Najviše volim odmor daleko od kuće – niko ne zove jer zna da sam daleko i ne mogu ni da dođem a ni da pomognem a ni ja ne razmišljam šta je i kako je kod kuće, jer sam daleko Poziv za dvonedeljni boravak u inostranstvu pa još na obalama Mediterana se ne odbija pa sam drugu polovinu maja provela u Španiji (España).

Prema planu i programu, krenuli smo put Beograda 15. maja ujutru. Negde oko podne smo se iz Beograda zaputili u Temišvar, kombijem Gea tursa. Put je trajao nekih 5 sati zbog dužih zadržavanja na granicama, prouzrokovanih nejasnim datumom važnosti pasoša jednog od putnika, argentinca. U kombiju nije bilo klima-uređaja, pa je u nekim momentima bilo baš toplo, ali važno je da smo stigli na vreme. I više od toga, pošto je avion za Valensiju kasnio sat vremena u poslaku. Sve u svemu, 12h pošto smo seli u kombi na Novom Beogradu, bili smo u stanu naših ljubaznih domaćina.

Sagunto i Puerto de Sagunto (luka) su stari i novi deo grada u kojem je moja naj, naj, najbolja drugarica (a od pre nekoliko godina i kuma) živela u protekle četiri godine.

Specificnost ovog, ali i okolnih mesta su lepe zgrade, mada često skoro sasvim prazne. Pre dvadesetak godina bilo je “in” imati stan na mediteranskoj obali, pa je građevinska industrija cvetala. Sada ni 30% tih stanova nije popunjeno, naročito od kada SEKA vlada Evropom i još van turističke sezone. Uprkos krizi, cene nekretnina nisu smanjene pa sve te lepe zgrade sa sređenim dvorištima, baštama i raznim dodacima čekaju neka bolja vremena da prime stanare.

Još jedna specificnost su kružni tokovi, u čijem centru su najrazličiije skulpture, što pomaže pri orijentaciji Ulice u ovom gradiću su uglavnom jednosmerne i postoji pravilo parkiranja, tako da je npr. tokom prve polovine meseca parkiranje dozvoljeno samo na jednoj strani ulice, a tokom druge polovine na drugoj, tek da ne bude slalom vožnje u uličicama. Trotoari su popločani, uokvireni dobro održavanim rastinjem, lepo za videti i prošetati.

Mediteran je ovde plitak u priobalnom pojasu, tako da se lepo umoriš dok stigneš do dela mora gde je dublje od 150cm. Uprkos tome, jake struje su uvek prisutne pa se dešava da talasi budu visoki i do 2m a bez daška vetra. Vetar najčešće duva svakoga dana, različitim intenzitetom, pa zna i da prevari – zbog njega  nemate utisak koliko je toplo i koliko je jako sunce, što dovodi do toga da se lako izgori. Ipak, lepo je sve ovo videti i provesti neko vreme tamo.

Valensija – jedan od tri najveća grada i druga po veličini luka u Španiji, tridesetak kilometara udaljena od Sagunta, bila je odredište koje nismo hteli da propustimo. Sa dugom isotirjom, upečatljivom arhitekturom i najvećim akvarijumom u Evropi vrlo privlačno turističko odredište.

Prvog dana kada je bilo oblačno i prohladno, uputili smo se u “Ciudad de las Artes y las Ciencias” (Grad umetnosti i nauke). Već pri ulasku sam bila fascinirana izgledom “grada”. Svaka građevina je jedinstvena i prepoznatljiva – Hemisferik (muzej filma i planetarijum) ima oblik oka, Muzej nauke predstavlja skelet kita i tako redom (sve lepo piše u Wikipediji )

Najupečatljiviji deo ovog kompleksa svakako je “Oceanografic” sa preko 500 različitih vrsta morskih životinja i oko 45.000 primeraka. Izgrađen je u obliku lokvanja a jedna u nizu specifičnosti je da je u njemu 42 milona litara morske vode koja može da se prečisti za 4 sata. Najjači utisak na mene su ostavili tuneli čiji su zidovi od specijalnog (i vazda izdržljivog) stakla (i/ili plastike neke, znaju to konstruktori) kroz koje se prolazi, tako da iznad i pored vas plivaju velike raže, kornjače, raznorazne vrste riba i naravno ajkule. U dogovoru sa školama organizuju se noćenja u tim tunelima, tako da najhrabriji klinci spavaju sa ajkulama Za detaljan obilazak Okeanografika treba najmanje 4 sata, a za kraj smo ostavili delfinarijum i predstavu sa delfinima i njihovim trenerima. 

www.flickr.com Bebika’s Valencia photoset

I druga nedelja našeg junskog odmora počela je sunčano i toplo. Ponedeljak smo, standarno, proveli na plaži i u hladovini, zavisi od dela dana. Uveče smo šetali po Budvi, išli na kolače i sve lagano. Negde oko jedan sat posle ponoći počela je agonija zvana stomačni virus. Da ne prepričavam detalje, jedva sam sačekala jutro. Bila sam iscrpljena, praznog želuca i relativno loše raspoložena. Dan je protekao uz mineralnu vodu, spavanje, instant supe i na kraju povišenu temperaturu koja je izazvala još spavanja. U sredu sam bila kao nova. Opet plaža, sunce, more, uživancija.
Petak je bio rezervisan za provod sa ćerkama Išle smo u Budvu, u kafić Hacienda i pile Mojito koktel. Jana, naravno, bezalkoholni

U subotu smo se polako spremali za povratak i čekali otvaranje novog dela hotela Maestral i koncert Severine i Željka Joksimovića. Otvaranje je bilo fino, uz bogat švedski sto, simpatičan izbor pića i dug i efektan vatromet. Koncert je počeo posle  pola 11 i trajao do pola dva-dva. I Severina i Željko Joksimović su odlično pevali i zabavljali publiku. (Fotografije kad Čeda objavi na FB i da dozvolu da ih i mi ostali koristimo )

Sve u svemu, odličan provod. Uz par zdravstvenih trzavica, tek da ne bude sve super

Ove godine opet imamo ludilo u kući zvano “upis u srednju školu”, te su nam datumi klasifikacionog ispita odredili termin za letovanje. Tako smo stigli u Pržno 6. juna, najranije ikada.

Onako kako su naši putari generalno iznenađeni snegom u decembru tako su i ugostitelji širom Svetostefanske rivijere bili iznenađeni lepim vremenom. Jeste padala kiša i bilo hladno da dan-dva pred naš dolazak ali, po meni, to nije razlog da plaže budu neočišćene, da u more ne može da se uđe od velikog kamenja (jer je to isto more pod dirigentskom palicom maestra Juga povuklo sav pesak koji je moglo) i da nema ni jedne kante na plaži.

Ipak, lepota ovog dela obale, uz temperature niže nego u Srbiji, mali broj turista i mnogo poznatih mesta i osoba doprinose da letovanje protiče sasvim opušteno, onako kako treba. Još da nam je mirnija glava … gde bi nam bio kraj?

www.flickr.com Bebika’s Letnji odmor, jun 2010 photoset

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

Godinama već smo verni tradiciji da letnji odmor provodimo na Crnogorskom primorju, u mestu Pržno, koje će poznavaoci ovog dela obale prepoznati kao mestašce koje je prvo do Miločera i u kome se nalazi hotel „Maestral“.

Isto tako, godinama već, smo gosti u kući porodice Kažanegra (http://www.villakatarina.cg.yu/) u kojoj se osećamo kao kod svoje kuće. Kuća se nalazi blizu plaže, nova je i prelepa a i pogled sa jedne od terasa mnogo govori.

Omiljeni period za odmor nam je početak septembra, ali pretrpani raznim školskim obavezama, poslednjih godina odlazimo tamo prvog dana školskog raspusta i ostajemo koliko god nam slobodni dani to dozvoljavaju

Jun je svake godine sve topliji i topliji, ili mi se bar tako čini, tako da žurimo da odemo na plažu što ranije, da bi smo tamo proveli što više vremena pre nego što nam, oko podne, bude vreme za sakrivanje od vrelih zraka Sunca.

Pre podne, najčešće, provodimo na ne-hotelskom delu plaže u Pržnu, jer je tada tamo relativno mirno i voda je čista. Ruku na srce, veći deo pre podneva provodimo ispod tende kafea „Nika“ uz neko osvežavajuće piće ili čašicu „travarice“, lozovače u koju je potopljeno nekoliko različitih trava pa je oni kojima prija zovu i lekom

Kamenovo je velika plaža u blizini na koju idemo posle podne, gde osim u moru koje je posle šest sati sigurno čisto, osveženje nalazimo i u plažnom baru „PASARELA“ (da ne zaboravim da kažem da imaju odlične sendviče i pizze) a od skoro i u restoranu „PJADELA“ gde su i kuvana jela, riba ili jela sa roštilja jako ukusni i tako izbegavam dosadno smišljanje i spremanje obroka.

Promene radi, ove godine smo jedan dan proveli u Ulcinju. Bili smo na Velikoj plaži, i to na delu koji se zove Kopakabana. Svuda su isti suncobrani od trske i drvene ležaljke, ne tako udobne ali najbolje rešenje za nestvarno sitan pesak kojega ima svuda. Koliko sam videla, pored dečijeg igrališta, golova za mali fudbal, mreže za odbojku, restorana (brze hrane, kuvanih jela i jela iz menija, pa ko šta voli…) tu je i pedijatar i naravno spasioci, koji se stvarno tako i ponašaju (nisu samo manekeni kao na nekim drugim plažama…).

Zbog jakog vetra i struja u moru, budno motre obalu i plivače, pa prateći jačinu vetra menjaju zastavice (zelena, žuta, crvena) kojima obaveštavaju da li je bezbedno plivati. Ceo dan je bio interesantan, jedino me je malo nerviralo to što treba jako dugo da se hoda u moru dok se ne dođe do neke dubine u kojoj može lepo da se pliva, jer priobalni deo jako blago ponire. Ali zato šetnja kroz talase prija, jer je struja toliko jaka da sjajno masira mišiće nogu.

Sve u svemu, bilo nam je lepo, kao i svake godine. Lepo smo se proveli i u Ulcinju, ali je meni najlepši deo obale ipak onaj od Svetog Stefana do Kamenova, a i stvarno izgleda lepo, zar ne?