vodopadi na Rajni (Rheinfall)  su najveći u Evropi i slika su koja stvarno pokazuje jačinu prirode. Došli smo relativno rano, pa je radila samo jedna suvenirnica tako da nismo imali gde ni da se ugrejemo i da kroz prozore posmatramo ovaj veličanstveni prizor. Uprkos hladnoći i vetru, prošetali smo malo okolo, bacili pogled na zamak koji se nalazi iznad samih vodopada ali se renovira pa nismo mogli da ga obiđemo. Uprkos svim tim sitnim nedostacima, imali smo šta da vidimo, pa smo zadovoljni krenuli dalje.

Šafhauzen (Shaffhausen)  je grad malo veći od Aranđelovca. Centar grada je pešačka zona, gde se mogu videti vrlo interesantne zgrade. Pored proizvodnje satova, ovaj grad je poznat i po izbočenim prozorima na kućama tako da gledaju na dve strane. Vrlo interesantna zgrada je i “Kuća vitezova” (ili tako nešto nisam baš sigurna u prevod originalno ime je “Haus zum Ritter”) koja je specifična po svojoj oslikanoj fasadi, skoro kao ikonopisanoj, rad slikara Tobiasa Stimera.

Još jedna interesantna građevina u Šafhauzenu je dvorac Munot, kružna tvrđava iz 16. veka, do koje vode vrlo strme stepenice, i koja se nadvija nad gradom, tek da se odmah pretpostavi da su u njoj živeli ljudi koji su nekada gradom i upravljali. Pogled na reku i sam grad je jako lep ali je nama kompletan doživljaj malo pokvario ledeni vetar. Posle kratke pauze uz kaficu i sokove, vratili smo se našim domaćinima da nas i dalje goste. Cirih je bio predviđen za sutra ali najviše kao šoping-tura.

Pošto je nas 6 krenulo u Cirih, sa osnovnom idejom da se obiđu neke prodavnice, od sightseeing-a ništa. Posle obilaska jednog tržnog centra koji nam je bio uz put, uputili smo se u ulicu Banov, koje se mi sećamo od ranije. Tamo smo se razišli u strelce i šetali gde se kome dopadalo. Mi smo opušteno prolazili pored velikih i malih prodavnica, zavirivali po sporednim ulicama, kupovali greb-greb lutriju, pili kafu i jeli bavarsko pecivo. Iako nismo obišli neka lepa mesta u Cirihu, sasvim zadovoljavajući dan.

Ponedeljak je osvanuo bistar ali ne sasvim sunčan. Pre polaska smo još malo obilazili Sirmione, u kojem stvarno ima interesantnih kutaka. Prošetali smo, osmotrili plaže, staze i zelenilo oko jezera Garda i zatim, po već sunčanom vremenu krenuli put Milana.

GPS teta nas je sigurno vodila do samog centra Milana (definitivno smo potvrdili da je korisnija u gradskim uslovima nego na auto-putu, naročito na deonicama koje su nam potpuno nepoznate ), gde smo ostavili auto u garaži i krenuli pešaka ka trgu. Gužva na ulicama, veliki broj parkiranih motora i iza svega toga veličanstvena katedrala. Ali stvarno veličanstvena. Bilo mi je jako žao kada sam uvidela da ne možemo da je pogledamo iznutra (samo grupne posete, grupa je 7+ ljudi, uz vodiča i uz to da treba da budu međusobno povezani) a bilo je suviše kasno da tražimo neku agenciju ili grupu kojoj možemo da se priključimo. Ali i pogled spolja je dovoljno fascinantan.

Odmah preko puta katedrale je galerija Vitorio Emanuele II, koja je posebna priča za sebe, potuno zasvođena, elegantna i jako upečatljiva. Od poda do krova. Posle šetnje po njoj i oko nje, seli smo da popijemo kafu a za stolom pored našeg su bili David i Urs (jedna polovina kvarteta Il Divo) a iza njih i ostatak društva (naravno, sa pratnjom).

Pred nam je bio prilično dug put i nismo se dugo zadržavali u Milanu, a i zbog nedostatka informacija ne videsmo još neke važne stvari koje su tamo (La Scala, Tajna večera… i to jer nisam znala pre polaska da ćemo ići u Milano a tokom boravka u Italiji uopšte nisam imala pristup internetu da proverim tačno gde šta ima da se vidi) ali možda nekad i vidimo.

Lugano je kraj istoimenog jezera u italijanskom delu Švajcarske. Duž je jezera raste (ili je zasađeno) neko vrlo interesantno drveće, sa jako neobičnom krošnjom. Stigli smo već kada je padao mrak, pa smo malo prošetali pored jezera, zatim po centru grada, širokim trgovima i čistim ulicama. U Luganu se prodavnice zatvaraju u 18h, pa smo mogli samo da gledamo u izloge pune svega i svačega, od čega mi je najžalije bilo što ne mogu da kupim razne vrste čokolade. Malo smo odmorili u kafeu u kome dva konobara govore srpski i krenuli dalje, do obližnjeg mesta Belinzona (Bellinzona) gde smo trebali da prespavamo. Posle večere u restoranu koji drže Hrvati, u kome se služi hrana i posle 21h za razliku od ostalih restorana tamo, otišli smo da obiđemo jednu od tri tvrđave u ovom gradu, koja je najviše iznad grada – Sasso Corbaro. Uz put smo videli dve srne (odmah pored puta)  i jelena koji ih je čekao malo niže u livadi, pa sam pomislila da je tu negde nešto kao nacionalni park a nije. Bilo je hladno, počeo je da duva vetar pa se nismo preterano dugo zadržali u tvrđavi nego smo krenuli ka hotelu.

Krenuli smo iz Verone nazad ka jezeru Lago di Garda, da obiđemo još neki od gradića na njemu. Najbliži su nam bili Peskijera (Peschiera) i Lazisa (Lazise).

U Peskijeri smo prošetali do tvrđave, pa pošto je bilo sve slabije vidljivo, šnjuvali malo po uličicama dok nismo odabrali jedan kafić u kome smo probali neko neobično aperitivno piće, narandžaste boje, mešavinu vina, piva  i valjda soka od pomorandže (nisam zapamtila kako se zove). Ne volim alkohol ni u tom obliku, mada lepo izgleda. Tamo sam kupila makarone u tri boje, oblika srca i neke oblika različitih školjki i puževa. Baš me zanima kakav im je ukus (još nisam stigla da ih spremim). Imale su i simpatične kutije, sa 3 vrste makarona, na kojima je bila karta cele oblasti sa detaljima o gradovima Setili se ljudi da naprave jestive suvenire.

Lazisa je na mene ostavila daleko jači utisak. Iako je već bio mrak, krenuli smo ka tvrđavi koja se vidi i sa tranzitne ulice. Bilo nam je čudno što skoro nigde nema ljudi na ulicama a svi parkinzi su bili krcati. Kada smo ušli u “stari grad” sačekalo nas je prijatno iznenađenje. Za razliku od Sirmionea koji je ceo na poluostrvu, pa samim tim i skučen (uslovno rečeno), Lazisa izlazi na obalu jezera ali je ostatak na kopnu, pa su ulice široke, trgovi prostrani i popločani različitim vrstama kamena. Sve izgleda bogato i moćno. Bilo je malo hladno, pa nismo dugo šetali, već smo odabrali jedan od restorana na obali. Restorani pored kojih smo prolazili (a ima ih prilično) bili su posećeni, pa smo tako rešili “tajnu” parkiranih automobila. Jeli smo, kako ko, jezersku ribu, morsku ribu i salate (ja). Naravno, sve sam začinila sa “un nero profiterola” koja je bila odlična.

Već kasno uveče stigli smo u Sirmione, uz put napravivši plan za sutrašnji nastavak putovanja.

Verona, grad Romea i Julije, Kapuletija i Montekija, grad arene iz prvog veka i grad kamena.  Prateći uputstva ljubazne tete iz navigacije, stigli smo blizu centra grada i pošto je bila nedelja (ne plaća se parking), ostavili auto na parking mestu na ulici, bez daljeg traženja zatvorenog parkinga.

Mnogo motora parkiranih svuda okolo, turistički vozić i veliki broj prolaznika (turista uglavnom) je ono što sam prvo zapazila. Zatim trg sa statuom konjanika (kao da smo u Beogradu )  i posle toga arena, koja je stvarno impozantna i jako dobro očuvana obzirom na starost (klik na sliku za još slika i ovakvu veću). Obišli smo je skroz u krug, malo sedeli i zamišljali kako su izgledale borbe i sve ostalo što se u njoj dešavalo. Moja najveća fascinacija, kada se nađem pred tako velikom građevinom iz “starog doba” kako bi rekli moji klinci, je pomisao koliko je to veliko i moćno delovalo u vreme kada je sagrađeno, kad i sada pored nebodera, mostova i svih ostalih građevina savremenog doba one deluju impozantno. Pokušala sam da saznam nešto više o areni, slušajući snimljeni tekst na govornom aparatu ali je “engleski” jezik bio sa tako jakim italijanskim naglaskom da nisam razumela skoro ništa.

Sledeća tačka koju smo obišli je, naravno, Julijina kuća (Casa di Giulietta). U pasažu na zidovima nebrojeno potpisa. U samom dvorištu neizbežni kip Julije, sa sve zamišljenim željama, dodirivanjem njene desne dojke i fotografisanjem. Balkon sa koga je razgovarala sa Romeom i sve ostalo. A ja sam se sve vreme pitala da li je neko nekad stvarno dokazao da je baš to ta kuća i to ta devojka

Ispred i pored kuće su radionice u kojima vredni radnici na licu mesta vezu imena ili poruke na različite delove garderobe i raznih ukrasa, od kecelja za kuvanje do portikla za bebe, što mi je još jedan interesantan detalj. Htela ja da ponesem deci neki suvenir odatle ali kako da mi navezu “Čedomir” npr., pa odustadoh

Posle toga smo krenuli u neobaveznu šetnju i u potragu za nekim lepim mestom za pauzu i kaficu. Našli smo ga nedaleko odatle na još jednom lepom trgu koji se zove “Piazza dei Signori”. Vreme nam je bilo naklonjeno, pa smo zaista uživali u odmoru. Još malo šetnje, neizbežna pizza za ručak i povratak nazad na jezero.

U subotu, 21. marta smo krenuli na dugo očekivani put. Polazak rano ujutru, prva zanimacija programiranje i provera GPS-a na putu do Beograda. Nekako smo se sporazumeli sa finom tetom i krenuli dalje. Slovenačka granica, kratko zadržavanje i nastavljamo dalje do Postojinske jame.  Na žalost, prethodna tura nam je promakla za malo više od pola sata a do sledeće je trebalo čekati skoro tri sata pa smo samo malo prošetali okolo i uzeli raspored ako se budemo vraćali tuda da sve lepo isplaniramo.

Pre nego što smo stigli do baze za sledećih dan – dva svratili smo u Palmanovo u kupovinu. To nam je odnelo nekih tri sata i nastavili smo put. Odredište u  Italiji bilo je malo mesto na jezeru Lago di Garda, Sirmione. Smestili smo se u hotel Eden i krenuli u obilazak. Jako simpatično mesto, sa tvrđavom, plažom, stazom kojom može da se šeta oko jezera … Sve baš lepo i prijatno. Sutradan smo prošetali pre doručka, malo uživali u suncu i jutarnjoj kafici a zatim se vratili u hotel na klopu. Posle toga, krenuli smo dalje, u Veronu.

Kako se pokazalo, nedelja, dan koji smo proveli na krstarenju, bio je najhladniji i najtmurniji od svih 5 dana provedenih u Istanbulu, ali šta je tu je.

Krstarenje smo uplatili u agenciji Plan Tours, za koju smo mogli čuti (a sada i proslediti) samo reči hvale. Izlet je obuhvatao krstarenje Bosforom, obilazak Dolmabahče palate, ručak, prelazak na azijski deo Istanbula i obilazak pijace začina. Međutim, pošto nedeljom ne radi Spice Bazaar taj obilazak je zamenjen vožnjom oko ostataka zida koji je hiljadu godina štitio Carigrad od najezda osvajača koji smo bolje videli prethodnog dana, ali nema veze. Bar nismo sedeli i čekali vreme polaska.

Pošto je na palubi bilo hladno, nismo na njoj dugo ostali ali dovoljno da vidimo struje u Bosforu koje su rezultat “sudara” Mramornog i Crnog mora koji nemaju ni isti nivo ni salinitet, tako da izgleda kao da more vri. Pogled sa mora na Dolmabahče palatu je odličan i tako se najbolje vidi njena veličina i raskoš.

Centralni deo toga dana je bio obilazak Dolmabahçe sarayi, palate koju je 1842. godine počeo da gradi sultan Abdülmecid i čija je jedanaestogodišnja gradnja koštala koliko 35 tona zlata. Svaki detalj palate pokazuje kolika je bila moć sultana u vreme kad se Otomanska imperija već polako raspadala. Kristal, zlato na tavanicama i ramovima slika, tepisi, garniture… Sve je prelepo i jako upečatljivo. Najveća slika u palati ima 24 kv. m. i slikana je na svili. Tepih u sultanovoj sobi je među najvećim na svetu (ako nije i najveći). Pogled na kristalno stepenište i mermerne stubove okovane zlatom će svakoga ostaviti bez daha. Ili kristalni luster u kombinaciji sa crvenim staklom u sultanovoj sobi u haremu.

Dolmabahče palata je ogromna. U njoj smo proveli oko 1h i 15min i za to vreme smo obišli 7% palate. Mesečno je obiđe oko 6000 turista a individualne posete nisu dozvoljene. Vodič koji je bio sa nama je napisao nekoliko knjiga o ovoj palati, pa smo imali pravi izvor podataka o njoj. Fotografisanje u palati je dozvoljeno ako kupite kartu za aparat (6 TYL) ali blic nije dozvoljen. Negde pred kraj obilaska nestala je jedan faza struje, tako da su fotografije prilično mračne, na žalost. Ali vidi se sasvim dovoljno da se nasluti kako to uživo izgleda.

Još uvek sam pod uticajem tog obilaska. Dolmabahče je najlepša građevina koju sam do sada videla. Kažu da je možda Ermitaž lepši.

U ponedeljak smo se već pripremali za put i polako se opraštali od Istanbula, grada istorije, dva kontinenta, starih građevina, mostova, hrane i još mnogo toga lepog.

U petak ujutru smo sa trga Taksim otišli metroom koji je iznenađujuće čist i jedan od najstarijih u Evropi, jednu stanicu, do stanice tramvaja (koji su čisti koliko i metro) kojim smo otišli do trga Sultanahmet gde se nalaze Konstantinov stub (32m visok), Egipatski obelisk (19m) i Zmijski stub (5.5m), koji sam jedva primetila pored ova dva prva.

Zatim smo otišli u Plavu džamiju. Na ulazu u džamiju stoji nekoliko stalaka sa plastičnim kesama u koje možete staviti cipele, jer ne možete u njima u džamiju. Prvo što smo videli po ulasku je veliki crveni tepih koga je Kirbijem usisavao jedan od radnika Plava džamija je dobila ime po neobičnoj plavoj boji pločica kojima je obložena, velika je i lepa.

Iz Plave džamije smo prošetali do najpoznatijeg mesta za kupovinu zlata, kože i suvenira, do Kapali čaršije (Kapali çarsi ili Grand Bazaar). Kako joj i samo ime kaže to je pokriveni gradić sastavljen od prodavnica podeljenih po onome šta prodaju. Prodavci su ljubazni i obavezno vam robu nude po najvećim mogućim cenama tako da je cenkanje poželjno. Tamo ima svega i svačega i lepo se čovek umori od sveg tog šarenila.

Subotu ujutru smo proveli u delu grada koji se zove Zeytinburnu, vođeni nekim porodičnim obavezama. U povratku na Taksim, prošli smo pored zidina koje su negde renovirane a negde skoro sasvim unuštene. Kasnije smo otišli u najveći tržni centar u Evropi i drugi najveći tržni centar na svetu, Cevahir mol, i tamo proveli par sati.
Posle toga smo otišli do hotela, odmorili se i otišli u već standardnu večernju šetnju Ištiklalom.

Aja Sofija (Ayasofya) je najpoznatija građevina u Istanbulu. Izgrađena u 6. veku n.e. po naredbi vizantijskog cara Justinijana, skoro hiljadu godina bila je najveća pravoslavna građevina na svetu i patrijaršijska crkva konstantinopoljske patrijaršije. Pošto su Turci osvojili Konstantinopolj Aja Sofija je pretvorena u džamiju.

Moj osnovni utisak bio je da je ogromna. Mogu samo misliti koliko je velika delovala kada je napravljena kada je sada, u doba nebodera i ogromnih zgrada, impozantna. Unutra je polumrak tako da freske nisam mogla lepo da vidim jer su visoko. Srećom, na drugom nivou bila je izložba fotografija ikona pa sam ih tako lepo videla i fotografisala. Na vidnim mestima okačene su ogromne table sa citatima iz K’orana, ispisanih arapskim pismom, tako da nemam ni najblažu predstavu šta tamo piše a nešto me nije vuklo toliko da negde saznam. Na drugi nivo otišli smo katakombičnim tunelom koji je strm i klizav, ali smo uspeli. Odatle se tek vidi veličina građevine. U obilasku smo proveli nekih sat vremena, jer smo detalje o istoriji i značaju Aja Sofije ranije već pročitali na internetu i utvrdili čitanjem vodiča, pa se nismo zbog toga zadržavali duže unutra.

Sledeća destinacija bila je Topkapi palata (Topkapi Sarayi) napravljena po narađenju Mehmeda II Osvajača, u blizini mesta gde je otomanska vojska ogromnim topom probila odbrambene zidove Carigrada. Otuda i ime “Top-kapi”, kapija nazvana po topu. Topkapi palata je bila dom turskih sultana četiri veka i tokom tog vremena su dograđivani određeni delovi. To je pravi mali grad sa nekoliko odvojenih delova, deo za stanovanje, riznica, harem, većnica… Naravno, u riznici je zabranjeno fotografisanje a posmatranjem svog tog blaga dobija se tek blagi uvid u to koliko je bogata i moćna bila Otomanska imperija.

Toga dana hteli smo da obiđemo i Plavu džamiju, ali smo tamo stigli u vreme molitve, pa smo se ipak opredelili za pauzu i ručak. Ionako smo videli dovoljno za jedan dan i utiscima je trebalo vremena da se slegnu.

Vidim ja da je vrag odneo šalu i da ne stižem ni da sredim i spremim fotografije ni da napišem postove, pa reko’ da ja napišem koju reč a fotosi naknadno. Inače, ništa od svega toga.

U Istanbul smo stigli u sredu, 15.10. 2008., uveče gde nas je sačekalo tmurno nebo i nekih 17°C. Po dogovoru, na aerodromu nas je čekao vozač koga su poslali iz hotela Vardar palace koji smo odabrali. Osim velike gužve na kolovozima vlažnim od kiše koja je prestajala videla sam veliki broj žutih automobila na kojima je pisalo taksi . Smestili smo se u prilično prostrane i jako lepo uređene sobe i avantura je mogla da počne.

Hotel se nalazi u centralnom delu (novijeg) evropskog dela Istanbula koji se zove Taksim, pa smo laganom šetnjom otišli do glavne ulice Ištiklal džadesi U restoranu Saraj smo večerali i sve je bilo jako ukusno i sočno. Jela sam “tavuk šiš” tj. pileće ražnjiće, i čežnjivo gledala uredno izložene slatkiše koje nisam smela da jedem jer sam imala problema sa stomakom prethodnog vikenda. Posle večere smo u jednom sasvim običnom kafiću probali njihovo nacionalno piće raki koje izgeda kao da je neko alkoholno piće, sa ukusom kapi eteričnih ulja razblaženo vodom. Uglavnom, bljak. Noć smo proveli uz mnogobrojna kočenja i sirene automobila, jer se izgleda samo to i koristi u vožnji a pored hotela prolazi vrlo prometna ulica.

Sledećeg dana imali smo vrlo gust raspored, pa smo oko 10h krenuli lagano pešaka niz Ištiklal, pa simpatičnim uličicama koje podsećaju na Kameničku u Beogradu, sa velikim brojem radnji koje se smenjuju po oblastima: muzički instrumenti, piljarnice, oprema za motore i motorne čamce… Prva građevina koju smo obišli bio je Galata toranj, visok 35m, izgrađen 1384. godine sa prelepim panoramskim pogledom na Zlatni rog sa jedne i Bosfor sa druge strane. Od Galata tornja, preko Galata mosta na kome u svako doba dana stoji veliki broj ribolovaca i peca, prešli smo preko Zlatnog roga i uputili se ka Aja Sofiji.

Evo i fotografija

Posle pet noćenja i skoro celih pet dana provedenih u Istanbulu sinoć sam se vratila kući. Koliko god da se obradujem kad se odnekud vratim jer vidim svoje mile i drage, uvek postoji neka trunka žaljenja jer se opet uhodavam u standardnu svakidašnjicu. I uvek mi, makar malo, nedostaje mesto iz kog sam došla. Tako i sad.

Istanbul je veliki, prepun građevina koje svakako treba videti, hrane koju neizostavno treba probati i neočekivano čist. Ima oko 9 miliona stanovnika i jedini je grad na svetu koji se nalazi na dva kontinenta. Bosforski moreuz ga deli na evropski i azijski deo i takav geografski položaj  mu je oduvek davao veliki strateški značaj. Zaliv Zlatni rog deli evropski deo Istanbula na stari i novi, moderniji u kome smo mi bili.

Uprkos našem očekivanju da ćemo razumeti bar neke reči turskog jezika (pa ipak su 500 godina vladali Srbijom i Crnom Gorom i bili ovde) nismo ih razumeli baš ništa. I te neke turske reči koje smo uspeli da prepoznamo kod nas su promenjenje (verovatno ih niko nije razumeo kako treba..). Tako oni kažu “tamam”- dobro a mi kažemo “taman”. “Džadasi” je ulica, “šiš” je ražnjić, “jok” je jok …

Treba mnogo više od pet dana da se obiđe ovaj neverovatni grad, naročito ako se to radi laganim tempom tako da može da se oseti autentičnost života u njemu. Ipak, bolje i pet dana nego ni jedan Ovih dana, kad malo prođe gužva oko Sajma knjiga, srediću utiske i fotografije i sve potanko opisati po etapama, kako smo šta obilazili, tek da nešto ne propustim.

Od sutra sam na odmoru. I putujem. Opet Vraćam se 20.10. i onda ću sve lepo da napišem.

Tek da se zna.

Usled poluludog ADSL-a PTT Telekoma (no comment) ovaj post je ostao snimljen kao Draft a ne objavljen još pre nedelju dana. Danas, na 11°C malo čudno zvuče reči : “najavljenoj visokoj temperaturi” ali eto, greške se dešavaju.

Nedelja ujutru, 7. septembar.

Uprkos najavljenoj visokoj temperaturi, na brzaka smo aktivirali klince, pokupili neke potrebne sitnice i krenuli na jednodnevni izlet. Prvo odredište Resavska pećina.

Pošto smo hteli da iznenadimo klince, nismo ni pomenuli gde idemo, što nas je koštalo četrdesetominutnog smrzavanja u pećini, jer nam nije palo na pamet koliko je hladno unutra (7°C). Čeda je uporno ponavljao da se oslično seća detalja i hladnoće od eskurzije od pre nekoliko godina, ali džabe, nismo ništa rekli

Da ne gnjavim detaljima, pećina k’o pećina, stalaktiti i stalagmiti impresivni ako ništa drugo zbog činjenice da je potrebno 1000 godina da se oformi 1 kubni cm. Fotografije govore sve. Moram ovih dana da odem do Risovačke pećine da se podsetim i uporedim (ako radi jer treba da se renovira, moram da proverim…)

Sledeće odredište: vodopad Lisine. Lepo videti i dodirnuti ledenu vodu po tako vrelom danu (37°C) i ujedno uživati u šumu vode koja pada sa visine od 20m. U blizini vodopada smo se odmorili i jeli pastrmku (onako, nije loša) i nastavili dalje.

Jagodina, 16h. Aqua park radi do 18h, pa smo procenili da će i tih dva sata biti dovoljno za “overavanje” svih tobogana. Poludnevna karta (važi od 15 do 18h) za odrasle (12+) je 200 din a za decu 100 din. Svlačionice sasvim korektne, ne baš mirišljave ali ne treba preterivati u zahtevima. Gužva, kako i priliči nedelji po podne ali ipak ima mesta u jednom od mnogobrojnih kafića koji se nalaze tik uz bazene. Ja za sto ostali u vodu. Cene u kafiću više nego korektne. Kratki espreso (nema duži, samo kratki) 60 din, aqua viva 0,5l 50 din.

Bazene nadgledaju spasioci, sve izgleda čisto, voda je bistra. Nekoliko radnika ide okolo i sređuje stolove, čisti nešto, pravi red. Sve dobro organizovano i prilično uredno. Tobogani različitih visina od dečijih do baš visokih za najhrabrije. Sve u svemu, odlično mesto za provođenje jednog ovako vrućeg dana.

U subotu ujutru smo krenuli na vikend kod prijatelja iz Sevojna. Nije bila velika gužva na putu, tako da smo blizu Užica bili oko 11h. Krcate užičke ulice su nas malo usporile ali ni to nije predugo trajalo. Na samo jezero Perućac stigli smo nešto malo pre12.

Splav naših domaćina je simpatičan, minimalistički opremljen, verovatno kao i svi ostali takvi splavovi, ali sa svim potrebnim stvarima za vikend na vodi. Jezero je prilično čisto, mada tu i tamo naleti po neka prazna flaša od vode ili kečapa, kako kad, takvi smo kakvi smo… Dan je bio malo oblačan, što nam je i odgovaralo u odnosu na vrelinu prethodnih dana i baš onako usporen kakvi dani na vodu mogu da budu, laka nirvana. Bilo je tu plivanja, skokova u vodu, pecanja (Čeda je upecao 4-6 riba, zavisi kome priča o tome )… Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke (osim komšija sa susednog splava koji su pevaliiii…), automobila i gužve. Uživancija.

Sa jezera smo otišli u mesto Perućac gde smo našli taj jedan detalj koji će da nam zagorča lep doživljaj (kažu da svaki lep događaj treba začiniti nečim ružnim jer se ružne stvari duže pamte, pa mi po toj poslovici…). Smeštaj.

Naš prijatelj nam je rezervisao sobe u Vili Drina, koja je stvarno sjajno opremljena i uređena. Obzirom da objekat ima dve zvezdice, prijatno sam iznenađena i spoljnim izgledom i unutrašnjim uređenjem. Problem je nastao kada smo ustanovili da u Vili nema trokrevetnih soba (kako smo prvo obavešteni) a ni dovoljno slobodnih dvokrevetnih da se svi udobno smestimo. Ipak, posle nebrojeno telefonskih poziva, podignutog pritiska i milion varijanti, smestili smo se. I lepo proveli noć. Malo nam je splasnulo raspoloženje zbog toga, nešto smo skratili večeru ali je na kraju sve bilo fino.

Nedeljno jutro je bilo oblačno i prohladno. Doručak koji je uračunat u cenu prenoćišta (1970 RSD po osobi) se služi u restoranu Vrelo, gde se reka Vrelo ili “Reka godine” kako je još zovu, najkraća reka u Evropi sa svojih 365m, slapovima uliva u Drinu. Posle toga smo prošetali duž čitavog toka reke , videli ribnjake i izvor. Ta šetnja nas je koštala sat i po vožnje više, jer smo za pola sata zakasnili da prođemo putem koji je bio blokiran zbog auto-trka koje su se tu održavale. I onda smo na Mitrovac otišli preko Kadinjače, pa u krug. I još nekih 4km pešaka do vikendice…

Predeli su predivni, divlji i baš onakvi kakvi treba da budu a ne urbanizovani kakav je npr. Zlatibor. Vazduh je čist i svež. U hladovini je bilo i baš hladno, iako smo svi imali dovoljno debelih stvari, tako da sam ja sve vreme posle ručka provela na okolnim livadama, manje u šetnji a više u lenčarenju na suncu.

Čim su trke završene (oko 16:30h) krenuli smo nazad. I još lepih predela svuda oko nas. I jedno pitanje, koje me ponekad zagolica, kad tako putujem ovom našom prelepom zemljom: kako li bi ovde sve bilo čisto i očuvano da smo neki narod kao Japanci a imamo sve ovo što nam je priroda bogato podarila?

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva auta (kumovi išli sa nama ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom za početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Te subote staze su prestale sa radom oko podne, zbog jakog vetra koji se vremenom pretvorio u kišu a uveče u jak sneg. Do ujutru je na stazama bilo desetak centimentara novog snega. Iako je naše skijanje bilo završeno bilo je lepo videti sve to.

Uživali smo i u povratku, posle doručka u “Ognjištu” krenuli smo nazad. Vreme je bilo je lepo i sunčano, što i okolinu čini lepšom. Izuzetak je most na Drini koji je meni uvek lep. Posle toga ponovo granični prelazi, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom

Put na Kopaonik smo odlagali nekoliko dana i na kraju krenuli u subotu rano ujutru. Stigli smo na vreme da kupimo ski pasove (3.100 din dvodnevni za odrasle) i da u devet sati sačekamo otvaranje žičare.

Zbog različitih, uglavnom meteotoloških razloga (veliki minusi, magla, veliki plus i topljenje,…) moji utisci sa skijanja na Kopaoniku nisu bili baš sjajni, pa sam i ovoga puta otišla tek da dodam još koji pređeni kilometar u svoje skijaško iskustvo. Ali, ovoga puta me je Kopaonik dočekao vrlo prijateljski

Sunce, temperatura malo ispod nule, sređene staze, nimalo gužve na žičarama, sve u svemu, kompletno uživanje. Prvih pola sata skijali smo na stazi “Sunčana dolina” koja je baš takva kako joj ime kaže, blaga, široka i sunčana (po težini plava) dok smo se malo podsetili kakav je osećaj biti na skijama. Ove godine radi i staza Krčmar (crna) koja je bila zatvorena od bombardovanja zbog kasetnih bombi i ona je bila naše sledeće odredište i staza na kojoj smo skijali skoro celoga dana. (Fotografije su na Flickru )

Da se ne bi gnjavili oko traženja smeštaja na vrhu (gde je sve, uglavnom, puno ali nema mnogo skijaša na stazama) spustili smo se u Jošaničku Banju. Večerali smo u poznatom restoranu “Velež” (pastrmka je fenomenalna a i dimljene vešalice u sosu od kajmaka i pečuraka su vredne hvale) i to za novac kojim bi ovde u Aranđelovcu platili pola takve večere. Prespavali smo u novom hotelu “Oaza” (sajt još uvek u izradi). Za 1.000 dinara koliko je prenoćište (1.200 sa doručkom) dobili smo prostranu, toplu i čistu dvokrevetnu sobu. Sasvim dovoljno za odmor od skijanja.

Drugi dan je u mnogome ličio na prvi, opet sunce, sneg i skijanje. Moram da priznam da se na svakom koraku vidi koliko je uloženo u Kopaonik. Novi četvorosedi jako brzo razbijaju gužvu na žičarama, ratraci peglaju staze i u toku dana (bilo ravno nemogućem ranijih godina), osoblje na žičarama je tu da pomogne pri sedanju na sedišta, sve u svemu mnogo bolje nego ranije.

Kao što rekoh, moji prvi utisci sa Kopaonika nisu bili nešto, ali je ovaj vikend mnogo popravio tu sliku. Pravo skijaško uživanje

Sedmo jutro na Jahorini nas je dočekalo maglom i snegom, tako da su svi planovi o još nekom satu skijanja nestali u toj istoj, prilično gustoj, magli. U svemu ima i nešto dobro, jer smo krenuli ranije nego što smo planirali, pa smo mogli da provedemo i nekoliko sati u Sarajevu, ali to je neka druga priča.

Ova priča počinje kada smo, posle dva sata putovanja od Sarajeva, prešli granicu i ponovo ušli u jedinstvenu zemlju Srbiju.

Ljubazni policajac (čovek u plavom) je popričao sa nama, poželeo nam dobrodošlicu i nastavili smo dalje, nekih pet metara. Zaustavila nas je, isto tako ljubazna, žena, carinik (u braon zelenoj uniformi, nisam stigla da pročitam/protumačim oznake), i još ljubaznije nas obavestila da je Vlada Republike Srbije (koja, ne radi, uzgred budi rečeno i nikako ne može da primi razne zvaničnike i konačno se pomeri sa mrtve tačke u različitim pregovorima, da ne gnjavim sa detaljima) donela uredbu koja je stupila na snagu pre tri dana i po kojoj svi koji prođu kroz nacionalni park Mokra gora, treba da plate to zadovoljstvo. Za putničke automobile, 50 dinara.

Tajac. Mi, totalno zbunjeni, čudimo se čudu a ljubazna osoba nam uporno nudi prospekt i fiskalni račun, već spreman. Posle par sekundi, bes. Dokle više da nas pljačkaju i to na takav način: priroda nam dala lepotu, pa iako mi ne činimo ništa da ta lepota što duže traje i bude još lepša, svi vi koji prolazite, platite što prolazite i dišete vazduh nacionalnog bogatstva!?! Da ne pominjem, u duhu skijaškog odmora koji smo proveli, da je i Kopaonik nacionalni park, pa da verovatno, vođeni ovim primerom, na ulazu u taj nacionalni park treba da očekujemo isto!?!?

„A šta ako nemamo dinare?“, pitamo mi.

„Može i u konvertibilnim markama!“

„A kako ćemo onda dobiti fiskalni račun za konvertibilne marke kad je ovo Srbija a ne Bosna i Hercegovina?“. Nema odgovora, nude isti fiskalni račun kao i maločas.

U priču uskače i kolega, carinik, i usrdno objašnjava da to nije do njih, nego do Vlade koja je tako odlučila. I da, ako ne platimo, na šta imamo pravo, pišu prekršajnu prijavu i sve to dalje ide u postupak!!!!

Slučajno ili ne, stotinak metara dalje stoji policijska patrola, verovatno da reaguje, zaustavi i dobro pretrese svakoga ko ne plati.

Nadam se da će, novac koji uzimaju od svih onih koji su se usudili da bar na kratko izađu iz Srbije i vide kako drugi ljudi žive, pa makar to bilo tako blizu kao što je Bosna, upotrebiti da poprave tunel, koji kilomatar niže od naplate „putarine“ a ne da idemo obilaznicom u dužini od 4 km, neobeleženim, neosiguranim i neravnim (čitaj: punim rupa) putem.

Da se razumemo, ne radi se o 50 din, ali da bar znamo zbog čega, ali ovako, kao da smo bogataši koji prolaze kroz Šervudsku šumu a ljudi u zelenom daleki potomci Robina Huda.

Moraćemo da predložimo da se na ulasku u Aranđelovac, postavi ista takva baraka i da se svima koji prođu blizu Bukovičke banje, naplati kakva taksa. Vajdica.