Sretenje je, kod Hrišćana, 40. dan od Božića. Po narodnom verovanju ovo je dan kada saznajemo da li će se produžiti zima (znate onu priču sa medvedom?). 1804. na ovaj dan je podignut Prvi srpski ustanak u Orašcu, a od 2006. godine je Dan državnosti Republike Srbije i Dan vojske.

Pored svega nabrojanog, 15. februar je i Dan osnovne škole “Prvi srpski ustanak”. Juče sam imala priliku da prisustvujem priredbi u čast Dana škole i stvarno sam uživala u programu. Pošto ne znam imena učenika koji su učestvovali nabrojaću tačke koje su izveli.

• “Sedam sati udara”, narodna pesma, hor škole
• “1804″, Volijslav Ilić, učenici odeljenja u Kopljarima
• “Zdravica narodu srpskom”, Dobrica Erić, niži razredi
• “Plava zvezda”, Miroslav Antić
• “Imagine”, John Lenon, hor nižih razreda
• “Pepeljuga”, dramatizacija bajke
• “Prva ljubav”
• “Vodi me gde padaju zvezde”, plesna sekcija
• “Lajanje na zvezde”, dramatizacija, VIII razred
• “Guantanamera”, hor

Svi koji su učestvovali u pripremi i realizaciji priredbe zaslužuju pohvale a naročito učesnici Svaka čast. Fotografije su ovde, sa kratkim opisima.

Sinoć je, u 19 časova u Domu omladine, održana Sretenjska akademija, čime su počele Sretenjske svečanosti u aranđelovačkoj opštini. Organizator je  Fond “Prvi srpski ustanak” uz suorganizaciju Zavičajnog društva “Prvi srpski ustanak” i Centra za kulturu i obrazovanje i pomoć još nekih ustanova i preduzeća.

Program je počeo himnom “Bože pravde” koju je izveo hor “Rastko”. Zatim je  Matija Bećković, predsednik žirija koji je odlučivao o ovogodišnjem dobitniku nagrade “Odzivi Filipu Višnjiću”, koja se uručuje 16. put obrazložio odluku žirija. Đorđo Sladoje, pesnik, ovogodišnji laureat je pročitao nekoliko svojih pesama da nam predstavi svoje stvaralaštvo.

Program Akademije upotpunili su Bora Dugić, koga je na harmonici pratio Ivan Radovanović, i Nebojša Kundačina koji nas je podsetio na Karađorđa.

Akademija je bila sasvim fina a na mene je najjači utisak ostavio Bora Dugić, posebno njegova kompozicija “Balada nerođenih” koju je napisao za film Siniše Kovačevića “Sinovci”. Drago mi je da sam imala priliku da čujem ovog istinskog umetnika uživo, makar to bila izvedba samo nekoliko kompozicija (Ponoćna elegija, Igra skakavaca, Zajdi, zajdi (u jednom dahu, ne znam kako to izvodi, ali zvuči sjajno)).

NB “Sveti Sava” kao Dan biblioteke proslavlja Svetog Savu. To je prilika da se gostima ukratko predstavi rad biblioteke u proteklih godinu dana, da se najuspešnijima na literarnom konkursu koji se raspisuje u oktobru dodele nagrade, da se najaktivnijim čitaocima poklone knjige i besplatne članarine i da se uruče zahvalnice donatorima. Ove godine sve smo skockali, kako su svi rekli, u dobro odabran i odmeren program.

Pošto je program Akademije najavljen na sajtu Biblioteke, razmišljala sam da li da uopšte pišem post o tome, ali posle rekoh: “Zašto da ne?”.

Uglavnom, mislim da je sve bilo dobro. Učesnici – Hor Rastko, učenice OMŠ “Petar Ilić” Anastasija Radosavljević i Ana Marićević, dramski umetnici Vesna Stanković i Aleksandar Dunić su bili na visini zadatka, publika sjajna kao i uvek, posluženje skromno ali sa merom spremljeno i posluženo uz pomoć profesora i učenika (naravno i direktorke ) Ekonomsko-ugostiteljske škole “Slobodan Minić”.

U svemu su nam pomogli Centar za kulturu i obrazovanje (prostor, ljudstvo, ozvučenje i sve što ide uz to), Ivan Zlatković (sinopsis i odabir tekstova i pesama za umetnike), Valentina Nedeljković (voditelj),  Muzička škola (profesori i učenici), Turistička organizacija Aranđelovca (fotografije grada za ukrašavanje enterijera), JP Zelenilo (cvetni aranžmani, možete videti fotografije na sajtu Zelenila), i svi već ranije nabrojani. Još jednom svima, hvala na pomoći

Fotografije možete videti ovde (ali morate biti ulogovani na FB).

Sutra u 11 časova počinju trodnevne Sretenjske svečanosti u Aranđelovcu i Orašcu. Da se ne bih ponavljala, detalje programa možete videti ovde. Koga ne pokoleba sneg …

Eksluzivno, vizuelni detalj  sa sutrašnje Svečane akademije

Gužva, januarski praznici, slave razne i mnogo posla oko toga svega su krivi jer nisam stigla da objavim ni jedan post još od 16. januara.

Posle porodične slave trebalo je spremiti i Dan biblioteke, Svetog Savu. Ove godine proslava je bila u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Razlog: pored standardnog programa za ovaj dan, trebalo je dodeliti i mobilne telefone za 50 najboljih učenika iz opštine Aranđelovac, poklon privremenog Veća opštine pa je bilo potrebno obezbediti mesta za sve posetioce ( i u Muzeju je bilo stajanja).

Mogu da kažem da je priredba bila sasvim fina. Nagrađeni su pobednici na literarnom konkursu koji Biblioteka već tradicionalno raspisuje u oktobru, povodom Meseca knjige, s tim da je privremeno Veće dodalo malo novca za nagrade, pa su bile primamljivije nego inače: 6.000, 4.000 i 2.000 dinara (malo li je na ovu skupoću? ) Nagrađeni su i najaktivniji čitaoci, kao i uvek. Tokom priredbe prisutni su mogli da pogledaju prezentaciju zavičajnog odeljenja Biblioteke na video-bimu a oni koji nisu žurili dalje, posle zvaničnog dela, mogli su da se malo promuvaju okolo, porazgovaraju sa svima onima koje retko viđaju izbliza.

Meni je bilo fino. Malo hladno, ali sve u službi lepote Najlepše mi je bilo kada se sve završilo bez problema, incidenata i vidljivih propusta.

Sad idemo dalje, bliži se Sretenje.

Ah, da, fotografija će biti na Flickr nalogu Biblioteke.

U nedelju 26. jula 2009. godine navršilo se 150 godina od kada je Knjaz Miloš, ukazom, tadašnjoj varoši Vrbica  promenio ime u Aranđelovac i dao novac da se napravi crkva posvećena Arhangelu Gavrilu.

Svi događaji u ovoj godini bili su nekako u vezi sa ovim jubilejem, makar tematski: proslava 140 godina Biblioteke, priredba predškolskih grupa vrtića, književne večeri, …

Julske svečanosti počele su u četvrtak izložbom starih fotografija u Muzeju, pa zatim promocijom nove knjige Dušana Čolovića (isto u Muzeju ali u organizaciji Biblioteke), da bi se nastavile u subotu otkrivanjem i osveštavanjem novog spomenika Knjazu Milošu, festivalom folklora Šumadijski opanak, takmičenjem Strongmen itd.

Svečana sednice skupštine opštine (bez kvoruma, naravno) bila je u nedelju u 12h, posle čega je usledio kratak umetnički program u kojem su učestvovali učenici prvog razreda O.Š. “Ilija Garašanin” (predstavljale su grb grada), KUD “Abrašević, Hor “Rastko”, Tanja Bošković i Nenad Maričić koji su čitali tekst Danka Popovića, pisanog specijalno za ovu priliku.

Šta reći? Obzirom da je tada gradska vlast bila na korak od “privremenih mera” (u međuvremenu korak je učinjen) cela prilika je izgledala fino. Svi učesnici su dobro odradili svoj deo posla. Umetnici Tanja Bošković i Nenad Maričić izvukli su koliko su mogli od prilično dosadnog, zbrda-zdola napisanog, kobajagi kritičkog a u stvari, po mom mišljenju, sasvim neprimerenog teksta. Većina prisutnih je imala zamerke na tekst dok su, sa druge strane, bili puni hvale za učesnike.

Trenutno se u Aranđelovcu čeka uvođenje privremenih mera i vanredni lokalni izbori, ali o tome nekom drugom prilikom.

Evo i mene u rodnom gradu. Stigli smo juče po podne i u sred borbe sa torbama, stvarima i kozmetičkim preparatima, sam ustanovila da je skoro pola sedam i da treba da idem da fotografišem maturante, jer je tamo bila i ćerka moje koleginice pa im zafalio aparat Sandra je bila baš slatka ali u kompletnom haosu kao i uvek Svaki čas je nameštala odlično nameštenu kosu, sandale, sjaj i tako to. Ali dobro, prvi put u svečanoj haljini i sandalama sa visokom štiklom

Elem, dok sam čekala da se pojavi 4/4, Sandrino odeljenje, morala sam da propratim izlazak svih prethodnih. Imala sam sreću da su iza mene bile tri devojke koje su upravo završile treću godinu srednje i prilično dobro poznaju sve ovogodišnje maturante. To je bio svojevrsni komentatorski trio a na neke njihove komentare sam se slatko nasmejala. I bile su u pravu za sve što su rekle. Evo nekoliko rečenica, tek da steknete utisak o tome:

“Au, sestro, što ti dobra haljina, al’ za trbušni ples!”

“Kako sve ove mršave obuku haljine u kojima se vidi da su mršave?”

“Vidi ovu kako se našminkala, kao veštica je.”…

Bilo je tu još mnogo čega, ali sam zaboravila. Neću da komentarišem izgled pojedinih devojaka, jer je mladića bilo jako malo i uglanom su bili u crnim ili belim odelima, ali me je iznenadilo što je veliki procenat njih bio u crnim haljinama sa malo detalja druge boje. Šminka je bila isto tamna pa je to doprinosilo utisku. Nekako mi je to bilo baš mračno, ipak one imaju 19 godina, ali dobro…

Fotografije su u računaru, kad dođu na red biće i toga.

Juče, u nedelju 10. juna, u aranđelovačkoj osnovnoj školi “Svetolik Ranković” se okupila generacija koja je školske 1986/87.  godine završila ovu školu. Nije uobičajeno okupljanje, jer se uglavnom ljudi susreću posle nekih jubilarnih godina po završetku srednje škole, ali zašto da ne?

U 17 h smo se sreli u holu škole, da bi, nešto kasnije, opet seli u đačke klupe. Bile su malo tesne ali  i dovoljno udobne za mini školski čas, tj. razgovor o tome gde je ko sada i šta radi.

Moje odeljenje, VIII-4, je bilo najbrojnije. U klupama je sedelo nas dvadesetak i svi smo, razrednom starešini Radmili Jančić (koja je svojevremeno svima nama zadavala prilično muke) i drugovima sa kojima nismo bili u aktivnom kontaktu ukratko ispričali najvažnije detalje iz naših života.

Posle zajedničke fotografije, na ulazu u školu, lagano smo se premestili u jedan drugačiji, manje formalni ambijent. U restoranu “Knjaz” je počelo druženje, večera, igranje, pevanje i mnogi razgovori kakvi nisu odavno (ili nikad, kako u kojoj situaciji) vođeni. Veče je proletelo brzo, u ritmu igre i osmeha i jedino što mogu da kažem je : BRAVO za ideju i organizaciju (Srle, najbolji si)

Fotografije možete videti na delu sajta gde su fotografije ili kliknite na Mala matura: slike.

Mimo svih običaja, proslava 15 godina od mature generacije školske ’90/’91 bila je 16. septembra u restoranu “Aleksandar”.

Obzirom da nikad, na žalost, nismo bili neka druželjubiva generacija (nisu svi bili čak ni na maturskoj večeri sada već daleke ’91 godine), na ovogodišnjoj proslavi bilo nas je svega 35, što je nešto malo preko trećine broja učenika koji su te godine završili Gimnaziju, kao prva generacija te škole posle tzv. Šuvarke.

Ko doš’o – dobrodoš’o a ostali kako god hoće ili misle da treba. Mi smo mislili da treba baš ovako.

Žao mi je samo zbog nekih ljudi koji su stvarno želeli da dođu ali su ih neke druge društvene obaveze u tome sprečile. Kako god, videćemo se, ako ne ranije, za pet godina, možda na nekom drugom mestu ali isto ovako lepo raspoloženi.