U okviru VI međunarodnog muzičkog Festivala a u organizaciji OMŠ “Petar Ilić” iz Aranđelovca, sinoć je održan koncert neobičnog sastava i sjajne izvedbe i zvuka. Ovo je treći koncert u okviru programa Festivala.
Trio čine: Bojan Jovanović, magistar harmonike, Ivica Đokić, pijanista i Zvonko Tucaković, jedan od naših najboljih (ako ne i najbolji) bas gitarista. Spoj ova tri instrumenta u obradama etno tema je odličan. Najveći deo tereta poneo je Bojan, ali je izgledalo kao da je uživao u svakom trenutku i da je bio iskreno obradovan svakim aplauzom i bisom.
Sve u svemu, sjajno provedenih sat i malo jače vremena.
Trio
Bojan Jovanović
Zvonko Tucaković (bas gitara) I Ivica Đokić
Za one koji nisu bili na koncertu, tek da vide i čuju šta su propustili. Na snimku je obrada kompozicije “Sanke sa praporcima” (Sanie cu zurgălăi) rumunskog kompozitora Richarda Steina
Nije ovo pesma za ovu priču, ali Neverne Bebe su, izgleda, napravljene od talenta, rada, želje, volje, upornosti i ljubavi prema muzici. Da nije tako, ne bi bend trajao 20 godina i ne bismo uživali u njihovim melodijama iznova i iznova.
Nemam mnogo šta da dodam: puna sala, odlična svirka, još bolji vokali, malo melanholije (takve su im pesme, generalno), malo đuskanja pred sam kraj koncerta i pevanja sa svima njima. Ovim koncertom koji je trajao više od dva sata, počeli su turneju kojom obeležavaju svoj jubilej. Želim im sreću na turneji a gledaocima odličan provod na koncertima.
P.S. Koncert je bio dovoljno dobar da bih (opet) pisala o našoj “divnoj” publici :-/ ) Drugi put
Sinoć je park Bukovičke Banje od 20 časova imao da ponudi mnogo toga ljubiteljima umetnosti. Počela je 47. Smotra umetnosti “Mermer i zvuci” i to otvaranjem izložbe prošlogodišnjeg laureata bijenala u Veneciji Raše Todosijevića. Zatim su otkrivene četiri novopostavljene skulpture koje su urađene tokom prošlogodišnjeg Simpozijuma “Beli venčac”. To su dela autora Mrđana Bajića, Tobijasa Putriha, Slavka Živanovića i Raše Todosijevića. Evo sve četiri skulpture zajedno:
Fotografiju sam preuzela sa FB strane Smotre jer njima (naravno, opet, nemamo pojma zašto) ne radi sajt…
A onda šlag na torti. U stvari trešnja na šlagu na torti – Koncert Stefana Milenkovića. Umesto zvaničnika iz vlade ili bilo koje (politički obojene) zvanične institucije, 47. Smotru je otvorio ovaj sjajni mladi čovek. Uz nekoliko prigodnih reči, opušten, pristupačan i raspoložen. A onda je počeo da svira, uz kratku najavu svake kompozicije i neke osnovne podatke o kompozitoru i samom delu. Klavirska pratnja Srebrenka Poljak.
Na programu su bile Paganinijeva Sonatina, “Ciganski valcer” Pabla de Sarasate, “Meditacija” Čajkovskog, “Karmen” Žorža Bizea koju je za violinu i klavir adaptirao Pablo de Sarasate i Ravelov “Cigan”. Time je zvanični deo završen a onda je počeo razgovor sa publikom, odgovori na pitanja, bis (naravno), fotografisanje, davanje autograma i sve ostalo što ide uz jednog sjajnog umetnika u kakvog je Stefan Milenković stasao.
Koncert je bio sjajan. Violina u Stefanovim rukama potvrđuje da je zaista kraljica svih instrumenata a prelazi, tehnika, spretnost i virtuoznost potvrđuju da je Stefan iskoristio sve svoje potencijale. Retko zadovoljstvo je biti na ovakvom koncertu i sad mi je tek stvarno žao što nisam uspela da odem na zajednički koncert Stefana Milenkovića i Vlatka Stefanovskog (decembar 2010. Sava centar).
Evo još par fotografija (“ukrala” od svog druga Dalibora Delibašića koji ih je ljubEzno stavio na svoj Fb profil kao i ovu desno )
Uobičajeno je da se godišnji koncerti kulturno-umetničkih društava održavaju negde pred Novu godinu. I onda, dan za danom, najčešće kada je ciča zima i ne ide vam se nigde, lokalna društva se smenjuju na bini Dvorane “Park”. Publika se donekle menja, ali je na kraju svima dosta i igara i etno-muzike.
KUD “Abrašević” je ove godine napravio presedan i organizovao svoj godišnji koncert u aprilu. Već nekoliko godina idem na ove koncerte (sin jedinac je član prvog ansambla) i ove godine sam primetila vidan pomak. Na bolje.
Koreografije su drugačije, prilično složene ali nisu dosadne i drže pažnju od prvog do poslednjeg takta. Devojke dobro pevaju, za razliku od nekih prethodnih koncerata kada su se jedva čule u prvim redovima. Momci su visoki, zgodni i igraju kao jedan, odlično uvežbani. Klinci najslađi na svetu S’ obzirom da su igrali premijeru “Šopskih igara” nisu mnogo grešili i može se reći da su bili sjajni. Veterani dostojanstveni i dobri. Gosti iz prijateljskog KUD-a “Dukati” iz Laminaca (Republika Srpska) sasvim dobri, ali u odnosu na domaćine prilično neuverljivi i pomalo zamorni.
Sve u svemu, sve pohvale za upravu KUD-a, koreografe, aranžere, umetničkog rukovdioca i igrače. I orkestar, naravno
U prilogu je program koncerta, malo izgužvan ali dovoljno čitljiv da vidite kako je to izgledalo, na papiru. Kad stignu snimci, stavljam link.
U petak 12. avgusta 2011. godine u 21 čas, na Otvorenoj sceni u parku u Aranđelovcu održao je koncert Bora Dugić, naš najbolji frulaš (tako on kaže za sebe – frulaš, jer se vremenom navikao na taj naš, narodni izraz za umetnika na fruli i srodnim instrumentima).
Ovo je drugi put ove godine da su aranđelovčani imali priliku da čuju i vide Boru Dugića uživo. Prvi put, na Sretenjskoj akademiji, svirao je mnogo kraće ali dovoljno da se nasluti koliko umeće u sebi ovaj umetnik nosi. Tadašnji koncert je bio profesionalno odsviran ali nekako zvaničan i krut, valjda i zbog same prilike kojoj je bio posvećen.
Bora Dugić je na ovom julskom koncertu briljirao, bar je meni ostao takav utisak. Imala sam negde i program koncerta, ali je verovatno nestao u akciji pripreme fioka i radnih stolova za novu školsku godinu. Ukoiko se pojavi, napisaću imena svih kompozicija koje je izveo. One koje sam zapamtila su: Igra skakavaca, Pismo nerođenom detetu koju mogu uvek da slušam i uvek da se rastužim i raznežim, Hora Stakato (Grigoras Diniku),… Svaka od njih izvedena na Borin način i sa voljom i snagom koju on ima a koja je izatkana od ljubavi prema ovoj zemlji i njenoj muzici.
Prošlo je već skoro deset dana od koncerta koji je Miroslav Ilić održao u Aranđelovcu – jagoda na šlagu proslave Dana opštine Aranđelovac. Neću sada da se bavim samom koncepcijom proslave, količinom novca koja je na to potrošena, koliko se ja sa tim slažem ili ne, htela sam samo da istaknem jednu jednostavnu stvar a to je koliko je teško trajati.
Pesme koje peva Miroslav Ilić slušam samo na svadbama i sličnim prilikama gde ne mogu mnogo da utičem na izbor. To ne znači da su to loše pesme, jednostavno nisu moj izbor. I zbog godina koje imam (Miroslav je započeo karijeru one godine kad sam se ja rodila ) i tokom kojih sam ovde-onde slušala te pesme, dobar deo znam napamet a većinu prepoznajem. I upravo se o tome radi – inspirisana skorim događajem koji samo u tragovima podseća na ovaj, htela sam ovo da kažem – uprkos umišljenim intelektualcima koji prezrivo gledaju na sve što je van njihove struke (a najčešće ni sami ne rade u struci ali to je neka deseta piča), uprkos svima onima koji traže čepove za uši kada čuju neke od njegovih pesama, uprkos fenserima koji prevrću očima kad se pomene ovaj pevač on traje već skoro 40 godina. Hej, 40 godina!!!
Sada 98% posto stanovnika Srbije zna ko je M. Ilić, za 40 godina i dalje će se pevati neke njegove pesme i lečiti slomljena srca uz vino i polomljene čaše (ko to tako radi), a velikog broja nas, osim naših najbližih, niko neće da se seća. Dakle, Miroslave, svaka čast!
E, da, kažu da je bio dobar koncert, ja nisam bila
Smotra umetnosti “Mermer i zvuci” ove godine ima mnogo dobrih zvuka. Doduše, dva koncerta su otkazana zbog kiše (Oliver Njego i Pavle Aksentijević) ali uz pretpostavku da su samo odložena za neku drugu priliku, uz trio Vlatka Stefanovskog, Balkanske žice i Dejana Petrovića i njegov Big Bend plus još mnogo toga u avgustu, može se reći da se kroz aranđelovački park svako malu čuje sjajna muzika.
Dejan Petrović je sa svojim Big Bendom (ukupno ih je bilo petnaestoro na sceni) je pokazao kako trubački orkestar može da svira rok, pop, stranu muziku, šta god požele. I to u aranžmenima koji uključuju i prepoznatljiv ritam i zvuk kola. “Mi plešemo”, “Let’s Get Together”, “Englishman In New York” … i ko će se svega setiti jer je koncert trajao skoro dva sata.
Svaki instrument ima svog virtuoza a Dejan Petrović je svakako virtuoz na trubi.
I da ne zaboravim, program Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” za avgust 2011. :
5. avgust, 21 čas – Koncert, Miško plavi trio feat. Vasil Hadžimanov & Džoni Dunkić, Otvorena scena u parku
6. avgust, 20 časova – Izložba Mermer i zvuci na belefu, Knez Mihailov ulica, Beograd
7. avgust, 20 časova – Književno veče posvećeno Danku Popoviću, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
10. avgust, 20 časova – Književno veče Zorana Petrovića, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
12. avgust, 21 čas – Koncert, Bora Dugić,Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
15. avgust, 20 časova, Izložba, Milan Stašević, galerija Alek Đonović, objekat Školjka, park
16. avgust, Otvaranje simpozijuma Svet Keramike, učesnici Vanja Angelov, Marija Seman, Sabina Horvat, Boris Bogdanović
24. avgust, 20 časova, Ansambl Kolo, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
27. avgust, 20 časova, Koncert, Viva Vox Choir, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
31. avgust, 20 časova, Koncert, Studio Alektik, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
02. septembar, 20 časova, Koncert, Big Bend RTS-a, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
U okviru višednevnog programa proslave Dana opštine i 200 godina od osnivanja Bukovičke Banje večeras je na Gagićevom vencu (Trg Slobode je noviji naziv ali ja volEm onaj od ranije ) koncert održao Momčilo Bajagić – Bajaga.
Kiša koja je uporno padala celog dana i obećavala mnogo kišobrana na Tgru, prestala je da pada negde sat vremena pre koncerta i nije nastavljala sa svojom dosadnom aktivnošću sve dok je Bajaga bio na bini. Veliki broj aranđelovčana različitih uzrasnih kategorija je bio na Trgu, aktivno učestvovao na koncertu ili šetao, pravio gužvu, jeo kokice, … ali u svakom slučaju bio deo ovog događaja.
Bajaga i prateći orkestar zvuče odlično, ni za dlaku lošije nego na “nosačima zvuka”. Publika je pevala sa njima od prvih pesama (Gore-dole, Dobro jutro, Lepa Janja, Tišina…) pa do ovih najnovijih (Kap po kap) i onih najpoznatijih (Plavi safir, Moji su drugovi,…) Na bis su odsvirali Zažmuri i kad sam čula prve taktove setila sam se da ovu pesmu nisam slušala baš odavno. Eto.
U subotu 9. jula 2011. godine, u okviru programa Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” nastupio je Trio Balkanske žice. Za one koji ih ne znaju pod zvaničnim imenom to je porodica Starčević. Trio gitara čine Zoran (otac), Željko (stariji sin) i Nikola (mlađi sin). Željko i Nikola su profesori klasične gitare, Zoran nije ali mu to ni malo ne smeta da bude pokretačka snaga ovog porodičnog ansambla.
Mnogo volim da slušam zvuke gitare. Starčeviće slušam već nekoliko godina i mnogo mi se sviđa to što čujem. Kombinacija etno muzike zemalja Balkana, džeza i klasične gitare je neobična, pitka, ne opterećuje a ipak pleni i ostaje u ušima. Koncert je bio odličan, svi trojica su virtuozi na gitari a i njihov kompozitorski talenat je neosporan. Pored originalnih kompozicija, sviraju i obrade nekih poznatih melodija, npr. Svilen konac i Sirtaki zajedno i ono što mi se posebno dopalo, Nikolina obrada dela opere “Krcko Oraščić” P. I. Čajkovskog, pod nazivom Krckovo novo odelo.
Drago mi je da sam bila u prilici da ih čujem uživo. Za one koji to nisu, evo dela njihove muzike na webu: youtube.com/balkanstrings
Dve-tri fotografije, ne baš sjajnog kvaliteta ali tek da vidite delić.
P. S. Namerno nisam stavila link ka sajtu Smotre jer je hakovan još pre neki dan…
U subotu 2. jula 2011. otvorena je 46. Smotra umetnosti “Mermer i zvuci” na Otvorenoj sceni u parku u Aranđelovcu. Da ne pominjem kako je ministar kulture otvorio Smotru jer ću (opet) mnogo da se iznerviram…
Elem, te večeri je nastupio Vlatko Stefanovski trio i stvarno su bili odlični. Vlatko Stefanovski je virtuoz na gitari, kao da se igra sa instrumentom. Bilo je pravo uživanje slušati ga (ih) Prilično hladno veče je malo umanjilo uživanje, ali vredelo je odslušati sve, uprkos temperaturi.
Osnovni povod za ovaj post je što sam se (opet) iznervirala. U subotu uveče smo došli sa mora i otišli pravo na koncert. Na kraju koncerta voditeljka je za sutradan najavila nastavak programa Smotre, ali nisam čula čiji koncert će biti. U nedelju sam u nekoliko navrata pokušala da nađem program Smotre i nisam uspela. Naravno, uz uslov da ne idem po gradu i tražim plakate, nego negde na netu, TV-u i tako to (a pošto je bila nedelja nisam htela da cimam ljude telefonom, sve se nadajući da ću naći program gdegod). Bezuspešno. Na sajtu Smotre stoji program od septembra 2010., na FB profilu nema programa niti je ko kreirao FB “Event”. Na TV Šumadiji mi je promakao deo sa vestima iz kulture jer je dnevnik (ili kako se već zove) u 18h trajao i trajao. Da i drugi ljudi ne bi imali isti problem, evo programa za jul koji će se održavati na Otvorenoj sceni u parku Bukovičke Banje:
Odavno nisam bila na njihovom koncertu i nisam ni imala priliku da čujem neke od njihovih novih pesama. Ipak, bilo je to lepo provedeno vreme, dva sata uz laganu muziku koja ne opterećuje. Pošto, naravno, nisam ponela foto-aparat, fotografije su sa telefona i nisu baš jasne ali tek da se vidi kako je izgledala bina sa “Legendama”
Sinoć je u 20:30h, sa zakašnjenjem od pola sata zbog tehničkih problema, počeo koncert Vanese Me u Areni, pred oko 4.000 gledalaca.
Nekadašnje čudo od deteta a sada najbolje plaćeni instrumantalista na svetu sa milionima prodatih primeraka CD-ova, Vanesa Me (Vanessa Mae) izgleda kao krhka devojka koju bi malo jači vetar mogao da oduva. Sve dok ne počne da svira. Onda se vidi njena unutrašnja energija i snaga koju koristi da uvežba virtuoznost kojom zadivljuje.
Koncert je počeo kompozicijom Storm i dalje, u prvom delu, nastavljen nešto mirnijim ritmovima, kako je i sama Vanesa rekla, da bi kasnije nastavljen žestokim ritmovima uz pratnju njenog rok benda i srpskih gudača (orkestar “Metamorfozis” na čelu sa violinistom Sašom Mirkovićem).
Posle prvih 45 minuta fenomenalne muzike i briljantnog izvođenja, napravljena je pauza od 20 minuta. U drugom delu koncerta Vanesa Me se “vraća” klasičnijim zvucima, pa je u rukama ove jedinstvene umetnice, zvuk njene 250 godina stare violine došao do izražaja.
Koncert je završen izvođenjem Bahove Tokate i Fuge, obradom klasičnih kompozicija koju je snimila kao svoj prvi singl pre petanestak godina. Posle dugog aplauza, Vanesa Me je izvela još jednu kompoziciju na bis.
Sjajan koncert. Odličan način za snabdevanje pozitivnom energijom u ove sive, hladne dane.
(Fotografiju (Fonet) sam preuzela sa sajta B92 dok ne prebacim dve sa mog telefona)
Koncert je bio dobar, sastavljen iz nekoliko delova, kombinacija solo pesama i instrumentala. Svi umetnici su bili odlični (pretpostavljam, kao i uvek ) Na kraju koncerta je Ivana Trišić predala direktoru Muzičke škole “Petar Ilić” sve delove Antologije, što je jedan odličan potez u čitavoj borbi protiv zaborava koji je, da nije ovakvih projekata, mogao da proguta mnoge lepe reči i note.
Uprkos mojim očekivanjima, Duo je nastupio u malo izmenjenom sastavu, gde je umesto čelistkinje Jasmine Pajević nastupila mlada violinistkinja (stidim se, zaboravila sam ime ali ću saznati i dopisati). I, opet, uprkos mojim očekivanjima, instrumenti su bili ozvučeni iako je Muzej baš, baš akustičan i verujem da bi se lepo čulo i bez elektronike.
Sve ovo nije smetalo mnogobrojnoj publici da uživa. To što sam ja cepidlaka, to je moj problem.
Izvedene su sve one kompozicije po kojima je ovaj duo i prepoznatljiv. Između ostalih “Nizamski rastanak” (obrada), “Svilen konac” (isto obrada), “Milkano”, čuveni “Čoček”, “Oj, devojko, dušo moja” i još mnogo toga. Fino veče uz finu muziku.
Koncert je održan u velikoj sali Doma omladine. Učestvovali su učenici koji su tokom ove školske godine bili nagrađivani na takmičenjima kao i profesor harmonike Miloš Stevanović. Svi učesnici su kao i uvek bili odlični. neki od njih čak i bolji nego na Trećem festivalu muzike.
Još jedna školska godina obeležena je velikim uspehom učenika i nastavnika. Svaka čast i samo napred!
Tu je i nekoliko fotografija. Kvalitet nije baš neki, jer su napravljene mobilnim telefonom, ali tek da se obeleži ( i ne znam zašto mi se ovaj program pojavljuje dva puta u postu, ali možda vremenom saznam i izbrišem ovaj dole u galeriji…)
U subotu 10. aprila, bila sam na koncertu fado pevačice Marize u “Sava centru”.
Fado je skraćeni izraz portugalske reči “fadum” što znači “sudbina”. Fado se pojavio u 19. veku a kako su portugalci blago melanholični, po rečima pevačice, baš oslikava tu njihovu osobinu.
Mariza je sjajna. Pleni glasom i govorom tela. Odlično vodi koncert, kombinujući lagane sa malo žustrijim kompozicijama tek da ne bude monotono. U nekim trenucima mi nije bilo jasno kako u tako krhkom telu postoji takva snaga glasa. Muzičari koji je prate su virtuozi na svojim instrumentima, što čini svaku notu jasnijom i jačom.
Koncert je trajao skoro dva i po sata i bilo je pravo uživanje biti tamo.
Sinoć je u velikoj sali Doma omladine održan završni koncert Trećeg međunarodnog muzičkog festivala. Umesto u 19 i 30 kako je planirano, koncert je počeo posle osam, jer smo čekali da se malim pijanistima završi takmičenje. Dodeljene su nagrade laureatima i oni su, njih petoro (violina, klavir, harmonika i gitara u klasi osnovnih škola i gitara u klasi srednjih škola) odsvirali pobedničke kompozicije.
U drugom delu koncerta, bariton Marko Kalajanović je otpevao nekoliko poznatih arija uz klavirsku pratnju Dane Džudović.
Ovogodišnji laureati:
Jana Rašić, 4. razred violine, MŠ “Živorad Grbić”, Valjevo
Jovan Panić, 2. razred harmonike, MŠ “Mihailo Vukdragović”, Šabac
Teodora Majstorović, 2. razred gitare, MŠ “Savo Balaban” Prijedor
Anđela Cvetković, 6. razred klavira, MŠ “Dr Miloje Milojević”, Kragujevac
Hanc Jernej, 2. razred srednje škole, gitara, Glasbena škola Murska Sobota
Ono što sam mogla da primetim je da su pobednici svirali program koji je za uzrast stariji od njihovog i da su svirali sjajno.
Lepa prilika. Sjajan koncert, uspešan festival, pet takmičarskih dana, preko 300 takmičara … Nadam se da će ih biti još, svaki uspešniji od prethodnog.
Takmičenjem učenika prvog razreda nižih muzičkih škola, danas je počeo Treći međunarodni muzički festival u Aranđelovcu u organizaciji Osnovne muzičke škole “Petar Ilić” iz Aranđelovca. Festival će trajati do subote, 20. marta, kada se dodelom nagrada laureatima i koncertom, Festival svečano završava.
Prijavljeno je ukupno oko 290 učenika, od kojih je 11 učenika srednjih škola na odseku za gitaru.
Tokom nedelje biće održana tri koncerta (tj. jedan je već održan večeras) :
Večeras u 20:00h nastupio je Vladimir Pavlović, violončelo, u pratnji Ivane Karajkov na klaviru. Svirali su nekoliko Bramsovih i Debisijevih komada. Na bis su izveli Debisijevog “Labuda” i stvarno su bili odlični.
U sredu 17. marta u 19h na programu je koncert Vlada Vukazića na klarinetu (dela F. Polena i A. Grgina) i Miodraga Krstića na harmonici ( Skarlati, Mocart, Vurtner i Galiano).
U subotu 20. marta u 19:30 h će biti koncert Marka Kalajanovića, baritona, uz klavirsku pratnju Dane Džudović.
Eto. Jedno lepo višednevno događanje u Aranđelovcu.
Želim puno sreće svim takmičarima a organizatorima da sve prođe kako treba i da stignu da se odmore posle svega, za nove radne pobede
U nekoj gužvi (priprema jednog drugog koncerta ali o tome drugi put, kad se sve bude definitivno znalo i bude vreme za reklamu ) nikako da sednem i napišem utiske sa koncerta Kemala Montena održanog prošle subote u Dvorani “Park”.
Kemal je bio standardno dobar, opušten, sa gitarom, sa svojim prepoznatljivim glasom i načinom pevanja. Pratila ga je Ceca (vokal) i valjda Aleksandar (klavijature) – sad sam već i zaboravila kako se zove i izvinjavam se ako sam pogrešila. Njih troje, nas oko trista … užas blagi. Još jednom sam se iznervirala jer je publika bila na nekom drugom mestu to veče. Utisak je bio još gori jer je donji deo sale (nekih 13 redova) bio krcat, da mislim da nije bilo ni jednog slobodnog sedišta dok je gornji deo (12 redova) bio skoro prazan. Naravno, ni na balkonu nije bilo nikoga, verovatno nije bio ni otvoren. Ne mogu da razumem da neko ko prodaje karte, ne može samo malo da razmisli i da prilikom prodaje, jednostavno počne da preskače neka mesta, tako da čitava sala bude poluprazna, bar na početku. A posle neka se ljudi premeštaju ako im je bitno da sede bliže bini. Čini mi se da je tada utisak sasvim drugačiji nego ovako. No, dobro.
Elem, utisci: muzika i pesma dobri, baš dobri. Publika je pevala zajedno sa Kemalom, koji je pevao kao da nas je bilo deset puta više. Njegove pesme, što bi on rekao “nisu tužne, nego su ljubavne” mogu i volim da slušam, naročito uživo, ipak je koncert drugačiji nego cd, mp3 ili nešto slično.
Pre tri godine bila sam na koncertuKemala Montena u Sava centru. Za nekoliko dana, tačnije u subotu 9. maja u 20 časova Kemal Monteno dolazi u Aranđelovac, gde će mu na koncertu u Dvorani “Park” gošća biti Mari Mari. Sve je to u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje.
Kao što se može primetiti iz mog prethodnog teksta o Kemalu, čitav koncert mi je ostao u lepom sećanju. Mislim da nam je s’ vremena na vreme potrebno da se napunimo pozitivnom energijom kakvu sam osetila na tom koncertu. Muzika kao ništa drugo spaja sve ljude i mnogo utiče na raspoloženje. U situaciji kakvoj smo danas, treba posegnuti za svim mogućim rezervoarima dobrih vibracija.
Zbog svega toga mi je krivo kada čujem komentare kako je visoka cena karte (700 din u odnosu na cene prethodnih koncerata od 500 din nije mnogo veća a u odnosu na beogradske cene manje je od 1/3; pre nekog vremena u Mladenovcu je bio njegov koncert, karte su bile 800 din i tako) ili što je mnogo gore da neko takav (čak neću ni da upotrebim izraz koji sam čula a misli se na veroispovest) nema šta da traži u Šumadiji … tu sam ostala zapanjena. Dosta mi je ljudi koji samo kritikuju, preziru druge i veličaju sebe na osnovu nekih priča (makar se ta priča zvala i istorija) a da sami, kao osobe ili pojedinci nisu uradili ništa važno ni dovoljno dobro da ih bilo ko osim njih samih ili njihovih najbližih pamte. Ali neću više o njima.
Dakle, ko voli neka dođe, čak i ako nije iz Aranđelovca. Ako niste bili u prilici da ga čujete a volite njegov glas i pesme koje peva, subota, 9. maj, Dvorana “Park”, 20 časova, vredi svakako.
kao i ovu desno 
Kao što se može primetiti iz mog prethodnog teksta o Kemalu, čitav koncert mi je ostao u lepom sećanju. Mislim da nam je s’ vremena na vreme potrebno da se napunimo pozitivnom energijom kakvu sam osetila na tom koncertu. Muzika kao ništa drugo spaja sve ljude i mnogo utiče na raspoloženje. U situaciji kakvoj smo danas, treba posegnuti za svim mogućim rezervoarima dobrih vibracija.