Druge večeri Osmog pozorišnog festivala u Aranđelovcu na programu je bila predstava lazarevačkog „Puls” teatra  Sunce tuđeg neba.

Predstava je trajala dva sata i gledala sam je sa velikim očekivanjem zbog preporuka koje sam prethodno čula. I moja iščekivanja nisu bila ispunjena :-/ jer sam, nekako, sve vreme čekala da se nešto dogodi ili da dođemo do neke poente.

Kao što se iz naslova (koji je meni rekao sve) može pretpostaviti, predstava govori o iseljenicima iz Jugoslavije, tridesetih godina prošlog veka, koji gube zdravlje i živote u rudnicima hiljadama kilometara od kuće u pokušaju da obezbede sebi neki bolji život po povratku u maticu.

Sa druge strane, predstava nije naporna ili dosadna iako traje prilično dugo, verovatno su moje utiske poremetila očekivanja.

Osmi aranđelovački pozorišni festival zatvoren je predstavom Književsko— srpskog teatra iz Kragujevca „Do gole kože” i mislim da je ova predstava bila sjajan odabir za finale festivala.

Predstavu je režirao Pjer Valter Polic (Pierre Walter Politz) a rađena je po istoimenom filmu. Jedna tužna priča, u suštini,  o ljudima koji su ostali bez posla i smišljaju način da zarade novac, pretvorena je u komediju koja će vam ulepšati taj i još nekoliko narednih dana dok se budete prisećali scena priprema za striptiz

Iako je na ovoj predstavi bilo manje publike nego prethodna dva dana kada su gostovale predstave „Iza kulisa” i „Indigo” publika je glasanjem predstavu „Do gole kože” proglasila najboljom.

Ova predstava ostavila je suviše lepih utisaka da bih u ovom istom postu komentarisala telefone, bliceve, kikiriki i štapiće.

Fotografiju sam uzela sa sajta pozorišta

Osma pozorišna revija u Aranđelovcu otvorena je sinoć predstavom “Eling” Beogradskog dramskog pozorišta. U prijatno toploj sali oko 400 gledalaca  je imalo priliku da gleda pozorišnu adaptaciju filma iz 2001. godine.

Eling (Pavle Pekić) i Kjel Bjarne (Ljubomir Bandović) su cimeri koji su posle dve godine provedene u istoj sobi u duševnoj bolnici zajedno nastavili život, pod više-manje budnim okom socijalnog službenika Frenka Ešlija (Ivan Tomić). Svako od njih ima svoje probleme sa suočavanjem sa stvarnošću i svako od njih način da zaštiti ovog drugog od strahova koji ih pohode.

Predstava traje više od dva sata i na momente mi je pažnja popuštala, naročito jer je Pavle Pekić bio jako tih, pa su mi promicali, kako sam imala utisak, bitni delovi razgovora ili monologa. I delove rečenica Slobodana Ćustića (Alfons Jorgensen) nisam baš najjasnije čula. Čitavu predstavu nosio je Ljubomir Bandović, koji je dominirao glasom, stasom i govorom tela.

I, naravno, ponovlja se priča kao i svake godine – publika je još jednom pokazala da nije prava pozorišna publika, jer su zvonili mobilni telefoni (iako je na početku voditeljka lepo zamolila da se isključe), kuckane su poruke i čak su radili i fotoaparati. Ni snimatelji lokalne televizije nisu bili mnogo uviđavniji prema glumcima.

Kišni i prilično hladni novembar u Aranđelovcu, sada već tradicionalno, osvežava i pomalo i razmrda, Pozorišni festival u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje.

Osmi pozorišni festival nosi naziv „Svetlost i afirmacija“ i počinje večeras, 13. novembra u 19 sati, kada je na programu dokumentarna izložba “Sunce tuđeg neba”, kao deo pratećeg programa.

Predstave se održavaju u Dvorani “Park” u 20 časova, svake večeri. Program Festivala:

• 13. novembar – “Eling”,  Beogradsko dramsko pozorište, u režiji Marka Manojlovića
• 14. novembar – “Sunce tuđeg neba”, Puls teatar iz Lazarevca, po tekstu Milovana Mračevića, u režiji Aleksandra Lukača.
• 15. novembar – “Iza kulisa”, pozorište „Boško Buha“, po tekstu Majkla Frejna u režiji Juga Radivojevića,
• 16. novembar – „Indigo“, predstava u kojoj se na tekst Duška Premovića kao reditelj potpisuje Branislav Lečić.
• 17. novembar – “Do gole kože”, Knjaževsko srpski teatar iz Kragujevca, autori teksta Stiven Sinkler i Entoni Mekarten, reditelj Pjer Valter Polic

Pored pomenute izložbe „Sunce tuđeg neba“,  u pratećem programu će biti izveden muzičko-scenski program „Put oko sveta“ koji izvodi duo „Maska“, a u sklopu tribine koja će za temu imati „Formiranje profesionalnih pozorišta u Srbiji“ govoriće dramaturg Dragana Bošković.

Pokrovitelji festivala su Ministarstvo kulture i opština Aranđelovac.

U petak, 9. marta 2012. išli smo u Jugoslovensko dramsko pozorište posle sto godina, čini mi se. Nekako nam je ova čitava pozorišna sezona promakla. Nije da nismo bili u Beogradu ali nismo se lepo uklapali u termine, šta li. No, bilo pa prošlo.

Predstavu Elijahova stolica sam držala negde u podsvesti, na preporuku dragog prijatelja. Možda sam zbog te preporuke očekivala mnogo i kao svaki put kada su očekivanja velika često ne budu sasvim ispunjena.

Da obrazložim: predstava je teška, govori o teškom vremenu i teškim odlukama koje donosi glavni lik, Rihard Rihter. Njegovo čitavo pedesetogodišnje bitisanje menja smisao jednim novim saznanjem, koje ga tera da ide u ratom opkoljeno Sarajevo. Ono što mi je malo zasmetalo je što mi je kraj bio potpuno očekivan, od onog trenutka kada Alma (glavni ženski lik) pominje roman Maksa Friša “Homo faber”. Sve ostalo je bilo dobro, odlično čak.

Glumci su sjajni, naročito Maja Izetbegović i Renata Ulmanski. Bila sam fascinirana činjenicom da Renata Ulmanski u svojoj 83. godini izgleda potpuno isto kao kada sam je videla negde ’91. i da je i dalje sjajna na sceni.  Svetozar Cvetković standardno dobar (nije jedan od mojih omiljenih glumaca ali moram da priznam da je bio baš dobar). Bane Jevtić simpatičan, Đuzu Stoiljković nešto ne bih definisala dok je JelenaTrkulja imala jako malo vremena na sceni da bi ostavila neki jak utisak na mene.

Odlična predstava ali nemojte da me pitate za kraj

Još jedna predstava Dušana Kovačevića. Odigrava se u fabrici cipela koja je prodata i čijih se pet radnika zatvorilo unutra, miniralo sve oko sebe, štrajkuje glađu i traže sve što im po pravu pripada. Sve to vreme oni žive Život u tesnim cipelama koje su dobili od novih vlasnika, iz starih rezervi, umesto naknada i/ili plata.

Glumačka ekipa odlična, priča tragikomična, pokazuje kakvi smo mi u stvari. Predstava ima dva čina, ali se ne primeti koliko dugo traje. Meni je, doduše, dugo vremena bilo potrebno da o predstavi pišem iako sam je odgledala još zimus

Tačno u podne drugog dana Sedme pozorišne revije u Aranđelovcu (danas) u velikoj sali Doma omladine glumci pozorišne trupe Balkan novi pokret odigrali su predstavu “San o Balkanu”. U predstavi igraju Vesna Stanković, Dušica Novaković i Siniša Ubović. Uz lični angažman i prisustvo direktorki Gimnazije i Ekonomske škole, predstavu je odgledalo pedesetak srednjoškolaca. Doduše, nisu baš upućeni u to da tokom predstave treba da ćute, ali još su mladi, naučiće.

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Pozorišnu predstavu UK “Vuk Karadžić”, mjuzikl u stvari, “Zvezdarske zvezdice” je videlo oko 400 gledalaca 30. aprila u Dvorani “Park” u Aranđelovcu. Predstava je lagana, puna muzike, smeha i priče kojoma se dočarava Beograd 1935. godine i  generalna proba Ženskog pevačkog društva.

Ansambl odabran, lepršav i taman kako treba da se lepo provede stotinak minuta koliko predstava traje.

Sinoć u 20h, pred punom salom Dvorane “Park” Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu, glumci pozorišta “Boško Buha” su odigrali predstavu “Krčmarica Mirandolina”. 

U režiji Juga Radivojevića a po tekstu Karla Goldonija (Carlo Goldoni) glumačka ekipa u kojoj su najvažnije uloge odigrali Katarina Žutić (Krčmarica Mirandolina), Andrija Milošević (Vitez od Ripafrate), Ivan Jevtović (Markiz od Forlipopolija), Nenad Nenadović (Konte od Alibafiorite) i Milan Vasić (Fabricio) dočarali su nam italijansku krčmu iz  npr. 19 veka (po kostimima čak možda i početka 20.). U predstavi učestvuju i Ana Zdravković, Marijana Mićić, Igor Damnjanović (detalji su na sajtu pozorišta).

Predstava je lagana, komična, sa puno smeha i mnogo improvizacije kako mi se čini.  Glumačka ekipa solidna. K’o u inat ni jedan od pomenutih glumaca/glumica nije od mojih omiljenih, pa ne bih ni da dajem ocene. Osnovna priča – krčmarica i gosti (uglavnom) njeni obožavaoci, stara koliko i krčme. Dokazivanje moći zavođenja i u neku ruku potvrđivanje teorije Viteza od Ripafrate da ženama ne treba verovati, centralna tema.

U svakom slučaju, fino provedenih sat i nešto. (Fotografija je iz galerije fotografija na sajtu pozorišta, uredno linkovana )

U nedelju 22.11. sam išla na predstavu “U pola cene” u Beogradsko dramsko pozorište. Još od tada razmišljam šta da napišem o njoj. I nikako da smislim nešto konstruktivno. Pa, onda ću onako obično, skroz.

Predstava prikazuje život mladog bankarskog službenika Đorđa i njegove probleme, što na poslu, što u iznajmljenom stanu što sa koleginicom sa kojom je u vezi. Na momente je komična ali ipak prikazuje tamni vilajet savremenog života (šta god da glavni lik uradi kajaće se). Surovo prikazuje današnje okruženje, zadnje misli sa kojima određene osobe ulaze  u vezu bilo prijateljsku ili emotivnu i da je biti emotivan vrlo neisplativo, naročito u poslovnom okruženju.

Danijel Sič i Dragan Petrović Pele su bili standardno dobri (fotografiju sam “maznula” sa sajta pozorišta). I ostatak ekipe korektan.

Ali meni se nešto nije dopala predstava. Valjda što je jezivo realna.

Sinoć u 20.30h u Dvorani “Park” je bila premijera predstave “Ko će koga” Miroljuba Nedovića Rikija a u režiji Dragana Petrovića Surepa u izvođenju Gradskog teatra Aranđelovca. U predstavi igraju Zdravko Maletić (Manojlo – Mane), Mikica Petronijević Šicko (Sotir- Sota), Marina Popović (sestra Ana) i Dragan Petrović Surep (maser).

Mane i Sota su kumovi, koji su u istoj sobi u bolnici pošto su pokušali da ubiju jedan drugog u direktom sudaru. Sestra Ana vodi brigu o svojim pacijentima a u tome joj pomaže i maser.  Kako stoji na pamfletu za predstavu, to “je priča o jednom, veoma neobičnom narodu, koji je na planetu Zemlju stigao odnekud iz mračnog kosmičkog prostranstva. Često, za sebe same, kažu da su nebeski narod… Ovo je priča kumovima, to jest o nama, a i o vama“.

Kažu da je najteže nasmejati publiku. Glumci sinoć nisu imali taj problem. Publika se smejala, najviše onim situacijama koje su uobičajene za nas, “nebeski narod” Naravno, iz svake takve situacije može se izvući pouka.

Obzirom da je ovo prva predstava ovog teatra, želim im još mnogo dobrih predstava i mnogo, mnogo više publike. Ili, kako se kaže u pozorišnom svetu : “break a leg” (valjda).

Pre dve godine je, u organizaciji Turističke organizacije Aranđelovca, u saradnji sa Narodnom bibliotekom i Centrom za kulturu, u Domu omladine održan Prvi mini-sajam knjige. Bilo je to interesantno videti ( i u tome učestvovati) ali taj sajam, kao takav, nije zaživeo. Ove godine je organizaciju nečeg sličnog samo po ideji ali različitog po mestu i načinu održavanja preuzeo Centar za kultutu i obrazovanje, uz suorganizaciju Narodne Biblioteke, Narodnog Muzeja i Turističke organizacije,  pa je jutros u 11h otvoren Prvi letnji festival knjige u Aranđelovcu.

Moja uloga u svemu ovome je jedna od stvari koje dobro radim (skromnosti nikad dosta ) pa sam jedna od voditeljki programa. Glavnija

Ipak, biti angažovana skoro ceo dan je prilično naporno, pa nisam stigla do sad ni da opišem događanja. Kako ima vrednijih od mene samo ću usmeriti zainteresovane tamo gde je sve lepo detaljno opisano.

Moji utisci? Prilično pozitivni, mada zamračeni nekim ružnim, pozadinskim stvarima,  ali ne bih dalje o tome. Trg izgleda i zvuči sasvim drugačije nego prošle nedelje kada je u vreme vašara tamo bilo kao pod “šatrom”. Deo Venca slobode gde se održavaju promocije knjiga sada se zove Čitalište. Svuda su postavljeni putokazi, strelice koje pokazuju gde su, od prilike, Biblioteka, Muzej, Centar za kulturu, Turistička organizacija i sl. Čak postoje i ulice sa simpatičnim imenima: Ulica Baroka, Ulica Moderne, Trg Renesanse i tome slično, verovatno po ugledu na Sajam knjiga. Posetilaca ima, naročito kad premane vrućina (kako bi rekli naši stari).

Promocije knjiga su sasvim solidno propraćene, čak sam prijatno iznenađena brojem slušalaca. Pozorišna predstava “Kovači” Teatra PULS iz Lazarevca je bila sasvim OK, još da mi nije šuštala ona fontana u pozadini pa da sve lepo čujem, al’ dobro.

I sutra sam tamo. U 9h se otvaraju štandovi u 17h počinje program. Možda se setim da ponesem foto-aparat

Kao što je mnogima poznato, Dejvid Koperfild (David Copperfield) je bio jedan od prvih inostranih gostiju u Beogradskoj “Areni”, 2.10.2005. godine. Kao neko ko je sa uživanjem pratio skoro sve nama dostupne TV nastupe ovog majstora iluzije, našla sam se u planirano vreme, pola sata pre planiranog početka predstave u 19:30h, među desetak hiljada gledalaca.

Prva stvar koja mi je pala u oči je da je veliki broj gledalaca čija su mesta bila na parteru (i bila plaćena 10.000 din po stolici) kasnio, kao da je Dejvid Koperfild došao da gleda njih a ne obrnuto. Iznenadio me je i stav organizatora koji nije počeo sa predstavom na vreme, pa ko doš’o – doš’o, već je predstava počela sa celih sat vremena zakašnjenja. Do devet su skoro sva mesta u parteru bila zauzeta, našli ljudi vremena da dođu i onda je i sve moglo da počne.

Sama predstava bila je sasvim očekivana i po kvalitetu i po dužini. Realno gledano, uprkos komentarima raznih “važnih” faca po dnevnim i ostalim novinama, Beograd, iako nama centar svih važnih zbivanja, JESTE tamo neki MALI GRAD u koji je došao umetnik svetskog kalibra i odlično odradio šou. Jer, istini za volju, ne može se očekivati predstava sa tačkama vrednim milion dolara u tamo nekoj buntovnoj državi za koju su mahom svi saznali sa crnih lista CNN-a ili BBC-ja, gde svi ratuju protiv svih i gde premijer plaća glavom to što je pametan i željan da pokrene ljude da rade. Moramo priznati i da jeste nemoguće da i takav majstor prođe kroz Kineski zid u Beogradu

Sve u svemu, lepo za videti. Odličn zamišljena i izvedena predstava, bez ijednog zastajkivanja pokazala nam je i uživo da je Koperfild kompletan zabavljač od koga bi mnogi naši umetnici imali puno toga da nauče. Makar to bili i trikovi sa kartama, koje, tek da pomenem, iz špila vade otrovni afrički škorpioni. Čak iako su pripitomljeni.