Jedan od mojih omiljenih pisaca “mlađe generacije” je Miomir Petrović. Ako govorimo o domaćim autorima, definitivno najomiljeniji. Ono po čemu sam ga odmah izdvojila iz velikog  broja pisaca koji su gostovali na književnim večerima je neverovatna umetnost govora. Sasvim sam je, kako prvi tako i svaki sledeći put kada  je predstavljao svoje romane, držao pažnju publike neretko i po ceo sat. Za razliku od većine pisaca, Miomir govori isto onako dobro kako i piše: elokventno, interesantno, neobično, tečno, dugim ali ipak sasvim razumljivim rečenicama lakim za praćenje. Sasvim pristupačno.

Večeras je, nedelju dana posle beogradske promocije, Miomir Petrović predstavio svoj novi roman “Miris mraka” aranđelovačkoj publici. Pokušao je da dočara sve ono što je upleo u porodičnu sagu dve porodice – Maksimovića iz Trebinja i Teodopulosa iz Grčke. Prilikom uvoda u priču o ovom romanu reci koji teče od početaka ovih porodica do njihove zajedničke sudbine na Dorćolu, Miomir je rekao nešto zbog čega sam još nestrpljivija da završim čitanje ovog romana – kao neko ko se bavi književnošću radi nje same, pred čitaoce uvek iznosi nova pitanja (ne odgovore) a naročito voli da postavi dilemu pred one koji misle da dileme nema.

Kako Marfi nikada ne spava, večerašnja promocija se poklopila sa godišnjim koncertom KUD “Abrašević” na kome je igrao i moj sin jedinac tako da sam morala da odem pre kraja Miomirove priče :-/ Nadam se da ću uskoro imati priliku da se ponovo sretnem sa ovim sjajnim piscem i bez jurcanja i žurbe natenane prodenemo koju o svemu i svačemu, kao i svaki put kada imamo vremena za kafenisanje

Ako vas do sada nisam zainteresovala, ovde možete pročitati nekoliko odlomaka, koji će vas, verujem kao i mene, sasvim zaneti.

Zvonko Karanović, pesnik i pisac, autor čiju je trilogiju objavila izdavačka kuća “Laguna” sinoć je bio gost Narodne biblioteke “Sveti Sava”. U čitaonici biblioteke, okruženi knjigama iz palete izdanja IP “Laguna” ( u toku je prodajna izložba knjiga)  posetioci su mogli da čuju detalje iz života ovog pisca, njegov način posmatranja života i rada, život njegovih pesama a sada i trilogije.

Književno veče vodila je Vesna Proković, bibliotekar, koja je svojim pitanjima pomogla gostu da izabere interesantne detalje iz života kojim je ilustrovao svoj rad, naročito na poslednjoj knjizi trilogije  Dnevnik dezertera – “Tri slike pobede” (2009.). Prve dve knjige su “Više od nule” i “Četiri zida i grad”.

Za kraj, jedna rečenica Zvonka Karanovića:  “Književnost nije tu da daje odgovore već da primećuje stvari a čitaoci treba, na osnovu tih opažanja, da pronađu odgovore.”

Večeras u 19 sati, pred čitaonicom punom publike koja ne spada u uobičajene posetioce književnih večeri, svoju poeziju predstavio je Nebojša Andrić, uz pomoć dramskog umetnika Aleksandra Lazića.

Svetski Dan poezije je 21. mart. Pošto je to ove godine bila nedelja u Narodnoj biblioteci “Sveti Sava”  obeležen je sinoć gostovanjem sedamnaestogodišnje pesnikinje iz Topole, Jovane Milovančević.

Jovana je gostovala u Biblioteci pre dve godine kada je predstavila zbirku pesama “Ogrlica od života”. Kao i tada, i ovoga puta je sama govorila o svom radu i svojim pesmama. Iako je bilo malo publike, održala je književno veče kao pravi profesionalac, kao da je čiotaonica bila krcata. Još je zrelija, komunikativnija, konciznija nego pre. Vidi se da puno radi na sebi i svojoj poeziji. Stvarno sjajna jedna osoba.

Profesori i nastavnici srpskog jezika su još jednom pokazali da ih malo šta zanima van redovne nastave, pa tako nije došao ni jedan jedini profesor/nastavnik (iako su škole obaveštene dodatno, dakle nismo se oslonili samo na medije) a samim tim nije se moglo očekivati da će školarci doći, jer nemaju na koga da se ugledaju. Čak je i Jovanina razredna koja je trebala da govori o pesmama i pesnikinji otkazala dolazak. Velika je šteta što srednjoškolci nisu čuli Jovanine pesme, bogate osećanjima, životom i lepotom sveta.

Još jednom bravo za Jovanu i veliki, veliki minus za profesore.

Za kraj jedna Jovanina pesma, tek da oni koji nisu bili pročitaju šta su propustili.

Gledam te u oči…

Gledam te u oči, okamenjena sliko,
bez boja, bez mirisa, bez vetra.
Nema u tebi svetlosti,
svuda je mrak.

Slepo pratim tvoje korake.
Kaskaš, kliziš mi iz dlanova,
ubijaš mi čežnju u venama
i mori me strah.

Mirna si, još vrebaš iz prikrajka.
Zloslutnice,
pokrij se i samo ćuti, ćuti, prekini
ne drmaj više moje vratne žile.
Umorne su izdahnuće
i one sa ovim jesenjim lišćem.

Padaće u zoru, drmaće me i dalje strah.
Sažali se, pusti me da se smejem.
Hoću da osetim čar života
i da gledam izlazak sunca,
podari mi ga u svanuće.

Putnik sam…
Ne kidaj mi više cvetove pod zelenim gorama.
Ćuti, ćuti!
Ne dozivaj me više iza uglova
u mračne ulice, prozore, mostove.
Svetilišta u odore.

Svuda tu si.
Čekaš da stanem, pokleknem,
umorim se i izdahnem.
Večno poletim sa tobom u beskraj.
Ne čekajte me više, zrikavci, odlazim!

Iz zbirke “Ogrlica od života”, objavljene 2008.

Idu dani kao da ih neko juri, i još malo prođe nedelju dana od prošlog utorka kada je Vanja Bulić gostovao u čitaonici Biblioteke, a ja još uvek nisam napisala komentar …

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

Ovo je jedan od dva prilično zakasnela posta.

27. marta 2009. godine u sali ekonomske škole “Mileta Nikolić” a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje i same škole, održana je promocija romana Ivane Mihić “Moj jedini život”, koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Ivana Mihić je sama govorila o svom romanu, čija glavna junakinja je devojka od 33 godine koja, pošto je već završila fakultet i radi, pokušava da ostvari i svoje ambicije vezane za porodicu. Tema koja je, kako se videlo po reakcijama publike, aktiuelna i interesantna. Ivana je rečita, komunikativna, zanimljivo govori a čini se i da je uživala i dok je pisala i dok je govorila o romanu.

Promocija je bila fina, jedino što je ciljna grupa (zbog koje je i sve održano u sali srednje škole) imala nekih petoro predstavnika, a svi ostali su se, obzirom na vreme održavanja (petak uveče ) verovatno spremali za grad.

Sinoć je u Narodnoj biblioteci “Sveti Sava” organizovano veče poezije “Bespovratni stihovi” u okviru obeležavanja svetskog Dana poezije, koji je od 1999. godine 21. mart. U programu je učestvovao Slavoljub Dimitrijević, uz pratnju gitara Dragutina Mićanovića i Alekse Dimitrijevića.

Slavoljub Dimitrijević je govorio pesme svima nama poznate i koje je uvek lepo čuti: “Barbara”, “Ako”, “Ljubav”,…  Iz načina na koji je to radio videlo se da voli poeziju. Ali (žao mi je što ovo moram da kažem, ali stvarno je moj utisak takav) to nije zvučalo onako kako bih ja volela da jeste. Određene pesme nije znao sasvim dobro pa mu je bilo potrebno podsećanje (bolje da je takve pesme čitao) a kada su bile u pitanju pesme na ijekavici preterano se trudio da izgovori svako slovo da se dobro čuje, što je dovelo do naglašavanja reči koje ne bi trebale da se naglase. Ima tu još toga ali da ne preteram …

Ipak, bilo je lepo podesetiti se koliko je poezija moćna.

U okviru proslave 140 godina Narodne biblioteke “Sveti Sava”, u sredu 28. januara održane su dve promocije romana i priča Uroša Petrovića.

Prva promocija bila je u Osnovnoj školi “Milan Ilić Čiča”, pred učenicima četvrtog i petog razreda. Uroš Petrović sam vodi promocije, tokom kojih čita svoje Zagonetne priče i posle klinci pokušavaju da pogode rešenje. Za svaki tačan odgovor dobiju lopticu smeška u određenoj boji. Atmosfera je sjajna, svi pažljivo slušaju priču a onda počinju odgovori, ruke su podignute u vazduh, neko stoji, neko sedi ali je jako interesantno, sveže i drugačije od svih promocija na kojima sam bila.

Druga promocija bila je u čitaonici Biblioteke, sa nešto starijom publikom – srednjoškolcima, ali je bilo podjednako interesantno. Po rečima autora i najstarija publika reaguje isto. Sve u svemu, deca vole da čitaju i zagonetne priče ali i romane (Peti leptir, Aven i jazopas u zemlji bauka) ovog talentovanog autora.

Uroš Petrović se, pored pisanja, bavi i ilustracijom, dizajnom i fotografijom i jako je uspešan na svim tim poljima.

Sinoć, u 18h u čitaonici biblioteke a u organizaciji Narodne biblioteke “Sveti Sava” i Narodnog Muzeja u Aranđelovcu, održana je promocija knjige “Srednjovekovni mačevi u jugoistočnoj Evropi” autora mr Marka Aleksića, arheologa.

Knjiga je štampana na engleskom jeziku i bogato je ilustrovana fotografijama. Sam autor je predstavljao knjigu, govorio o karakteristikama mačeva tokom godina i vezano za mesto na kojem su pravljeni. Sve u svemu, vrlo interesantna tema propraćena velikim brojem fotografija na video-bimu, ali je autor jedan od onih ljudi koji mnogo zna ali to ne ume da prenese ostalima, bar ne u nekom interesantnom obliku.  Govori monotono i uspavljujuće, na žalost.

Možda bude bolje sledeći put.

27. 11. 2008. god u 19h u čitaonici Narodne biblioteke “Sveti Sava” održana je promocija romana “Persijsko ogledalo” Miomira Petrovića.

Izdavačka kuća Laguna objavila je drugo izdanje romana Persijsko ogledalo, koja je prvi put objavljena 2001. god. u izdanju Geopoetike. Ovaj roman, zajedno sa romanima “Arhipelag” i “Libansko leto” čini svojevrsnu trilogiju u kojoj se vidi autorova fascinacija Orijentom.

Volim da čitam knjige Miomira Petrovića, njegove rečenice su bogate, upečatljive i ubedljive. Takav je i sam autor, rečit, jasan i prijatan za slušanje. Jedno fino književno veče. Doduše u hladnjikavom okruženju uz mali broj posetilaca, ali šta da se radi, takva situacija.

Sinoć u 20h, u maloj sali Doma omladine, pred malobrojnom publikom je predstavljena knjiga Ljubice Arsić “Mango”, objavljena u izdavačkoj kući Laguna. Pored autorke, koja je pročitala par odlomaka i malo govorila o svojoj knjizi, većim delom književne večeri dominirao je Vasa Pavković, književni kritičar.

Moja prva asocijacija na reč mango je voće, ali se ovoga puta radi o prodavnici Mango koja je jedno vreme bila u Knez Mihailovoj i prijateljstvu tri žene koje u njoj rade. I Beogradu, možda najviše o Beogradu, njegovim ulicama, načinu života, problemima, kako nam je potanko objasnio Vasa Pavković. Inače ne volim književne večeri gde književni kritičari imaju glavnu reč. Oni nam onda prenose svoje viđenje knjige i povezuju je sa nekim drugim događajima, knjigama ili nekim drugim stvarima sa kojima ih, možda, mi nikada ne bismo povezali. Plus što je knjiga “Mango” jedna od onih koje treba pročitati pre ovakvih skupova da bi o njoj moglo da se diskutuje. Ovako, nije bilo mnogo pitanja, samim tim ni mnogo odgovora pa nije bilo one interakcije pisac – publika koja književne večeri čini živim a ne uspavljujućim.

U svakom slučaju, roman “Mango” deluje interesantno, pa ću ga pročitati čim budem imala priliku.

Sinoć u 19h u čitaonici Narodne biblioteke “Sveti Sava” održana je promocija zbirke priča Dragana Lakićevića “Ludački rukopis”, koju je objavila Srpska književna zadruga.U predstavljanju knjige, osim autora koji se kratko obratio prisutnima, učestvovale su Vera Horvat i Jelena Stojanović-Đorđević.

G-đa Vera Horvat je slikovito i nadahnuto govorila o likovima iz priča, marginalcima sa beogradskog asfalta u čijim duhovitim nastupima i rečenicama možemo pronaći surovu svakodnevicu našeg života. Za razliku od većine kritičara koji učestvuju na književnim večerima, njeno izlaganje bilo je baš interesantno i inspirativno toliko da podstakne prisutne na čitanje.

G-đa Jelena Stojanović-Đorđević, profesor srpskog jezika i književnosti u aranđelovačkoj Gimnaziji, više se osvrnula na tamnu stranu ovih priča, ono što u prvom čitanju može i da promakne. Njene rečenice bile su jasne, kratke i pre svega svesne naše stvarnosti.

Biser cele večeri, po mome mišljenju, bile su dramatizacije određenih likova koje su, u saradnji sa prof. Đorđević, izveli učenici trećeg i četvrtog razreda Gimnazije: Milorad Lekić (G-din Kravata i Branilac Beograda), Nevena Mitranić (Uspešna glumica), Jovana Lukić (Neuspešna glumica), Ivan Radisavljević (G-din Plava krv) i Filip Marinković (Mićun). Neposredni i sa delimičnim improvizacijama “glumci” su bili pravo osveženje naspram književnih večeri na kakve je čitaonica Biblioteke navikla.

Bravo za pisca i kritičara i BRAVO za prof. Đorđević i učenike – glumce.

Juče smo bili na izletu, pa nisam stigla da opišem sva događanja drugog dana Festivala.

Subota je bila vrela, ne znam kako su izdržali svi oni ljudi na štandovima izdavača. Ja sam svome kolegi nosila hladnu nes da se malo osveži

Elem, u 17h je otvorena izložba keramike  o kojoj je govorila Ljubica Ranković, viši kustos Narodnog Muzeja. (Klik na sliku za još detalja).

Dalje su se događaji nizali određenim redosledom, od kojih sam ja najavljivala pesnika Radoslava Zlatanovića (17:30h), mr Vasu Pavkovića (19h) koji je govorio o romanu Saše Simonovića “Kosovo i jedna ljubavna priča” (čitala i odlomak iz romana) i Mariju Jurišić (predstavljanje njenog romana “Moć pokore”) u 20:30h. Festival je zatvorio Matija Bećković, posle koga su nastupili solisti grupe Renesans.

Sve u svemu, mislim da je bilo baš dobro. Konačno, opet nešto lepo kod nas u gradu. I ja deo toga

Pre dve godine je, u organizaciji Turističke organizacije Aranđelovca, u saradnji sa Narodnom bibliotekom i Centrom za kulturu, u Domu omladine održan Prvi mini-sajam knjige. Bilo je to interesantno videti ( i u tome učestvovati) ali taj sajam, kao takav, nije zaživeo. Ove godine je organizaciju nečeg sličnog samo po ideji ali različitog po mestu i načinu održavanja preuzeo Centar za kultutu i obrazovanje, uz suorganizaciju Narodne Biblioteke, Narodnog Muzeja i Turističke organizacije,  pa je jutros u 11h otvoren Prvi letnji festival knjige u Aranđelovcu.

Moja uloga u svemu ovome je jedna od stvari koje dobro radim (skromnosti nikad dosta ) pa sam jedna od voditeljki programa. Glavnija

Ipak, biti angažovana skoro ceo dan je prilično naporno, pa nisam stigla do sad ni da opišem događanja. Kako ima vrednijih od mene samo ću usmeriti zainteresovane tamo gde je sve lepo detaljno opisano.

Moji utisci? Prilično pozitivni, mada zamračeni nekim ružnim, pozadinskim stvarima,  ali ne bih dalje o tome. Trg izgleda i zvuči sasvim drugačije nego prošle nedelje kada je u vreme vašara tamo bilo kao pod “šatrom”. Deo Venca slobode gde se održavaju promocije knjiga sada se zove Čitalište. Svuda su postavljeni putokazi, strelice koje pokazuju gde su, od prilike, Biblioteka, Muzej, Centar za kulturu, Turistička organizacija i sl. Čak postoje i ulice sa simpatičnim imenima: Ulica Baroka, Ulica Moderne, Trg Renesanse i tome slično, verovatno po ugledu na Sajam knjiga. Posetilaca ima, naročito kad premane vrućina (kako bi rekli naši stari).

Promocije knjiga su sasvim solidno propraćene, čak sam prijatno iznenađena brojem slušalaca. Pozorišna predstava “Kovači” Teatra PULS iz Lazarevca je bila sasvim OK, još da mi nije šuštala ona fontana u pozadini pa da sve lepo čujem, al’ dobro.

I sutra sam tamo. U 9h se otvaraju štandovi u 17h počinje program. Možda se setim da ponesem foto-aparat

U mnoštvu događaja koji su obeležili Dan grada, zaboravila sam da napišem svoje utiske sa otvaranja izložbe slika Željka Đurovića, čime je Smotra “Mermer i zvuci” obeležila taj dan. Rad ovog slikara je za mene dominacija boja i mašte kakvu odavno nisam videla. Obzirom da su moje likovne sposobnosti na nivou prosečno talentovanog deteta od 6-7 godina, time je moja fascinacija njegovim slikama veća.

Sinoć u 21h, u Galeriji 99 u kojoj je i dalje u toku ova izložba, održano je književno veče. Vida Ognjenović je predstavila svoju novu knjigu, zbirku eseja “Nasuprot proročanstvu” čitanjem dva eseja. O ovoj knjizi, i o velikom opusu Vide Ognjenović, govorio je Gojko Božović, urednik knjige i čovek koji je pokrenuo izdavačku kuću Arhipelag koja je i objavila ovu knjigu prošle godine.

Prilično dugo izlaganje g. Božovića mi je ostavilo dosta vremena da uživam u slikama na kojima sam, iz trenutka u trenutak, pronalazila detalje koje nisam primetila u prethodnom gledanju. Začudila me je sposobnost oratora da prati tok svojih misli, iako su mu rečenice duge i pune stručnih izraza koje, verujem, dobar deo publike nije mogao da isprati do kraja.

Drago mi je što sam bila deo sinoćnje publike, ali više zbog slika nego zbog knjige. Ne volim ovakve književne večeri, prilično usporene i monotone, tokom kojih nije ostvaren neki bitan kontakt sa publikom.  Moram da pomenem da je bilo prilično toplo, da nisu svi isključili mobilne telefone i da su se u pozadini čuli zvuci koji nisu ni malo primereni ovakvom događaju.

NB “Sveti Sava” je u okviru svoje izdavačke delatnosti, a u sklopu proslave Dana Aranđelovca, objavila šestu knjigu u biblioteci “Zavičaj” mlade autorke Jasmine Milošević, “Gradska kultura Aranđelovca u 19. veku“. Knjiga je predstavljena u petak 25.07. u 19h u velikoj sali Doma omladine.

Knjigu su  predstavili direktorka biblioteke Rada Novičić, mr Ivan Zlatković, autor predgovora i urednik knjige Radomir Milošević (otac autorke), a na početku večeri je pročitana recenzija dr Milića Milićevića koji je bio sprečen da prisustvuje promociji knjige. Odlomke iz knjige čitali smo Milorad Gajić i ja.

Knjigu sam prelistala dok sam iščitavala delove koje treba da čitam i primetila da mnoge navođene reči nisu obajašnjene fusnotama, dok su neki drugi pojmovi ili događaji obimno objašnjavani u fusnotama. Pored toga ne mogu da se otmem utisku da je dobar deo knjige već viđen ili pročitan u drugim sličnim, jer je Aranđelovac relativno mlad grad i skoro sve o njemu je već poznato. Još ako se setimo da je grad dobio ime 1859. a nešto malo pre toga Vrbica bila prozvana varošicom, onda ostaje samo nekih 40 godina 19. veka koje se mogu posmatrati kao period postojanja gradske kulture. Nisam stručno lice za ovakvu vrstu literature ali vidim da ljudi stručni na polju istorije i etnologije odmahuju glavama.

Moram i da napomenem da je knjigu štampao “Grafopak” i da na naslovnoj strani nedostaje tačka kod broja 19 (bez daljih komentara).

Sa druge strane, i za ovakav poduhvat bilo je potrebno uložiti određeni trud, koji je mogao i biti veći da se (verovatno) nije žurilo sa objavljivanjem zbog Dana Aranđelovca. Podržavam bilo kakav rad na očuvanju istorije i možda i otkrivanju nekih istorijskih nepoznanica jer, računam, iz mnoštva mora da se izrodi kvalitet. Autorki želim uspeh u daljem radu i da nove projekte uradi još temeljnije i uz saradnju sa svim onim ljudima u gradu (a ima ih) koji su žive riznice podataka o ovim prostorima.

U maloj sali Doma omladine, u organizaciji izdavača, Centra za kulturu i obrazovanje, sinoć je održana promocija zbirke poezije “Predvorje” Zorice Ćiraković.

Uprkos nestanku struje koji je pretio da čitavo veče pretvori u isčitavanje poezije uz svetlost sveća, sedamdesetak poklonika pozije, književnosti i lepe reči uopšte provelo je u jako prijatnoj atmosferi. Književno veče otvorio je Dušan Banjac, kao domaćin i član komisije koja je odlučivala koja će poetska zbirka biti objavljena u izdavačkom poduhvatu Centra za kulturu “Moja prva pesnička zbirka“. Zatim je govorio mr Ivan Zlatković, takođe član komisije (autor dobrog romana “Povratak”, knjige “Epska biografija Marka Kraljevića” i zbirke pesama “Šuma”), onako tečnim i bogatim rečenicama kako on to ume i čime je, čini mi se, svima nama koji poeziju ne posmatraju kao on približio svoje gledište.

Miljurko Vukadinović, pisac i kritičar, koji je pomogao u odabiru pesama koje će ući u ovu zbirku rekao je, između ostalog,  (a meni se dopalo) : “Ovo nije ratnička knjiga, ovo je knjiga malih intimnih podviga.”  Posle nekoliko pročitanih pesama Zorica Ćiraković se obratila prisutnima, uglavnom rečima zahvalnosti svima onima koji su je podržali.

Veče je bilo kratko ali efektno. One pesme koje sam čula nisu od onih koje odmah uđu u uho, verovatno se to dešava posle više od jednog čitanja, ali ima tu nešto. Obzirom da je doživljaj poezije vrlo individualan svako mora da pročita i donese svoj sud. Za mene posle Rakića, Šantića i Antića skoro ništa

U organizaciji NB “Sveti Sava” kao izdavača, a u sali Centra za kulturu i obrazovanje (u biblioteci zauzeta čitaonica, prodajna izložba IK Laguna je u toku) sinoć je u 20h održano književno veče, promocija novog romana Saše Simonovića “Ptica nad Bosforom”.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Marija Jovanović je postala poznata široj publici po romanu “Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je izašao kao izdanje autora 2000. godine i ubrzo po objavljivanju postigao ogroman uspeh. Roman sam pročitala nedugo posle pojavljivanja i nije mi se dopao. Sad se već i ne sećam zašto, ali znam da nije. Možda ga nisam čitala u pravo vreme, šta li već ali je to i osnovni razlog zbog kojeg nisam pročitala sledeća dva romana “Kao da se ništa nije dogodilo” (izašao 2004.) i “Idi, vreme je” (2006.). Uprkos svemu tome nisam želela da propustim književno veče pod nazivom “Književni autoportret Marije Jovanović” u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje održano sinoć u 20h u Domu omladine.

Bez obzira na moj stav o knjizi, Marija Jovanović je ostavila snažan utisak na mene. Neposredna, komunikativna, raspoložena, inteligentna i iznad svega obrazovana i načitana, bujicama reči plenila je pažnju prisutnih posetilaca. Veliki plus, bar za mene, je i to što je došla sama (ne podnosim književne večeri gde pisci ćute ili eventualno iščitavaju odlomke iz romana a kritičari objašnjavaju šta je pisac hteo da kaže…) i što nije htela da čita odlomke iz knjiga, već je govorila kako su nastajali njeni romani. Zatim je počeo razgovor sa publikom o knjigama i umetnosti u svakom obliku i tako skoro do pola deset.

Interesantno književno veče. Dinamično, neobično i sa puno razmena informacija. Možda ipak pročitam te romane