Odgledah juče film “Oklopnik” (Ironclad).  Doduše, bilo je planirano da gledamo “Zlatni kompas” ali šta da se radi.

Film prikazuje Englesku, davne 1215. godine, u vreme kada su se baroni pobunili protiv apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Džona i primorali ga da potpiše Magna Cartu.  Potpis i pečat na dokumentu ( koji se smatra osnovom engleskog Ustava) dotičnog kralja nije sprečio da na sve moguće načine (uglavnom surovo kažnjavajući sakaćenjem i ubijajući) pokuša da vrati apsolutističku vladavinu. Šačica pobunjenika kreće ka trvđavi Ročester, koja je bitna strategijska tačka, dok u pomoć ne stignu Francuzi. Kralj Džon, sa danskim plaćenicima nemilosrdno napada.

Ocena filma na IMDB-u je realna, ništa spektakularno, ništa novo, a opet dovoljno interesantno da se provede tromo nedeljno popodne.

Danas je uprkos kalendaru, pravi jesenji dan. A meni se sve češće vidi da mi je najbolja drugarica profesor istorije. I još svašta nešto

Pre 69 godina bombardovan je Beograd. Na sajtu RTS-a postoji snimak, pa koga zanima može da pogleda.

Opet ne ulazim u dublju analizu, samo da kažem da sam se setila. Rade bati bubrezi

Pogubljena u vremenu, kakva znam da budem vikendom, jutros sam ustanovila da je danas 27. mart. Sagledani sa druge strane, brojni podaci su i ovde.

Bez ikakve želje da ulazim u dublju analizu (istorija mi nije jača strana) samo sam htela da kažem da sam se setila.  Toliko.

Pre 29 godina (Bože a ja se svega sećam!) umro je Josip Broz Tito. U 88. godini života. I to udobnih, naročito drugih 40 godina života.

Bez obzira što istoriju pišu pobednici, što više ne znam šta je sve o njemu tačno a šta nije, od svega onoga o čemu su nas učili u školi, on jeste i biće uvek deo naše istorije. Koliko god se gradski oci valjda svih gradova u Srbiji trudili da izbrišu njegovo ime sa imena ulica, škola i ko zna već čega, koliko se naši političari nadali da će moći da ga dostignu, bez obzira na sve ono loše što je sigurno uradio (jer svi rade i dobre i loše stvari) TITO je bio značajan deo, ako ničega drugog, onda školskog gradiva u mome detinjstvu i svakako ga treba pomenuti, bar danas.

Ako ništa drugo, umeo je da uživa u životu. Ili je bar umeo da nas ubedi da uživa.

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo