Drugog dana Pozorišne revije (festivala) u Dvorani park glumci Beogradskog dramskog pozorišta Milica Zarić, Borka Tomović, Marko Živić i Ivan Zarić odigrali su predstavu Kelerabe su zdrave.

Danas sam čula (i pročitala) da je ova predstava inspirisana teatrom apsurda.  Ono što sam ja sinoć videla je prikaz savremenog načina života u određenim krugovima. Sve je moderno, hladno do sterilnosti, sve kuće liče, stanovi gotovo identični, svaki trenutak isprogramiran i sa svih strana stižu upozorenja na obaveze. Parovi koji žive zajedno iz navike i/ili koristi jer su emocije nestale, ostala je samo loša komunikacija i zajednički cilj – iskoristiti nekoga drugog za boljitak u životu. U tu svrhu se prikriva pravo stanje stvari, glumi se sreća, ljubav i razumevanje.

Ako je sve ovo teatar apsurda, jer su zajedništvo i toplina osećanja, doma i porodice sasvim i dovedeni do apsurda, slažem se.

Glumci dobri, scenografija interesantna, jaka četvorka

Tačno u podne drugog dana Sedme pozorišne revije u Aranđelovcu (danas) u velikoj sali Doma omladine glumci pozorišne trupe Balkan novi pokret odigrali su predstavu “San o Balkanu”. U predstavi igraju Vesna Stanković, Dušica Novaković i Siniša Ubović. Uz lični angažman i prisustvo direktorki Gimnazije i Ekonomske škole, predstavu je odgledalo pedesetak srednjoškolaca. Doduše, nisu baš upućeni u to da tokom predstave treba da ćute, ali još su mladi, naučiće.

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Drama o Mirjani i ovima oko nje”, sinoć je otvorila i započela Sedmu pozorišnu reviju  u Aranđelovcu. Organizator je, kao i svake godine, Centar za kulturu i obrazovanje, pokrovitelj Opština Aranđelovac.

Revija nosi naziv “U potrazi za smislom”, sastavljena je od 5 večernjih predstava eminentnih beogradskih pozorišta koje će se igrati u Dvorani “Park” i dve podnevne (besplatne) u Domu omladine (to su predstave za decu i omladinu). Jednu od ovih predstava, San o Balkanu prati i tribina “Komercijalizacija pozorišta”. Novost je anketa kojom će gledaoci glasati za najbolju predstavu. Detalji na sajtu CzKiO ili na fotografiji pored.

Ovako, unapred, čini se da je ovoga puta Centar za kulturu nadmašio prethodne sezone. Gledaoci će pokazati jesam li u pravu.

“Drama o Mirjani…” je priča o svakodnevici “običnih” ljudi. Njihovi životi su isprepletani, možda čak i u težnji da se stope i da se nikako ne razlikuju, jer razlike privlače pažnju i nisu baš tako dobre. Odlasci na posao, dolasci, porodične razmirice, stresne situacije i ponovo novi dan, sasvim sličan prethodnom i tako redom, do trenutka kada neka varnica zapali vatru promene, makar na nekoliko sati. Predstava koja nas podseća na mnogobrojne a za nas neprimetne živote koji se vode oko nas i ne ostavlja tako lep osećaj na kraju.

Glumačka ekipa solidna, Mirjana Karanović standardno dobra.  Scenografija na prvi pogled jednostavna, ali tokom predstave se iskazuje u svojoj neobičnosti. Sve u svemu, vrlo dobar 4

Pozorišnu predstavu UK “Vuk Karadžić”, mjuzikl u stvari, “Zvezdarske zvezdice” je videlo oko 400 gledalaca 30. aprila u Dvorani “Park” u Aranđelovcu. Predstava je lagana, puna muzike, smeha i priče kojoma se dočarava Beograd 1935. godine i  generalna proba Ženskog pevačkog društva.

Ansambl odabran, lepršav i taman kako treba da se lepo provede stotinak minuta koliko predstava traje.

Sinoć u 20h, pred punom salom Dvorane “Park” Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu, glumci pozorišta “Boško Buha” su odigrali predstavu “Krčmarica Mirandolina”. 

U režiji Juga Radivojevića a po tekstu Karla Goldonija (Carlo Goldoni) glumačka ekipa u kojoj su najvažnije uloge odigrali Katarina Žutić (Krčmarica Mirandolina), Andrija Milošević (Vitez od Ripafrate), Ivan Jevtović (Markiz od Forlipopolija), Nenad Nenadović (Konte od Alibafiorite) i Milan Vasić (Fabricio) dočarali su nam italijansku krčmu iz  npr. 19 veka (po kostimima čak možda i početka 20.). U predstavi učestvuju i Ana Zdravković, Marijana Mićić, Igor Damnjanović (detalji su na sajtu pozorišta).

Predstava je lagana, komična, sa puno smeha i mnogo improvizacije kako mi se čini.  Glumačka ekipa solidna. K’o u inat ni jedan od pomenutih glumaca/glumica nije od mojih omiljenih, pa ne bih ni da dajem ocene. Osnovna priča – krčmarica i gosti (uglavnom) njeni obožavaoci, stara koliko i krčme. Dokazivanje moći zavođenja i u neku ruku potvrđivanje teorije Viteza od Ripafrate da ženama ne treba verovati, centralna tema.

U svakom slučaju, fino provedenih sat i nešto. (Fotografija je iz galerije fotografija na sajtu pozorišta, uredno linkovana )

Malo da reklamiram program Centra za kulturu i obrazovanje

U petak 25. februara 2011. sa početkom u 20 časova u Dvorani park biće odigrana predstava Zvezdara teatra “Generalna proba samoubistva”. Predstavu je napisao i režirao Dušan Kovačević a igraju: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić. Cena ulaznice je 300 dinara.

Ovu predstavu sam gledala pre dve godine a moji utisci (linkovi za režisera i glumce, da se ne ponavljam) su zapisani ovde.

Od 10. do 13. marta 2011. u Dvorani park biće prikazivan film “Montevideo – Bog te video”, pa svi oni koji žele da pogledaju ovaj film će imati četiri dana na raspolaganju. Mislim da je film dovoljno dobro izreklamiran tako da ne treba posebno da ga najavljujem. Cena ulaznice je 250 dinara.

U organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu, ponovo imamo nekoliko dana pozorišnih predstava u “Dvorani park”.

Revija je počela u utorak, 9. 11. tačno u podne, dečijom predstavom “Šalabalabajka”. Nisam gledala predstavu ali iz pouzdanih dečijih izvora znam da je sala bila prepuna što je malo (malo više) ometalo gledanje predstave. Nisu deca navikla na mir i tišinu u pozorištu…

Prvu predstavu za odrasle odigrali su glumci Beogradskog dramskog pozorišta, u utorak u 20h. “Mleko” je priča o porodici ruskih emigranata u Grčkoj, priča o težini života sa bolesnikom u kući, težini odluke – “Da li živeti svoj život ili se žrtvovati za nekog ko nije dovoljno sposoban da živi sam?” Glumačka ekipa sasvim ok (umesto Danijele Štajnfeld igrala je druga glumica, na žalost nisam dobro čula a ni zapamtila ime…) Sve u svemu, teška predstava.

Sinoć je na programu bila predstava “Muma Panduri – šumska majka”, Balkan novi pokret Beograd. Sadržaj predstave me uopšte nije opredelio da odem da je pogledam ali izgleda da sam pogrešila. Kažu da je predstava bila dobra. Temaa je post-porođajna depresija i sve sumanute stvari koje žena u takvom stanju može da uradi i posledice toga.

Večeras smo gledali predstavu “Pomorandžina kora“, po tekstu Maje Pelević, koji je ove godine nagrađen Sterijinom nagradom kao najbolji dramski tekst. Predstava govori o savremenom načinu života i zahtevima koje on postavlja pred sve žene: savršena figura, savršen ten, odeća … kao lutke iz izloga koje u trci za onim što diktiraju mediji zaboravljaju osnovnu stvar – gde su to one i njihov život. Predstavu je odigrao “Puls teatar” iz Lazarevca.

Toliko za sada. Detalje o ostalim predstavama pogledajte ovde.

“Čini mi se vekovima, vuk sa ovcom nešto ima …”

Predstava “Šine” prikazuje odrastanje jedne generacije u najružnijem periodu naše savremene istorije. Devedesete, agresija svuda, u školi, na ulici. Prikrivanje svega finog i dobrog u želji da budu “žestoki momci”. Zatim dolaze ratovi, još ružniji događaji i sve što oni nose.

Osnovna ideja koja nas je vodila bila je ta što smo hteli da vidimo Sergeja Trifunovića uživo, i što sam našla podatak da igra u ovoj predstavi. Ali ne igra … bar ne sada.  U svakom slučaju, glumačka ekipa odlična. Da nije te ekipe, predstava bi bila mnogo manje upečatljiva i interesantna: Boris Milivojević (dobio nagradu Zoranovi brkovi za ovu ulogu), Goran Šušljik (već sam ga gledala u nekoliko predstava ali nije mi nešto ubedljiv), Nebojša Glogovac (standarno dobar), Jelena Djokić,  Marinko Madžgalj,  Nebojša Milovanović, Nikola Djuričko, svi baš dobri.

Ukupni utisak: drago mi je da sam gledala u pozorištu glumce koje do sada nisam imala prilike da vidim uživo ali sam se, na žalost, do sada toliko puta susrela sa različitim varijantama iste ove priče, (novine, knjige, filmovi…) da mi sama radnja nije bila posebno upečatljiva. Valjda nam  surova  stvarnost.

U nedelju 22.11. sam išla na predstavu “U pola cene” u Beogradsko dramsko pozorište. Još od tada razmišljam šta da napišem o njoj. I nikako da smislim nešto konstruktivno. Pa, onda ću onako obično, skroz.

Predstava prikazuje život mladog bankarskog službenika Đorđa i njegove probleme, što na poslu, što u iznajmljenom stanu što sa koleginicom sa kojom je u vezi. Na momente je komična ali ipak prikazuje tamni vilajet savremenog života (šta god da glavni lik uradi kajaće se). Surovo prikazuje današnje okruženje, zadnje misli sa kojima određene osobe ulaze  u vezu bilo prijateljsku ili emotivnu i da je biti emotivan vrlo neisplativo, naročito u poslovnom okruženju.

Danijel Sič i Dragan Petrović Pele su bili standardno dobri (fotografiju sam “maznula” sa sajta pozorišta). I ostatak ekipe korektan.

Ali meni se nešto nije dopala predstava. Valjda što je jezivo realna.

“Hasanaginica je poema koja je Evropu upoznala sa našim epskim pesama” kaže se u knjizi “Narodna književnost” autora Radmile Pešić i Nade Milošević – Đorđević. Za moju nekadašnju razrednu, nastavnicu srpskog jezika, Hasanaginica je naša najtužnija balada. Da ne nabrajam više, svako od nas ima svoje viđenje ove poeme, što još težim čini posao umetnika koji su glumili u komadu rađenom po tekstu Ljubomira Simovića (jedna od četiri drame koje je on napisao).

Glumci  “Puls teatra” iz Lazarevca ovako su rasporedili uloge: Aleksandar Karić – Hasanaga, Ivana Nedeljković – Hasanaginica, Aleksandar Trmčić – Beg Pintorović, Biljana Konstantinović – majka Pintorović, Zoran Belošević – efendija Jusuf, Darko Bjeković – Ahmed, Uroš Jovčić – Suljo.

Predstava je trajala nekih 100 minuta i ni u jednom trenutku nisam pomislila “Kad će kraj?” nego bih uglavnom, tokom zamene scena mislila “Kako li će dalje da vode priču?”

Sve u svemu, predstava je dobra. Obzirom na težinu izvođenja ovako poznatog dela i dužinu, sasvim ok. Jedina malecna zamerka su neki savremeni izrazi koji mi nisu uklapali u okruženje (nekako mi ne ide, mada ne kažem da je nemoguće, da majka kaže Hasanaginici: “Nemoj da fantaziraš”). Uprkos tome, svaka čast svima iz glumačke postave.

Razmišljala sam dali da dodam još nešto i ipak hoću – publike nije bilo mnogo, i to su uglavnom skoro ista lica koja se mogu videti na svim kulturnim događajima u gradu. Možda ima i nekih novih, ne znam baš u glavu, ali šteta što nije mnogo više njih videlo predstavu. Nadam se samo da su glumci zadvoljni reakcijom i pozdravnim aplauzom publike.

Sa druge strane bilo je i nekih neidentifikovanih nikotinskih zavisnika koji nisu mogli da izdrže sat i 40 minuta bez cigarete, što se dalo osetiti u gledalištu. I ne, to nisu bili scenski efekti niti mirisi cigareta glumaca. Tek da se zna.

Večeras u 20h predstavom “Hasanaginica” u režiji Miloša Jagodića po tekstu Ljubomira Simovića u izvedbi “Puls teatra” počinje 5. pozorišna revija u Aranđelovcu nazvana “Energija pokreta”.

Ostale predstave u reviji:

• “Sastanak na vrhu”, 11. novembar, Narodno pozorište, Pirot
• “Menjamo žene”, 12. novembar, po brodvejskom hitu “Volim svoju ženu”, pozorište Slavija Beograd
• “Protuve piju čaj”, 13. novembar, po tekstu Dragoslava Mihajlovića, Narodno pozorište Šabac, u režiji Juga Radivojevića
• “Putujuće pozorište Šopalović”, 14. novembar, pozorište iz Kraljeva, tekst Ljubomir Simović, režija Nebojša Dugalić

Sve predstave počinju u 20h, cena pojedinačne ulaznice je 250 a cena kompleta je 1.000 dinara.

Ko voli nek’ izvoli.

Tek da se zna: u Aranđelovcu nema registrovanih slučajeva gripa koji je glavna tema u svim medijima poslednjih dana.

Igrom slučaja i društvenih obaveza, odem sinoć u Dvoranu “Park” na pozorišnu predstavu “Žikina dinastija” (čudno, ali nisam uspela ništa da nađem na internetu o ovoj predstavi …).

Ne znam šta da kažem, osim da nije to pozorište kakvo ja volim. Nisam ni sve te filmove o Žiki nešto volela, osim nekih rečenica, naravno (“Ja ti lepo kažem Daro ne pentraj se po prozoru a ti ‘oćeš da se sve cakli. Pa još pritisla kasetofon do daske na prozoru: op, žica, žica, žica,…” )

Svakako je teško igrati u predstavi čiji su likovi trajali već ko zna koliko godina ranije i o kojima publika već ima uvrežene predstave ali sam uglavnom čekala kraj, što i nije neka preporuka za predstavu. Eto, takav mi bio dan.

Sad više i ne znam koga dana je u dvorani Park gostovala predstava Beogradskog dramskog pozorišta “Ne igraj na Engleze”. (ovo je drugi od zakasnelih postova)

Uglavnom, dvoumila sam se da li da idem na predstavu jer uopšte ne volim glumu Marka Živića, koji je pored Daniela Siča i Ivana Tomića  jedan od trojice aktera priče. Pogrešila bih da nisam otišla. A i moje mišljenje o glumi Marka Živića se malo popravilo.

Priča je sledeća: tri prijatelja iz detinjstva (dvojica među njima i kumovi) svaki sa svojim problemima igraju na kladionici sve moguće i nemoguće kombinacije. I kao i svi koji kockaju, uzdaju se u još jednu utakmicu. Ovoga puta, svi su igrali na različit rezultat i kako utakmica odmiče, tako se menjaju raspoloženja i priče po kojima se vidi kakav je u stvari njihov odnos, ko ima kakve prioritete i da li su, u stvari, toliko dobri prijatelji.

Realna, na momente potresna priča, naravno prožeta humorom da bi se lakše “svarila”.

Sinoć je u prepunoj dvorani “Park” (naravno u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje) gostovala predstava Zvezdara Teatra “Anđela”. U predstavi Stevana Koprivice, režisera Milana Karadžića, igraju: Branimir Brstina (Lazar), Isidora Minić (Anđela) i Mima Karadžić (Borisav).

Čitava priča je smeštena u bolničku sobu u kojoj su Lazar, profesor sa Filološkog fakulteta, i Borisav, vlasnik kafane negde na Ibarskoj magistrali, koje obilazi medicinska sestra Anđela. Komedija koja vas lako nasmeje ali i pokaže razlike između ljudi koji, koliko god da ne uživaju u međusobnom društvu, mogu da dođu u situaciju da budu upućeni jedan na drugoga. Taman za jedno fino veče…

Zvezda večeri bio je lokalni fotograf, koga je izgleda pozvala novinarka TV Šumadije, koji je u sred predstave počeo da doziva Mimu Karadžića da se okrene da bi ga bolje snimio!!! Mima Karadžić nije znao šta da uradi. Verujem da je bio zatečen a celu scenu je propratio grohotan smeh publike. Šlag na torti bila je jedna gospođa koja je sedela jako blizu nas i koja se toliko napadno smejala (i kad treba i kad ne treba) da je bilo naporno slušati je. Ali, dobro, ako se to zanemari, lepo veče

U petak 30.01.2009. smo išli u Zvezdara teatar da pogledamo predstavu “Nesvrstana strana muzike”, koja je trenutna varijanta nekadašnje predstave “Smešna strana muzike”. Igraju Dragan Jovanović, Katarina Žutić, Nataša Marković, Marina Pavlović, Veljko Nikolić,Igor Damnjanović, Dušan Radovanović i Nenad Filipović.

Šta reći? Popularne melodije sa raznih strana sveta, upakovane u parodiju na račun nesvrstanosti nisu nešto šta ja očekujem od predstave. Doduše, već unapred sam znala kakva bi predstava mogla da bude ali sam ipak malo razočarana. I da, odlično su uvežbani, kostimi su dobri, bilo je i smeha, ali ipak nije mi to – to (ma šta to značilo)

Sinoć sam, posle podugačke pauze, čak mislim prvi put posle renoviranja gledala predstavu u Zvezdara Teatru, Generalna proba samoubistva.

Predstavu je režirao Dušan Kovačević a uloge tumače: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić.

Naslov govori o čemu se u predstavi radi, samoubicu koji hoće da skoči sa mosta u tome pokušavaju da spreče ribar i devojka koju je on spasao iste sudbine nekoliko meseci ranije. Predstava je vrlo interesantna, pomalo komična sa odličnom glumačkom postavom. Po meni, najbolji je Branislav Lečić. Čak sam uspela da napravim i solidnu fotografiju, mada su se nešto ljutile devojke koje rade u pozorištu, možda je zabranjeno fotografisanje a ja to ne znam? U svakom slučaju, dobar provod.

U petak uveče u dvorani “Park” predstavom Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Hadersfild” završena je Revija pozorišnih predstava.

Dvorana “Park” bila je puna, kakvom je nisam videla od prikazivanja filma “Zona Zamfirova” u jesen 2002. Zvučno ime ove predstave po kojoj je 2007. godine snimljen i film privuklo je publiku koja je, verujem, otišla zadovoljna sa ove predstave.

Hadersfild je ime grada u Engleskoj u kome živi Igor (Damjan Kecojević), momak koji je devedesetih otišao iz malog mesta u Srbiji i koji posle 11 godina dolazi u kratku posetu. Raša (Goran Šušljik), dečko koji je obećavao i ostao na tome sa svim svojim velikim potencijalima i Dule (Vojin Ćetković), momak prosečnih mogućnosti koji je našao smisao u poslu koliko god da je njegov posao Raši izvor podsmeha, su njegovi drugovi iz škole. Susret u Rašinoj kući, uz posetu Ivana (Nebojša Glogovac), Rašinog komšije, emotivca koji je tokom kriznih godina u zemlji sasvim uništen fobijama i lečenjem, prerasta iz zabavnih priča iz školskih dana u stravičnu istinu o našim životima u tom periodu i čitavoj generaciji koja je tada odrastala.

Glumačka ekipa je dobro uigrana, čak ima i malih, komičnih, improvizacija kojima se inače teška predstava lakše “proguta”. Vojin Ćetković je sjajan, vrlo ubedljiv. Nebojša Glogovac fenomenalan, toliko dobar da je u pojedinim momentima izgledalo kao da je stvarno on taj Ivan. Najbolja njegova uloga koju sam do sada gledala u pozorištu. Stvarno odlična predstava. Možda čak pogledam i film.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Mletački trgovac” nam je nekako stalno izmicala, već dva puta smo imali rezervaciju i/ili karte ali su nas neki nepredviđeni događaji sprečili da je odgledamo. Kažu ljudi, treća sreća

Šekspirovu sjajnu priču reditelj Egon Savin je smestio u Veneciju tridesetih godina prošlog veka u vreme širenja i jačanja fašizma i početka ugnjetavanja Jevreja. Zaplet i rasplet svima poznat, glumačka ekipa je sjajno iznela a naročito Dragan Mićanović koji glumi Porciju.

Kao i sve predstave koje sam do sada gledala u JDP-u i ova je standardno dobra i treba je odgledati. Žao mi je samo što nisam gledala Voju Brajovića u ulozi Jevrejina Šajloka (kako vidim da stoji na sajtu, doduše kao prva zamena rekla bih ali…) već Predraga Ejdusa, mada je i on bio odličan.

U okviru pozorišne revije koju je organizovao Centar za kulturu i obrazovanje sinoć je u dvorani park bila predstava Slavija teatra Vlast, po tekstu Branislava Nušića a u režiji Radoslava Zlatana Dorića.

Čitava glumačka ekipa je bila dobra. Izdvojila bih Ivana Bekjareva koji me je prijatno iznenadio jer inače ne volim da ga gledam na TV-u ili u filmovima i Jelicu Sretenović koja je bila odlična. Svevremenski tekst Branislava Nušića malo adaptiran za sadašnje prilike je, kao i svi njegovi tekstovi, višeznačan i meni poznat. Malo mi je bilo neobično da gledam predstavu čiji kraj znam ali bilo je dobro.

Utisak o predstavi bio bi odličan da neki gledaoci par redova ispod našeg nisu jeli kokice. I taman kada su pojeli svoju dozu, dvoje mladih ljudi, tik ispred nas počeli su da grickaju semenke. Ja sam bila zgrožena. I prilično iznervirana. Nisam želela da ulazim u diskusiju sa njima a nisam videla nekoga od redara (kakvih je svojevremeno bilo u bioskopu, kad smo mi bili klinci i kojih ima u beogradskim pozorištima) kojem bih mogla da se požalim. Promenili smo i mesto, ali kada jednom čujete taj zvuk, on vas prati gde god da ste.

Čitava situacija me je podsetila na predstavu “Profesionalac” davne 1994/95. čini mi se, kada je opet neki takav “gledalac” jeo semenke i to u prvim redovima, toliko glasno da je Bogdan Diklić morao da reaguje pre nego što se pojavi Bata Stojković jer bi se on, verovatno, okrenuo i otišao da tako nešto čuje. Tada sam, isto, sedela blizu i sve čula a oni koji su sedeli dalje i imali sreće da ne čuju šuškanje i grickanje kasnije su po gradu pričali kako je Diklić: “Uobraženi beogradski glumac koji je samo hteo da nas ponizi…”

Dakle, ko voli pozorište neka dolazi i dalje, lepo je videti dupke punu salu i čuti glasne reakcije publike. Ko ne voli neka sedi kući ili gde god da ne smeta ostalima koji u pozorište idu zbog predstava a ne da ih drugi vide.

Da ne bude da samo grdim, ova revija je pozitivan višednevni događaj koji može samo da popravi kulturnu scenu Aranđelovca.

Sasvim neplanirano i na brzinu, otišli smo sinoć do Beograda. Pošto smo imali dovoljno lufta da odemo u pozorište, odabrali smo predstavu Beogradskog dramskog pozorišta “Jastučko“.

Predstava ima dva čina i sa pauzom između njih traje oko tri sata. Radnja je smeštena u totalitarnu državu, gde policija privodi pisca morbidnih priča o sudbunama dece, po čijim pričama se dešavaju ubistva. Težinu priče lakše je pratiti jer je protkana humorom, slengom i rečenicama iz svakidašnjice. Glumci su odlični, naročito Vuk Kostić i Dragan Petrović, meni bar.

Odlično provedenih tri sata.