U ponedeljak 27. avgusta 2012., na vanrednoj sednici Skupštine opštine Aranđelovac izglasano je nepoverenje dotadašnjem predsedniku opštine Aranđelovac, Vladi Gajiću (predsednik OO Demokratske stranke i ne, nema nikakvog sajta gde možete naći podatke o njemu – ne mogu staviti link ka sajtu opštine jer će uskoro biti zamenjeni podaci). Samim tim, izglasano je i nepoverenje Opštinskom veću, koje predlaže predsednik.

Na jučerašnjoj, kažu, svečanoj sednici SO Aranđelovac izabran je novi predsednik opštine Aranđelovac. To je ing/prof Bojan Radović jedan od potpredsednika SNS-a u Aranđelovcu. Zamenik predsednika opštine  je Aleksandar-Saša Damjanić, lekar (URS) koji je i do sada obavljao ovu funkciju.

Opštinsko veće ima sedam članova i to su:  Milosav Milojević, preduzetnik (SNS – predsednik OO), Nenad Milinić, privatni preduzetnik (SNS), Miladin Jakovljević, veterinar (SNS), Zoran Herceg ing saobraćaja (SPS), Olivera Perišić, lekar (JS), Danko Perišić (SDP) i Goran Blagojević, spec hirurgije (NS).  Nisam čula ko će se baviti kojom oblašću ali biće i toga uskoro.

Eto. Nek’ nam je sa srećom…

Ne mogu da ne pomenem da je najveće interesovanje, komešanje i reakcije izazvalo izlaganje Danijele Veljović-Radovanović (LDP), koja se obratila odbornicima i pre svega aranđelovačkoj javnosti na samom početku sednice i to da bi dala ostavku na mesto zamenice predsednika skupštine opštine. Smireno, razložno, pristojno i kulturno je iznela svoje mišljenje o sadašnjoj strukturi vlasti a kasnije zatražila predstavljanje novih članovi veća.

A replike? E, to ne može da se prepriča ali nisu bile ni blizu Danijelinoj jučerašnjoj superiornosti

Aranđelovac je ove godine bio poprište stranačkih borbi na republičkom nivou jer lokanih izbora nije bilo – 2010. su održani vanredni lokalni izbori i od tada su vlasti DS, G17+ (sada URS), kolacija SPS-PUPS-JS i LDP.

Elem, nezadovoljni načinom rada dosadašnjeg predsednika opštine, odbornici SNS-a, NS, SNP Naši i DSS-a, njih 14, potpisali su zahtev skupštini opštine za smenu predsednika opštine. Sednica skupštine opštine će biti sutra u 10 sati.

Čekamo.

U nedelju 2. maja 2010. godine na izbornom mestu broj 16 (O. Š. “Miloš Obrenović”) ponovljeni su izbori, zbog nepravilnosti primećenih 25. 04.

Najveći broj glasova osvojila je koalicija SPS-PUPS-JS (253), zatim DS (201), pa SRS (145), SNS (117) … uglavnom, ovaj raspored glasova doneo je promene u konačnoj raspodeli odborničkih mandata.

Od 41. odborničkog mandata SNS ima 12, DS 10, SPS 6, G17+ 3, NS 3, DSS 3, LDP 2 i SRS 2.

Kombinatorika kreće u akciju.

Danas su u Aranđelovcu održani vanredni lokalni izbori. Bez ikakvih komentara i osvrta na predizbornu kampanju (suviše sam umorna za to) evo konačne raspodele 41. odborničkog mandata:

SNS – 13

DS – 10

SPS-PUPS-JS – 7

G17-SDP-Verko – 3

DSS – 3

NS – 3

LDP – 2

Sačekaćemo postizborne koalicije.

Danas je, u Orašcu, oko 17 sati, nekoliko sati pre početka izborne tišine, održana završna konvencija Demokratske stranke Aranđelovac. Bez mnogo pompe, samim tim i bez mnogo troškova, bez dovođenja brojnih autobusa sa strane (kako su neke druge stranke to radile) prisutnim građanima su se predstavili kandidati i kandidatkinje za odbornike i odbornice na listi “Demokratska stranka – Boris Tadić” – broj 1 na listićima, lako za pamćenje .

Svi kandidati su se ukratko predstavili i rekli svoje razloge za kandidovanje. Gost na konvenciji bio je ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić. Ministar je malo kasnio, što zbog obaveza, što zbog policije koja ga je zaustavila za svaki slučaj jer je u isto vreme u Orašcu bio i Ivica Dačić (koji je otvarao Policijsku stanicu koja je otvorena pre neki dan, isto on bio prisutan, ne znam dal’ se zatvorila u međuvremenu, šta li…)

Posle ministra Jeremića, prisutnima se obratio i mr Vlada Gajić, nosilac liste Demokratske stranke i kandidat za predsednika opštine ove liste. Ministar Jeremić i Vlada Gajić su zatim otišli u aranđelovačku Gimnaziju na razgovor sa đačkim parlamentom ove škole.

Sve u svemu, sasvim sa merom.

Htela ja da budem van političkih zbivanja u mom gradu, makar na blogu kad ne mogu uživo s obzirom na to da sam na listi kandidata za odbornike Demokratske stranke (koga zanima broj 1 na glasačkom listiću  ) Ali ne daju mi divljaci, moram da reagujem.

Aranđelovac polako poprima izgled Kosovskog polja tik pred bitku. Još da počne tišina pa da se sasvim uplašim, jer me tišina više plaši od buke.

Na stranu veliki broj lista, koalicija, priča, plakata i ostalo, svi imaju neki svoj program i način prezentacije. Međutim,  Srpska napredna stranka vodi najprljaviju kampanju ikada do sad. Ne znam kako je bilo u Odžacima i Negotinu ali u Aranđelovac je došlo preko 300 ljudi da rade za njih. Plakati ni jedne druge stranke/liste ne mogu da stoje duže od dva sata a da ne budu prelepljeni, ali ‘ajde da to odbijemo na dobre finansije i ljudstvo. Ono što postaje simptomatično i što je strašno je da su pripadnici ove stranke (ili plaćeni ljudi sa strane, ne znam detalje)  u poslednjih deset dana već tri puta fizički napali aktiviste i omladince Demokratske stranke dok su lepili plakate.  Prvi put 11. aprila u Misači, drugi put 14. aprila na Orašačkom putu i to automobilom na srednjoškolce. Treći put pre tri dana u Darosavi. Dečaka od 15 godina išamarao je naprednjak koji nije iz Aranđelovca, star preko 40 godina. Kada ga je, sutradan, majka dečaka pronašla i pitala zašto je to uradio ovaj je odgovorio: “Mislio sam da je dečko iz DS-a”. Postoji i tonski snimak te rečenice. Sve je prijavljeno policiji koja ne može da  pronađe nasilnika već tri dana.

Mislim da su svi komentari izlišni.

Samo da podsetim: 2004. lideri sadašnje SNS svesrdno su podržavali R. Švabića u kampanji. Isto je bilo i 2008. ako je ko zaboravio. Od tada do decembra 2009. smo stigli do 6,5 milona evra duga, tek detaljčić za ilustraciju. Sada nude neke nove ljude ali nisam nešto primetila da su se promenili, čak su još gori i još nasilniji.

Kao što rekoh juče, bila sam na odmoru. A onda sam, kao svaki internet zavisnik, juče i prekjuče iščitavala blogove koje sam u međuvremenu propustila. Ima tu svega i svačega a najviše tuge, stida i jada zbog svega onoga što se dogodilo u Beogradu i kako je to sve odjeknulo u svetu.

Zbog naših nesposobnih političara i naroda koji ne ume da razmišlja već samo da sluša njihove nebulozne priče i da glumi marionete neke groteskne lutkarske igre, ja sam u situaciji da polako počinjem da učim svoju decu da što pre odu iz ove mračne zemlje kakvom je Srbija postala od vremena kada sam ja bila njihovih godina. Ovde, valjda, nikad neće biti bolje, jer su svi dalekovidi ljudi već otišli a mi koji smo ostali svoju snagu trošimo na posao i porodicu pa nam ne ostaje ništa za borbu sa hidrom kojoj glave niču same od sebe i na svakom ćošku, u liku preskakača iz partije u partiju (u zavisnosti koja je na vlasti) i ljigavaca spremnih na sve samo da ostanu tamo gde jesu.

Sve u svemu, tuga i jad.

Da ne ponavljam reči svih koji su o tome pisali, već sam dovoljno pala u vatru, pogledajte sami:

• Dejan Vesić – Kosovo (odavno ni) je Srbija
• Goran Aničić- Ukršeni interesi

Sinoć, malo smrznuta od velike temperaturne tazlike između podneva kada sam otišla na posao i večeri, sretnem svoje najstarije dete na putu iz škole. Bila je jako lepo raspoložena i nasmejana, što me je prilično ugrejalo

“Hej, ćao, otkud ti? Kako je bilo u školi?”

“Super!”, odgovori ona, što me je iznenadilo jer je odgovor na moje standardno pitanje o zbivanjima u školi uglavnom: “Dosadno”.

“Stvarno? Šta je to bilo super?”

“Sutra ne idemo u školu Čitali su obaveštenje da nema nastave da bi nastavnici mogli da idu na miting u Beograd!”

I ja tu ostanem bez teksta. Bez komentara, što se meni retko dešava.

Što bi rekla moja koleginica “Ako je miting u 5, a škola u našem selu radi samo pre podne, kako to ne može da se stigne od 12 do Beograda?” (odakle do prestonice treba najviše 90 minuta autobuske vožnje…) Da ne pominjem gubljenje časova, nadoknađivanje istih, petak koji će biti skoro isto neradan, jer ko da razmišlja o školi u petak kad se u četvrtak nije išlo na časove. I ko kaže da će svi ti nastavnici ići na mitinig? Ili je bilo jednostavnije tako nego da javno moraju da se izjasne da li će da idu ili ne?

Neće deci mnogo da zasmeta taj jedan dan bez nastave, možda ih i oraspoloži kao moju ćerku, ali kakvu poruku šalju organizatori mitinga (političari sa najvišeg vrha) i svi u nizu do nastavnika? Da se problemi rešavaju tako što se pravite da ne postoje i kada dođe do praska, onda se mitinguje i buni protiv nepravde celog sveta u stilu Kalimera? To im i nije neki primer uz koji se odrasta. Tako su mitingovali maturanti gimnazija 96/97 i jedino što su uspeli da urade je da svoje, ionako skromno znanje, još više osakate.

Ja sam odrasla uz Boška Buhu i ostale bombaše, nisam bacala bombe na sve oko sebe koji su mi smetali ali sam iz svih filmova i priča o njemu naučila da svako od nas, ma kako mali bio, može da bude ta razlika između lošeg i dobrog. A ne u gomilu pa da se ne zna ko je ko.

Već možda zaboravljeni pesnici koji su posle rata pisali rodoljubivu poeziju su poručivali da se otadžbina brani radom, učenjem i znanjem. A ne bukanjem i lomom po ulicama. I to kad već nema efekta.

Svetlana Lukić je pre nekog vremena, kad je bilo svo ono ludilo oko otkazivanja promocije “Peščanika” u Aranđelovcu, rekla: ” da u Srbiji u narednom periodu ni fizički neće biti mesta da se iskaže drugačije mišljenje…” I, na moju veliku žalost, bila je u pravu.

Na TV B-92 vidim pre neki dan vest iz Stare Pazove “Đorđe Balašević definitivno ne drži koncert u ovom mestu”. I zgrozim se.

Kad je u mom gradu sprečeno održavanje “Peščanika” bilo mi je loše, ali opet je to nekako imalo veze sa politikom, neslaganjem ovih i onih, kakav god da je moj stav o svemu tome bio.

Đorđe Balašević nije zabranjivan ni u vreme Miloševića. Nemam šta više da dodam.

Verujem da ste svi već čuli za Aranđelovac, ako ne zbog vode, mermera i Bukulje, onda sigurno zbog nepotrošenih budžetskih para datih u republičku kasu a najsigurnije zbog događaja oko emisije “Peščanik“.

Sinoć sam, posle svega onoga što se izdešavalo u ovom gradu, uporno pokušavala da se konektujem na internet (imam ADSL vezu, da ne bude zabune), pogledam komentare i ostavim svoje, ali uzalud. Ni makac. Server je, kažu, bio spor. Verovatno pod utiskom svega onoga što se ovde dogodilo. Spori ljudi, prilično neobavešteni, uz vodjstvo onih malo bržih i eto… Još jedna sramota za ovaj grad.

Ne razumem samo zašto su “svi oni koji nisu sa mnom, protiv mene” i zašto ti koji se ne slažu sa bilo čim, ne spreme lepo pitanja, argumente i dokažu da su u pravu, nego “puc, puc, ožeži, ožeži,..” pa da se ratuje.

Što bi rekao jedan naš prijatelj, sa kojim smo gledali snimke ove tribine “Ko vas, ljudi, sad napada?”

Da se razumemo, B92 gledam retko, jer ne volim “Velikog brata” i užasno me nervira kada se stalno prikazuju detalji iz “kuće”, ali nisam ponela plakate i zastave i lepo maskirana otišla da branim Srbiju od “Velikog brata”. Jednostavno ne gledam.

Danima se ne dešava skoro ništa interesantno a onda dva događaja koja bih da prokomentarišem/pomenem.

Danas se navršilo tri godine od kada je ubijen Zoran Đinđić. Samo što je tada bio sunčani martovski dan, i u Beogradu se osećao pravi početak proleća. Danas i nebo plače za Srbijom kakva smo mogli da budemo pre ovog najbezumnijeg čina u našoj skorijoj istoriji.

Posle tri godine nismo ni blizu onog mesta gde smo tada bili. Na žalost, vratili smo se unazad. Nekako me hvata strava od svakog sledećeg pojavljivanja naših „političara“ i od svakog njihovog gesta koji će nas odvesti ko zna gde i zaplesti nas u ko zna kakvu situaciju. Izgleda da su, ubistvom Đinđića, svi ljudi sa malo pameti i želje za boljim sutra odlučili da su važniji sami sebi i svojim porodicama, nego da prođu kao pokojni premijer, koji je trebalo da bude najčuvaniji čovek u zemlji. Čak i snimci njegovih govora i obraćanja imaju više snage, energije u vere u bolju budućnost nego svi naši sadašnji predstavnici zajedno.

Ne želim dalje ni da razmišljam gde ćemo biti za još tri godine. Ili za još tri,… Volela bih da mislim da će bar moja deca imati mogućnost da pristojno žive od svog znanja i rada. Ako ne u zemlji u kojoj su rođeni, onda negde gde će ih, prvenstveno, ceniti kao ljude.

Ali znam da neko nešto mora da učini ako hoćemo da nam bude bolje. Ili bar svako po malo. A ne da ćutimo (kao kad su nam uveli TV pretplatu isti oni ljudi koji su se protiv toga bučno borili u vreme dok su bili opozicija) i čekamo da se neko drugi prvi seti. Za početak, ponovo se (ako već niste a i ako jeste, od viška glava ne boli) uključite u akciju „Ako Srbija stane“ (idite na www.vesic.org ili na http://www.kapiraj.org ). Dobro je za podsećanje koliku razliku može da napravi jedan čovek.

Posle svega ovoga, glupo mi je i da pomenem sinoćni izbor za pesmu Beovizije, …

Vest koja je od juče bila udarna na svim televizijskim stanicama koje pratim je da je umro Slobodan Milošević.

Ne želim da komentarišem ni njegov život ni njegovu smrt, ali moram da kažem nešto što me užasno nervira u svemu tome.

Svi zvaničnici, što iz Haga, što iz NATO-a i sličnih organizacija „žale jer pravda nije sprovedena…“ sa naglaskom na to da bi, svakako, bio osuđen, pa je šteta što je umro pre toga. Bar sam ja stekla takav utisak.

Još jednom, ne želim da komentarišem njegov život, pogotovo ne njegovu vladavinu (ko je preživeo može da priča i da se seća…) ni to koliko ja mislim da je kriv za mnogo toga, ali bih samo htela da primetim da bi neko naduvanim svetskim moćnicima trebao da spomene da su svi (kako se to ističe u svim stranim filmovima u kojima postoji bilo kakvo suđenje, čak i kad su optuženi teroristi, masovne ubice i njima slični) „nevini dok se ne dokaže da su KRIVI“ pa makar to bio i Slobodan Milošević. To što je umro u zatvoru pre kraja procesa, je samo minus onima koji su vodili taj proces.

Ja jedino ne bih volela da mi svi, kao narod, i dalje budemo unapred osuđivani za greške naših političara. I da ćemo, možda nekad, dobiti šansu da pokažemo da nismo zli kakvim nas prikazuju, već da smo jednostavno ljudi koji su živeli u vreme najsurovijih bratoubilačkih ratova, što bi samo trebalo da govori za sebe.