Deo priprema za Veče Instituta za savremenu istoriju, bilo je i štampanje i distribucija postera/plakata za najavu. U želji da na predavanje dođu profesori istorije (i učenici, naravno) poslali smo plakate u sve osnovne i srednje škole u gradu. Veče je bilo posećeno, čitaonica je bila puna i sve je prošlo fino.

Onda, odem ja juče u Ekonomsku školu na roditeljski i imam šta i da vidim. Pomenuti plakat/poster (kako god ga zvali) stoji i dalje na oglasnoj tabli iako je dešavanje bilo u četvrtak i to okačen naopako, naglavce što bi rekli … Lepo sam se šlognula.

Skoro svi u porodici imamo naloge na čuvenom Facebook-u. Danas oko tri, klinci su ustanovili da su im lozinke promenjene i da ne mogu da se prijave. Prilikom pokušaja prijavljivanja dobili su obaveštenje da im je jutros, oko 5 sati, promenjena lozinka za pristup. Zapleta radi, detalj: Jelica se logovala danas oko 10, bez problema.

Tek da pomenem, lozinke im uopšte nisu jednostavne, Jelicina je sastavljena iz tri dela, gde su dva dela reči i to sa velikim i malim slovima a treći deo cifre – pretpostavljam da niko nije mogao tek tako da je pogodi, već da je koristio neki program da lozinku razbije.

Nekim njihovim drugovima se to već dešavalo, tako da su im nalozi posle toga izgledali kao ispreturana fioka, da su čak posle toga brisali stare naloge i pravili nove.

Sve u svemu, baš bez veze. Rekoh samo da obnarodujem.

U hodniku aranđelovačke Skupštine opštine postoji fotokopirnica. Tu radi žena, lošeg obrazovanja i još lošijeg ponašanja, član Srpske Radikalne Stranke, čiji je dolazak na vlast uslovio da se ona ponaša još gore i bahatije. Ovo je detalj koji to i potvrđuje.

Direktor jedne od budžetskih ustanova, koja već dva meseca radnicima nije isplatila plate, prolazi hodnikom na putu ka kancelariji predsednika opštine.

“Ej, gde ćeš ti?” upita ona.

“Pa kod predsednika opštine, možda nam da neki dinar,” s mukom izgovori dotični direktor, jer se ista priča ponavlja već mesecima.

“Evo,” reče osoba za koju ne mogu da nađem dovoljno pristojan, pogrdni izraz koji mogu da objavim, uzimajući metalne novčanice sa šaltera “daću ti ja neki dinar.”

Način i gest kojim je to izrečeno govorili su da nije u pitanju šala, a u kontekstu zbivanja u opštini tek.

Neću ni da komentarišem.

Radim u biblioteci. I, ako računam koleginice, kolegu i stranke koje samo prolaze pored mene, uz korisnike koji dolaze po knjige, dnevno se sretnem sa pedesetak ljudi. I svima UREDNO kažem: “Dobar dan. Izvolite?… Doviđenja.”

Najčešći odgovor na moje: “Dobar dan” je: “1234″ ili slično, već u zavisnosti koji je broj članske karte korisnika. Na: “Izvolite?“, oni koji prolaze na sprat kod koleginica, samo pokažu prstom, a onda, jako često, promaše stepenice i odu na galeriju na kojoj nije niko koga traže a ni niko koga ne traže (a ja uredno ćutim dok ne siđu i pitaju “A gde beše za…”). Drugi, uglavnom, kažu koju knjigu traže ili već šta. A na: “Doviđenja” najčešće nema odgovora, ili bude “Ćao!” kao da svi imamo 12-15 godina.

Ne kažem ja da nema finih i lepo vaspitanih ljudi. Ima, ali malo. Kao što smo ranije često mogli da čujemo sa TV-a: “Nije teško biti fin.”