Obzirom da je sinoć oko 22h bilo 24 sata od kada je završen Drugi letnji festival knjige, a ja u to vreme nisam bila baš raspoložena za sedenje za računarom i kuckanje (pre za odmaranje) tek sad da opišem dešavanja trećeg dana.

Kiša je padala od 13 do 15h sa malim prekidima ali je i to bilo dovoljno da rastera predstavnike izdavačkih kuća. Bilo je i vetra i prilično hladno u odnosu na četvrtak i petak (sa 34-5° na 19°, malo li je?) pa ih u potpunosti razumem. Ali mi je trg bio nekako pust i prazan bez njih.

Program je počeo u 17h, kao što je i planirano i odvijao se i brže nego što je bilo predviđeno. Valjda su se i učesnici malo smrzli pa ubrzali. To je izgledalo ovako:

17h – Promocija zbirke pesama Zorice Ćiraković Povratak, gost Miljurko Vukadinović.

17:30h -O romanu Nenada Popovića Prst za u oko govorili autor i mr Ivan Zlatković.

18:00h -O nagradnom konkursu“Laza Lazarević” Kulturnog centra Šabac govorila je Branka Todorović.

18:30h – Promocija zbirke pesama Voda i koren Vladimira Tešića koji se malo zbunio, odustao sasvim od razgovora, pa sam ja morala da priskačem u pomoć i da pročitam nekoliko pesama da pesnik ne pobegne posle tri minuta.

19:00h – Vasa Pavković govorio je o književnom radu Gordane Kuić a autorka je pročitala pripovetku Plave noge koja je deo zbirke pripovedaka koja je u pripremi.

19:30h – “Konačna istina” roman Veroslava Rančića govori o knezu Pavlu i kneginji Olgi, o njihovoj ljubavi i svim teškim trenucima koje su prebrodili zajedno. Podatke za roman autor je, kako nam je sam rekao, dobio od Jelisavete Karađorđević. U ime izdavača govorila je Slobodanka Beba Moravčević.

21:00h - Koncert ansambla “Renesans”  bio je poslednja tačka Festivala.

Sve u svemu, nije bilo loše. Šteta što je vreme pokvarilo ugođaj letnjeg festivala, ali valjda bude bolje sledeći put. Nije bilo mnogo promene programa a i one koje su se dogodile nisu bile zbog organizacije već tbog učesnika, koji su po pravilu javljali u poslednji čas (ili uopšte nisu ni javljali) da ne dolaze. Još da se odmorimo i super, možemo u nove radne pobede

Juče u podne, na nekih 33-4° Celzijusa otvoren je Drugi letnji festival knjige u Aranđelovcu. 18 izdavača plus aranđelovački izdavači (čitaj: Biblioteka, Muzej i Centar za kulturu).  Naravno, svi prisutni su (smo) zaključili da je pravo vreme za otvaranje 17 časova kad već bude podnošljivo. Ali to je za nauk za sledeću godinu.

Program je počeo u 17 časova, po planu. Učesnici su bili uglavnom tačni ali je bilo i onih koji se nisu ni javili ni pojavili, mada čovek ne bi očekivao takvu neozbiljnost od predsednikha udruženja književnika, Srbe Ignjatovića, na primer.

Izdavači za sada zadovoljni, samo se svi plaše neke kiše koja je za sutra najavljena.

Detalji sutra.

Za danas je predviđen sledeći progam:

16:30 Promocija knjige Gorana Malbaše Snajperista

17:00 Predstavljanje književnog rada Ivana Zlatkovića

17:30 Razgovor o knjizi italijanske autorke Adele Macola “Aquae passeris” koja govori o Mileni Pavlović Barili.

18:00 Gosti iz Centra za kulturu i Biblioteke iz Han Pijeska i Vlasenice iz Republike Srpske.

18:30 Promocija romana “Poslednja laž” Jasmine Ane (Dereta)

19:00 Ivana Kuzmanović, autorka, će predstaviti svoje romane Manje od tri i Lemurova ljubav

19:30 Vanja Bulić napisao je novi roman Oko otoka koji će sam predstaviti. (Laguna)

20:30 Nerođen od oca Tatjane Milivojević predstaviće Vladeta Jerotić i Vladan Radoman.

21:30 El rithmo, koncert jezz, etno, latino muzika.

Program deluje sasvom ok, mada ja nešto sumnjam da će Vladeta Jerotić doći. Sinoć  je i Miša Janketić skoro zakasnio, i na ovoj sparini mi ne bi bilo čudno da i mlađi ljudi odustanu od dolaska.

Posle jako uspešne i fine promocije knjige “Životopis Jevrema Grujića” u Narodnom muzeju u Aranđelovcu, 31. marta 2009. , krenuli smo u osvajanje Beograda U glavnom gradu održane su dve promocije, jedna 18. maja (međunarodni Dan Muzeja) u Studentskom gradu a jedna juče u 18h u Etnografskom muzeju. Juče je promociju, smem da kažem, kao i onu u Ar-u, ulepšao deo hora “Rastko”. Promociju je organizovala gospođa Mila Viktorović (iz Kola srpskih sestara) a učestvovali su prof dr Nikola Pavković, etnolog, dr Miloš Jagodić, istoričar, priređivač knjige Zorica Petrović, istoričar i Dejan Milanov koji je čitao odlomke iz knjige. Prisutnima su se obratili i direktorka aranđelovačkog Muzeja, gospođa Lila Drobac-Krstić i potomak Jevrema Grujića, gospodin Lazar Šećerović.

Pred punom salom, na početku promocije je prikazan film snimljen u kući Jevrema Grujića, koji je ovoga puta bio mnogo bolje vidljiv nego kod nas u Muzeju. Gosti su govorili o Jevremu Grujiću i o značaju ovakvog životopisa a nas sedmoro iz  hora je otpevalo tri kompozicije tek da govornicima damo vremena da dođu do daha u priličnoj vrelini koja nas je čekala u muzeju. U jako akustičnoj sali, kakva je ona u kojoj smo nastupali, činilo se da peva nas dvadesetak (“Četa mala ali odabrana” ), pa mi je posebno žao što nismo napravili ni jedan tonski zapis.

Posle promocije zadržani smo na koktelu a kasnije na večeri u Klubu književnika, tako da je celo veče bilo baš, baš lepo. Uživancija Ko nije bio ne zna šta je propustio. Domaćinima hvala još jednom napozivu i gostoprimstvu

Ovo je jedan od dva prilično zakasnela posta.

27. marta 2009. godine u sali ekonomske škole “Mileta Nikolić” a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje i same škole, održana je promocija romana Ivane Mihić “Moj jedini život”, koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Ivana Mihić je sama govorila o svom romanu, čija glavna junakinja je devojka od 33 godine koja, pošto je već završila fakultet i radi, pokušava da ostvari i svoje ambicije vezane za porodicu. Tema koja je, kako se videlo po reakcijama publike, aktiuelna i interesantna. Ivana je rečita, komunikativna, zanimljivo govori a čini se i da je uživala i dok je pisala i dok je govorila o romanu.

Promocija je bila fina, jedino što je ciljna grupa (zbog koje je i sve održano u sali srednje škole) imala nekih petoro predstavnika, a svi ostali su se, obzirom na vreme održavanja (petak uveče ) verovatno spremali za grad.

Danas u podne u Narodnom Muzeju u Aranđelovcu  je bila promocija knjige “Životopis Jevrema Grujića”, koju je priredila Zorica Petrović, istoričar – kustos u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Knjigu je objavio Narodni muzej povodom proslave 150 godina od osnivanja grada.

U ime Muzeja, promociju je organizovala direktorka, Lila Drobac Krstić, čijom zaslugom je ova prilika izgledala sasvim neuobičajeno i vrlo interesantno (naravno i radnici Muzeja su imali udela u svemu ovome) . Gosti na promociji, koji su govorili o životu i radu Jevrema Grujića kao i o važnosti jednog ovakvog Životopisa, bili su  prof dr Radoš Ljušić, dr Miloš Jagodić kao i Lazar Šećerović (jedan od potomaka Jevrema Grujića). U ime SO prisutne je pozdravio predsednik SO Milutin Đurić a u ime organizatora gospođa Lila Drobac Krstić. Odabrane citate iz Životopisa čitala sam ja a da promocija bude još bogatija doprineo je i Hor “Rastko” sa dirigentom Miodragom Vlatkovićem.

Za razliku od promocija na koje smo navikli, na ovoj su se smenjivali gosti, citati, hor sa odabranim repertoarom, zatim film iz kuće Jevrema Grujića, priređivač i organizator. Sam prostor je doprineo drugačijem ugođaju (uz nameštaj iz Sale kneževa i muzejsku postavku) i moram priznati da je ovom prilikom postavljen neki sasvim drugi standard promocija knjiga koji će ostali organizatori sličnih prilika, ako hoće da budu uspešni kao Muzej, morati da se potrude da dostignu.

Lila svaka čast

Sinoć, u 18h u čitaonici biblioteke a u organizaciji Narodne biblioteke “Sveti Sava” i Narodnog Muzeja u Aranđelovcu, održana je promocija knjige “Srednjovekovni mačevi u jugoistočnoj Evropi” autora mr Marka Aleksića, arheologa.

Knjiga je štampana na engleskom jeziku i bogato je ilustrovana fotografijama. Sam autor je predstavljao knjigu, govorio o karakteristikama mačeva tokom godina i vezano za mesto na kojem su pravljeni. Sve u svemu, vrlo interesantna tema propraćena velikim brojem fotografija na video-bimu, ali je autor jedan od onih ljudi koji mnogo zna ali to ne ume da prenese ostalima, bar ne u nekom interesantnom obliku.  Govori monotono i uspavljujuće, na žalost.

Možda bude bolje sledeći put.

27. 11. 2008. god u 19h u čitaonici Narodne biblioteke “Sveti Sava” održana je promocija romana “Persijsko ogledalo” Miomira Petrovića.

Izdavačka kuća Laguna objavila je drugo izdanje romana Persijsko ogledalo, koja je prvi put objavljena 2001. god. u izdanju Geopoetike. Ovaj roman, zajedno sa romanima “Arhipelag” i “Libansko leto” čini svojevrsnu trilogiju u kojoj se vidi autorova fascinacija Orijentom.

Volim da čitam knjige Miomira Petrovića, njegove rečenice su bogate, upečatljive i ubedljive. Takav je i sam autor, rečit, jasan i prijatan za slušanje. Jedno fino književno veče. Doduše u hladnjikavom okruženju uz mali broj posetilaca, ali šta da se radi, takva situacija.

Sinoć u 20h, u maloj sali Doma omladine, pred malobrojnom publikom je predstavljena knjiga Ljubice Arsić “Mango”, objavljena u izdavačkoj kući Laguna. Pored autorke, koja je pročitala par odlomaka i malo govorila o svojoj knjizi, većim delom književne večeri dominirao je Vasa Pavković, književni kritičar.

Moja prva asocijacija na reč mango je voće, ali se ovoga puta radi o prodavnici Mango koja je jedno vreme bila u Knez Mihailovoj i prijateljstvu tri žene koje u njoj rade. I Beogradu, možda najviše o Beogradu, njegovim ulicama, načinu života, problemima, kako nam je potanko objasnio Vasa Pavković. Inače ne volim književne večeri gde književni kritičari imaju glavnu reč. Oni nam onda prenose svoje viđenje knjige i povezuju je sa nekim drugim događajima, knjigama ili nekim drugim stvarima sa kojima ih, možda, mi nikada ne bismo povezali. Plus što je knjiga “Mango” jedna od onih koje treba pročitati pre ovakvih skupova da bi o njoj moglo da se diskutuje. Ovako, nije bilo mnogo pitanja, samim tim ni mnogo odgovora pa nije bilo one interakcije pisac – publika koja književne večeri čini živim a ne uspavljujućim.

U svakom slučaju, roman “Mango” deluje interesantno, pa ću ga pročitati čim budem imala priliku.

Sinoć u 19h u čitaonici Narodne biblioteke “Sveti Sava” održana je promocija zbirke priča Dragana Lakićevića “Ludački rukopis”, koju je objavila Srpska književna zadruga.U predstavljanju knjige, osim autora koji se kratko obratio prisutnima, učestvovale su Vera Horvat i Jelena Stojanović-Đorđević.

G-đa Vera Horvat je slikovito i nadahnuto govorila o likovima iz priča, marginalcima sa beogradskog asfalta u čijim duhovitim nastupima i rečenicama možemo pronaći surovu svakodnevicu našeg života. Za razliku od većine kritičara koji učestvuju na književnim večerima, njeno izlaganje bilo je baš interesantno i inspirativno toliko da podstakne prisutne na čitanje.

G-đa Jelena Stojanović-Đorđević, profesor srpskog jezika i književnosti u aranđelovačkoj Gimnaziji, više se osvrnula na tamnu stranu ovih priča, ono što u prvom čitanju može i da promakne. Njene rečenice bile su jasne, kratke i pre svega svesne naše stvarnosti.

Biser cele večeri, po mome mišljenju, bile su dramatizacije određenih likova koje su, u saradnji sa prof. Đorđević, izveli učenici trećeg i četvrtog razreda Gimnazije: Milorad Lekić (G-din Kravata i Branilac Beograda), Nevena Mitranić (Uspešna glumica), Jovana Lukić (Neuspešna glumica), Ivan Radisavljević (G-din Plava krv) i Filip Marinković (Mićun). Neposredni i sa delimičnim improvizacijama “glumci” su bili pravo osveženje naspram književnih večeri na kakve je čitaonica Biblioteke navikla.

Bravo za pisca i kritičara i BRAVO za prof. Đorđević i učenike – glumce.

U mnoštvu događaja koji su obeležili Dan grada, zaboravila sam da napišem svoje utiske sa otvaranja izložbe slika Željka Đurovića, čime je Smotra “Mermer i zvuci” obeležila taj dan. Rad ovog slikara je za mene dominacija boja i mašte kakvu odavno nisam videla. Obzirom da su moje likovne sposobnosti na nivou prosečno talentovanog deteta od 6-7 godina, time je moja fascinacija njegovim slikama veća.

Sinoć u 21h, u Galeriji 99 u kojoj je i dalje u toku ova izložba, održano je književno veče. Vida Ognjenović je predstavila svoju novu knjigu, zbirku eseja “Nasuprot proročanstvu” čitanjem dva eseja. O ovoj knjizi, i o velikom opusu Vide Ognjenović, govorio je Gojko Božović, urednik knjige i čovek koji je pokrenuo izdavačku kuću Arhipelag koja je i objavila ovu knjigu prošle godine.

Prilično dugo izlaganje g. Božovića mi je ostavilo dosta vremena da uživam u slikama na kojima sam, iz trenutka u trenutak, pronalazila detalje koje nisam primetila u prethodnom gledanju. Začudila me je sposobnost oratora da prati tok svojih misli, iako su mu rečenice duge i pune stručnih izraza koje, verujem, dobar deo publike nije mogao da isprati do kraja.

Drago mi je što sam bila deo sinoćnje publike, ali više zbog slika nego zbog knjige. Ne volim ovakve književne večeri, prilično usporene i monotone, tokom kojih nije ostvaren neki bitan kontakt sa publikom.  Moram da pomenem da je bilo prilično toplo, da nisu svi isključili mobilne telefone i da su se u pozadini čuli zvuci koji nisu ni malo primereni ovakvom događaju.

NB “Sveti Sava” je u okviru svoje izdavačke delatnosti, a u sklopu proslave Dana Aranđelovca, objavila šestu knjigu u biblioteci “Zavičaj” mlade autorke Jasmine Milošević, “Gradska kultura Aranđelovca u 19. veku“. Knjiga je predstavljena u petak 25.07. u 19h u velikoj sali Doma omladine.

Knjigu su  predstavili direktorka biblioteke Rada Novičić, mr Ivan Zlatković, autor predgovora i urednik knjige Radomir Milošević (otac autorke), a na početku večeri je pročitana recenzija dr Milića Milićevića koji je bio sprečen da prisustvuje promociji knjige. Odlomke iz knjige čitali smo Milorad Gajić i ja.

Knjigu sam prelistala dok sam iščitavala delove koje treba da čitam i primetila da mnoge navođene reči nisu obajašnjene fusnotama, dok su neki drugi pojmovi ili događaji obimno objašnjavani u fusnotama. Pored toga ne mogu da se otmem utisku da je dobar deo knjige već viđen ili pročitan u drugim sličnim, jer je Aranđelovac relativno mlad grad i skoro sve o njemu je već poznato. Još ako se setimo da je grad dobio ime 1859. a nešto malo pre toga Vrbica bila prozvana varošicom, onda ostaje samo nekih 40 godina 19. veka koje se mogu posmatrati kao period postojanja gradske kulture. Nisam stručno lice za ovakvu vrstu literature ali vidim da ljudi stručni na polju istorije i etnologije odmahuju glavama.

Moram i da napomenem da je knjigu štampao “Grafopak” i da na naslovnoj strani nedostaje tačka kod broja 19 (bez daljih komentara).

Sa druge strane, i za ovakav poduhvat bilo je potrebno uložiti određeni trud, koji je mogao i biti veći da se (verovatno) nije žurilo sa objavljivanjem zbog Dana Aranđelovca. Podržavam bilo kakav rad na očuvanju istorije i možda i otkrivanju nekih istorijskih nepoznanica jer, računam, iz mnoštva mora da se izrodi kvalitet. Autorki želim uspeh u daljem radu i da nove projekte uradi još temeljnije i uz saradnju sa svim onim ljudima u gradu (a ima ih) koji su žive riznice podataka o ovim prostorima.

U maloj sali Doma omladine, u organizaciji izdavača, Centra za kulturu i obrazovanje, sinoć je održana promocija zbirke poezije “Predvorje” Zorice Ćiraković.

Uprkos nestanku struje koji je pretio da čitavo veče pretvori u isčitavanje poezije uz svetlost sveća, sedamdesetak poklonika pozije, književnosti i lepe reči uopšte provelo je u jako prijatnoj atmosferi. Književno veče otvorio je Dušan Banjac, kao domaćin i član komisije koja je odlučivala koja će poetska zbirka biti objavljena u izdavačkom poduhvatu Centra za kulturu “Moja prva pesnička zbirka“. Zatim je govorio mr Ivan Zlatković, takođe član komisije (autor dobrog romana “Povratak”, knjige “Epska biografija Marka Kraljevića” i zbirke pesama “Šuma”), onako tečnim i bogatim rečenicama kako on to ume i čime je, čini mi se, svima nama koji poeziju ne posmatraju kao on približio svoje gledište.

Miljurko Vukadinović, pisac i kritičar, koji je pomogao u odabiru pesama koje će ući u ovu zbirku rekao je, između ostalog,  (a meni se dopalo) : “Ovo nije ratnička knjiga, ovo je knjiga malih intimnih podviga.”  Posle nekoliko pročitanih pesama Zorica Ćiraković se obratila prisutnima, uglavnom rečima zahvalnosti svima onima koji su je podržali.

Veče je bilo kratko ali efektno. One pesme koje sam čula nisu od onih koje odmah uđu u uho, verovatno se to dešava posle više od jednog čitanja, ali ima tu nešto. Obzirom da je doživljaj poezije vrlo individualan svako mora da pročita i donese svoj sud. Za mene posle Rakića, Šantića i Antića skoro ništa

U organizaciji NB “Sveti Sava” kao izdavača, a u sali Centra za kulturu i obrazovanje (u biblioteci zauzeta čitaonica, prodajna izložba IK Laguna je u toku) sinoć je u 20h održano književno veče, promocija novog romana Saše Simonovića “Ptica nad Bosforom”.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Sinoć je u Narodnoj biblioteci “Sveti Sava” u Aranđelovcu održano književno veče na kome je predstavljena nova knjiga Gordane Ćirjanić, “Poljubac”, (izdanje Narodne knjige, čiji je sajt u izradi, bar deo koji govori o ovom romanu…) koja je bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 2007. godinu. Gošće su bile autor i Ljiljana Šop, književni kritičar.

Gordana Ćirjanić je veče počela podugačkim odlomkom iz romana a onda je reč uzela Ljiljana Šop. Govorila je vrlo pozitivno o načinu pisanja, temi i sadržaju romana. Njeno izglanje bilo je preopširno i suviše detaljno, tako da je malobrojna publika do kraja večeri bila (više puta) u velikom iskušenju da zaspi ili izađe iz čitaonice. Kada je sledeći put G. Ćirjanić uzela reč, znali smo sve o romanu, kako je pisan, ko su glavni likovi, oko čega je zaplet i kakav je rasplet. Onda smo čuli još jedan (“kratak monolog slikarke Katarine, od samo tri strane”) i to je bilo to. Bilo je još nekoliko pitanja i tada se veče završilo.

Ne volim ovakve književne večeri, na kojima vas monotonim izlaganjima i detaljisanjem dovedu do toga da uopšte nemate želju da knjigu pročitate. Kako sve više pisaca dolazi u pratnji kritičara plaćenih da hvale njihova dela, jasno mi je zbog čega je sve manje posetilaca na ovakvim događanjima.

Meni se, na primer, mnogo dopalo književno veče Miomira Petrovića koje je, od početka do kraja, vodio sam i to tako živo i interesantno da je većina prisutnih danima posle toga tražila njegove romane. Ovo književno veče nije bilo ni blizu.

Večeras, 15. juna 2006. godine je u „Sali kneževa“ u čuvenom aranđelovačkom hotelu „Staro zdanje“ bila promocija novog romana Vide Ognjenović „Preljubnici“.

Pored naše poznate autorke romana, pripovedaka i drama, kao predstavnik izdavačke kuće „Stubovi kulture“ došao je i književni kritičar Gojko Božović. Kao dobro uigrani tim, vrlo zanimljivo su predstavili knjigu govoreći o glavnoj junakinji i čitajući određene odlomke, tako da sam nekoliko puta pomislila da treba da proverim, već sutra, da li postoji neki slobodan primerak u biblioteci da bih je mogla pročitati.

Ono što je, na žalost, odvlačilo pažnju od glavne teme ove književne večeri bila je sama „Sala kneževa“. Nekada najupečatljivija i najreprezentativnija sala u gradu sada je više od ruine, sada je ruglo.

Salu koja se iznajmljuje po satu (cena prava sitnica, 4.000,00 din) zatekla sam ne prljavu nego štrokavu. Na nekada crvenom podu sada su stajali opušci i fleke od prljavštine, buđi a i od šampanjca koje se neizbežno proliva tokom venčanja za koje se ova sala najčešće i iznajmljuje.

Verovali ili ne, jako blizu koncertnog klavira a na jednom od lakiranih stočića, stajala je grudva maltera, spala sa plafona ili zida (nisam mogla da utvrdim ni pažljivim posmatranjem jer se sve kruni i sve je u pukotinama).

Stolice i dvosedi su stajali povučeni u stranu, onako kako najmanje smetaju, iako ih je trebalo rasporediti kako inače stoje kada su priredbe bilo kakve vrste u pitanju. Okrugli sto za kojim su trebali da sede gosti, bio je prašnjav i ulepljen, verovatno od gore pomenutog šampanjca, tako da sam kao deo kolektiva koji je organizovao ovaj kulturni događaj, morala da silazim i tražim dobro sakrivene konobare da bih dobila jednu prilično ulepljenu vlažnu krpu kojom sam, kako-tako prebrisala sto.

Šta još reći, osim, izvinite svi koji ste bili prisutni. Naša greška je u tome što smo vas pozvali da dođete u jedan ovakav prostor.

Zoran Živković je meni ostao u sećanju po emisijama koje je pravio na Televiziji Beograd, još kad je samo ta televizija i postojala. U svakoj emisiji pričao bi o određenoj temi, gledali bi smo film, a onda bi razgovarao sa gostima. I do večeras sam povezivala njegov rad sa naučnom fantastikom.

Večeras je bilo književno veče posvećeno radu ovoga (veoma plodnog i jako puno nagrađivanog) pisca, uz prikazivanje pet desetominutnih filmova rađenih u produkciji TV Studio B, sa zajedničkim nazivom “Sakupljač” a po njegovim pričama. Pored autora, gošća je bila i prof. Ljiljana Pešikan-Ljuštanović sa Novosadskog filološkog fakulteta.

Počela sam da čitam jednu od knjiga Z. Živkovića (“Nemoguće priče”, Laguna, Bgd) ali još nisam pročitala sve, pa ne mogu da dam svoj sud o tome. Ipak i ono malo što sam pročitala mi je, uz filmove koje sam videla, i razgovor koji sam čula, razjasnilo da se Zoran Živković u svojim knjgama bavi fantastikom i to onim delom naše stvarnosti koji postaje fantastika samo ako malo pobegne od stvarnosti kakva mi mislimo da treba da bude.

Vrlo interesantno i podstiče na razmišljanje. Direktno, serijal “Sakupljač” me je naterao da malo razmislim od čega bih se rado i lako odrekla zarad nečeg drugog, u trenutku razmišljanja možda jako važnog, ali na duže staze…

Samo bih još dodala da je Zoran Živković 2003. godine dobio “Svetsku nagradu za fantastiku” a da je BBC otkupio prava za njegovu knjigu i da se sprema scenario za film po jednom od njegovih dela, i velika je šteta što ovde nema čitalačku publiku kakvu zaslužuje.