Druge večeri Osmog pozorišnog festivala u Aranđelovcu na programu je bila predstava lazarevačkog „Puls” teatra  Sunce tuđeg neba.

Predstava je trajala dva sata i gledala sam je sa velikim očekivanjem zbog preporuka koje sam prethodno čula. I moja iščekivanja nisu bila ispunjena :-/ jer sam, nekako, sve vreme čekala da se nešto dogodi ili da dođemo do neke poente.

Kao što se iz naslova (koji je meni rekao sve) može pretpostaviti, predstava govori o iseljenicima iz Jugoslavije, tridesetih godina prošlog veka, koji gube zdravlje i živote u rudnicima hiljadama kilometara od kuće u pokušaju da obezbede sebi neki bolji život po povratku u maticu.

Sa druge strane, predstava nije naporna ili dosadna iako traje prilično dugo, verovatno su moje utiske poremetila očekivanja.

Osmi aranđelovački pozorišni festival zatvoren je predstavom Književsko— srpskog teatra iz Kragujevca „Do gole kože” i mislim da je ova predstava bila sjajan odabir za finale festivala.

Predstavu je režirao Pjer Valter Polic (Pierre Walter Politz) a rađena je po istoimenom filmu. Jedna tužna priča, u suštini,  o ljudima koji su ostali bez posla i smišljaju način da zarade novac, pretvorena je u komediju koja će vam ulepšati taj i još nekoliko narednih dana dok se budete prisećali scena priprema za striptiz

Iako je na ovoj predstavi bilo manje publike nego prethodna dva dana kada su gostovale predstave „Iza kulisa” i „Indigo” publika je glasanjem predstavu „Do gole kože” proglasila najboljom.

Ova predstava ostavila je suviše lepih utisaka da bih u ovom istom postu komentarisala telefone, bliceve, kikiriki i štapiće.

Fotografiju sam uzela sa sajta pozorišta

Osma pozorišna revija u Aranđelovcu otvorena je sinoć predstavom “Eling” Beogradskog dramskog pozorišta. U prijatno toploj sali oko 400 gledalaca  je imalo priliku da gleda pozorišnu adaptaciju filma iz 2001. godine.

Eling (Pavle Pekić) i Kjel Bjarne (Ljubomir Bandović) su cimeri koji su posle dve godine provedene u istoj sobi u duševnoj bolnici zajedno nastavili život, pod više-manje budnim okom socijalnog službenika Frenka Ešlija (Ivan Tomić). Svako od njih ima svoje probleme sa suočavanjem sa stvarnošću i svako od njih način da zaštiti ovog drugog od strahova koji ih pohode.

Predstava traje više od dva sata i na momente mi je pažnja popuštala, naročito jer je Pavle Pekić bio jako tih, pa su mi promicali, kako sam imala utisak, bitni delovi razgovora ili monologa. I delove rečenica Slobodana Ćustića (Alfons Jorgensen) nisam baš najjasnije čula. Čitavu predstavu nosio je Ljubomir Bandović, koji je dominirao glasom, stasom i govorom tela.

I, naravno, ponovlja se priča kao i svake godine – publika je još jednom pokazala da nije prava pozorišna publika, jer su zvonili mobilni telefoni (iako je na početku voditeljka lepo zamolila da se isključe), kuckane su poruke i čak su radili i fotoaparati. Ni snimatelji lokalne televizije nisu bili mnogo uviđavniji prema glumcima.

Kišni i prilično hladni novembar u Aranđelovcu, sada već tradicionalno, osvežava i pomalo i razmrda, Pozorišni festival u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje.

Osmi pozorišni festival nosi naziv „Svetlost i afirmacija“ i počinje večeras, 13. novembra u 19 sati, kada je na programu dokumentarna izložba “Sunce tuđeg neba”, kao deo pratećeg programa.

Predstave se održavaju u Dvorani “Park” u 20 časova, svake večeri. Program Festivala:

• 13. novembar – “Eling”,  Beogradsko dramsko pozorište, u režiji Marka Manojlovića
• 14. novembar – “Sunce tuđeg neba”, Puls teatar iz Lazarevca, po tekstu Milovana Mračevića, u režiji Aleksandra Lukača.
• 15. novembar – “Iza kulisa”, pozorište „Boško Buha“, po tekstu Majkla Frejna u režiji Juga Radivojevića,
• 16. novembar – „Indigo“, predstava u kojoj se na tekst Duška Premovića kao reditelj potpisuje Branislav Lečić.
• 17. novembar – “Do gole kože”, Knjaževsko srpski teatar iz Kragujevca, autori teksta Stiven Sinkler i Entoni Mekarten, reditelj Pjer Valter Polic

Pored pomenute izložbe „Sunce tuđeg neba“,  u pratećem programu će biti izveden muzičko-scenski program „Put oko sveta“ koji izvodi duo „Maska“, a u sklopu tribine koja će za temu imati „Formiranje profesionalnih pozorišta u Srbiji“ govoriće dramaturg Dragana Bošković.

Pokrovitelji festivala su Ministarstvo kulture i opština Aranđelovac.

U petak, 9. marta 2012. išli smo u Jugoslovensko dramsko pozorište posle sto godina, čini mi se. Nekako nam je ova čitava pozorišna sezona promakla. Nije da nismo bili u Beogradu ali nismo se lepo uklapali u termine, šta li. No, bilo pa prošlo.

Predstavu Elijahova stolica sam držala negde u podsvesti, na preporuku dragog prijatelja. Možda sam zbog te preporuke očekivala mnogo i kao svaki put kada su očekivanja velika često ne budu sasvim ispunjena.

Da obrazložim: predstava je teška, govori o teškom vremenu i teškim odlukama koje donosi glavni lik, Rihard Rihter. Njegovo čitavo pedesetogodišnje bitisanje menja smisao jednim novim saznanjem, koje ga tera da ide u ratom opkoljeno Sarajevo. Ono što mi je malo zasmetalo je što mi je kraj bio potpuno očekivan, od onog trenutka kada Alma (glavni ženski lik) pominje roman Maksa Friša “Homo faber”. Sve ostalo je bilo dobro, odlično čak.

Glumci su sjajni, naročito Maja Izetbegović i Renata Ulmanski. Bila sam fascinirana činjenicom da Renata Ulmanski u svojoj 83. godini izgleda potpuno isto kao kada sam je videla negde ’91. i da je i dalje sjajna na sceni.  Svetozar Cvetković standardno dobar (nije jedan od mojih omiljenih glumaca ali moram da priznam da je bio baš dobar). Bane Jevtić simpatičan, Đuzu Stoiljković nešto ne bih definisala dok je JelenaTrkulja imala jako malo vremena na sceni da bi ostavila neki jak utisak na mene.

Odlična predstava ali nemojte da me pitate za kraj

Još jedna predstava Dušana Kovačevića. Odigrava se u fabrici cipela koja je prodata i čijih se pet radnika zatvorilo unutra, miniralo sve oko sebe, štrajkuje glađu i traže sve što im po pravu pripada. Sve to vreme oni žive Život u tesnim cipelama koje su dobili od novih vlasnika, iz starih rezervi, umesto naknada i/ili plata.

Glumačka ekipa odlična, priča tragikomična, pokazuje kakvi smo mi u stvari. Predstava ima dva čina, ali se ne primeti koliko dugo traje. Meni je, doduše, dugo vremena bilo potrebno da o predstavi pišem iako sam je odgledala još zimus

Drugog dana Pozorišne revije (festivala) u Dvorani park glumci Beogradskog dramskog pozorišta Milica Zarić, Borka Tomović, Marko Živić i Ivan Zarić odigrali su predstavu Kelerabe su zdrave.

Danas sam čula (i pročitala) da je ova predstava inspirisana teatrom apsurda.  Ono što sam ja sinoć videla je prikaz savremenog načina života u određenim krugovima. Sve je moderno, hladno do sterilnosti, sve kuće liče, stanovi gotovo identični, svaki trenutak isprogramiran i sa svih strana stižu upozorenja na obaveze. Parovi koji žive zajedno iz navike i/ili koristi jer su emocije nestale, ostala je samo loša komunikacija i zajednički cilj – iskoristiti nekoga drugog za boljitak u životu. U tu svrhu se prikriva pravo stanje stvari, glumi se sreća, ljubav i razumevanje.

Ako je sve ovo teatar apsurda, jer su zajedništvo i toplina osećanja, doma i porodice sasvim i dovedeni do apsurda, slažem se.

Glumci dobri, scenografija interesantna, jaka četvorka

Tačno u podne drugog dana Sedme pozorišne revije u Aranđelovcu (danas) u velikoj sali Doma omladine glumci pozorišne trupe Balkan novi pokret odigrali su predstavu “San o Balkanu”. U predstavi igraju Vesna Stanković, Dušica Novaković i Siniša Ubović. Uz lični angažman i prisustvo direktorki Gimnazije i Ekonomske škole, predstavu je odgledalo pedesetak srednjoškolaca. Doduše, nisu baš upućeni u to da tokom predstave treba da ćute, ali još su mladi, naučiće.

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Drama o Mirjani i ovima oko nje”, sinoć je otvorila i započela Sedmu pozorišnu reviju  u Aranđelovcu. Organizator je, kao i svake godine, Centar za kulturu i obrazovanje, pokrovitelj Opština Aranđelovac.

Revija nosi naziv “U potrazi za smislom”, sastavljena je od 5 večernjih predstava eminentnih beogradskih pozorišta koje će se igrati u Dvorani “Park” i dve podnevne (besplatne) u Domu omladine (to su predstave za decu i omladinu). Jednu od ovih predstava, San o Balkanu prati i tribina “Komercijalizacija pozorišta”. Novost je anketa kojom će gledaoci glasati za najbolju predstavu. Detalji na sajtu CzKiO ili na fotografiji pored.

Ovako, unapred, čini se da je ovoga puta Centar za kulturu nadmašio prethodne sezone. Gledaoci će pokazati jesam li u pravu.

“Drama o Mirjani…” je priča o svakodnevici “običnih” ljudi. Njihovi životi su isprepletani, možda čak i u težnji da se stope i da se nikako ne razlikuju, jer razlike privlače pažnju i nisu baš tako dobre. Odlasci na posao, dolasci, porodične razmirice, stresne situacije i ponovo novi dan, sasvim sličan prethodnom i tako redom, do trenutka kada neka varnica zapali vatru promene, makar na nekoliko sati. Predstava koja nas podseća na mnogobrojne a za nas neprimetne živote koji se vode oko nas i ne ostavlja tako lep osećaj na kraju.

Glumačka ekipa solidna, Mirjana Karanović standardno dobra.  Scenografija na prvi pogled jednostavna, ali tokom predstave se iskazuje u svojoj neobičnosti. Sve u svemu, vrlo dobar 4

Pozorišnu predstavu UK “Vuk Karadžić”, mjuzikl u stvari, “Zvezdarske zvezdice” je videlo oko 400 gledalaca 30. aprila u Dvorani “Park” u Aranđelovcu. Predstava je lagana, puna muzike, smeha i priče kojoma se dočarava Beograd 1935. godine i  generalna proba Ženskog pevačkog društva.

Ansambl odabran, lepršav i taman kako treba da se lepo provede stotinak minuta koliko predstava traje.

Sinoć u 20h, pred punom salom Dvorane “Park” Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu, glumci pozorišta “Boško Buha” su odigrali predstavu “Krčmarica Mirandolina”. 

U režiji Juga Radivojevića a po tekstu Karla Goldonija (Carlo Goldoni) glumačka ekipa u kojoj su najvažnije uloge odigrali Katarina Žutić (Krčmarica Mirandolina), Andrija Milošević (Vitez od Ripafrate), Ivan Jevtović (Markiz od Forlipopolija), Nenad Nenadović (Konte od Alibafiorite) i Milan Vasić (Fabricio) dočarali su nam italijansku krčmu iz  npr. 19 veka (po kostimima čak možda i početka 20.). U predstavi učestvuju i Ana Zdravković, Marijana Mićić, Igor Damnjanović (detalji su na sajtu pozorišta).

Predstava je lagana, komična, sa puno smeha i mnogo improvizacije kako mi se čini.  Glumačka ekipa solidna. K’o u inat ni jedan od pomenutih glumaca/glumica nije od mojih omiljenih, pa ne bih ni da dajem ocene. Osnovna priča – krčmarica i gosti (uglavnom) njeni obožavaoci, stara koliko i krčme. Dokazivanje moći zavođenja i u neku ruku potvrđivanje teorije Viteza od Ripafrate da ženama ne treba verovati, centralna tema.

U svakom slučaju, fino provedenih sat i nešto. (Fotografija je iz galerije fotografija na sajtu pozorišta, uredno linkovana )

Malo da reklamiram program Centra za kulturu i obrazovanje

U petak 25. februara 2011. sa početkom u 20 časova u Dvorani park biće odigrana predstava Zvezdara teatra “Generalna proba samoubistva”. Predstavu je napisao i režirao Dušan Kovačević a igraju: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić. Cena ulaznice je 300 dinara.

Ovu predstavu sam gledala pre dve godine a moji utisci (linkovi za režisera i glumce, da se ne ponavljam) su zapisani ovde.

Od 10. do 13. marta 2011. u Dvorani park biće prikazivan film “Montevideo – Bog te video”, pa svi oni koji žele da pogledaju ovaj film će imati četiri dana na raspolaganju. Mislim da je film dovoljno dobro izreklamiran tako da ne treba posebno da ga najavljujem. Cena ulaznice je 250 dinara.

U organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu, ponovo imamo nekoliko dana pozorišnih predstava u “Dvorani park”.

Revija je počela u utorak, 9. 11. tačno u podne, dečijom predstavom “Šalabalabajka”. Nisam gledala predstavu ali iz pouzdanih dečijih izvora znam da je sala bila prepuna što je malo (malo više) ometalo gledanje predstave. Nisu deca navikla na mir i tišinu u pozorištu…

Prvu predstavu za odrasle odigrali su glumci Beogradskog dramskog pozorišta, u utorak u 20h. “Mleko” je priča o porodici ruskih emigranata u Grčkoj, priča o težini života sa bolesnikom u kući, težini odluke – “Da li živeti svoj život ili se žrtvovati za nekog ko nije dovoljno sposoban da živi sam?” Glumačka ekipa sasvim ok (umesto Danijele Štajnfeld igrala je druga glumica, na žalost nisam dobro čula a ni zapamtila ime…) Sve u svemu, teška predstava.

Sinoć je na programu bila predstava “Muma Panduri – šumska majka”, Balkan novi pokret Beograd. Sadržaj predstave me uopšte nije opredelio da odem da je pogledam ali izgleda da sam pogrešila. Kažu da je predstava bila dobra. Temaa je post-porođajna depresija i sve sumanute stvari koje žena u takvom stanju može da uradi i posledice toga.

Večeras smo gledali predstavu “Pomorandžina kora“, po tekstu Maje Pelević, koji je ove godine nagrađen Sterijinom nagradom kao najbolji dramski tekst. Predstava govori o savremenom načinu života i zahtevima koje on postavlja pred sve žene: savršena figura, savršen ten, odeća … kao lutke iz izloga koje u trci za onim što diktiraju mediji zaboravljaju osnovnu stvar – gde su to one i njihov život. Predstavu je odigrao “Puls teatar” iz Lazarevca.

Toliko za sada. Detalje o ostalim predstavama pogledajte ovde.

“Čini mi se vekovima, vuk sa ovcom nešto ima …”

Predstava “Šine” prikazuje odrastanje jedne generacije u najružnijem periodu naše savremene istorije. Devedesete, agresija svuda, u školi, na ulici. Prikrivanje svega finog i dobrog u želji da budu “žestoki momci”. Zatim dolaze ratovi, još ružniji događaji i sve što oni nose.

Osnovna ideja koja nas je vodila bila je ta što smo hteli da vidimo Sergeja Trifunovića uživo, i što sam našla podatak da igra u ovoj predstavi. Ali ne igra … bar ne sada.  U svakom slučaju, glumačka ekipa odlična. Da nije te ekipe, predstava bi bila mnogo manje upečatljiva i interesantna: Boris Milivojević (dobio nagradu Zoranovi brkovi za ovu ulogu), Goran Šušljik (već sam ga gledala u nekoliko predstava ali nije mi nešto ubedljiv), Nebojša Glogovac (standarno dobar), Jelena Djokić,  Marinko Madžgalj,  Nebojša Milovanović, Nikola Djuričko, svi baš dobri.

Ukupni utisak: drago mi je da sam gledala u pozorištu glumce koje do sada nisam imala prilike da vidim uživo ali sam se, na žalost, do sada toliko puta susrela sa različitim varijantama iste ove priče, (novine, knjige, filmovi…) da mi sama radnja nije bila posebno upečatljiva. Valjda nam  surova  stvarnost.

U nedelju 22.11. sam išla na predstavu “U pola cene” u Beogradsko dramsko pozorište. Još od tada razmišljam šta da napišem o njoj. I nikako da smislim nešto konstruktivno. Pa, onda ću onako obično, skroz.

Predstava prikazuje život mladog bankarskog službenika Đorđa i njegove probleme, što na poslu, što u iznajmljenom stanu što sa koleginicom sa kojom je u vezi. Na momente je komična ali ipak prikazuje tamni vilajet savremenog života (šta god da glavni lik uradi kajaće se). Surovo prikazuje današnje okruženje, zadnje misli sa kojima određene osobe ulaze  u vezu bilo prijateljsku ili emotivnu i da je biti emotivan vrlo neisplativo, naročito u poslovnom okruženju.

Danijel Sič i Dragan Petrović Pele su bili standardno dobri (fotografiju sam “maznula” sa sajta pozorišta). I ostatak ekipe korektan.

Ali meni se nešto nije dopala predstava. Valjda što je jezivo realna.

“Hasanaginica je poema koja je Evropu upoznala sa našim epskim pesama” kaže se u knjizi “Narodna književnost” autora Radmile Pešić i Nade Milošević – Đorđević. Za moju nekadašnju razrednu, nastavnicu srpskog jezika, Hasanaginica je naša najtužnija balada. Da ne nabrajam više, svako od nas ima svoje viđenje ove poeme, što još težim čini posao umetnika koji su glumili u komadu rađenom po tekstu Ljubomira Simovića (jedna od četiri drame koje je on napisao).

Glumci  “Puls teatra” iz Lazarevca ovako su rasporedili uloge: Aleksandar Karić – Hasanaga, Ivana Nedeljković – Hasanaginica, Aleksandar Trmčić – Beg Pintorović, Biljana Konstantinović – majka Pintorović, Zoran Belošević – efendija Jusuf, Darko Bjeković – Ahmed, Uroš Jovčić – Suljo.

Predstava je trajala nekih 100 minuta i ni u jednom trenutku nisam pomislila “Kad će kraj?” nego bih uglavnom, tokom zamene scena mislila “Kako li će dalje da vode priču?”

Sve u svemu, predstava je dobra. Obzirom na težinu izvođenja ovako poznatog dela i dužinu, sasvim ok. Jedina malecna zamerka su neki savremeni izrazi koji mi nisu uklapali u okruženje (nekako mi ne ide, mada ne kažem da je nemoguće, da majka kaže Hasanaginici: “Nemoj da fantaziraš”). Uprkos tome, svaka čast svima iz glumačke postave.

Razmišljala sam dali da dodam još nešto i ipak hoću – publike nije bilo mnogo, i to su uglavnom skoro ista lica koja se mogu videti na svim kulturnim događajima u gradu. Možda ima i nekih novih, ne znam baš u glavu, ali šteta što nije mnogo više njih videlo predstavu. Nadam se samo da su glumci zadvoljni reakcijom i pozdravnim aplauzom publike.

Sa druge strane bilo je i nekih neidentifikovanih nikotinskih zavisnika koji nisu mogli da izdrže sat i 40 minuta bez cigarete, što se dalo osetiti u gledalištu. I ne, to nisu bili scenski efekti niti mirisi cigareta glumaca. Tek da se zna.

Večeras u 20h predstavom “Hasanaginica” u režiji Miloša Jagodića po tekstu Ljubomira Simovića u izvedbi “Puls teatra” počinje 5. pozorišna revija u Aranđelovcu nazvana “Energija pokreta”.

Ostale predstave u reviji:

• “Sastanak na vrhu”, 11. novembar, Narodno pozorište, Pirot
• “Menjamo žene”, 12. novembar, po brodvejskom hitu “Volim svoju ženu”, pozorište Slavija Beograd
• “Protuve piju čaj”, 13. novembar, po tekstu Dragoslava Mihajlovića, Narodno pozorište Šabac, u režiji Juga Radivojevića
• “Putujuće pozorište Šopalović”, 14. novembar, pozorište iz Kraljeva, tekst Ljubomir Simović, režija Nebojša Dugalić

Sve predstave počinju u 20h, cena pojedinačne ulaznice je 250 a cena kompleta je 1.000 dinara.

Ko voli nek’ izvoli.

Tek da se zna: u Aranđelovcu nema registrovanih slučajeva gripa koji je glavna tema u svim medijima poslednjih dana.

Igrom slučaja i društvenih obaveza, odem sinoć u Dvoranu “Park” na pozorišnu predstavu “Žikina dinastija” (čudno, ali nisam uspela ništa da nađem na internetu o ovoj predstavi …).

Ne znam šta da kažem, osim da nije to pozorište kakvo ja volim. Nisam ni sve te filmove o Žiki nešto volela, osim nekih rečenica, naravno (“Ja ti lepo kažem Daro ne pentraj se po prozoru a ti ‘oćeš da se sve cakli. Pa još pritisla kasetofon do daske na prozoru: op, žica, žica, žica,…” )

Svakako je teško igrati u predstavi čiji su likovi trajali već ko zna koliko godina ranije i o kojima publika već ima uvrežene predstave ali sam uglavnom čekala kraj, što i nije neka preporuka za predstavu. Eto, takav mi bio dan.

Sad više i ne znam koga dana je u dvorani Park gostovala predstava Beogradskog dramskog pozorišta “Ne igraj na Engleze”. (ovo je drugi od zakasnelih postova)

Uglavnom, dvoumila sam se da li da idem na predstavu jer uopšte ne volim glumu Marka Živića, koji je pored Daniela Siča i Ivana Tomića  jedan od trojice aktera priče. Pogrešila bih da nisam otišla. A i moje mišljenje o glumi Marka Živića se malo popravilo.

Priča je sledeća: tri prijatelja iz detinjstva (dvojica među njima i kumovi) svaki sa svojim problemima igraju na kladionici sve moguće i nemoguće kombinacije. I kao i svi koji kockaju, uzdaju se u još jednu utakmicu. Ovoga puta, svi su igrali na različit rezultat i kako utakmica odmiče, tako se menjaju raspoloženja i priče po kojima se vidi kakav je u stvari njihov odnos, ko ima kakve prioritete i da li su, u stvari, toliko dobri prijatelji.

Realna, na momente potresna priča, naravno prožeta humorom da bi se lakše “svarila”.

Sinoć je u prepunoj dvorani “Park” (naravno u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje) gostovala predstava Zvezdara Teatra “Anđela”. U predstavi Stevana Koprivice, režisera Milana Karadžića, igraju: Branimir Brstina (Lazar), Isidora Minić (Anđela) i Mima Karadžić (Borisav).

Čitava priča je smeštena u bolničku sobu u kojoj su Lazar, profesor sa Filološkog fakulteta, i Borisav, vlasnik kafane negde na Ibarskoj magistrali, koje obilazi medicinska sestra Anđela. Komedija koja vas lako nasmeje ali i pokaže razlike između ljudi koji, koliko god da ne uživaju u međusobnom društvu, mogu da dođu u situaciju da budu upućeni jedan na drugoga. Taman za jedno fino veče…

Zvezda večeri bio je lokalni fotograf, koga je izgleda pozvala novinarka TV Šumadije, koji je u sred predstave počeo da doziva Mimu Karadžića da se okrene da bi ga bolje snimio!!! Mima Karadžić nije znao šta da uradi. Verujem da je bio zatečen a celu scenu je propratio grohotan smeh publike. Šlag na torti bila je jedna gospođa koja je sedela jako blizu nas i koja se toliko napadno smejala (i kad treba i kad ne treba) da je bilo naporno slušati je. Ali, dobro, ako se to zanemari, lepo veče