Da mi nije bilo odmora, ko zna kada bih stigla da pročitam treće izdanje  romana “Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića, iz izdavačke ponude IP “Laguna” (mala preporuka: za nestrpljive je možda bolje da pogledaju detalje na sajtu izdavača jer se sajt knjige kod mene učitavao dugo ali vredelo je čekati jer je interesantan i neobičan).

Knjigu sam pročitala najbrže što sam mogla obzirom na zauzetost tokom dana i stvarno je odlično napisana. Drži pažnju, ne gnjavi nepotrebnim detaljima a opet bogata je podacima iz istorije, daje dobar pregled situacije u Srbiji pred kraj II svetskog rata, nudi priče iz naše mitologije i budi zanimanje o Medijani.

Svakako pročitajte. Bar deo na internetu

Idu dani kao da ih neko juri, i još malo prođe nedelju dana od prošlog utorka kada je Vanja Bulić gostovao u čitaonici Biblioteke, a ja još uvek nisam napisala komentar …

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

Milica Jakovljević bila je  književnica, učiteljica, novinar, sestra Stevana Jakovljevića (autora Srpske trilogije),  osporavana i hvaljena, kao uostalom i mnogi naši autori. Za one koji ne znaju, jedno vreme je živela i radila u Aranđelovcu, kasnije u Beogradu. Iako dobro prihvaćena kod čitalačke publike pre, jednostavno pala u zaborav i nestala iz javnog života neposredno posle II svetskog rata. Niko ne zna zašto.

Romani koje je pisala često okarakterisani kao “lako štivo”, “sladunjave priče” imaju dve velike vrednosti – kao prvo, precizno opisuju život u Srbiji između dva rata i to život srednjeg sloja građanstva a kao drugo ali ne manje važno, uvek se čitaju, što u današnje vreme kada  je pisana reč prilično zapostavljena nije zanemarljivo.

Serija “Ranjeni orao” bila je (i još uvek je čini mi se) jako popularna. Meni lično, bila je odmor od svih onih serija vezanih za savremeno doba koje me samo umore podsećanjem u kakvom svetu/okruženju živim  a to nije ono što očekujem od TV serija.

Naravno, ovo je sve jer sam juče na Sajmu knjiga videla njenu biografiju “Obožavana i unižena” autorke Miljane Laketić (izdanje Aleksandrija Globosino) a i najavu da će “Glumci serije Greh njene mame potpisivati knjige” što mi se učinilo malo, hmm onako, bez veze. Mislim, što bi oni potpisivali njenu knjigu, ali ‘ajde sve u svrhu reklame.

Obzirom da je sinoć oko 22h bilo 24 sata od kada je završen Drugi letnji festival knjige, a ja u to vreme nisam bila baš raspoložena za sedenje za računarom i kuckanje (pre za odmaranje) tek sad da opišem dešavanja trećeg dana.

Kiša je padala od 13 do 15h sa malim prekidima ali je i to bilo dovoljno da rastera predstavnike izdavačkih kuća. Bilo je i vetra i prilično hladno u odnosu na četvrtak i petak (sa 34-5° na 19°, malo li je?) pa ih u potpunosti razumem. Ali mi je trg bio nekako pust i prazan bez njih.

Program je počeo u 17h, kao što je i planirano i odvijao se i brže nego što je bilo predviđeno. Valjda su se i učesnici malo smrzli pa ubrzali. To je izgledalo ovako:

17h – Promocija zbirke pesama Zorice Ćiraković Povratak, gost Miljurko Vukadinović.

17:30h -O romanu Nenada Popovića Prst za u oko govorili autor i mr Ivan Zlatković.

18:00h -O nagradnom konkursu“Laza Lazarević” Kulturnog centra Šabac govorila je Branka Todorović.

18:30h – Promocija zbirke pesama Voda i koren Vladimira Tešića koji se malo zbunio, odustao sasvim od razgovora, pa sam ja morala da priskačem u pomoć i da pročitam nekoliko pesama da pesnik ne pobegne posle tri minuta.

19:00h – Vasa Pavković govorio je o književnom radu Gordane Kuić a autorka je pročitala pripovetku Plave noge koja je deo zbirke pripovedaka koja je u pripremi.

19:30h – “Konačna istina” roman Veroslava Rančića govori o knezu Pavlu i kneginji Olgi, o njihovoj ljubavi i svim teškim trenucima koje su prebrodili zajedno. Podatke za roman autor je, kako nam je sam rekao, dobio od Jelisavete Karađorđević. U ime izdavača govorila je Slobodanka Beba Moravčević.

21:00h - Koncert ansambla “Renesans”  bio je poslednja tačka Festivala.

Sve u svemu, nije bilo loše. Šteta što je vreme pokvarilo ugođaj letnjeg festivala, ali valjda bude bolje sledeći put. Nije bilo mnogo promene programa a i one koje su se dogodile nisu bile zbog organizacije već tbog učesnika, koji su po pravilu javljali u poslednji čas (ili uopšte nisu ni javljali) da ne dolaze. Još da se odmorimo i super, možemo u nove radne pobede

Juče u podne, na nekih 33-4° Celzijusa otvoren je Drugi letnji festival knjige u Aranđelovcu. 18 izdavača plus aranđelovački izdavači (čitaj: Biblioteka, Muzej i Centar za kulturu).  Naravno, svi prisutni su (smo) zaključili da je pravo vreme za otvaranje 17 časova kad već bude podnošljivo. Ali to je za nauk za sledeću godinu.

Program je počeo u 17 časova, po planu. Učesnici su bili uglavnom tačni ali je bilo i onih koji se nisu ni javili ni pojavili, mada čovek ne bi očekivao takvu neozbiljnost od predsednikha udruženja književnika, Srbe Ignjatovića, na primer.

Izdavači za sada zadovoljni, samo se svi plaše neke kiše koja je za sutra najavljena.

Detalji sutra.

Za danas je predviđen sledeći progam:

16:30 Promocija knjige Gorana Malbaše Snajperista

17:00 Predstavljanje književnog rada Ivana Zlatkovića

17:30 Razgovor o knjizi italijanske autorke Adele Macola “Aquae passeris” koja govori o Mileni Pavlović Barili.

18:00 Gosti iz Centra za kulturu i Biblioteke iz Han Pijeska i Vlasenice iz Republike Srpske.

18:30 Promocija romana “Poslednja laž” Jasmine Ane (Dereta)

19:00 Ivana Kuzmanović, autorka, će predstaviti svoje romane Manje od tri i Lemurova ljubav

19:30 Vanja Bulić napisao je novi roman Oko otoka koji će sam predstaviti. (Laguna)

20:30 Nerođen od oca Tatjane Milivojević predstaviće Vladeta Jerotić i Vladan Radoman.

21:30 El rithmo, koncert jezz, etno, latino muzika.

Program deluje sasvom ok, mada ja nešto sumnjam da će Vladeta Jerotić doći. Sinoć  je i Miša Janketić skoro zakasnio, i na ovoj sparini mi ne bi bilo čudno da i mlađi ljudi odustanu od dolaska.

U četvrtak 3. septembra 2009. u 12h svečano će biti otvoren Drugi letnji festival knjige u Aranđelovcu.  Ove godine Festival će trajati tri dana a učestvovaće 20 izdavača u tzv. sajamskom delu (ima ih mnogo za nabrajanje, ali da se niko ne oseti zapostavljenim): Stilos, Službeni glasnik, Gramatik, Laguna, Čarobna knjiga, Dereta, Srpska književna zadruga, Portalibris, Filip Višnjić, Legenda, Globosino, Clio, Arhipelag, Zavod za izdavanje udžbenika, Narodna knjiga, Evro-Giunti, Paideia, Kreativni centar, Beoknjiga i izdavači iz Aranđelovca.

Na Festivalu će biti predstavljen rad 17 autora, govoriće se o tri biblioteke, Muzej će imati izložbu keramike, a sve to začiniće Miša Janketić monodramom i grupe El rithmo i ansambl Renesans lepim zvucima.

Organizator, kao i prošle godine, je Centar za kulturu i obrazovanje, suorganizatori su: Narodna bilbioteka “Sveti Sava”, Narodni Muzej u Aranđelovcu i Turistička organizacija Aranđelovca.

Jedina mane je što se poklapa sa BlogOpenom a kao voditelj Festivala nikako ne mogu da odem u Niš

Razgovor sa poznanicom koja je došla u biblioteku i primena jedne poslovice me je podsetio na prvo izdanje knjige “Epruveto, srećan ti 8. mart” koje sam ja naravno kupila, davnih dana. Ko se seća, zna da je u pitanju zbirka izbranih poruka lične prirode (PLP), zvaih grafiti koje su talentovani ili trenutno inspirisani slušaoc, radio emisije “Ozon”, na popularnoj dvestadvojci, slali od petka do petka.

Najboljim je proglašen grafit koji je upotrebljen kao naslov za knjigu a oni kojih se ja često setim su:

• Kad ja tamo a ono međutim.
• Najbolji epitaf za grob Džona Lenona: Lusi i ja smo na nebu, dijamanti su na sigurnom.
• Ko prvi devojci, sam u nju upada.

Naravno, moj primerak knjige je završio kod drugarice koja je htela “samo da prepiše neke grafite koji su dobra fora za sms poruke” i tome ima 7-8 godina. Možda mi se nekad i vrati.

Knjiga “Ljubav u doba kolere” bila je jako dugo na “čitanju” i kada smo konačno uspeli da je iščupamo iz ruku vrlog čitaoca, počela je da ide iz ruke u ruku (bukvalno, čak sam je jednom odvojila za sebe i na kraju je dala čitateljki samo da prestane da se dvoumi i ode) pa nisam stigla da je pročitam pre nego što sam odgledala film (kako obično volim da uradim). I pošto sam odgledala film mi je krivo što je nisam ipak pročitala, možda bih imala neki drugačiji utisak.  A možda i ne. Ovako, ništa naročito.

Ne znam da li sam mnogo očekivala od filma, ili kao surovi realista slabo padam na priče o ljubavi na prvi pogled koja traje ceo život, uglavnom film nije ostavio neki jak utisak na mene. Vidim i da na IMDB-u nema neku baš visoku ocenu. A i kolera u filmu uopšte nije neki bitan element (iako se pominje u naslovu)  kao npr. u drugoj Markesovoj knjizi: O ljubavi i drugim demonima. Ali kažem, nisam pročitala knjigu pa ne znam kako to u originalu izgleda.  Glumci su prilično uverljivi, mesto dešavanja je egzotično ali opet, nije to ono što mene pomeri. Ili je problem u meni?

Roman “Lemurova ljubav” je jedan od onih romana koje čitateljke preporučuju jedna drugoj, koji se dugo zadržava jer ga pročitaju i sve bliske prijateljice one koja je član biblioteke, pa sam onda odlučila da pročitam da vidim o čemu se to radi.

Ako je verovati epilogu, ovo je jedna autobiografska priča, puna jakih osećanja i preispitivanja sebe. Uz priču o zaljubljivanju, poletu koje takvo osećanje donosi, ide i priča o planovima, budućem životu i svemu onome šta se u “stvarnom” životu dešava kad od tih planova ne bude ništa.

Ivana Kuzmanović je svoje bogato životno iskustvo pretočila u ovaj roman, o kome svako treba da donese svoj sud. Moj utisak je da je to priča o mnogo osećanja, događaja, sitnica koje se podrazumevaju a retko budemo u prilici da o njima razmišljamo. I o borbi razuma i osećanja

Posle književne večeri na kojoj me Marija Jovanović osvojila svojom ličnoću, htela sam da pročitam još neki njen roman (koje nisam čitala jer mi se “Spletkarenje” nešto nije dopalo) ali nekako mi nije išlo. Imala sam druge knjige u blizini i nikako.

U subotu je do mene dospeo njen novi roman “Dovoljan razlog”, koji je, kao i prethodne romane, autorka objavila u sopstvenoj režiji (samim tim nemam precizne podatke gde se knjiga može kupiti, verovatno u bolje snabdevenim knjižarama).  Kada sam počela da ga čitam, videla sam da će to biti čitanje “u dahu”. Rečnik bogat, radnja realna, potresna i jaka kao što  život može da bude. Ljubav, nedostatak ljubavi, nove ljubavi i iza svega toga biće koje se formira u zavisnosti od toga u kom periodu razvoja ima ili nema onu vrstu ljubavi koja mu je potrebna. Prijateljstvo, pripadanje, borba sa strahovima, pobede i porazi. Zloba, zavist, mržnja, … Sve prikazano do najtananijih detalja i nijansi.

Dopao mi se roman. Samo treba da se čita sporije nego što ja to radim.

Dušan Miklja, nezavisni novinar i pisac koji je godinama živeo u Africi i putovao u druge delove sveta, napisao je interesantan roman “New York, Beograd” koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Roman je kolaž sastavljen od priča tri mlade beograđanke: Jelene, Katarine i Marije koje se upoznaju u Njujorku. Svaka ima svoj život, svoje probleme i načine da se bori sa njima. Sudbine mladih devojaka koje su otišle iz Srbije devedesetih uz živote ljudi povezanih sa njima, prepliću se sa njihovom vedrinom, snagom i željom za životom.

Lep roman, napisan kao da ga je pisala jedna od junakinja

Da ne bude da samo grdim, evo jedne lepe vesti.

Izdavačka kuća Alnari objavila je drugo izdanje romana “Ptica nad Bosforom” autora Saše Simonovića. Knjiga je malo drugačijeg formata, naslovna strana je jako lepa i jedva čekam da je prelistam, jer je ponovo urađena lektura (na šta sam ja imala najviše primedbi ranije) i da vidim kako to sada izgleda.

Stvarno mi je drago zbog šire afirmacije pisca koji živi i radi u mom gradu, bez obzira na moje mišljenje o knjizi.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” objavila je još jednu knjigu Saše Simonovića, čiji rad pratim od trenutka kada se pojavio na aranđelovačkoj književnoj sceni . Posle romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i “Ptica nad Bosforom” publici se nudi treći roman, “Laku noć Nina” iz čijeg naslova ne može da se pretpostavi sadržaj.

Za razliku od prethodnih romana, čije su priče moguće i gde takva mogućnost događanja samu radnju osvetljava nekim drugim svetlom i čini je jačom, potresnijom i upečatljivijom, ovaj roman je, kako sam autor na prvim stranama kaže: “Preplitanje jave i sna”. Glavni lik je monah Nikanor, koji posle burnog života pokušava da nađe mir u manastiru nadomak mora i koji upada u vrtlog neobičnih događaja, pomalo u duhu sveopšte radoznalosti vezane za duhovne svetinje i zaboravljene, duboko zakopane  tajne, probuđene još  pre par godina knjigom “Da Vinčijev kod”.

Sve u svemu, lagano štivo, koje se brzo čita.

Prva knjiga Miomira Petrovića koju sam pročitala je Lisičije ludilo. I malopre sam se baš neugodno iznenadila kada sam ustanovila da o njoj nisam pisala na sajtu. Pa, evo sada da napišem ono od utisaka čega se sećam, obzirom da sam je čitala pre više od godinu dana.

Roman govori o mladom beogradskom psihologu Marku Terziću i paralelno sa tim o životu njegovog dede Pavla Bomarova, genijalnog falsifikatora iz vremena pre i tokom Drugog svetskog rata, koji je bolovao od šizofrenije.

Život devedesetih godina prošloga veka u Beogradu nije bio ni malo lak ali je na mene jači utisak ostavio deo romana koji se bavi životom Pavla Bomarova i njegovom borbom sa samim sobom i svima ostalima pa i sa životnim okolnostima koje su ga snašle.

Definitivno knjiga Miomira Petrovića koja je na mene ostavila najjači utisak. Bar za sada.

Alesandro Bariko, klavirista i filozof, objavio je sedam romana. Njegov roman “Svila” kod nas je objavila izdavačka kuća Paideia.

Ovo je starinska priča o devetnaestom veku, proizvodnji svile i gradiću koji od toga živi. Glavni junak je francuz, Erve Žonkur, koji nabavlja larve svilenih buba za proizvodnju svile. Jednom godišnje ide na put koji dugo traje i posle čega se od toga odmara. Posao ga odvodi u Japan gde susreće želje, patnju i čežnju za ženom čije ime ne zna i sa kojom nije progovorio ni reč. Sve je napisano lagano, usporeno, onako kako je proticao život Ervea Žonkura.

Lep roman. Lepe rečenice, fine, nekako mekane. Umirujuće iako govore o čežnji i patnji, skoro kao tiha muzika.

Jasminka Petrović svojim karakterističnim stilom punim humora pokušava da skrene pažnju na tinejdžerske probleme o kojim se kod nas još uvek nedovoljno govori. Ovoga puta je u pitanju anoreksija koja često ne bude prepoznata i lečena na vreme, pa su ishodi fatalni. Ovoga puta izdavač njenog romana je, posle nekoliko romana i knjiga štampanih u izdanju Kreativnog centra, izdavačka kuća Odiseja.

U knjizi “35 kalorija bez šećera” se prepliću dve priče, o Jovani koja svoju najbolju drugaricu Taru vodi sa sobom na raspust kod ujaka i ujne u Grocku, koji primećuju Tarino neobično ponašanje i o Dragani koja pokušava da pomogne svojoj drugarici Sandri da se suoči sa istinom da njena sestra Tanja boluje od anoreksije.

Uz određenu dozu humora, umetnutog tačno tamo gde donosi trenutno olakšanje da bi dalje mogla da se prati priča, Jasminka Petrović skreće pažnju na simptome anoreksije i načine na koje treba potražiti pomoć. Odličan roman. Kako za tinejdžere, tako i za roditelje koji će čitanjem biti spremniji za borbu sa još jednom opakom bolešću savremenog sveta.

Gorana Malbašu poznajem duže od dvadeset godina, jer je njegov mlađi brat moj školski drug iz osnovne škole. Obzirom da se poznajemo ali ne znamo dovoljno dobro, nisam imala pojma da piše. I to da piše dobro.

Zbirku je objavila Narodna biblioteka “Sveti sava” a čine je tri priče:

“Snajperista” (176 str.), koja je dovoljno duga i lepo zaokružena priča o smenjivanju sreće i nesreće dve porodice da je mogla da bude i roman;
“Ljubav” (52 str.) čiji junak ceo svoj život pretvara u opsesiju da nađe odgovor na jedno pitanje, staro koliko i čovečanstvo i
“Kralj ribara” (47 str.) u kojoj još jednom imamo priliku da vidimo da čovek ne može da pobegne od svoje sudbine.

Drago mi je da sam pročitala ovu knjigu i da me je prijatno iznenadila. I temama i rečnikom i rečenicama. Čini mi se da je recezent (ako ga je uopšte bilo, mada ne vidim da je napisano…) napravio neke propuste ali nema veze, to sam ipak ja, hairspliter.

U Aranđelovcu je objavljena još jedna dobra knjiga. Pročitajte ako ste u prilici.

A za aranđelovčane ( i sve one koje to zanima i dovoljno su blizu da dođu u AR) poziv da u ponedeljak, 17.11. u 19h dođu u salu Doma omladine na promociju ove knjige.

Mirjana Stakić je svoj četvrti roman napisala u koatorstvu sa mlađim bratom, Josifom Grubovićem.

Kao i prethodna tri i ovaj roman objavila je Legenda iz Čačka (moram malo da ih hvalim, pored romana imaju sjajnu ediciju Zrno soli, svakako pogledajte detalje na sajtu ili kod nas u biblioteci )

Roman Izgubljene duše govori, baš kako i naslov kaže, o ljudima koji su u vrtlogu savremenog sveta sastavljenog od isprepletanog dobra i zla, gurnuti preko ivice planine trpeljivosti. Pogrešne odluke u trenutku kada se lomi ceo život a da toga nisu svesni dovode aktere do posledica kakve niko ne želi ni da sanja, jer to onda nisu snovi nego noćne more.

Mirjana Stakić, kao i u svom prvencu “Anina priča”, priča o sasvim mogućim događajima, čija realnost je ono što ostavlja najjači utisak, bar na mene.

Onako kako to samo ume Milovan Vitezović opisan je u ovom romanu Stanislav Vinaver, matematičar, filozof, diplomata, pesnik, esejist, prevodilac, majstor parodije i humora i pre svega veliki čovek i patriota u jednom burnom vremenu.

Roman je sastavljen iz više povezanih događaja u kojem su, pored Vinavera, glavni likovi neki od viđenijih ljudi u Srbiji u svojim kontaktima sa Vinaverom: Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Branislav Petronijević, Slobodan Jovanović, Milan Rakić, Milutin Bojić, Branislav Nušić, Bora Stanković, Jovan Dučić, Vladika Nikolaj Velimirović, Đorđe Vajfert i drugi. Vreme posle Prvog svetskog rata, kada se razvijala naša diplomatija, zemlje gubitnice pokušavale da zaborave svoj poraz, svetski pokret masona jačao i širio se i na ove prostore i sve ono što je potresalo tek stvorenu Kraljevinu SHS dalo je mnogo materijala za ovo štivo.

Program naše školske lektire doveo je do toga da mi je Vinaver skoro sasvim promakao pa sam se tek kasnije upoznala sa njegovim radom i višestrukim talentima. Ova knjiga upotpunila je moje znanje o njemu a uz neverovatnu lakoću kojom pratim Vitezovićeve reči donela mi nekoliko sati uživanja u čitanju.

Svakako preporučujem.

Posle mnogo čekanja na polici, ova knjižica je došla na red tokom nekoliko laganih dana na moru.

“Izmaglica” kako je prevedeno (meni je dovoljno i “Mist” ) je kratak ali efektan roman, sasvim Kingovski. Mirno mesto, uljuljkani životi koje jedna oluja pretvara u nešto opasno i natprirodno.

Ko voli da čita Kingove romane a ovaj je nekako zaobišao, treba da ga pročita tek da kompletira opus