Jasminka Petrović svojim karakterističnim stilom punim humora pokušava da skrene pažnju na tinejdžerske probleme o kojim se kod nas još uvek nedovoljno govori. Ovoga puta je u pitanju anoreksija koja često ne bude prepoznata i lečena na vreme, pa su ishodi fatalni. Ovoga puta izdavač njenog romana je, posle nekoliko romana i knjiga štampanih u izdanju Kreativnog centra, izdavačka kuća Odiseja.

U knjizi “35 kalorija bez šećera” se prepliću dve priče, o Jovani koja svoju najbolju drugaricu Taru vodi sa sobom na raspust kod ujaka i ujne u Grocku, koji primećuju Tarino neobično ponašanje i o Dragani koja pokušava da pomogne svojoj drugarici Sandri da se suoči sa istinom da njena sestra Tanja boluje od anoreksije.

Uz određenu dozu humora, umetnutog tačno tamo gde donosi trenutno olakšanje da bi dalje mogla da se prati priča, Jasminka Petrović skreće pažnju na simptome anoreksije i načine na koje treba potražiti pomoć. Odličan roman. Kako za tinejdžere, tako i za roditelje koji će čitanjem biti spremniji za borbu sa još jednom opakom bolešću savremenog sveta.

Osnovno obrazovanje je obavezno. I takvo i bude, nametnuto, isforsirano i deca uglavnom posle svakog dana u školi kažu da je bilo dosadno.  Neću da komentarišem sa kojom količinom znanja deca izađu iz osnovne škole jer to nije tema ovog članka.

Tema je jedan od nastavnika u O. Š. “Milan Ilić – Čiča”, Dejan Bajović, koji predaje istoriju i njegovi časovi su toliko zanimljivi da je istorija jedan od omiljenih predmeta a on jedan od omiljenih nastavnika u školi. Iz te uzajamne ljubavi nastavnika i dece, prošle godine se izrodila Filmska sekcija MIČ Pictures koja je snimila film “Svet iz snova”. Film je pravi dečiji ali važno je da se deca bave nečim što vole.

Ove godine je u staroj zgradi škole napravljen veći studio, nađeni su sponzori, obnovljena oprema i snima se novi film “Blago ukletog ostrva” ili već tako nešto . Svakog vikenda su svi na broju, ili se odsustva najavljuju da bi se organizovalo snimanje, uče se uloge, snimaju se minute i sjajno se zabavljaju. Na žalost, trenutno im sajt nešto ne radi, pa ne možete da vidite. Ali zato spot koji je kombinacija kadrova od prošle godine i ovih sa ovogodišnjeg snimanja možete da vidite ovde, postavio ga generalni sponzor

Eto, jedna lepa priča o školama. Malo za promenu.

Šetam ovim ulicama i posmatram ljude oko sebe. I sve češće uočim jednu novu modu, za koju se nadam da će dugo da potraje i da (p)ostane pravi hit.

Sve je počelo sa tatama koje su vozile kolica sa bebom iako je i mama tu. Ne bih, možda, ni obratila pažnju da mi neko koga neću da imenujem nije rekao: “E, pogledaj ga, vozi kolica. Ja bi’ tačno nosio bebu uz celu ulicu samo da ne vozim kolica.” I ja počnem da obraćam pažnju na tate koje voze kolica. Kako je vreme odmicalo, sve češće sam viđala one najhrabrije tate koji sasvim sami voze kolica i uspešno komuniciraju sa bebančetom. Za to vreme, valjda, srećne mame rade sve ono što ne mogu kada je beba u blizini i nadam se da se smeškaju što njihovo dete od rođenja ima dva prisutna roditelja.

Dakle, bravo za tate!

Niža muzička škola „Petar Ilić“ u Aranđelovcu je prošle školske, 2005/2006, godine dobila i odsek za gitaru. Klasu vodi profesor Mladen Žic, a ove školske godine postoje i prvi i drugi razred.

Interni čas je nešto umesto roditeljskog sastanka, kada roditelji dođu i umesto da slušaju profesora koji čita ocene iz dnevnika ili se žali na probleme sa kojima se susreće, oni sede i slušaju sve učenike iz klase koji, bez obzira na razred, sviraju kompozicije koje su naučili do tog trenutka u godini.

Pošto je prošle godine bilo samo pet učenika prvog razreda, internog časa nije bilo, ali je juče oko 17 h održan prvi interni čas ove klase. Album sa svim fotografijama možete videti na Galerije – Interni čas

Učestvovalo je devetoro učenika, četvoro iz prvog i petoro iz drugog razreda, i svako je odsvirao po jednu kompoziciju. Prvaci su uglavnom svirali vežbe za gitaru, dok su stariji učenici imali različite kompozicije na repertoaru.

Sve u svemu, jako fin način da se provede jedan školski čas.

Vreme koje kao da iskušava naše strpljenje, uporno se menja, i pored svih drugih nelagodnosti donosi i gomilu virusa. Rezultati prolaska virusa kroz organizam različito se manifestuju (a ko kaže da okolo šeta samo jedan virus, ko zna koliko ih je?) a pomoć, naravno, tražimo od lekara.

Pre nekoliko dana, ujutru odvedem sa svoju ćerkicu Janu, staru tri i po godine, u ovdašnji Dečiji dispanzer, na pregled kod pedijatra, jer je celu prethodnu noć kašljala i žalila se na bolove u stomaku. Umesto uobičajene gužve zateknem praznu čekaonicu (što me je prijatno iznenadilo) i posle nekoliko minuta čekanja uđosmo nas dve u ordinaciju lekarke koja u našem gradu važi kao pouzdani i iskusni lekar. Pored pomenute lekarke, pedijatra, tu je bila i njena mlada koleginica, verovatno odrađujući staž. Kada sam ispričala razloge dolaska (kašalj, bolovi u stomaku) počeo je pregled, koji je ukupno trajao tri-četiri minuta, da ne gnjavim sa poznatim detaljima. Važno je da napomenem da sam posebno naglasila kašalj i da je posle slušanja rada pluća lekarka rekla Jani „Super si!“, kako sam ja shvatila, misleći baš na rad pluća. Dijagnoza je bila „angina“ i to u početnom stadijumu, ne znam sad baš originalne (latinske ili kakve već) nazive, ali znam da se o tome radilo jer je baš tako objasnila mlađoj koleginici.

Moje prilično dugo roditeljsko iskustvo navelo me je da posumnjam u dijagnozu, jer terapija nije sadržala nikakve lekove (ni biljne niti bilo kakve druge vrste) koji su se odnosile na pomenuti kašalj.

Pošto Janu već više od godinu dana vodimo kod pedijatra-alergologa u Kragujevac (zbog nekih njenih alergija) a imali smo i zakazan pregled tog popodneva za sina, odlučimo mi da je povedemo sa nama i sačekamo sa primenom prepisane terapije dok je ne pregleda dr. Zoran Simonović (ako koga zanima).

Kao i do sada, pregled je trajao neuporedivo duže nego tog jutra ili bilo kada u poslednje vreme u državnim medicinskim centrima, i što je jako bitno, dr. Simonović je posebnu pažnju obratio na kašalj (čak se i Jana naljutila na njega jer je terao da toliko dugo kašlje a njoj se ne kašlje!!!), čim je čuo prvi put kako se nakašljala, bez ikakvih mojih sugestija o tome (na samom početku ispričala sam mu isto što u lekarki tog jutra) a dijagnoza je bila: Bronchitis ac (imam ovde izveštaj, pa sam mogla da prepišem). Naravno, i terapija je bila sasvim drugačija i kompleksnija.

Da se razumemo, ja bih više volela da ona nema bronhitis, jer mislim da se problem sa grlom lakše leči i da može da ima manje posledice, naročito u početnom stadijumu kad je grlo samo crveno kako je sada (ne znam sigurno, samo pretpostavljam) ali šta da nismo imali ovu drugu opciju? Koliko bi vremena prošlo dok bi ta bolest, ne lečena, počela da pravi komplikacije ili prešla (ne daj, Bože) u hroničnu? I da li bi se svi onda čudili, otkud to kad su nalazi pregleda pluća bili uredni?

Znam ja da lekari u državnim ustanovama ne zarađuju kao privatnici i da imaju neuporedivo veći broj pacijenata, ali to je, na neki način, i njihov izbor jer sigurna zarada je sigurna, ali da ne ulazim u detalje koji se tiču lično svakog od njih, već da se držim onoga što mene lično zanima a to je: šta treba da ih opredeli da svakom pacijentu pruže onoliko vremena koliko zaslužuje i adekvatno lečenje bez obzira na uslove u kojima rade (ili šta već piše u čuvenoj Hipokratovoj zakletvi)?