Negde prošle godine u ovo doba (dobro, ne baš u ovo, ali u februaru ) sam gledala prvi deo Milenijuma, film “Muškarci koji mrze žene”. Već tada mi je bilo žao što nisam prvo pročitala knjigu, ali je i film bio dovoljno dobar. Prošlo je godinu dana i nekako je i bilo vreme za knjigu.

Knjiga, kao i uvek, bolja od filma. Mada, možda zato što je evropski film u pitanju a ne holivudska produkcija, i sada kada sam pročitala knjigu sam prijatno iznenađena koliko su uspeli da je prenesu na ekran. Ali da se vratim knjizi: interesantna, uzbudljiva, sa puno detalja ali ne gnjavi već vuče dalje. Ne bih dalje u detalje, sve isto kao u filmu, kompletan zaplet i rasplet. Naravno, bolje su opisani likovi i njihove karakteristike, do kraja razrešeni odnosi različitih učesnika. Sve u svemu, odličan triler. Akcioni

Sad me čeka još dva dela. I uopšte mi nije smetalo što znam kraj

Po preporuci nekolicine čitalaca u čiji se ukus pouzdam, pročitam knjigu Erlenda Lua “Mirni dani u Miksing Partu”. Dodatni plus za knjigu je izdavač (Geopoetika) za koju sam uvek sigurna da ima sjajna izdanja.

Knjiga mi se uopšte nije dopala. Brzo se čita, to jeste – skoro sve su dijalozi, monolozi ili razmišljanja. Ima par detalja koji mogu da nasmeju (to da je on-line provodilac Garnišpartenkirhen preveo kao “Miksing Part” i sl.) ali to je sve.

Meni ne da nije bilo zabavno, već mi je bilo tužno dok sam čitala kakav promašeni život vode glavne ličnosti – on, koji godinama misli, diše i piše za pozorište a nije odmakao od razmišljanja i možda koje naškrabane strane i ona koja na porodičnom letovanju ima aferu sa vlasnikom kuće koju iznajmljuju.

Tako. Ne znam šta bih dalje rekla – mnogima se dopala knjiga. Meni ne. Eto.

Jedino mi je žao što je ovo prvi roman ovog autora koji sam pročitala pa nešto nemam želju da čitam još neko njegovo delo. A možda bi mi se nešto drugo dopalo.

Pogledah danas  kad sam se, ono beše prvi put susrela sa delima Daglasa Prestona. I lepo se iznenadih kad sam videla koliko je vremena prošlo – još 2007. sam počela da čitam romane koje je pisao zajedno sa Linkolnom Čajldom. Pisala sam tada o tome a ovih dana mi dođe do ruku roman koji je Preston napisao sam.

Kodeks je avanturistički roman, pomalo drama, pomalo triler, neobičnog zapleta ali, relativno očekivanog kraja. Dakle,  bogataš Maksvel Brodbent, čije je bogatstvo poteklo iz opljačkane majanske grobnice, saznavši da mu je ostalo malo od života, pakuje svo svoje bogatstvo i nestaje. Sinovima ostavlja u amanet da ga nađu, ukoliko žele da dođu do svog nasledstva.

Sve u svemu, interesantna knjižica za prekraćivanje vremena Vrlo dobar, 4-

Ime Haruki Murakami prvi put sam videla 2006. godine i to na koričnoj strani knjige “Igraj, igraj, igraj”. Kako je već tada on bio proslavljeni pisac a mi, po običaju, imali samo jedan primerak te knjige u biblioteci, nisam je viđala često slobodnu. Godine su prolazile, stizala su nova dela tog autora ali ne u vreme kada bih ja imala vremena da ih čitam. I, tek pre neki dan…

Pred Božić, kada se tradicionalno ne radi ništa , ponesem knjigu “Južno od granice, zapadno od sunca” da se polako upoznajem sa delima g. Murakamija. I knjiga me oduševi. Nije velikog obima, ali je svaka rečenica nekako puna, bogata. Radnja se ne dešava vrtoglavom brzinom ali jedva čekam da okrenem sledeću stranu i pročitam nastavak. Potpuno životna, moguća i zbog toga malo surova, nedorečena i što mi se posebno dopalo, prožeta je muzikom. Lista kompozicija koje se u knjizi pominju izgleda nekako ovako.

U svakom slučaju, uživajte

Fotografiju sam pozajmila sa sajta Geopoetike, u čiji izbor i izdanja uvek imam puno poverenje. Uz sve ovo, treba odati dužno priznanje i prevodiocu Nataši Tomić za odlično obavljen posao.

Neobična naslovna strana, naslov i onih nekoliko reči na samom dnu naslovnice “Samo Srbi i Hobiti čuvaju stari kalendar, koje su još sličnosti?” privukli su mi pažnju čim sam prvi put videla knjigu. I knjiga mi se baš, baš dopala.

Čajni klub profesofa Nikolića je priča o dečaku Dušanu koji u osmom razredu osnovne škole napiše pismeni zadatak iz srpskog jezika na temu “Moja omiljena knjiga” i tako pokrene lavinu događaja koji su eskalirali pobunom u školi. Treba pomenuti da se sve dešava osamdesetih godina prošlog veka, kada đački štrajkovi i protesti nisu bili nešto uobičajeno. Profesor Nikolić je profesor engleskog jezika koji radi u biblioteci i Dušana upućuje u tajne stvaranja Tolkinove mitologije.

Autor na neobičan način povezuje stvaranje romana “Gospodar Prstenova” J. R. R. Tolkina sa mitovima iz srpske mitologije kao i sa istorijom ratova srpskog naroda. Vrlo interesantno štivo – ne nameće se kao činjenica ali ne možete da se ne zapitate: Da li je možda stvarno tako bilo?.

Svakako preporučujem. Naročito onima koji su vole Tolkinovu magiju

Marica Popović piše romane koji nisu toliko reklamirani uobičajenim marketinškim metodama koliko onom narodskom, često i najefikasnijom, reč-po-reč. Tako se i u našoj biblioteci pročulo da ova autorka piše romane koji se čitaju do duboko u noć i sada ih možete dobiti samo preko rezervacije.

 “Život u raskoraku” je roman koji sam sasvim slučajno “ulovila”. I pročitala za dan. To je živa i dinamična priča o jednoj energičnoj i pametnoj Sunčici, koja je glavna junakinja romana. Priča, ipak, ne počinje sa Sunčicinim potresnim životom u Tuzli, sa majkom koja to kao i da nije već sa životom nekih drugih ljudi u Beogradu, koje će ona sresti kada tamo pobegne. U NATO bombama zasutom Beogradu ima ljudi koji mogu i hoće da joj pomognu da odraste i postane violinistkinja za šta ima talenta i želje ali ima mnogo više onih kojima upravljaju najmračnije strasti i koji predstavljaju potencijalnu opasnost za mlade i neiskusne devojke.

Roman se čita u jednom dahu. Pored životnih priča junaka, iskomentarisana je i politička situacija u zemlji i okruženju, izneto mišljenje o svemu onome što se na ovim prostorima dešavalo. Podrobno je opisan splet kriminala, vlasti, novca i moći. Na trenutke mi se činilo da Mala Su, kako od milja tepaju Sunčici, ima natprirodni talenat da upadne u nevolje i još veću sposobnost da se iz njih izvuče, a mogla bi da pomaže Šerloku Holmsu u rešavanju zločina iz prve. I da, meni bi nekako drugačiji kraj bio mnogo logičniji, ali dobro, to sam samo ipak ja.

U svakom slučaju, pročitajte neku od knjiga autorke Marice Popović. Sigurno će vas odvući od svakodnevice makar na dan

Tokom leta pokupim iz izloga u biblioteci knjigu „Omega” autora Nenada Cvetičanina. I, naravno, ne stignem odmah da je   pročitam ali je pročita par osoba u čiji ukus, bar kad su knjige u pitanju, imam poverenja. Dobijem sve preporuke: interesantna, puno podataka, treba je pročitati… U nekom trenutku stigne ova knjiga na red, ja puna poleta posle dve-tri potpuno promašene i teško se razočaram :-/ Velika očekivanja, šta li?

Ne bih da dajem sud o tome kako piše Nenad Cvetičanin jer je mene u nekom trenutku umorila čitava priča… U ovom romanu je opisana još jedna potraga za izgubljenim relikvijama Srpske pravoslavne crkve i teoriji zavere koja uvek prati takav poduhvat. A ja sam malo umorna od sličnih tema, još od „Da Vinčijevog koda” pa na ovamo.
Ima puno podataka, isečaka iz novina, vesti i to daje dozu verodostojnosti ali ja jednostavno nisam publika za ovakvo štivo.

Knjiga koja mi je sasvim slučajno došla do ruku. I u kojoj sam saznala nešto o Bogdanu Dunđerskom,  koji mi je ujedno i najupečatljiviji lik iz romana. Pravi gazda, dobrotvor i boem. Onakav kakvih više nema, ili se dobro kriju ako ih ima.

U romanu romantičnog naslova “Remedy For Love” istorija se preklapa sa sadašnjošću, paralelno teku dve priče koje samo liče jedna na drugu. Nemoguće ljubavi, nekad i sad. Ili, bolje rečeno, ljubavi koje se čine nemogućim.

Autor, Vanja Čobanov, piše pitko, lagano, ugodno. Nema napora pri čitanju ali ni velikih očekivanja.

Sve u svemu – roman za prijatno popodne. Može i na plaži

Suprotno očekivanom, više čitam sada kada je lepo vreme i sunce prosto tera napolje, nego kada je bila ledena zima, zbog koje sam uglavnom sedela između četiri zida. Malo po malo i pročitah roman Đorđa Milosavljevića “Đavo i mala gospođa”. Na sajtu izdavača možete videti dosta detalja o romanu a evo i mog viđenja:

Sam naslov mi je bio jako interesantan – Đavo kao nepoznati počinilac nekoliko zverskih ubistava u Srbiji u periodu prve vladavine Kneza Mihaila Obrenovića, Mala gospođa kao Jelenka Herbez, ljubavnica Knjaza Miloša, (to sam naravno saznala sa poleđine knjige) a već u prvih nekoliko strana se pojavljuje Hans Kristijan Andersen, sa pratiocima, domaćinima, čvrsto rešenim da mu pokažu najbolje od Srbije – pomenutog ubicu, u narodu prozvanog Psoglavi.  Roman je rađen na osnovu istorijskih činjenica o sva tri pomenuta aktera.

Vrlo interesantno pisac prati put Andersena kroz Srbiju, živopisno prikazuje njegove vodiče (prevodilac, rabadžija) i šta sve oni čine da zarade koji dinar više, nesrećnog bedelusa liceuma u Kragujevcu, globus, upečatljivu, na momente dominantnu malu gospođu i Psoglavog. Imala sam utisak da gledam film, svaki detalj jasan i precizan. Put kojim su išli tokom pet dana mi je jako poznat, tako da sam skoro mogla da zamislim kuda prolaze kolima.

Sve u svemu, duhovit i interesantan roman u kome je prikazana Srbija pre nekih 170 godina – sve isto kao i danas, samo malo manje tehnološki razvijeno

Nekad i povrede imaju dobru stranu. Tokom dana pauze na skijanju, pročitala sam najnoviji roman Miomira Petrovića.

Galerije Maksimilijan, sin običnih ljudi koji se istakao hrabršću u borbama, čime je zaslužio da ga uoči i usvoji Dioklecijan, postao je deo porodice rimskih careva. U nameri da osvoji svet, istrebi hrišćane i postane najveći vladar svih vremena, sprečavaju ga bolest i splet okolnosti.

Miomir Petrović  sebi svojstvenom rečitošću i opisima niže, jednu za drugom,  tačkice slika koje su se ređale dok sam čitala knjigu. Tačno sam videla svaki primećeni detalj, precizno opisane ljude, predele, građevine, čak naslutila atmosferu koja prožima prisutne, bilo da je u pitanju strah, ljubav, očaj, loša namera ili osveta. Osveta je, kažu, jelo koje se servira hladno a koja u ovom istorijskom trileru glavnog junaka vodi dalje čak i kad nema razloga za život. A u Galeriju tinjaju vatre koje će izaći na videlo, pre ili kasnije.

Šta još reći? Znam da sam pristrasna jer je Miomir Petrović moj omiljeni domaći pisac, ali šta ću kad volim da čitam kako on piše, sviđa mi se kako plete priču, njegov rečnik i način na koji pravi zaplet ali, što je mnogo važnije i rasplet romana. Nema onog standardnog: “lived happily ever after” ali nije ni sve došlo do crnog dna.

Pročitajte pa stvorite sopstvene utiske.

Pre nekoliko dana za pultom u Biblioteci nabasam na knjigu “Šest i po najgorih muvanja od postanka sveta” od Roberta Takariča. Do sada sam knjige ovog autora samo prelistavala i iščitavala po neku stranu ali i to sa osmehom na usnama. Znam da su njegovi romani popularni među školarcima a posle čitanja ove knjige jasno mi je i zašto.

“Šest i po muvanja” od samog početka vas teraju na smeh, sve od objašnjenja šta je “muvanje” (= zavođenje; dodvoravanje; upoznavanje s ciljem uspostavljanja neke vrste veze, naročito između dečaka i devojčica u školi; dosađivanje jednog pola suprotnom…
Takođe i teranje muva – I još Stavljanje muve na udicu…) i zašto ih je šest i po a ne sedam. Napisana kao da je zaista i pisala devojčica od 13-14 godina, ova knjiga dočarava sve one neugodne a ipak neprocenjive situacije koje smo i sami doživljavali u osnovnoj školi.

Toplo preporučujem, za sve uzraste. Odlična za pretvaranje lošeg raspoloženja u nasmejan dan

Nekada davno u davna, pradavna vremena … nisu živeli Štrumpfovi, bar ne u ovoj priči, već sam, čini mi se pre sto godina počela da čitam ovu knjigu. Tačnije, prošle godine u martu. Pročitala sam je negde u avgustu ove godine ali nikako da o tome i napišem neku reč.

Knjiga je obimna, skoro 600 strana, ali to nije razlog  zbog čega sam je čitala jako, jako dugo. Efektivno, to moje čitanje tačno i odgovara broju strana ali su bile velike pauze između dva čitanja. I ne, knjiga nije dosadna, bar meni nije bila. Ali da krenem polako:

“Muzej nevinosti” je roman o Kemalu i Fusun, njihovoj nesrećnoj i na trenutke nemogućoj ljubavi, o Istanbulu kao pozornici na kojoj se igra ova neobična predstava. Kemal, stegnut društvenim i porodičnim vezama ne želi da raskine veridbu sa devojkom iz odgovarajućeg staleža iako se zaljubljuje u Fusun, siromašnu daleku rođaku. Nemogućnost da bude sa Fusun preživljava tako što počinje opsesivno da skuplja sve sitnice koje ga, na bilo koji način, podsećaju na nju. I tako godinama.

Roman je pomalo putopisan, pokušavala sam da se prisetim delova Istanbula koje Pamuk opisuje, tužan, poučan, ali na neki način daje nadu da može da se preživi i jako velika tuga. Pre ili kasnije.

Aranđelovac je i ove godine, prvog vikenda u septembru, bio domaćin velikom broju izdavačkih kuća iz Srbije, pisaca, pesnika i mnogobrojnoj publici.  Festival je trajao dva dana, 2. i 3. septembra a organizator je, kao i prethodnih godina bio Centar za kulturu i obrazovanje uz pomoć Narodne biblioteke “Sveti Sava”, Narodnog muzeja, Fonda “Prvi srpski ustanak” i Turističke organizacije. Kompletnom utisku doprinelo je i Udruženje likovnih umetnika iz Aranđelovca svojom izložbom slika.

Četvrti festival knjige svečano je otvorio prof dr Miomir Petrović, dramaturg, teatrolog i pre svega (bar za mene) pisac. Posle zvaničnog otvaranja izložbe Muzeja, štanda aranđelovačkih izdavača i izložbe likovnih umetnika predstavljeno je izdanje IP Laguna,  najboljih priča Ive Andrića, tematski raspoređenih u šest knjiga. Ovu ediciju je predstavio Dejan Mihailović, urednik u IP Laguna. Tokom promocije, delove iz “Znakova pored puta” čitao je dramski umetnik Siniša Ubović.  Kombinacijom predstavljanja knjiga i čitanja odlomaka obeleženo je pedeset ogdina od kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Drugog dana Festival je sa programom počeo ranije nego inače. U 11 sati svoje pesme kazivao je Mošo Odalović, poznati dečiji pesnik. Na žalost a i na sramotu direktora škola, učitelja i nastavnika srpskog jezika, publike nije bilo skoro ni za lek (ćerka moje drugarice i moja ćerka) iako je Mošo Odalović autor mnogih divnih pesama za decu (“Mama je glagol od glagola raditi”), sjajan je govornik i potpuno pozitivan.

Drugi deo programa drugog dana počeo je književnom radionicom Miomira Petrovića o kreativnom pisanju. Pažljivo sam slušala i zapisivala, pa koga zanima da zna da imam beleške Dalji tok programa: (kao što se vidi na fotografiji plakata dole u galeriji fotografija)

• Vladeta Kolarević, aranđelovačkI istraživač na polju etnologije, živa enciklopedija naših porodica i naselja, uz pomoć Ivana Zlatkovića predstavio svoju knjigu “Proštena molitva”
• Zoran Živković, sinonim za naučnu fantastiku i fantastiku uopšte, jedan od pisaca čija su dela prevođena na više jezika i koji je popularniji u Evropi nego kod nas napravio multimedijalnu prezentaciju svog rada,
• Ružica Sokić, predstavila svoju zbirku priča “Strast za letenjem”
• Muzičko poetski recital Pozorišta sa Terazija, dobar odabir pesama i prijatan glas kao jagoda na šlagu od torte.

Bila sam na Trgu tokom celog dana i prisustvovala svim promocijama. Mogu da kažem da sam zadovoljna kako je sve to organizovano, kako je izgledalo sa strane i koliko je publike bilo.

Ovaj Festival, pored dobrog programa, za mene će ostati u sećanju po ljudima sa kojima sam provodila vreme između promocija. Dakle, Miomir Petrović, Dejan Mihailović, Siniša Ubović i na kraju ali ne najmanje važna Ružica Sokić, (pored mojih dragih prijatelja odavde a oni će znati o kome govorim) obojili su ova dva dana finim bojama razgovora koji se ne svode na vremensku prognozu i prirodne lepote ali opet dovoljno svakodnevnim da smo zajedno učestvovali u njima.

Nаgrаdа ”Mile Nedeljković”, koju je utemeljilo Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859”, dodeljuje se zа nаjbolje delo iz oblаsti etnologije (аntropologije), etnomuzikologije i usmene nаrodne književnosti. Nаgrаdа podrаzumevа novčаni iznos i plаketu, а žiri koji će i ove godine vrednovаti prispele nаslove, sаčinjen je od eminentnih nаučnih rаdnikа: аkаdemik Petаr Vlаhović, prof. dr Nenаd Ljubinković (predsednik), dr Jelenа Jovаnović, dr Brаnko Zlаtković, Jаsnа Bjelаdinović-Jergić.

Zа nаgrаdu mogu konkurisаti nаučne studije i sаkupljаčke zbirke domаćih аutorа nа srpskom jeziku, objаvljene kаo prvo izdаnje, u protekloj 2010. godini. Konkurs je otvoren do 01. mаjа tekuće godine, а po 5 primerаkа knjige trebа poslаti nа аdresu: Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost”, Etno kućа, Zаnаtlijskа 63, 34300 Arаnđelovаc.

Nаgrаdа ”Mile Nedeljković” dodeliće se krаjem septembrа 2011. godine u okviru progrаmа međunаrodne kulturno-nаučne mаnifestаcije ‘‘Dаni slovenske kulture” kojа se održаvа u Arаnđelovcu.

U reаlizаciji ove ideje, Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859” očekuje, kаo i prošle godine, podršku SO Arаnđelovаc, Ministаrstvа kulture Republike Srbije, i svih onih ustаnovа, udruženjа, i pojedinаcа s kojimа je i sаm Mile Nedeljković svesrdno sаrаđivаo, ostаvivši zа sobom znаmenito kulturno i nаučno delo.

Pre nekoliko dana, dođe mi u ruke knjiga “Zato što te volim”. Prva pomisao mi je bila da je to neki lagani roman, za ubijanje vremena ili odmaranje mozga i taman da odustanem. Onda vidim da je autor Francuz (nekako sam navikla da su takvi romani američki ili eventualno engleski), te da je najbolje prodavana knjiga u Francuskoj a i šire, pročitam sadržaj koji me zainteresuje i počnem da čitam.

Knjiga me je podsetila na sve (vrlo slične) “bestselere” i moja prva procena je bila dobra. Malo drugačiji zaplet ali sve u svemu, ništa naročito. Jedino za ubijanje vremena

Ivan Zlatković je profesor (i magistar) srpskog jezika sa kojim sarađujem već više od deset godina i koji, za razliku od mnogih drugih profesora i magistara , redovno dolazi u biblioteku. On je autor brojnih tekstova, članaka, knjige Epska biografija Marka Kraljevića, romana Povratak i verovatno još mnogo toga što nisam pomenula.

Roman “Sintetičari” objavila je Laguna i za mene je i ta činjenica veliki uspeh. Roman govori o jednom od najvećih problema današnjice – narkomaniji. Iako su mediji puni vesti ili priča o narkomanima i njihovim životima, borbama i najčešće užasnom kraju, iako mnoge knjige i filmovi obrađuju ovu temu, još uvek ne znamo dovoljno.  Ivan Zlatković nam daje još jedan uvid u sintetički svet koji nudi lažnu sliku ovog sveta. Nekako drugačiji i realniji uvid.

Najjači utisak koji sam imala dok sam čitala ovaj roman je da sam posle prvih nekoliko strana prestala da mislim na to ko je roman napisao (što mi se nije dogodilo kada sam čitala Povratak). Drugo što mi je bilo upečatljivo je da sam lako čitala o svemu onome što prolaze glavni junaci, koliko god to ružno bilo ( a uglavnom su narkomanski dani ružni). U romanu ima veliki broj likova a na kraju knjige postoji Mali junky rečnik koji nas upoznaje sa mnogobrojnim izrazima iz narkomanskog slenga.

Sve u svemu, dobar roman, baš dobar. Pročitajte svakako.

Treći festival knjige je došao i prošao. Sva gužva i zbrka oko pripreme je ustupila mesto olakšanju pošto je sve proteklo kako treba i po planu. Ali da krenem redom.

Poučeni iskustvom, ove godine smo svečano otvaranje ostavili za veče, jer je prethodnih godina bilo tačno u podne pa smo se lagano topili na nekih 38-9°C. Ovoga puta bilo je prijatno, skoro hladnjikavo. Nešto mi se javlja da će sledeće godine sve biti pomereno za sat ranije, tek za svaki slučaj.

Na otvaranju, 3. septembra u 19h, su govorili Zoran Hamović, specijalni savetnik ministra kulture i Milutin Đurić, predsednik organizacionog odbora i predsednik SO Aranđelovac. U ime organizatora, Centra za kulturu, i suorganizatora, NB “Sveti Sava”, Narodnog muzeja i Turističke organizacije prisutne sam pozdravila ja

Posle svečanog otvaranja nastupila je grupa Tanja Moderato koju čine Tanja Jeremić – violončelo, Dušan Slijepčević – bas gitara, Marko Lazović – klavir, Srđan Marković – gitara i Nenad Stanić – violina.  Koncert nije trajao dugo, taman onoliko koliko je potrebno da se uživa u obrađenim etno i zvucima klasične muzike.

Uz kratka obraćanja direktorke Muzeja Lile Drobac-Krstić i predsednice udruženja likovnih umetnika Aranđelovca Tee Simićević, otvorene su izložbe eksponata Narodnog muzeja i slika naših likovnih umetnika posle koncerta.

Novost u programu ove godine je predstavljanje stranih kulturnih centara. Oleg Kokorin, zamenik direktora Ruskog kulturnog centra je predstavio rad jednog od najstarijih stranih kulturnih centara u Beogradu – Ruskog doma.

Kao što je i predviđeno, na kraju prvog programskog dana nastupila je Vesna Milojević-Dedić, koja je uz pomoć Mile Milosavljević, književnog kritičara, predstavila svoj novi roman “Zauvek u srcu” koji je poslednjih nedelja prvi na listi najprodavanijih Laguninih naslova.

Drugog dana, 4. septembra, program je počeo razgovorom o putevima srpske književnosti. Razgovor je vodio Ivan Zlatković a učestvovali su Petar Arbutina i prof. Aleksandar Jerkov. Ne znam za ostale ali meni je bilo jako interesantno da čujem njihovo mišljenje o sadašnjem stanju u našoj književnosti. Da ne prepričavam, sve u svemu, ima nade

Ivan Zlatković, aranđelovčanin, autor mnogih tekstova i studija napisao je  svoj drugi roman koji je objavila Laguna. Po meni je već to objavljivanje samo po sebi uspeh a za dalje ćemo da vidimo. Roman se zove Sintetičari i govori o narkomanima i njihovom životu. Petar Arbutina, jedan od urednika u Laguni, učestvovao je u predstavljanju ove knjige.  Počela sam da čitam roman i za sada mi se sviđa, javiću kad budem završila.

Program je nastavljen predstavljanjem rada Mira Vuksanovića, podpredsednika Matice srpske. Miro Vuksanović je dobio NIN-ovu nagradu 2005. godine za roman Semolj zemlja pa je govorio i o tom romanu.

Jovan Ćirilov i Dejan Mihailović su govorili o knjizi Jovana Ćirilova Svi moji savremenici. Knjiga ima dva dela i u njoj su opisane javne ličnosti sa kojima je autor dolazio u kontakt tokom svoje dugogodišnje karijere.

Koncertom grupe Teodulija završen je Treći festival knjige. Čekamo komentare i predloge za četvrti

www.flickr.com Bebika’s Treći festival knjige photoset

Danas u 19h svečano će biti otvoren Treći festival knjige u Aranđelovcu.

Ove godine u imenu festivala nema epiteta “letnji” kako je bilo prethodne dve godine. Možda je i bolje, izgleda da smo tako prizvali prijatne temperature za razliku od prošle i pretprošle godine.

Štandovi izdavača, bez kojih čitava ovo priča i ne bi bila moguća (hvala na učešću ) već se postavljaju (malo kasnim sa postom, ali bolje ikad nego nikad) a tu će biti:  Srpska književna zadruga, Službeni glasnik, Kreativni centar, Laguna, Evro – Giunti, Vegamedia, Clio, Logos, Legenda, Tanesi, Gramatik, Vip kids, Hobi sport, Beoknjiga, Inmedia, Kairos, Agora, Lira, Bookland, Lom, Paideia i Čigoja. naravno, tu je i štand aranđelovačkih izdavača:  Narodna biblioteka “Sveti Sava”, Centar za kulturu i obrazovanje, Narodni Muzej, Baština i budućnost.

Prateći program je podeljen u dva dana, a izgleda ovako:

3. septembar 2010.

19:00h – Svečano otvaranje Trećeg festivala knjige

19:15h – Koncert grupe Tanja Moderato

20:00h – Otvaranje izložbe eksponata Narodnog muzeja iz Aranđelovca

20:20h – Otvaranje izložbe likovnih umetnika iz Aranđelovca

20:30h – Predstavljanje rada Ruskog kulturnog centra iz Beograda

21:00h – Promocija romana Zauvek u srcu, Vesne Dedić Milojević

4. septembar 2010.

18:30h – Okrugli sto Putevi srpske književnosti, učestvuju prof. dr Aleksandar Jerkov i Petar Arbutina, domaćin Ivan Zlatković

19:15h – Predstavljanje  romana Sintetičari Ivana Zlatkovića, uz učešće književnog kritičara Petra Arbutine

20:00h – Miro Vuksanović govori o svom književnom radu

20:45h – Promocija knjige Jovana Ćirilova Svi moji savremenici

21:20h – Koncert grupe Teodulija

Eto. Nadam se da će sve biti lepo i fino kao i do sada. Dođite da se družimo i uživamo u knjigama i programu.

Izveštaj sledi

Jedan od strahova koji me umore u određenim momentima je da knjiga koju sam nekome poklonila nije dobar izbor. Verovatno se takav strah javlja kod svih onih koji vole da poklanjaju knjige. Knjiga koju sam dobila na poklon je pun pogodak tako da opet nema mesta za strah.

Zbirka u kojoj je sedam pripovedaka Bernharda Šlinka “Bekstva od ljubavi” mi je pokazala majstorstvo pripovedanja autora. U svojim pripovetkama oslikava pojedince i njihove pokušaje bekstva od ljubavi.  Svaka pripovetka govori o istoj stvari ali u različitim okolnostima, kao i o ljudskim slabostima, željama, pogrešnim tumačenjima, velikim očekivanjima i svemu onome što nas čini emotivnim bićima.

Pripovetke se čitaju bez napora, opisi predela su plastični, skoro pa ih vidim, jednostavnim rečnikom napisane mnoge životne istine.

Ilustracije radi, citat iz pripovetke “Grašak šećerac”:

“… Čovek mora da bude srećan da bi mogao da usreći druge. Mora lepo da živi da bi pomogao drugima da lepo žive i da bi se radovao tome. Pa čak i ako usrećuje jedino sebe, i to je dobro, jer svaka trunčica sreće što se pojavi na ovom svetu čini ga prijatnijim mestom – trunčica sopstvene sreće kao i sreće drugih…”

p.s. Fotografija preuzeta sa sajta www.plato.rs

Blagodeti odmora, pored promene sredine, izlaska iz suludog ritma  svakodnevice su i besciljne šetnje, isprobavanje nove hrane i naravno čitanje knjiga koje to nestrpljivo čekaju.

Jedna od knjiga koje su uredno stajale na mom radnom stolu i čekale termin kada mogu da im se posvetim je i novi roman Miomira Petrovića “Bakarni bubnjevi”.

Miomir Petrović je napisao nekoliko romana od kojih se meni, do sada, najviše dopao onaj koji sam prvi pročitala, “Lisičije ludilo”.  Sada prvo mesto deli sa  “Bakarnim bubnjevima” koji mi, nekako, čine celinu sa “Lisičijim ludilom”. Ne celinu u smislu da se nastavljaju jedan na drugi, već da govore o onoj tananoj liniji između jave i fantastike, da su obavijeni mistikom ali i surovom svakodnevicom.

Glavni junak je beogradski pisac, koji posle samoubistva kolege, biva uvučen u vrtlog neobičnih, skoro nemogućih  ali u isto vreme intrigantnih događaja, protkanih istorijom gledanom sa neuobičajene tačke gledišta koja, tako posmatrana, projektuje neku sasvim drugačiju stvarnost i budućnost. Sve drugo što bih rekla bilo bi prepričavanje tako da neću. Ako sam vas zainteresovala, dobro, a ako ne, nađite neku drugu knjigu uz koju ćete uživati.

Tek da vas zainteresujem, razmišljanje glavnog junaka:

“Kada je neko zadovoljan životom i nesvestan tragične pozicije demijurga, tvorca, on se lepo zaposli u banci ili pošti, a ne zamajava se nesavršenošću sveta čiji je deo.”