Pre nekog vremena sam bila u prilici da odgledam film “Čitač” i nešto mi se nije mnogo dopao trailer i odustanem. U međuvremenu sam  počela da čitam zbirku pripovedaka Bernharda Šlinka, autora romana “Čitač” po kojem je i snimljen film. Pošto mi se pripovetke sviđaju,  pomislim da ipak treba da odgledam film. I jesam.

Prvo da kažem da sam izgleda nepažljivo pročitala sadržaj filma, pa pomešala vreme u koje je smeštan najbitniji deo radnje i uloge koje su glavni likovi imali u tom trenutku. Drugo, očekivala sam mnogo veći akcenat na glavnu dilemu filma “sačuvati tajnu ili ne?” Treće … ‘Aj’ da ne nabrajam, sve u svemu film nije ispunio moja očekivanja.

I kao i uvek do sada, u sličnim situacijama, ljuta sam na samu sebe jer nisam prvo pročitala knjigu.

Sinoć, malo pre nego što je počeo “Sat za planetu” pripemila sam film i lap-top i u pola 9 ugasila sva svetla i sve ostale uređaje (lap-top radio na bateriju ) i počela da gledam film Kventina Tarantina “Death Proof” (prevod bi bio “Otporan na smrt”, ja gledala bez našeg prevoda …).

Film nije loš. Ima u njemu neke kosmičke pravde, zli budu kažnjeni, dobri pobeđuju kad-tad i sve tako. Ali, definitivno sam potvrdila sama sebi, ne volim filmove Kventina Tarantina. Odgledam ja, tek da ne bude kao što klinci kad vide nepoznato jelo odmah kažu: “Ne volim!” iako nisu probali, ali nisam njegov fan. Još ni jedan njegov film nije na mene ostavio nekakav snažan utisak, da posle neko izvesno vreme razmišljam o njemu ili čak da poželim da ga odgledam ponovo.

Sve u svemu, film je “onako”. Meni bar.

Pre nekoliko dana sam gledala film “Deja Vu” ali nisam videla sam početak filma kao što se to meni redovno dešava. Nije da mi je bio problem da pratim film zbog toga, nego tek da pomenem kao detalj, da se zna da nisam videla zaplet.

Elem, verujem u celu onu priču da je sve ono što nam se dešava budućnost i prošlost u isto vreme, u zavisnosti od vremenske distance sa koje se posmatra. I dešava mi se da sam ubeđena da su mi se već dogodile neke stvari koje nisu svakodnevni događaji ili radna rutina već samo ubeđena da mi je svaka sekunda poznata (čuveni “deja vu” osećaj). Ali da se živ čovek vrati u prošlost i da to dovede do nestanka struje u čitavoj okolini (veliki grad a svetla jaka … ) i da sve spase a da ne dovede do vremenskog paradoksa (ili kako god beše da je ta teorija, sećate se iz “Povratka u budućnost”? ) pa u to ne verujem.

E,sad, glumci su standardno dobri tako da nije loš film za prekraćivanje vremena uz peglanje

Nagovore me ćerke da gledamo  film “Marli i ja”. Nisam baš bila oduševljena jer znam da moja koleginica obožava istoimenu knjigu što mi je dovoljan znak da mi se neće uopšte dopasti, ali šta da se radi.

Moram da priznam da nisam odgledala do kraja jer sam bila blago smorena, da iskoristim tako popularan izraz iz žargona. Film je, meni bar, od onih koji idu nekim sporim, gnjaveškim ritmom što me uspori i uspava. Ne znam kolika ljubav prema kućnom ljubimcu može da bude, ali kada bih ja imala onakvog ljubimca ili bi on otišao iz kuće ili ja. Mislim, ipak on. U stvari, ne bi bio takav.

Film o kome sam čula da je drama a po meni više psiho-triler, Siroče (Orphan) je priča o porodici sa dvoje dece koja usvaja devetogodišnju devojčicu, za koju samo zna da je iz Rusije i da je bila u još nekim sirotištima pre toga.  Dan za danom, umesto da se sve bolje uklapa, Ester pokazuje koliko je inteligentna i manipulativna.

Nije loš film. Nije dosadan, tokom filma se naslućuju problemi koje je porodica (odnosno supružnici) imala tokom vremena i koje je, kako je do dolaska novog člana izgledalo, uspešno prebrodila. Bolest, poremećena psiha, nedovoljno poznata prošlost devojčice pokazuju da nisu svi onakvi kakvim se prikazuju.

Bila sam ubeđena da sam još davnih dana pisala na blogu o knjizi “Tajni život pčela”, međutim nisam, tako da je moj strah da ću se, ovako ili onako, ponavljati, bio potupno neopravdan.

Film koji se u originalu zove “The Secret Life of Bees” je fin. Ne bih upotrebila jaču reč jer na mene nije ostavio ni blizu tako primetan utisak kao knjiga. Iako je prošlo više od 3, možda i 4 godine od kada sam pročitala knjigu, još uvek se sećam opisa i detalja koji knjigu čine iznad svega nežnom, mada u nekim momentima i realno surovom. U filmu toga nema, ili ja kao neko ko je znao celu priču unapred nisam to videla (šta ću kad mi dobro pamćenje).

U svakom slučaju, ko voli priče o tome kako ljubav uvek pobeđuje, bez obzira gde i kada se radnja filma odvija i o kakvoj se ljubavi radi, treba da ga odgleda.

Pre više od 5 godina uspeli smo da dođemo do karata za predstavu Ateljea 212 “Sveti Georgije ubiva aždahu”. Sećam se da mi se predstava dopala, da su glumci bili odlični, u koje vreme se sve događalo, koji je bio osnovni zaplet u priči i … ničega više. Shodno tome, jako me je zanimalo kakav je istoimeni film, u režiji Srđana Dragojevića, naravno po scenariju Dušana Kovačevića.

Čekajući Godoa (iliti jaču i težu mi polovinu) nisam odgledala film koji je četiri večeri prikazivan u aranđelovačkom bioskopu nedugo posle beogradske premijere. A onda juče, u bioskopu Balkan, ukupno nas petoro gledalaca (skoro privatna projekcija) odgledasmo film.

Film je dobar. Realan (mada sam čula komentare da je surov, krvav i sl. a kakav bi bio film o ratu nego krvav?). Sasvim dobro odslikava glavnu crtu nas Srba “Nek’ komšiji crkne krava”. Džabe ljubav, dobrota, posvećenost, realnost, džabe sva plemenita osećanja kada se sve radi “u zinat” (ili kako se to već piše, nikad nisam savladala tehniku pisanja tog vrlo korišćenog izraza i načina ponašanja).

Ko nije gledao, neka odgleda i sam donese sud o tome. Ja bih mogla da ga gledam opet. I da se nadam (kao Mujo ili ko već u nekom vicu) da će Gavrilo da nauči da ne sažaljeva sebe i svi da žive srećno i zadovoljno od početka pa da film govori o nekim sasvim drugačijim životima.

\”Sveti Georgije ubiva aždahu\”

Moj brat i njegova supruga imaju mnogo dobar televizor. Pošto sam prošle nedelje bila kod njih u gostima, imala sam priliku da uživam u filmovima. Najteže mi je bilo da se odlučim koji će to filmovi biti ali evo.

Duh vremena – Zeitgeist je dokumentarni film koji svako od nas treba da pogleda. Objašnjava mnogo toga onima koji veruju da se iza svega na ovome svetu krije čovek a ne neka božanska sila. Onima drugim takav jedan film (a valjda niti bilo šta drugo ) ne može da poljulja veru pa mogu da ga odgledaju tek da budu u duhu vremena. Obzirom da je Dejan o tome već pisao, da se ne ponavljam, sve možete pročitati ovde. Ja nisam stigla da odgledam drugi deo ali uskoro ću pogledati i to.

Vojvotkinja (The Duchess) je film rađen po istinitom događaju. Džordžijana, devojka iz krugova dovoljno visokog roda da može da se uda za vojvodu od Devonšira postaje vojvotkinja. Njen život nije ni malo nalik onakvome kakvim ga je zamišljala. Sebe pronalazi u ekstravagantnim odevnim kombinacijama i bavljenjem politikom. I ..

Pogledajte sami.

Kad odeš na letovanje, umoran(na) od svega, naročito od pakovanja i putovanja, pa te tamo sačeka kiša, to nije definitivno loša sreća, već mogućnost da se stvarno odmoriš. Tako sam i ja, posle dan-dva, koje sam iskoristila za spavanje, gledanje u more uz kaficu i po neku pročitanu stranu, počela da gledam filmove

Film “Milioner iz blata” (Slumdog Millionaire) nikako nisam mogla da počnem da gledam. Uvek mi je falilo malo slobodnog vremena i malo dobrog raspoloženja jer sam znala temu i celu priču pa mi se nije počinjalo. Ipak, na odmoru su se stekli svi uslovi i film je zaista dobar. Malo mučan za gledanje ali dobar.

Priča počinje od kraja, kada momka koji je odrastao na smetlištima a ipak uspeo da zdrav i prav doživi nekih 19-20 godina i da se prijavi za indijsku verziju kviza “Želite li da postanete milioner?” pravo iz “vruće stolice” odvodi policija. Onda ga muče cele noći da bi otkrili kako je varao, obzirom da je znao odgovore na svih 14 pitanja postavljenih tokom jedne emisije a neko ko je rođen i odrastao u najsiromašnijem delu grada ne može da zna sve to. Tada im on prepričava svoj život i objašnjava kada i kako je saznao odgovore na pitanja.Vrlo realno je prikazano siromaštvo u Indiji, sukobi različitih verskih grupacija, kriminal, klasna raslojenost.

Eto, ako ovako nastavim, iako je odmor završen još prošlog vikenda, probudiću davno uspavanog filmofila u sebi

Ovo je okasneli post od 29. juna. U Crnu goru odneli smo dobro raspoloženje, loše vreme i loše internet veze pa sada objavljujem već napisane postove a pisaću još

To što sam na odmoru uspela da odgledam (za sada) dva filma i pročitam knjigu (i po…)  samo govori o tome kakvo je bilo vreme u proteklih 8 dana. Danas je vreme super ali Jani nije baš dobro i sada spava, pa eto mene malo sa filmovima, malo sa računarom, još da imam internet konekciju i u apartmanu a ne samo na terasi (Jana ne voli da se probudi i da me ne vidi pa moram da sedim pored nje) postovi bi lako bili napisani

Ne sećam se kada sam poslednji put sela i na miru odgledala film. Ovoga puta u pitanju je “Changeling” (iliti “prevrtljivac”, ne znam kakav je prevod kod nas ja sam gledala verziju sa engleskim titlom i prevela sama). Iako sam od poznanice bila upozorena da ne ga ne gledam jer je jeziv, grozan i iznad svega rađen po istinitom događaju, ipak sam ga odgledala. I, uzgred budi rečeno, ta poznanica je sasvim omašila glavnu poentu priče

Događaj po kojem je snimljen film odigrao se 1928. godine u Americi. Dečak od nekih 9 godina je nestao i majka pokušava da ga nađe. Posle nekoliko meseci policija pranalazi dečaka koji tvrdi da je on Walter i iako majka tvrdi da to nije njen sin, policija je nagovara da da sebi vremena da se oporavi od šoka i da “prepozna” sina. Kako se to ne dešava, umesto da priznaju grešku, policajci počinju da maltretiraju majku.

Film nije loš. Najgore je to što je sve to stvarno tako bilo a verovatno i još malo gore i što zbog nadmoći i oholosti službenika (na bilo kojoj poziciji da su) stradaju nevini ljudi.

RTS ne gledam iz protesta zbog pretplate sa kojom se uopšte ne slažem. Međutim, sinoć, tražeći šta ću da gledam dok sušim kosu, naletim na dokumentarni film pod imenom “Dok cveta limun žut” (osim na IMDB-u nigde ne nađoh nešto detaljnije na netu o ovome…) i tako ostadoh budna do ko zna koliko sati.

Svima nama koji živimo u nesrećnoj zemlji Srbiji, po naslovu bude jasno da je tema filma Prvi svetski rat i povlačenje srpske vojske preko Albanije po nezapamćenoj zimi.

Film je režirao Zdravko Šotra po tekstu koji je napisao zajedno sa Milovanom Vitezovićem. Snimljen je još 2006. god. ali je meni do sada nekako izmicao. Narator je Dragan Nikolić, koji je sjajno vodio ceo film, ne čineći ga dosadnim ni u jednom trenutku.

Pored podsećanja na detalje ovih stravičnih dana za našu vojsku, nije mi uopšte bilo svejedno da se setim koliko je naših ljudi umrlo tokom ovog pohoda, što od bolesti i gladi, što od negostoljubivih Italijana, kada su već bili nadomak cilja. Saznala sam nešto što ranije nisam znala (ili sam zaboravila) kako su naši ljudi, posle oporavka, imali celu državu u izbeglištvu i opet se pokazalo koliko smo snalažljivi, kad treba.

Kao što se kaže na kraju filma, koji svima preporučujem (ako ništa drugo onda zbog nekoliko rečenica o disciplini srpske vojske, koja tokom izbeglištva nije učinila nikakvu štetu ili krađu) Srbi su dva puta u prošlom veku pokazali da znaju da umiru, jer su u oba svetska rata bili u vrhu zemalja učesnica po broju žrtava, te se svi nadamo da će u ovom veku (a i kasnije) pokazati da umeju i da žive.