Povučena rekom optimizma, pogledam malo po ovom mom sajtu i ustanovim da nisam napisala ama ni slovce o jednom prelepom avgustovskom vikendu 2010. Računam, nikad nije kasno, pa da opišem sve ono što smo tada videli.

Dan za danom, klinci rastu i u jednom trenutku vidim: nisu više klinci. Otimaju se, hoće sami na more sa društvom, more sa nama dođe kao društvena obaveza. Nije da se bune što idu i sa nama, ali pravi provod je sa društvom. Srećom, još dobro pamtimo nas u njihovim godinama, pa računamo da je svaki dan sa njima plus za nas i da ih ne bi mnogo “smarali” biramo gde idemo sa njima, za vikend. Lepo svima

Prošle godine, 20. avgusta, čini mi se, krenemo sa decom put juga. Pošto je taj jug daleeeko, prvo svratimo u Jagodinu, na kupanje, bućkanje po bazenima, klizanje po toboganima i sve ostalo kako je red u Aqua parku. Posle toga, ručak u etno-kući Konak. Klopa korektna, pogled fenomenalan, jer je restoran na uzvišenju iznad Jagodine, pravi vidikovac. Uživancija.

Pošto se dan polako približavao kraju, većali smo gde da spavamo i odlučili da to bude Prolom banja. Moj najjači utisak iz Prolom banje je da ste opasani planinama i da samo vidite parče neba. Taman toliko i treba za odmor ili oporavak, zavisi šta kome odgovara. A 28 km dalje se nalazi cilj ovog putovanja – Đavolja varoš.

Ova neobična tvorevina, zvanični kandidat Srbije u izboru za “7 svetskih čuda prirode”, je stvarno nezaboravno mesto.  Postoji nekoliko legendi o nastanku zemljanih figura a meni se najviše sviđa ona koju je u svojoj knjizi Đavolja varoš – grad Božije srdžbe iskoristila  Danica Bakić. Po vrelom danu je bilo jako prijatno šetati kroz šumu kuda vodi put do figura. Tu se nalaze Jama saskih rudnika i Crveno vrelo a na samom kraju puta, vidikovci sa kojih se figure najbolje vide. I neke zaista podsećaju na ljude, namrgođene Turke sa turbanima. Potpuno fascinantno. Mogla bih nadugačko da opisujem figure, kako izgledaju sa jednog a kako sa drugog vidikovca, ali je najbolje da se sve vidi uživo. Daleko jeste ali vredi.

Opčinjeni figurama ali i pregrejani od vreline sunca, spakovali smo se u auto i krenuli put Niša. Odlučili smo da tamo provedemo ostatak dana i noć, pa da ujutru nastavimo put kući. Lep grad, Niš. Šetali smo po tvrđavi, glavnoj ulici i obližnjim sokacima, slušali muziku niških bendova (promakao nam Nišvil za nedelju dana), jeli gomile i gomile mesa, kako je ovde i red, uveče opet šetali, pili koktele/sokove, kako ko. Sve u svemu, lep provod i u Nišu.

Najtužniji deo svakog putovanja, povratak kući. Kako se približavamo poznatim predelima, svi su nekako tiši i zamišljeniji. Do sledeće prilike.

Ah, da, fotografije (za sada) samo za Jelicine facebook prijatelje. Dok ih ne ubacim na Flickr.

I druga nedelja našeg junskog odmora počela je sunčano i toplo. Ponedeljak smo, standarno, proveli na plaži i u hladovini, zavisi od dela dana. Uveče smo šetali po Budvi, išli na kolače i sve lagano. Negde oko jedan sat posle ponoći počela je agonija zvana stomačni virus. Da ne prepričavam detalje, jedva sam sačekala jutro. Bila sam iscrpljena, praznog želuca i relativno loše raspoložena. Dan je protekao uz mineralnu vodu, spavanje, instant supe i na kraju povišenu temperaturu koja je izazvala još spavanja. U sredu sam bila kao nova. Opet plaža, sunce, more, uživancija.
Petak je bio rezervisan za provod sa ćerkama Išle smo u Budvu, u kafić Hacienda i pile Mojito koktel. Jana, naravno, bezalkoholni

U subotu smo se polako spremali za povratak i čekali otvaranje novog dela hotela Maestral i koncert Severine i Željka Joksimovića. Otvaranje je bilo fino, uz bogat švedski sto, simpatičan izbor pića i dug i efektan vatromet. Koncert je počeo posle  pola 11 i trajao do pola dva-dva. I Severina i Željko Joksimović su odlično pevali i zabavljali publiku. (Fotografije kad Čeda objavi na FB i da dozvolu da ih i mi ostali koristimo )

Sve u svemu, odličan provod. Uz par zdravstvenih trzavica, tek da ne bude sve super

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

U vreme kada sam ja imala godina koliko moji stariji klinci sada, kada je Aranđelovac još uvek bio na banjskoj turističkoj karti SFRJ, kada je Jadranska ulica bila presečena na dva dela malim brojem lokala i kućica koje se nisu videle sa ulice, jedan od pomenutih lokala bio je kiosk za prodaju semenki i kikirikija u različitim oblicima, valjda i lizalica ali se toga već ne sećam tačno.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala – bioskop – fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva auta (kumovi išli sa nama ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom za početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Te subote staze su prestale sa radom oko podne, zbog jakog vetra koji se vremenom pretvorio u kišu a uveče u jak sneg. Do ujutru je na stazama bilo desetak centimentara novog snega. Iako je naše skijanje bilo završeno bilo je lepo videti sve to.

Uživali smo i u povratku, posle doručka u “Ognjištu” krenuli smo nazad. Vreme je bilo je lepo i sunčano, što i okolinu čini lepšom. Izuzetak je most na Drini koji je meni uvek lep. Posle toga ponovo granični prelazi, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom

Godinama već smo verni tradiciji da letnji odmor provodimo na Crnogorskom primorju, u mestu Pržno, koje će poznavaoci ovog dela obale prepoznati kao mestašce koje je prvo do Miločera i u kome se nalazi hotel „Maestral“.

Isto tako, godinama već, smo gosti u kući porodice Kažanegra (http://www.villakatarina.cg.yu/) u kojoj se osećamo kao kod svoje kuće. Kuća se nalazi blizu plaže, nova je i prelepa a i pogled sa jedne od terasa mnogo govori.

Omiljeni period za odmor nam je početak septembra, ali pretrpani raznim školskim obavezama, poslednjih godina odlazimo tamo prvog dana školskog raspusta i ostajemo koliko god nam slobodni dani to dozvoljavaju

Jun je svake godine sve topliji i topliji, ili mi se bar tako čini, tako da žurimo da odemo na plažu što ranije, da bi smo tamo proveli što više vremena pre nego što nam, oko podne, bude vreme za sakrivanje od vrelih zraka Sunca.

Pre podne, najčešće, provodimo na ne-hotelskom delu plaže u Pržnu, jer je tada tamo relativno mirno i voda je čista. Ruku na srce, veći deo pre podneva provodimo ispod tende kafea „Nika“ uz neko osvežavajuće piće ili čašicu „travarice“, lozovače u koju je potopljeno nekoliko različitih trava pa je oni kojima prija zovu i lekom

Kamenovo je velika plaža u blizini na koju idemo posle podne, gde osim u moru koje je posle šest sati sigurno čisto, osveženje nalazimo i u plažnom baru „PASARELA“ (da ne zaboravim da kažem da imaju odlične sendviče i pizze) a od skoro i u restoranu „PJADELA“ gde su i kuvana jela, riba ili jela sa roštilja jako ukusni i tako izbegavam dosadno smišljanje i spremanje obroka.

Promene radi, ove godine smo jedan dan proveli u Ulcinju. Bili smo na Velikoj plaži, i to na delu koji se zove Kopakabana. Svuda su isti suncobrani od trske i drvene ležaljke, ne tako udobne ali najbolje rešenje za nestvarno sitan pesak kojega ima svuda. Koliko sam videla, pored dečijeg igrališta, golova za mali fudbal, mreže za odbojku, restorana (brze hrane, kuvanih jela i jela iz menija, pa ko šta voli…) tu je i pedijatar i naravno spasioci, koji se stvarno tako i ponašaju (nisu samo manekeni kao na nekim drugim plažama…).

Zbog jakog vetra i struja u moru, budno motre obalu i plivače, pa prateći jačinu vetra menjaju zastavice (zelena, žuta, crvena) kojima obaveštavaju da li je bezbedno plivati. Ceo dan je bio interesantan, jedino me je malo nerviralo to što treba jako dugo da se hoda u moru dok se ne dođe do neke dubine u kojoj može lepo da se pliva, jer priobalni deo jako blago ponire. Ali zato šetnja kroz talase prija, jer je struja toliko jaka da sjajno masira mišiće nogu.

Sve u svemu, bilo nam je lepo, kao i svake godine. Lepo smo se proveli i u Ulcinju, ali je meni najlepši deo obale ipak onaj od Svetog Stefana do Kamenova, a i stvarno izgleda lepo, zar ne?