“Sprema se oluja, drhi ceo grad, ulice su puste, zanemele su sad. Prve kišne kapi već pale su na grad…”

Sećate se ove pesme “7 mladih”? Ja je se uvek setim kad počnu da se skupljaju tamni oblaci, da duva vetar i priroda se sprema da pokaže svoju ćudljivost. Tako je bilo i večeras oko 18h, kada su do tada sivi oblaci počeli da dobijaju modro-plavu boju i da izgledaju prilično preteće. Tu promenu je pratio jak vetar, koji je izvesno vreme nosio sve pred sobom, papire, kese pa čak i plastične igračke. Nešto kasnije počela je jaka kiša ali ni blizu po jačini onim kišama koje mogu da naprave problem. Sve je to trajalo negde do 19h, kada se sve smirilo i ostavilo malo tragova.

Volim da gledam manifestacije moći prirode, bez obzira o čemu se radi, da li je to ovakva (kratka) oluja, grȁd, iznenadni sneg ili nešto tako slično što mogu da vidim uživo ili je u pitanju snimak neke takve prirodne pojave. Tada se, na trenutak, setim koliko smo mi ljudi nemoćni pred prirodom, koliko god se trudili da dokažemo suprotno.

Ovo je jedan okasneli post, koji sam napisala 13.06.2008., ali nisam objavila post jer je wireless internet nešto stalno kočio dok sam radila na sajtu… K’o da je hteo nešto da mi kaže

Prognoze su tokom jučerašnjeg šućmurastog dana najavljivale kišu i veću promenu vremena. Onda je po podne padala kiša ali se uveče razvedrilo pa sam se nadala da su prognoze pogrešne.

Noćas, negde oko pola tri, jaka kiša je razbila moje nade i san a onda je počelo nevreme kakvo nisam odavno čula a ni videla. Munje su pravile svojevrsni lajt-šou uz gromove zbog kojih su se uključivali alarmi na automobilima. Naravno, ustala sam i nekoliko minuta gledala zavese kiše koje su se spuštale strašnom snagom. Volim takve demonstracije prirode kojima nam pokazuje koliko smo nemoćni kada je ona spremna da pokaže svoju pravu snagu i moć.

Danas je malo zahladnelo, promiče neka sitna kiša i uopšte nije loše sa šetnju, možda čak i sedenje na nekoj suvoj stolici na plaži uz dobru knjigu i nekakvu aromatičnu kafu. Možda baš tako i uradim

Sedim i gledam kroz prozor u sunčano i izgleda toplo jutro. Ne mogu da verujem da sam juče, negde oko 14h, bila napolju u vreme najjačeg padanja grȁda koje pamtim ( izvinjavam se ako akcenat nije tačno obeležen)

Tokom oluje grmelo je i sevalo, računar je bio isključen, kad je bilo vreme da se uključi morala sam da krenem dalje za obavezama i eto, tek sad nađoh vremena da opišem događaj (a i čekam da mi se napuni baterija od aparata, ne bih li nakačila i neku sliku).

Elem, juče oko 13:45h odem ja u apoteku. Brzinskom brzinom, posle nekih 7-10min , dok sam čekala da rastvore sirup, pogledam kroz izlog i vidim da vetar duva kao lud. U trenutku kada sam izlazila iz apoteke, već je padao grȁd i to jako, kako pada kiša tokom najbešnjih oluja a led je bio veličine malo krupnijeg zrna graška. Uz vetar koji ga je nosio, lako je dolazio do mene iako sam išla ispod terase, koja i nije bila neka zaštita.

Bilo je već skoro 14h a nevreme je i dalje besnelo. Bila sam skroz mokra i prilično smrznuta a grȁd je i dalje padao nesmenjenom jačinom. U Potoku (ulica ispod koje teče rečica) voda je bila sigurno tridesetak cm visoka i nosila je velike količine leda. Žao mi je što nisam imala tada aparat da napravim bar neki snimak te bujice. Kiša je i dalje padala, ali je grȁd prestao u vreme kada sam stigla do kuće. Ruže i lale su bile okovane ledom, kao da je zima. Ja nisam bila okovana ledom ali mi je bilo hladno kao da jesam. Dok sam se ugrejala i došla sebi sve je već bilo gotovo.

U okolini je padala jaka kiša uz vetar ali bez grȁda. Možda i bolje, u suprotnom od voća i letine ostalo bi malo, možda i ništa.