Nekada davno u davna, pradavna vremena … nisu živeli Štrumpfovi, bar ne u ovoj priči, već sam, čini mi se pre sto godina počela da čitam ovu knjigu. Tačnije, prošle godine u martu. Pročitala sam je negde u avgustu ove godine ali nikako da o tome i napišem neku reč.

Knjiga je obimna, skoro 600 strana, ali to nije razlog  zbog čega sam je čitala jako, jako dugo. Efektivno, to moje čitanje tačno i odgovara broju strana ali su bile velike pauze između dva čitanja. I ne, knjiga nije dosadna, bar meni nije bila. Ali da krenem polako:

“Muzej nevinosti” je roman o Kemalu i Fusun, njihovoj nesrećnoj i na trenutke nemogućoj ljubavi, o Istanbulu kao pozornici na kojoj se igra ova neobična predstava. Kemal, stegnut društvenim i porodičnim vezama ne želi da raskine veridbu sa devojkom iz odgovarajućeg staleža iako se zaljubljuje u Fusun, siromašnu daleku rođaku. Nemogućnost da bude sa Fusun preživljava tako što počinje opsesivno da skuplja sve sitnice koje ga, na bilo koji način, podsećaju na nju. I tako godinama.

Roman je pomalo putopisan, pokušavala sam da se prisetim delova Istanbula koje Pamuk opisuje, tužan, poučan, ali na neki način daje nadu da može da se preživi i jako velika tuga. Pre ili kasnije.

Kako se pokazalo, nedelja, dan koji smo proveli na krstarenju, bio je najhladniji i najtmurniji od svih 5 dana provedenih u Istanbulu, ali šta je tu je.

Krstarenje smo uplatili u agenciji Plan Tours, za koju smo mogli čuti (a sada i proslediti) samo reči hvale. Izlet je obuhvatao krstarenje Bosforom, obilazak Dolmabahče palate, ručak, prelazak na azijski deo Istanbula i obilazak pijace začina. Međutim, pošto nedeljom ne radi Spice Bazaar taj obilazak je zamenjen vožnjom oko ostataka zida koji je hiljadu godina štitio Carigrad od najezda osvajača koji smo bolje videli prethodnog dana, ali nema veze. Bar nismo sedeli i čekali vreme polaska.

Pošto je na palubi bilo hladno, nismo na njoj dugo ostali ali dovoljno da vidimo struje u Bosforu koje su rezultat “sudara” Mramornog i Crnog mora koji nemaju ni isti nivo ni salinitet, tako da izgleda kao da more vri. Pogled sa mora na Dolmabahče palatu je odličan i tako se najbolje vidi njena veličina i raskoš.

Centralni deo toga dana je bio obilazak Dolmabahçe sarayi, palate koju je 1842. godine počeo da gradi sultan Abdülmecid i čija je jedanaestogodišnja gradnja koštala koliko 35 tona zlata. Svaki detalj palate pokazuje kolika je bila moć sultana u vreme kad se Otomanska imperija već polako raspadala. Kristal, zlato na tavanicama i ramovima slika, tepisi, garniture… Sve je prelepo i jako upečatljivo. Najveća slika u palati ima 24 kv. m. i slikana je na svili. Tepih u sultanovoj sobi je među najvećim na svetu (ako nije i najveći). Pogled na kristalno stepenište i mermerne stubove okovane zlatom će svakoga ostaviti bez daha. Ili kristalni luster u kombinaciji sa crvenim staklom u sultanovoj sobi u haremu.

Dolmabahče palata je ogromna. U njoj smo proveli oko 1h i 15min i za to vreme smo obišli 7% palate. Mesečno je obiđe oko 6000 turista a individualne posete nisu dozvoljene. Vodič koji je bio sa nama je napisao nekoliko knjiga o ovoj palati, pa smo imali pravi izvor podataka o njoj. Fotografisanje u palati je dozvoljeno ako kupite kartu za aparat (6 TYL) ali blic nije dozvoljen. Negde pred kraj obilaska nestala je jedan faza struje, tako da su fotografije prilično mračne, na žalost. Ali vidi se sasvim dovoljno da se nasluti kako to uživo izgleda.

Još uvek sam pod uticajem tog obilaska. Dolmabahče je najlepša građevina koju sam do sada videla. Kažu da je možda Ermitaž lepši.

U ponedeljak smo se već pripremali za put i polako se opraštali od Istanbula, grada istorije, dva kontinenta, starih građevina, mostova, hrane i još mnogo toga lepog.

U petak ujutru smo sa trga Taksim otišli metroom koji je iznenađujuće čist i jedan od najstarijih u Evropi, jednu stanicu, do stanice tramvaja (koji su čisti koliko i metro) kojim smo otišli do trga Sultanahmet gde se nalaze Konstantinov stub (32m visok), Egipatski obelisk (19m) i Zmijski stub (5.5m), koji sam jedva primetila pored ova dva prva.

Zatim smo otišli u Plavu džamiju. Na ulazu u džamiju stoji nekoliko stalaka sa plastičnim kesama u koje možete staviti cipele, jer ne možete u njima u džamiju. Prvo što smo videli po ulasku je veliki crveni tepih koga je Kirbijem usisavao jedan od radnika Plava džamija je dobila ime po neobičnoj plavoj boji pločica kojima je obložena, velika je i lepa.

Iz Plave džamije smo prošetali do najpoznatijeg mesta za kupovinu zlata, kože i suvenira, do Kapali čaršije (Kapali çarsi ili Grand Bazaar). Kako joj i samo ime kaže to je pokriveni gradić sastavljen od prodavnica podeljenih po onome šta prodaju. Prodavci su ljubazni i obavezno vam robu nude po najvećim mogućim cenama tako da je cenkanje poželjno. Tamo ima svega i svačega i lepo se čovek umori od sveg tog šarenila.

Subotu ujutru smo proveli u delu grada koji se zove Zeytinburnu, vođeni nekim porodičnim obavezama. U povratku na Taksim, prošli smo pored zidina koje su negde renovirane a negde skoro sasvim unuštene. Kasnije smo otišli u najveći tržni centar u Evropi i drugi najveći tržni centar na svetu, Cevahir mol, i tamo proveli par sati.
Posle toga smo otišli do hotela, odmorili se i otišli u već standardnu večernju šetnju Ištiklalom.

Aja Sofija (Ayasofya) je najpoznatija građevina u Istanbulu. Izgrađena u 6. veku n.e. po naredbi vizantijskog cara Justinijana, skoro hiljadu godina bila je najveća pravoslavna građevina na svetu i patrijaršijska crkva konstantinopoljske patrijaršije. Pošto su Turci osvojili Konstantinopolj Aja Sofija je pretvorena u džamiju.

Moj osnovni utisak bio je da je ogromna. Mogu samo misliti koliko je velika delovala kada je napravljena kada je sada, u doba nebodera i ogromnih zgrada, impozantna. Unutra je polumrak tako da freske nisam mogla lepo da vidim jer su visoko. Srećom, na drugom nivou bila je izložba fotografija ikona pa sam ih tako lepo videla i fotografisala. Na vidnim mestima okačene su ogromne table sa citatima iz K’orana, ispisanih arapskim pismom, tako da nemam ni najblažu predstavu šta tamo piše a nešto me nije vuklo toliko da negde saznam. Na drugi nivo otišli smo katakombičnim tunelom koji je strm i klizav, ali smo uspeli. Odatle se tek vidi veličina građevine. U obilasku smo proveli nekih sat vremena, jer smo detalje o istoriji i značaju Aja Sofije ranije već pročitali na internetu i utvrdili čitanjem vodiča, pa se nismo zbog toga zadržavali duže unutra.

Sledeća destinacija bila je Topkapi palata (Topkapi Sarayi) napravljena po narađenju Mehmeda II Osvajača, u blizini mesta gde je otomanska vojska ogromnim topom probila odbrambene zidove Carigrada. Otuda i ime “Top-kapi”, kapija nazvana po topu. Topkapi palata je bila dom turskih sultana četiri veka i tokom tog vremena su dograđivani određeni delovi. To je pravi mali grad sa nekoliko odvojenih delova, deo za stanovanje, riznica, harem, većnica… Naravno, u riznici je zabranjeno fotografisanje a posmatranjem svog tog blaga dobija se tek blagi uvid u to koliko je bogata i moćna bila Otomanska imperija.

Toga dana hteli smo da obiđemo i Plavu džamiju, ali smo tamo stigli u vreme molitve, pa smo se ipak opredelili za pauzu i ručak. Ionako smo videli dovoljno za jedan dan i utiscima je trebalo vremena da se slegnu.

Vidim ja da je vrag odneo šalu i da ne stižem ni da sredim i spremim fotografije ni da napišem postove, pa reko’ da ja napišem koju reč a fotosi naknadno. Inače, ništa od svega toga.

U Istanbul smo stigli u sredu, 15.10. 2008., uveče gde nas je sačekalo tmurno nebo i nekih 17°C. Po dogovoru, na aerodromu nas je čekao vozač koga su poslali iz hotela Vardar palace koji smo odabrali. Osim velike gužve na kolovozima vlažnim od kiše koja je prestajala videla sam veliki broj žutih automobila na kojima je pisalo taksi . Smestili smo se u prilično prostrane i jako lepo uređene sobe i avantura je mogla da počne.

Hotel se nalazi u centralnom delu (novijeg) evropskog dela Istanbula koji se zove Taksim, pa smo laganom šetnjom otišli do glavne ulice Ištiklal džadesi U restoranu Saraj smo večerali i sve je bilo jako ukusno i sočno. Jela sam “tavuk šiš” tj. pileće ražnjiće, i čežnjivo gledala uredno izložene slatkiše koje nisam smela da jedem jer sam imala problema sa stomakom prethodnog vikenda. Posle večere smo u jednom sasvim običnom kafiću probali njihovo nacionalno piće raki koje izgeda kao da je neko alkoholno piće, sa ukusom kapi eteričnih ulja razblaženo vodom. Uglavnom, bljak. Noć smo proveli uz mnogobrojna kočenja i sirene automobila, jer se izgleda samo to i koristi u vožnji a pored hotela prolazi vrlo prometna ulica.

Sledećeg dana imali smo vrlo gust raspored, pa smo oko 10h krenuli lagano pešaka niz Ištiklal, pa simpatičnim uličicama koje podsećaju na Kameničku u Beogradu, sa velikim brojem radnji koje se smenjuju po oblastima: muzički instrumenti, piljarnice, oprema za motore i motorne čamce… Prva građevina koju smo obišli bio je Galata toranj, visok 35m, izgrađen 1384. godine sa prelepim panoramskim pogledom na Zlatni rog sa jedne i Bosfor sa druge strane. Od Galata tornja, preko Galata mosta na kome u svako doba dana stoji veliki broj ribolovaca i peca, prešli smo preko Zlatnog roga i uputili se ka Aja Sofiji.

Evo i fotografija