Knjiga “Ljubav u doba kolere” bila je jako dugo na “čitanju” i kada smo konačno uspeli da je iščupamo iz ruku vrlog čitaoca, počela je da ide iz ruke u ruku (bukvalno, čak sam je jednom odvojila za sebe i na kraju je dala čitateljki samo da prestane da se dvoumi i ode) pa nisam stigla da je pročitam pre nego što sam odgledala film (kako obično volim da uradim). I pošto sam odgledala film mi je krivo što je nisam ipak pročitala, možda bih imala neki drugačiji utisak.  A možda i ne. Ovako, ništa naročito.

Ne znam da li sam mnogo očekivala od filma, ili kao surovi realista slabo padam na priče o ljubavi na prvi pogled koja traje ceo život, uglavnom film nije ostavio neki jak utisak na mene. Vidim i da na IMDB-u nema neku baš visoku ocenu. A i kolera u filmu uopšte nije neki bitan element (iako se pominje u naslovu)  kao npr. u drugoj Markesovoj knjizi: O ljubavi i drugim demonima. Ali kažem, nisam pročitala knjigu pa ne znam kako to u originalu izgleda.  Glumci su prilično uverljivi, mesto dešavanja je egzotično ali opet, nije to ono što mene pomeri. Ili je problem u meni?

Roman “Lemurova ljubav” je jedan od onih romana koje čitateljke preporučuju jedna drugoj, koji se dugo zadržava jer ga pročitaju i sve bliske prijateljice one koja je član biblioteke, pa sam onda odlučila da pročitam da vidim o čemu se to radi.

Ako je verovati epilogu, ovo je jedna autobiografska priča, puna jakih osećanja i preispitivanja sebe. Uz priču o zaljubljivanju, poletu koje takvo osećanje donosi, ide i priča o planovima, budućem životu i svemu onome šta se u “stvarnom” životu dešava kad od tih planova ne bude ništa.

Ivana Kuzmanović je svoje bogato životno iskustvo pretočila u ovaj roman, o kome svako treba da donese svoj sud. Moj utisak je da je to priča o mnogo osećanja, događaja, sitnica koje se podrazumevaju a retko budemo u prilici da o njima razmišljamo. I o borbi razuma i osećanja

Posle književne večeri na kojoj me Marija Jovanović osvojila svojom ličnoću, htela sam da pročitam još neki njen roman (koje nisam čitala jer mi se “Spletkarenje” nešto nije dopalo) ali nekako mi nije išlo. Imala sam druge knjige u blizini i nikako.

U subotu je do mene dospeo njen novi roman “Dovoljan razlog”, koji je, kao i prethodne romane, autorka objavila u sopstvenoj režiji (samim tim nemam precizne podatke gde se knjiga može kupiti, verovatno u bolje snabdevenim knjižarama).  Kada sam počela da ga čitam, videla sam da će to biti čitanje “u dahu”. Rečnik bogat, radnja realna, potresna i jaka kao što  život može da bude. Ljubav, nedostatak ljubavi, nove ljubavi i iza svega toga biće koje se formira u zavisnosti od toga u kom periodu razvoja ima ili nema onu vrstu ljubavi koja mu je potrebna. Prijateljstvo, pripadanje, borba sa strahovima, pobede i porazi. Zloba, zavist, mržnja, … Sve prikazano do najtananijih detalja i nijansi.

Dopao mi se roman. Samo treba da se čita sporije nego što ja to radim.

Dušan Miklja, nezavisni novinar i pisac koji je godinama živeo u Africi i putovao u druge delove sveta, napisao je interesantan roman “New York, Beograd” koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Roman je kolaž sastavljen od priča tri mlade beograđanke: Jelene, Katarine i Marije koje se upoznaju u Njujorku. Svaka ima svoj život, svoje probleme i načine da se bori sa njima. Sudbine mladih devojaka koje su otišle iz Srbije devedesetih uz živote ljudi povezanih sa njima, prepliću se sa njihovom vedrinom, snagom i željom za životom.

Lep roman, napisan kao da ga je pisala jedna od junakinja

Da ne bude da samo grdim, evo jedne lepe vesti.

Izdavačka kuća Alnari objavila je drugo izdanje romana “Ptica nad Bosforom” autora Saše Simonovića. Knjiga je malo drugačijeg formata, naslovna strana je jako lepa i jedva čekam da je prelistam, jer je ponovo urađena lektura (na šta sam ja imala najviše primedbi ranije) i da vidim kako to sada izgleda.

Stvarno mi je drago zbog šire afirmacije pisca koji živi i radi u mom gradu, bez obzira na moje mišljenje o knjizi.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” objavila je još jednu knjigu Saše Simonovića, čiji rad pratim od trenutka kada se pojavio na aranđelovačkoj književnoj sceni . Posle romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i “Ptica nad Bosforom” publici se nudi treći roman, “Laku noć Nina” iz čijeg naslova ne može da se pretpostavi sadržaj.

Za razliku od prethodnih romana, čije su priče moguće i gde takva mogućnost događanja samu radnju osvetljava nekim drugim svetlom i čini je jačom, potresnijom i upečatljivijom, ovaj roman je, kako sam autor na prvim stranama kaže: “Preplitanje jave i sna”. Glavni lik je monah Nikanor, koji posle burnog života pokušava da nađe mir u manastiru nadomak mora i koji upada u vrtlog neobičnih događaja, pomalo u duhu sveopšte radoznalosti vezane za duhovne svetinje i zaboravljene, duboko zakopane  tajne, probuđene još  pre par godina knjigom “Da Vinčijev kod”.

Sve u svemu, lagano štivo, koje se brzo čita.

Prva knjiga Miomira Petrovića koju sam pročitala je Lisičije ludilo. I malopre sam se baš neugodno iznenadila kada sam ustanovila da o njoj nisam pisala na sajtu. Pa, evo sada da napišem ono od utisaka čega se sećam, obzirom da sam je čitala pre više od godinu dana.

Roman govori o mladom beogradskom psihologu Marku Terziću i paralelno sa tim o životu njegovog dede Pavla Bomarova, genijalnog falsifikatora iz vremena pre i tokom Drugog svetskog rata, koji je bolovao od šizofrenije.

Život devedesetih godina prošloga veka u Beogradu nije bio ni malo lak ali je na mene jači utisak ostavio deo romana koji se bavi životom Pavla Bomarova i njegovom borbom sa samim sobom i svima ostalima pa i sa životnim okolnostima koje su ga snašle.

Definitivno knjiga Miomira Petrovića koja je na mene ostavila najjači utisak. Bar za sada.

Alesandro Bariko, klavirista i filozof, objavio je sedam romana. Njegov roman “Svila” kod nas je objavila izdavačka kuća Paideia.

Ovo je starinska priča o devetnaestom veku, proizvodnji svile i gradiću koji od toga živi. Glavni junak je francuz, Erve Žonkur, koji nabavlja larve svilenih buba za proizvodnju svile. Jednom godišnje ide na put koji dugo traje i posle čega se od toga odmara. Posao ga odvodi u Japan gde susreće želje, patnju i čežnju za ženom čije ime ne zna i sa kojom nije progovorio ni reč. Sve je napisano lagano, usporeno, onako kako je proticao život Ervea Žonkura.

Lep roman. Lepe rečenice, fine, nekako mekane. Umirujuće iako govore o čežnji i patnji, skoro kao tiha muzika.

Jasminka Petrović svojim karakterističnim stilom punim humora pokušava da skrene pažnju na tinejdžerske probleme o kojim se kod nas još uvek nedovoljno govori. Ovoga puta je u pitanju anoreksija koja često ne bude prepoznata i lečena na vreme, pa su ishodi fatalni. Ovoga puta izdavač njenog romana je, posle nekoliko romana i knjiga štampanih u izdanju Kreativnog centra, izdavačka kuća Odiseja.

U knjizi “35 kalorija bez šećera” se prepliću dve priče, o Jovani koja svoju najbolju drugaricu Taru vodi sa sobom na raspust kod ujaka i ujne u Grocku, koji primećuju Tarino neobično ponašanje i o Dragani koja pokušava da pomogne svojoj drugarici Sandri da se suoči sa istinom da njena sestra Tanja boluje od anoreksije.

Uz određenu dozu humora, umetnutog tačno tamo gde donosi trenutno olakšanje da bi dalje mogla da se prati priča, Jasminka Petrović skreće pažnju na simptome anoreksije i načine na koje treba potražiti pomoć. Odličan roman. Kako za tinejdžere, tako i za roditelje koji će čitanjem biti spremniji za borbu sa još jednom opakom bolešću savremenog sveta.

Gorana Malbašu poznajem duže od dvadeset godina, jer je njegov mlađi brat moj školski drug iz osnovne škole. Obzirom da se poznajemo ali ne znamo dovoljno dobro, nisam imala pojma da piše. I to da piše dobro.

Zbirku je objavila Narodna biblioteka “Sveti sava” a čine je tri priče:

“Snajperista” (176 str.), koja je dovoljno duga i lepo zaokružena priča o smenjivanju sreće i nesreće dve porodice da je mogla da bude i roman;
“Ljubav” (52 str.) čiji junak ceo svoj život pretvara u opsesiju da nađe odgovor na jedno pitanje, staro koliko i čovečanstvo i
“Kralj ribara” (47 str.) u kojoj još jednom imamo priliku da vidimo da čovek ne može da pobegne od svoje sudbine.

Drago mi je da sam pročitala ovu knjigu i da me je prijatno iznenadila. I temama i rečnikom i rečenicama. Čini mi se da je recezent (ako ga je uopšte bilo, mada ne vidim da je napisano…) napravio neke propuste ali nema veze, to sam ipak ja, hairspliter.

U Aranđelovcu je objavljena još jedna dobra knjiga. Pročitajte ako ste u prilici.

A za aranđelovčane ( i sve one koje to zanima i dovoljno su blizu da dođu u AR) poziv da u ponedeljak, 17.11. u 19h dođu u salu Doma omladine na promociju ove knjige.

Mirjana Stakić je svoj četvrti roman napisala u koatorstvu sa mlađim bratom, Josifom Grubovićem.

Kao i prethodna tri i ovaj roman objavila je Legenda iz Čačka (moram malo da ih hvalim, pored romana imaju sjajnu ediciju Zrno soli, svakako pogledajte detalje na sajtu ili kod nas u biblioteci )

Roman Izgubljene duše govori, baš kako i naslov kaže, o ljudima koji su u vrtlogu savremenog sveta sastavljenog od isprepletanog dobra i zla, gurnuti preko ivice planine trpeljivosti. Pogrešne odluke u trenutku kada se lomi ceo život a da toga nisu svesni dovode aktere do posledica kakve niko ne želi ni da sanja, jer to onda nisu snovi nego noćne more.

Mirjana Stakić, kao i u svom prvencu “Anina priča”, priča o sasvim mogućim događajima, čija realnost je ono što ostavlja najjači utisak, bar na mene.

Onako kako to samo ume Milovan Vitezović opisan je u ovom romanu Stanislav Vinaver, matematičar, filozof, diplomata, pesnik, esejist, prevodilac, majstor parodije i humora i pre svega veliki čovek i patriota u jednom burnom vremenu.

Roman je sastavljen iz više povezanih događaja u kojem su, pored Vinavera, glavni likovi neki od viđenijih ljudi u Srbiji u svojim kontaktima sa Vinaverom: Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Branislav Petronijević, Slobodan Jovanović, Milan Rakić, Milutin Bojić, Branislav Nušić, Bora Stanković, Jovan Dučić, Vladika Nikolaj Velimirović, Đorđe Vajfert i drugi. Vreme posle Prvog svetskog rata, kada se razvijala naša diplomatija, zemlje gubitnice pokušavale da zaborave svoj poraz, svetski pokret masona jačao i širio se i na ove prostore i sve ono što je potresalo tek stvorenu Kraljevinu SHS dalo je mnogo materijala za ovo štivo.

Program naše školske lektire doveo je do toga da mi je Vinaver skoro sasvim promakao pa sam se tek kasnije upoznala sa njegovim radom i višestrukim talentima. Ova knjiga upotpunila je moje znanje o njemu a uz neverovatnu lakoću kojom pratim Vitezovićeve reči donela mi nekoliko sati uživanja u čitanju.

Svakako preporučujem.

Posle mnogo čekanja na polici, ova knjižica je došla na red tokom nekoliko laganih dana na moru.

“Izmaglica” kako je prevedeno (meni je dovoljno i “Mist” ) je kratak ali efektan roman, sasvim Kingovski. Mirno mesto, uljuljkani životi koje jedna oluja pretvara u nešto opasno i natprirodno.

Ko voli da čita Kingove romane a ovaj je nekako zaobišao, treba da ga pročita tek da kompletira opus

Naslov sve govori. Ovo je kratak roman, 81 str., u kome je ispričana legenda o nastanku Đavolje varoši, viđena maštom autorke.

Arhaični jezik, predeli, način života i patnja koju je srpski narod iskusio tokom dugih godina turske vladavine i zuluma koje je trpeo. Ljubav ne zna za godine, različite narode ili krvne veze, naročito ako su skrivene.

Simpatično štivo koje vas vraća u prošlost za neko kratko vreme potrebno da ga pročitate.

Juče smo bili na izletu, pa nisam stigla da opišem sva događanja drugog dana Festivala.

Subota je bila vrela, ne znam kako su izdržali svi oni ljudi na štandovima izdavača. Ja sam svome kolegi nosila hladnu nes da se malo osveži

Elem, u 17h je otvorena izložba keramike  o kojoj je govorila Ljubica Ranković, viši kustos Narodnog Muzeja. (Klik na sliku za još detalja).

Dalje su se događaji nizali određenim redosledom, od kojih sam ja najavljivala pesnika Radoslava Zlatanovića (17:30h), mr Vasu Pavkovića (19h) koji je govorio o romanu Saše Simonovića “Kosovo i jedna ljubavna priča” (čitala i odlomak iz romana) i Mariju Jurišić (predstavljanje njenog romana “Moć pokore”) u 20:30h. Festival je zatvorio Matija Bećković, posle koga su nastupili solisti grupe Renesans.

Sve u svemu, mislim da je bilo baš dobro. Konačno, opet nešto lepo kod nas u gradu. I ja deo toga

Pre dve godine je, u organizaciji Turističke organizacije Aranđelovca, u saradnji sa Narodnom bibliotekom i Centrom za kulturu, u Domu omladine održan Prvi mini-sajam knjige. Bilo je to interesantno videti ( i u tome učestvovati) ali taj sajam, kao takav, nije zaživeo. Ove godine je organizaciju nečeg sličnog samo po ideji ali različitog po mestu i načinu održavanja preuzeo Centar za kultutu i obrazovanje, uz suorganizaciju Narodne Biblioteke, Narodnog Muzeja i Turističke organizacije,  pa je jutros u 11h otvoren Prvi letnji festival knjige u Aranđelovcu.

Moja uloga u svemu ovome je jedna od stvari koje dobro radim (skromnosti nikad dosta ) pa sam jedna od voditeljki programa. Glavnija

Ipak, biti angažovana skoro ceo dan je prilično naporno, pa nisam stigla do sad ni da opišem događanja. Kako ima vrednijih od mene samo ću usmeriti zainteresovane tamo gde je sve lepo detaljno opisano.

Moji utisci? Prilično pozitivni, mada zamračeni nekim ružnim, pozadinskim stvarima,  ali ne bih dalje o tome. Trg izgleda i zvuči sasvim drugačije nego prošle nedelje kada je u vreme vašara tamo bilo kao pod “šatrom”. Deo Venca slobode gde se održavaju promocije knjiga sada se zove Čitalište. Svuda su postavljeni putokazi, strelice koje pokazuju gde su, od prilike, Biblioteka, Muzej, Centar za kulturu, Turistička organizacija i sl. Čak postoje i ulice sa simpatičnim imenima: Ulica Baroka, Ulica Moderne, Trg Renesanse i tome slično, verovatno po ugledu na Sajam knjiga. Posetilaca ima, naročito kad premane vrućina (kako bi rekli naši stari).

Promocije knjiga su sasvim solidno propraćene, čak sam prijatno iznenađena brojem slušalaca. Pozorišna predstava “Kovači” Teatra PULS iz Lazarevca je bila sasvim OK, još da mi nije šuštala ona fontana u pozadini pa da sve lepo čujem, al’ dobro.

I sutra sam tamo. U 9h se otvaraju štandovi u 17h počinje program. Možda se setim da ponesem foto-aparat

Stranka stoji pored najnovijih knjiga koje su izložene na polici. Bibliotekarka prolazi pored nje i kaže:

“Uzmi ovu novu knjigu od Davida Albaharija, sigurno je dobra.”

Pošto znam da na polici nema knjiga Davida Albaharija, ukapiram o kojoj knjizi se radi i kažem: “To je knjiga koju je napisao Filip David“.

Uporna koleginica kaže: “To mu je sin, mora da i on dobro piše”

Posle stvarno sjajne knjige “Lovac na zmajeve” Haled Hoseini napisao je i drugu, isto tako dobru knjigu. Mesto i vreme događanja je isto, Avganistan malo pre dolaska Rusa i tokom sledećih godina razaranja i nesreće.

Moj jedini komentar je: “Što volim da pročitam dobru knjigu”. Isto tako potresna, životna, realna, slična ali u isto vreme i različita od prethodne ova knjiga “Hiljadu čudesnih sunaca” me je držala zaokupljenom nekoliko dana i terala da razmišljam o tome koliko sam, u stvari, srećna što živim na ovim prostorima a ne na nekim drugim koji su, u odnosu na brdoviti Balkan kakav god zadrt i zaostao bio, dno dna.

Preporuka za sve, bez obzira na pol, životno doba ili način razmišljanja.

Jedino što mi se ne dopada kod ove knjige je što sad ne znam šta sledeće da čitam a da mi ne bude suviše bledo u odnosu na nju.

Odavno mi se nije desilo da ne pročitam knjigu do kraja. Pričam ja stalno kako je za mene čitanje uživanje i kako ne želim da se mučim ako me knjiga “ne ponese”, ali uglavnom knjige pročitam, sa manjim ili većim elanom. Ovoga puta, ništa od elana.

Tema knjige je interesantna, srednjovekovna Evropa koja sve one koji nisu dovoljno dobri za okruženje (jeretici, gubavi, bolesni, sitni kriminalci,…) progoni u veliku šumu, gde se oni dalje snalaze kako znaju i umeju. Rečenice bogate i tečne. Mnogo likova, puno fusnota koje su detaljne i obimne, i tu sam se ja, negde na polovini knjige umorila. Nije da nisam probala, čitam je skoro mesec dana, ali… Možda je do mene, možda do vrućine ili možda do knjige. Uglavnom, nemam pojma kakav je kraj i ne mogu da donesem sud.

Ako neko pričita neka javi, da li da ponovo pokušam od septembra neki dan.

Standardna procedura kada dođem na more je da knjige koje sam ponela za čitanje dam Milici a ona meni neke od svojih, tek da popunim vreme dok ona ne pročita te koje sam donela. Tako mi je ove godine do ruku došla još jedna od knjiga Isidore Bjelice.

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.