U okviru pozorišne revije koju je organizovao Centar za kulturu i obrazovanje sinoć je u dvorani park bila predstava Slavija teatra Vlast, po tekstu Branislava Nušića a u režiji Radoslava Zlatana Dorića.

Čitava glumačka ekipa je bila dobra. Izdvojila bih Ivana Bekjareva koji me je prijatno iznenadio jer inače ne volim da ga gledam na TV-u ili u filmovima i Jelicu Sretenović koja je bila odlična. Svevremenski tekst Branislava Nušića malo adaptiran za sadašnje prilike je, kao i svi njegovi tekstovi, višeznačan i meni poznat. Malo mi je bilo neobično da gledam predstavu čiji kraj znam ali bilo je dobro.

Utisak o predstavi bio bi odličan da neki gledaoci par redova ispod našeg nisu jeli kokice. I taman kada su pojeli svoju dozu, dvoje mladih ljudi, tik ispred nas počeli su da grickaju semenke. Ja sam bila zgrožena. I prilično iznervirana. Nisam želela da ulazim u diskusiju sa njima a nisam videla nekoga od redara (kakvih je svojevremeno bilo u bioskopu, kad smo mi bili klinci i kojih ima u beogradskim pozorištima) kojem bih mogla da se požalim. Promenili smo i mesto, ali kada jednom čujete taj zvuk, on vas prati gde god da ste.

Čitava situacija me je podsetila na predstavu “Profesionalac” davne 1994/95. čini mi se, kada je opet neki takav “gledalac” jeo semenke i to u prvim redovima, toliko glasno da je Bogdan Diklić morao da reaguje pre nego što se pojavi Bata Stojković jer bi se on, verovatno, okrenuo i otišao da tako nešto čuje. Tada sam, isto, sedela blizu i sve čula a oni koji su sedeli dalje i imali sreće da ne čuju šuškanje i grickanje kasnije su po gradu pričali kako je Diklić: “Uobraženi beogradski glumac koji je samo hteo da nas ponizi…”

Dakle, ko voli pozorište neka dolazi i dalje, lepo je videti dupke punu salu i čuti glasne reakcije publike. Ko ne voli neka sedi kući ili gde god da ne smeta ostalima koji u pozorište idu zbog predstava a ne da ih drugi vide.

Da ne bude da samo grdim, ova revija je pozitivan višednevni događaj koji može samo da popravi kulturnu scenu Aranđelovca.

Sasvim neplanirano i na brzinu, otišli smo sinoć do Beograda. Pošto smo imali dovoljno lufta da odemo u pozorište, odabrali smo predstavu Beogradskog dramskog pozorišta “Jastučko“.

Predstava ima dva čina i sa pauzom između njih traje oko tri sata. Radnja je smeštena u totalitarnu državu, gde policija privodi pisca morbidnih priča o sudbunama dece, po čijim pričama se dešavaju ubistva. Težinu priče lakše je pratiti jer je protkana humorom, slengom i rečenicama iz svakidašnjice. Glumci su odlični, naročito Vuk Kostić i Dragan Petrović, meni bar.

Odlično provedenih tri sata.

Petak, 10.10.2008., 20h, Dvorana “Park”, organizacija “Centar za kulturu i obrazovanje”.

Pozorište priviđenja je mesto u kome dvoje glumaca, On (Irfan Mensur) i Ona (Srna Lango) žive da bi sprečli da se pozorište sruši. On je neostvareni “Hamlet” koga Ona izvlači u trenucima kada zaboravlja. Monologe iz “Hamleta” za Irfana Mensura koji nije odigrao tu predstavu još pre dvadeset godina snimili su, tada još: Rade Šerbedžija, Miloš Žutić, Lazar Ristovski i Stevo Žigon . Za dvanaest songova koje izvode tekstove su napisali glumci a muziku Sanja Ilić.

Odavno, još od predstave JDP-a “Plava ptica”, koju na žalost nisam gledala, želela sam da odgledam neku od predstava u kojim igra Irfan Mensur. I mnogo mi se više sviđa nego kao televizijski ili filmski glumac. Srna Lango me je tek prijatno iznenadila jer je mnogo ubedljivija uživo. Čak ni standardno neudobne stolice i hladnoća u sali nisu pokvarile doživljaj. Razočaralo me je što je, izgleda mi, publike manje sa svakom predstavom koju odgledam.

U četvrtak 26. juna u 20h u Dvorani park, u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje, gostovala je predstava Narodnog pozorišta iz Beograda “Zagonetne varijacije“, u režiji Božidara Đurovića a po tekstu savremenog francuskog dramskog pisca i filozofa Erika Emanuela Šmita.

Marko Nikolić koga nešto ne obožavam ali ne mogu da poreknem kvalitet i Boris Pingović bili su sjajni. Sama priča je neobična, prevrtljiva i neizvesna do kraja (doduše, pretpostavila sam dva od tri važna rešenja ali je i to bilo dovoljno da mi priprete da svoje prepostavke zadržim za sebe ). Toplota u sali nije uticala na njihovu izvedbu iako su oni, zbog specifičnosti mesta dešavanja, bili obučeni kao u sred zime. Svaka čast i za izdržljivost.

Znam da je u približno vreme bila polufinalna utakmica Evropskog prvenstva i da je na Gagićevom vencu (Vencu slobode, ali mi to ime nekako neprirodno…) bio svojevrsni performans, ali šteta što je sala bila više nego poluprazna.

Pamtim precizno i dugo. Mnogo toga, neprebrojive važne i nevažne stvari. Zbog ko zna čega, neka je to usud ili igra sudbine, ne sećam se ni jedne knjige pročitane u okviru školske lektire. Većine ostalih, pročitanih iz interesovanja ili zadovoljstva se sećam.

Takvo stanje stvari je dobro kada gledam predstave rađene po romanima. Onda sve posmatram kao prvi put, bez očekivanja i pretpostavki, predrasuda rekao bi neko.

Sinoć je u aranđelovačkoj dvorani Park gostovalo Kruševačko pozorište sa predstavom Tvrđava, u režiji Nebojše Bradića a po tekstu Meše Selimovića. Za razliku od nekih prethodnih predstava, ova nije ispunila salu bioskopa, ne znam da li zbog naslova, teme ili nečega drugog, ali šteta što ovu predstavu nije videlo još ljudi.

Radnja predstave je smeštena u bilo koje vreme negde na našim prostorima. Glavni akteri se dele na one koji imaju moć (stečenu nelegalnim putem, bar u osnovi) i stiču je sve više i one koji tu moć nemaju i sa svakim danom su manji, slabiji i potrošniji materijal za one prve. Uigrane kombinacije moćnih, za koje prepreke nisu ni sredstva ni ljudi, one slabe, neotporne i nesposobne za borbu u takvom svetu gaze bez milosti.

Predstava nije laka, ni relaksirajuća ali vredi je pogledati.

Što ja volim pozorište, pa i u svojoj kući, da se tako izrazim.

Pošto je vikend bio predviđen za pranje, čišćenje, peglanje, kuvanje i slično, nisam ulovila dovoljno vremena da napišem nešto o još jednoj pozorišnoj predstavi pa sada da nadoknadim propušteno.

U petak, 25.01.2008. god u 20 časova u dvorani “Park” u Aranđelovcu održana je predstava “Suze su O.K.” rađene po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović. I nije mi se dopala. Ne znam zašto, iako je sve bilo na svom mestu.

Sala je bila puna, kakvom je nisam videla još od Dana Vrtića, ali je ta priredba van konkurencije po posećenosti. Tanja Bošković je bila odlična, iako ja nju ne volim. Ivan Jevtović standardno dobar, Rade Marjanović i Milan Caci Mihailović taman kako treba, ali mi nešto nije “legla”. A nisam pročitala knjigu pre toga.

Predstava je pobrala aplauze publike i sve to, ali više volim da čitam i zamislim svoju predstavu.

Ne znam tačno kada je renovirano Jugoslovensko dramsko pozorište ali znam da već dugo gledam kako lepo izgleda spolja. Sinoć sam prvi put išla u novu zgradu na predstavu.

Predstava Skakavci je rađena po tekstu Biljane Srbljanović a u režiji Dejana Mijača. Iako traje više od dva sata to se uopšte ne oseća (ja sam prvi put pogledala na sat posle sat i po i to zbog parkinga a ne zato što sam isčekivala kraj).

Predstava govori o tome kako se mladost odnosi prema starosti. Mladost, puna snage, planova i želje za životom, nemilosrdna je prema starosti. U svom osećaju da je neuništiva, na starost gleda kao na nešto sasvim nepotrebno i neprirodno, kao da mladi nikada neće ostariti.

Veoma realne odnose između pojedinaca, porodice ili totalnih stranaca prikazalo je 11 sjajnih glumaca, različitog životnog doba.

Ovo je još jedna predstava ovog pozorišta koja mi se dopala i naterala na razmišljanje.

Svaki razlog je dovoljno dobar da se vidi neka nova pozorišna predstava. Za mene su jesen i proleće pravo vreme za pozorište. Leti predstava nema, zimi su aktuelni praznici, ali su zato jesen i proleće savršeni.

Sinoć smo išli u Beogradsko dramsko pozorište i gledali predstavu “Laka konjica“. Glavni lik je Maks (Mima Karadžić), uspešan poslovni čovek koji je jedne kišne noći, pod uticajem alkohola, pobegao od poslova, neisplaćenih kredita i inspekcija. Tako je stigao u crkvu koja se nalazi u blizini njegovog rodnog mesta, gde upoznaje Marijanu (Zorana Bećić). Ona je restaurator koji radi na fresci, slučajno otkrivenoj ispod naslaga maltera.
U međuvremenu, svi ga traže, zbog nezavršenih privatnih i poslovnih obaveza.

Nisam oduševljena predstavom.Svako koga zanima kraj priče treba da vidi predstavu i donese svoj sud.

Jesenji dani donose kišu, vetar, gomile lišća po trotoarima, slave i nove pozorišne predstave. Možda nije jasna veza imeđu slavske trpeze i pozorišta, ali ima je

U četvrtak, 8.11.2007, bili smo u Beogradu u gostima kod rođaka na slavi. Pošto koristimo svaku priliku da odgledamo neku pozorišnu predstavu, uputili smo se ka Zvezdara teatru, jer smo imali još nekih obaveza u tome delu grada. Predstava koje je bila na repertoaru nije mi bila primamljiva, pa smo produžili do Beogradskog dramskog pozorišta (www.bdp.co.yu) . Predstava je počinjala u 20.30 h, što nam je dalo dovoljno vremena za neku sitniju kupovinu i parking.

“Igra parova” je predstava u kojoj igraju: Elizabeta Đorevska (Sonja), Aleksandar Alač (Bernard), Neda Arnerić (Vera) i Dragiša Milojković (Ivan). Bračni par ljudi srednjih godina, Bernard i Sonja, čekaju svoje dugogodišnje prijatelje Veru i Aljošu da dođu na večeru. Sve je kao i uvek, sitni komentari i šale na račun gostiju i podsećanja na neke zajedničke momente, sve dok se Vera ne pojavi sa Ivanom, mladićem prilično mlađim od nje i time poremeti čitav ritual. Sonjino iznenađenje, Bernardovo zgranjavanje i nonšalancija Vere i Ivana. Počinje igra parova, koja uopšte nije nemoguća u stvarnom životu.

Autor Matijaž Zupančić je pokazao kolika može da bude razlika između predstave o nečijem životu i onoga kakav je taj život stvarno.

Sjajna glumačka ekipa, vođena režijom Milice Kralj, dobra muzika, scenografija koja ne odvraća pažnju od radnje predstave,… sve je doprinelo da uživamo u predstavi. Još jednom, bravo, celoj ekipi.

U Aranđelovcu je ponovo bilo jedno baš, baš lepo veče. Ako se ovako nastavi, mogli bi čak i da se naviknemo na lepe stvari u našem malom, tromom, usporenom gradu (da ne koristim teže izraze, još uvek sam lepo raspoložena )

Dvorana „Park“ je i večeras bila puna. U njoj su sedeli svi oni koji su želeli da vide balet „Ko to tamo peva“ Narodnog pozorišta iz Beograda, koji je večeras gostovao u okviru smotre „Mermer i zvuci“ (još jedno BRAVO za Slobodana Nedeljkovića).

Balet „Ko to tamo peva“ je rađen po ideji Ljubivoja Tadića a po svima nama poznatom istoimenom filmu Dušana Kovačevića, reditelja Slobodana Šijana. Koreograf i režija je Staša Zurovac a muziku je napisao Vojislav Voki Kostić.

Kostimograf je Katarina Radošević Galić.

Ostale interesantne detalje možete videti na www.narodnopozoriste.co.yu da ja sad sve to ne prepisujem i nabrajam.

Muzika je fenomenalna a i sve ono što su članovi baletskog ansambla prikazali. Kostimi možda bolje dočaravaju situaciju u osiromašenoj zemlji pred rat a šminka u mnogome pojačava taj utisak (sve naravno, u poređenju sa filmom koje je neizbežno iako je ovo doživljaj sasvim druge vrste)… Vrlo lako se prepoznaju glavni likovi a čak i sporedni imaju jako važnu ulogu, naročito smrt (Anđela Đaković) i anđeo (Nada Stamatović ili Bojana Žegarac, stvarno ne znam koja je od njih večeras bila u ansamblu).

Od dela ansambla koji je igrao deo predstave Autobus (jer je predstava podeljena u nekoliko slika: Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana,..) ne bih izdvojila nikog posebno osim momke koji su igrali Miška i pevača (na žalost, ne znam podelu uloga tačno po imenu, pa se ujedno i izvinjavam na neobaveštenosti) ali su oni bili samo malo važniji pojedinci jako uigranog tima.

Još jednom, moj najjači utisak večeri je muzika u kojoj se prepoznaju karakteristični taktovi iz filma, ali koja je sasvim drugačija, silnija i asocijativnija. U nekim trenucima podseća na muziku koja je bila popularna u Čikagu tridesetih godina, baš kada Evropa postepeno ulazi i Drugi svetski rat, da bi u sledećoj slici bila mnogo sličnija muzici ovih prostora.

Sve u svemu, uživancija. Opet nešto lepo kod nas

U okviru programa 41. smotre jugoslovenske umetnosti (da, da, još uvek se tako zove…) „Mermer i zvuci“, 12. septembra 2006. godine, Narodno pozorište iz Beograda je gostovalo sa predstavom „Laža i paralaža“.

Predstavu je režirao Jug Radivojević a glavne uloge su igrali Milan Gutović i Nataša Ninković.

Na radost poštovalaca pozorišne i umetnosti uopšte, sala dvorane „Park“ bila je ispunjena skoro do poslednjeg mesta. Ruku na srce, sva mesta i nije moguće zauzeti jer je najmanje 10% stolica polomljeno ili uništeno dovoljno da na njih ne može da se sedne, ali je ipak bilo puno.

Glumci su u potpunosti opravdali brojnost i očekivanja publike, pa je to bilo jedno lepo veče uz smeh. Sterija je ukazao na naše mane i različite sposobnosti koje se ne menjaju vremenom.

Prijatno iznenađenje za mene lično je bila Nataša Ninković, koju sam prvi put gledala u pozorišnoj predstavi. Stekla sam utisak da je baš dobra glumica kojoj se na licu vidi svaka promena zahtevana ulogom, za razliku od mnogih TV serija ili filmovima u kojima mi je delovala prilično hladno i odsutno.

Još jednom, bravo. I gostima a i publici.