Sinoć u 20.30h u Dvorani “Park” je bila premijera predstave “Ko će koga” Miroljuba Nedovića Rikija a u režiji Dragana Petrovića Surepa u izvođenju Gradskog teatra Aranđelovca. U predstavi igraju Zdravko Maletić (Manojlo – Mane), Mikica Petronijević Šicko (Sotir- Sota), Marina Popović (sestra Ana) i Dragan Petrović Surep (maser).

Mane i Sota su kumovi, koji su u istoj sobi u bolnici pošto su pokušali da ubiju jedan drugog u direktom sudaru. Sestra Ana vodi brigu o svojim pacijentima a u tome joj pomaže i maser.  Kako stoji na pamfletu za predstavu, to “je priča o jednom, veoma neobičnom narodu, koji je na planetu Zemlju stigao odnekud iz mračnog kosmičkog prostranstva. Često, za sebe same, kažu da su nebeski narod… Ovo je priča kumovima, to jest o nama, a i o vama“.

Kažu da je najteže nasmejati publiku. Glumci sinoć nisu imali taj problem. Publika se smejala, najviše onim situacijama koje su uobičajene za nas, “nebeski narod” Naravno, iz svake takve situacije može se izvući pouka.

Obzirom da je ovo prva predstava ovog teatra, želim im još mnogo dobrih predstava i mnogo, mnogo više publike. Ili, kako se kaže u pozorišnom svetu : “break a leg” (valjda).

Igrom slučaja i društvenih obaveza, odem sinoć u Dvoranu “Park” na pozorišnu predstavu “Žikina dinastija” (čudno, ali nisam uspela ništa da nađem na internetu o ovoj predstavi …).

Ne znam šta da kažem, osim da nije to pozorište kakvo ja volim. Nisam ni sve te filmove o Žiki nešto volela, osim nekih rečenica, naravno (“Ja ti lepo kažem Daro ne pentraj se po prozoru a ti ‘oćeš da se sve cakli. Pa još pritisla kasetofon do daske na prozoru: op, žica, žica, žica,…” )

Svakako je teško igrati u predstavi čiji su likovi trajali već ko zna koliko godina ranije i o kojima publika već ima uvrežene predstave ali sam uglavnom čekala kraj, što i nije neka preporuka za predstavu. Eto, takav mi bio dan.

U nekoj gužvi (priprema jednog drugog koncerta ali o tome drugi put, kad se sve bude definitivno znalo i bude vreme za reklamu ) nikako da sednem i napišem utiske sa koncerta Kemala Montena održanog prošle subote u Dvorani “Park”.

Kemal je bio standardno dobar, opušten, sa gitarom, sa svojim prepoznatljivim glasom i načinom pevanja. Pratila ga je Ceca (vokal) i valjda Aleksandar (klavijature) – sad sam već i zaboravila kako se zove i izvinjavam se ako sam pogrešila. Njih troje, nas oko trista … užas blagi. Još jednom sam se iznervirala jer je publika bila na nekom drugom mestu to veče. Utisak je bio još gori jer je donji deo sale (nekih 13 redova) bio krcat, da mislim da nije bilo ni jednog slobodnog sedišta dok je gornji deo (12 redova) bio skoro prazan. Naravno, ni na balkonu nije bilo nikoga, verovatno nije bio ni otvoren. Ne mogu da razumem da neko ko prodaje karte, ne može samo malo da razmisli i da prilikom prodaje, jednostavno počne da preskače neka mesta, tako da čitava sala bude poluprazna, bar na početku. A posle neka se ljudi premeštaju ako im je bitno da sede bliže bini. Čini mi se da je tada utisak sasvim drugačiji nego ovako. No, dobro.

Elem, utisci: muzika i pesma dobri, baš dobri. Publika je pevala zajedno sa Kemalom, koji je pevao kao da nas je bilo deset puta više.  Njegove pesme, što bi on rekao “nisu tužne, nego su ljubavne” mogu i volim da slušam, naročito uživo, ipak je koncert drugačiji nego cd, mp3 ili nešto slično.

Sve u svemu, lepo provedeno veče.

Sad više i ne znam koga dana je u dvorani Park gostovala predstava Beogradskog dramskog pozorišta “Ne igraj na Engleze”. (ovo je drugi od zakasnelih postova)

Uglavnom, dvoumila sam se da li da idem na predstavu jer uopšte ne volim glumu Marka Živića, koji je pored Daniela Siča i Ivana Tomića  jedan od trojice aktera priče. Pogrešila bih da nisam otišla. A i moje mišljenje o glumi Marka Živića se malo popravilo.

Priča je sledeća: tri prijatelja iz detinjstva (dvojica među njima i kumovi) svaki sa svojim problemima igraju na kladionici sve moguće i nemoguće kombinacije. I kao i svi koji kockaju, uzdaju se u još jednu utakmicu. Ovoga puta, svi su igrali na različit rezultat i kako utakmica odmiče, tako se menjaju raspoloženja i priče po kojima se vidi kakav je u stvari njihov odnos, ko ima kakve prioritete i da li su, u stvari, toliko dobri prijatelji.

Realna, na momente potresna priča, naravno prožeta humorom da bi se lakše “svarila”.

Sinoć je u prepunoj dvorani “Park” (naravno u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje) gostovala predstava Zvezdara Teatra “Anđela”. U predstavi Stevana Koprivice, režisera Milana Karadžića, igraju: Branimir Brstina (Lazar), Isidora Minić (Anđela) i Mima Karadžić (Borisav).

Čitava priča je smeštena u bolničku sobu u kojoj su Lazar, profesor sa Filološkog fakulteta, i Borisav, vlasnik kafane negde na Ibarskoj magistrali, koje obilazi medicinska sestra Anđela. Komedija koja vas lako nasmeje ali i pokaže razlike između ljudi koji, koliko god da ne uživaju u međusobnom društvu, mogu da dođu u situaciju da budu upućeni jedan na drugoga. Taman za jedno fino veče…

Zvezda večeri bio je lokalni fotograf, koga je izgleda pozvala novinarka TV Šumadije, koji je u sred predstave počeo da doziva Mimu Karadžića da se okrene da bi ga bolje snimio!!! Mima Karadžić nije znao šta da uradi. Verujem da je bio zatečen a celu scenu je propratio grohotan smeh publike. Šlag na torti bila je jedna gospođa koja je sedela jako blizu nas i koja se toliko napadno smejala (i kad treba i kad ne treba) da je bilo naporno slušati je. Ali, dobro, ako se to zanemari, lepo veče

U subotu 31.01.2009. u prepunoj Dvorani “Park” (sve karte rasprodate još pre koncerta, naravno nisam ponela aparat da ovekovečim taj natpis na biletarnici), u organizaciji  Centra za kulturu i obrazovanje održan je koncert Akija Rahimovskog (za one koji ne znaju, on je pevač grupe Parni valjak), koga su pratili vokali Gordana Vidaković, Nevena Reljin i  klavijaturista Emil Saks.

Pošto sam danima zaboravljala da kupim karte koje su se prodavale prilično brzo, u subotu i uz intervenciju sa najvišeg nivoa sam došla do karata za galeriju (ili i balkon) Ne sećam se kada sam sedela gore ali je bilo odlično. Sve se lepo videlo i čulo.

Elem, koncert je trajao nešto malo manje od tri sata. Aki je započeo nastup sa dve pesme sa svog solo albuma “U vremenu izgubljenih” koje su jako lepe balade ali pravi provod je počeo posle njih. Bilo je to tri sata pevanja, igranja i uživanja u sjajnim pesmama uz koje smo odrastali. Veliko, prijatno iznenađenje je bila publika, koja je bila uzrasta od deset pa do preko 50 godina. I svi su pevali, znali reči svih pesama i uživali u okruženju. Odavno nisam bila na boljem koncertu u Aranđelovcu.

Aki odlično peva, vidi se da ima hiljade koncertnih sati u glasu i nastupu i izgledalo je kako stvarno uživa u svemu što radi. Odlično je sarađivao sa publikom, dirigovao kad koji deo sale peva, kako ko da tapše i sve tako u krug… Stvarno je to bio sjajan provod, čak i uz pacova koji je pretrčao preko bine, valjda uzdrman svom onom muzikom i pesmom

Ja sam, kao što rekoh, zaboravila foto aparat ali sam uspela da snimim telefonom (vodafone 527, odličan za izbegavanje ali o tome neki drugi put) nekoliko puta po pola minuta tona, tek da se čuje kako je to bilo.

Aki i publika – Neda

Aki i publika – Ivana

Aki i svi mi – Jesen u meni

Da rezimiram, nije do publike ima je kad su tu izvođači koji zavređuju pažnju

Ne znam gde mi prolete ovih pet dana od koncerta a ja ni da ga pomenem. Tako svake godine, što smo bliži kraju, sve brže idu dani.

Prošlog petka, 12.12.2008. god u Dvorani Park a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje, koncert je održala Ivana Jordan.

Ivana peva sjajno, zvuči uživo isto kao i kada se sluša snimak i vrlo je prijatna, nasmejana i vedra. Njene pesme nisu od onih koje vas dignu na noge ali je baš lepo slušati ih. Šteta samo što je nije videlo i čulo više od 150 ljudi koliko je možda bilo u sali. Ivana je, ipak, pravi profesionalac jer je pevala kao da je prati hiljadu ljudi.

Ponovo me je razočarala aranđelovačka publika, koja se nije pojavila. Ne može niko da me ubedi da je razlog za nedolazak bilo koji drugi od nezainteresovanosti za takvu vrstu muzike (uhu prijatne i lepe, za razliku od onih koji pune bioskopsku salu…)

Ovo je već ko zna koji put da mi uživanje u koncertu pokvari praznjikava sala (ne mogu čak ni da kažem poluprazna jer je, na žalost, bilo daleko manje gledalaca od tih “pola”)

U petak uveče u dvorani “Park” predstavom Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Hadersfild” završena je Revija pozorišnih predstava.

Dvorana “Park” bila je puna, kakvom je nisam videla od prikazivanja filma “Zona Zamfirova” u jesen 2002. Zvučno ime ove predstave po kojoj je 2007. godine snimljen i film privuklo je publiku koja je, verujem, otišla zadovoljna sa ove predstave.

Hadersfild je ime grada u Engleskoj u kome živi Igor (Damjan Kecojević), momak koji je devedesetih otišao iz malog mesta u Srbiji i koji posle 11 godina dolazi u kratku posetu. Raša (Goran Šušljik), dečko koji je obećavao i ostao na tome sa svim svojim velikim potencijalima i Dule (Vojin Ćetković), momak prosečnih mogućnosti koji je našao smisao u poslu koliko god da je njegov posao Raši izvor podsmeha, su njegovi drugovi iz škole. Susret u Rašinoj kući, uz posetu Ivana (Nebojša Glogovac), Rašinog komšije, emotivca koji je tokom kriznih godina u zemlji sasvim uništen fobijama i lečenjem, prerasta iz zabavnih priča iz školskih dana u stravičnu istinu o našim životima u tom periodu i čitavoj generaciji koja je tada odrastala.

Glumačka ekipa je dobro uigrana, čak ima i malih, komičnih, improvizacija kojima se inače teška predstava lakše “proguta”. Vojin Ćetković je sjajan, vrlo ubedljiv. Nebojša Glogovac fenomenalan, toliko dobar da je u pojedinim momentima izgledalo kao da je stvarno on taj Ivan. Najbolja njegova uloga koju sam do sada gledala u pozorištu. Stvarno odlična predstava. Možda čak pogledam i film.

U okviru pozorišne revije koju je organizovao Centar za kulturu i obrazovanje sinoć je u dvorani park bila predstava Slavija teatra Vlast, po tekstu Branislava Nušića a u režiji Radoslava Zlatana Dorića.

Čitava glumačka ekipa je bila dobra. Izdvojila bih Ivana Bekjareva koji me je prijatno iznenadio jer inače ne volim da ga gledam na TV-u ili u filmovima i Jelicu Sretenović koja je bila odlična. Svevremenski tekst Branislava Nušića malo adaptiran za sadašnje prilike je, kao i svi njegovi tekstovi, višeznačan i meni poznat. Malo mi je bilo neobično da gledam predstavu čiji kraj znam ali bilo je dobro.

Utisak o predstavi bio bi odličan da neki gledaoci par redova ispod našeg nisu jeli kokice. I taman kada su pojeli svoju dozu, dvoje mladih ljudi, tik ispred nas počeli su da grickaju semenke. Ja sam bila zgrožena. I prilično iznervirana. Nisam želela da ulazim u diskusiju sa njima a nisam videla nekoga od redara (kakvih je svojevremeno bilo u bioskopu, kad smo mi bili klinci i kojih ima u beogradskim pozorištima) kojem bih mogla da se požalim. Promenili smo i mesto, ali kada jednom čujete taj zvuk, on vas prati gde god da ste.

Čitava situacija me je podsetila na predstavu “Profesionalac” davne 1994/95. čini mi se, kada je opet neki takav “gledalac” jeo semenke i to u prvim redovima, toliko glasno da je Bogdan Diklić morao da reaguje pre nego što se pojavi Bata Stojković jer bi se on, verovatno, okrenuo i otišao da tako nešto čuje. Tada sam, isto, sedela blizu i sve čula a oni koji su sedeli dalje i imali sreće da ne čuju šuškanje i grickanje kasnije su po gradu pričali kako je Diklić: “Uobraženi beogradski glumac koji je samo hteo da nas ponizi…”

Dakle, ko voli pozorište neka dolazi i dalje, lepo je videti dupke punu salu i čuti glasne reakcije publike. Ko ne voli neka sedi kući ili gde god da ne smeta ostalima koji u pozorište idu zbog predstava a ne da ih drugi vide.

Da ne bude da samo grdim, ova revija je pozitivan višednevni događaj koji može samo da popravi kulturnu scenu Aranđelovca.

Petak, 10.10.2008., 20h, Dvorana “Park”, organizacija “Centar za kulturu i obrazovanje”.

Pozorište priviđenja je mesto u kome dvoje glumaca, On (Irfan Mensur) i Ona (Srna Lango) žive da bi sprečli da se pozorište sruši. On je neostvareni “Hamlet” koga Ona izvlači u trenucima kada zaboravlja. Monologe iz “Hamleta” za Irfana Mensura koji nije odigrao tu predstavu još pre dvadeset godina snimili su, tada još: Rade Šerbedžija, Miloš Žutić, Lazar Ristovski i Stevo Žigon . Za dvanaest songova koje izvode tekstove su napisali glumci a muziku Sanja Ilić.

Odavno, još od predstave JDP-a “Plava ptica”, koju na žalost nisam gledala, želela sam da odgledam neku od predstava u kojim igra Irfan Mensur. I mnogo mi se više sviđa nego kao televizijski ili filmski glumac. Srna Lango me je tek prijatno iznenadila jer je mnogo ubedljivija uživo. Čak ni standardno neudobne stolice i hladnoća u sali nisu pokvarile doživljaj. Razočaralo me je što je, izgleda mi, publike manje sa svakom predstavom koju odgledam.

U četvrtak 26. juna u 20h u Dvorani park, u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje, gostovala je predstava Narodnog pozorišta iz Beograda “Zagonetne varijacije“, u režiji Božidara Đurovića a po tekstu savremenog francuskog dramskog pisca i filozofa Erika Emanuela Šmita.

Marko Nikolić koga nešto ne obožavam ali ne mogu da poreknem kvalitet i Boris Pingović bili su sjajni. Sama priča je neobična, prevrtljiva i neizvesna do kraja (doduše, pretpostavila sam dva od tri važna rešenja ali je i to bilo dovoljno da mi priprete da svoje prepostavke zadržim za sebe ). Toplota u sali nije uticala na njihovu izvedbu iako su oni, zbog specifičnosti mesta dešavanja, bili obučeni kao u sred zime. Svaka čast i za izdržljivost.

Znam da je u približno vreme bila polufinalna utakmica Evropskog prvenstva i da je na Gagićevom vencu (Vencu slobode, ali mi to ime nekako neprirodno…) bio svojevrsni performans, ali šteta što je sala bila više nego poluprazna.

Pamtim precizno i dugo. Mnogo toga, neprebrojive važne i nevažne stvari. Zbog ko zna čega, neka je to usud ili igra sudbine, ne sećam se ni jedne knjige pročitane u okviru školske lektire. Većine ostalih, pročitanih iz interesovanja ili zadovoljstva se sećam.

Takvo stanje stvari je dobro kada gledam predstave rađene po romanima. Onda sve posmatram kao prvi put, bez očekivanja i pretpostavki, predrasuda rekao bi neko.

Sinoć je u aranđelovačkoj dvorani Park gostovalo Kruševačko pozorište sa predstavom Tvrđava, u režiji Nebojše Bradića a po tekstu Meše Selimovića. Za razliku od nekih prethodnih predstava, ova nije ispunila salu bioskopa, ne znam da li zbog naslova, teme ili nečega drugog, ali šteta što ovu predstavu nije videlo još ljudi.

Radnja predstave je smeštena u bilo koje vreme negde na našim prostorima. Glavni akteri se dele na one koji imaju moć (stečenu nelegalnim putem, bar u osnovi) i stiču je sve više i one koji tu moć nemaju i sa svakim danom su manji, slabiji i potrošniji materijal za one prve. Uigrane kombinacije moćnih, za koje prepreke nisu ni sredstva ni ljudi, one slabe, neotporne i nesposobne za borbu u takvom svetu gaze bez milosti.

Predstava nije laka, ni relaksirajuća ali vredi je pogledati.

Što ja volim pozorište, pa i u svojoj kući, da se tako izrazim.

Pošto je vikend bio predviđen za pranje, čišćenje, peglanje, kuvanje i slično, nisam ulovila dovoljno vremena da napišem nešto o još jednoj pozorišnoj predstavi pa sada da nadoknadim propušteno.

U petak, 25.01.2008. god u 20 časova u dvorani “Park” u Aranđelovcu održana je predstava “Suze su O.K.” rađene po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović. I nije mi se dopala. Ne znam zašto, iako je sve bilo na svom mestu.

Sala je bila puna, kakvom je nisam videla još od Dana Vrtića, ali je ta priredba van konkurencije po posećenosti. Tanja Bošković je bila odlična, iako ja nju ne volim. Ivan Jevtović standardno dobar, Rade Marjanović i Milan Caci Mihailović taman kako treba, ali mi nešto nije “legla”. A nisam pročitala knjigu pre toga.

Predstava je pobrala aplauze publike i sve to, ali više volim da čitam i zamislim svoju predstavu.

U Aranđelovcu je ponovo bilo jedno baš, baš lepo veče. Ako se ovako nastavi, mogli bi čak i da se naviknemo na lepe stvari u našem malom, tromom, usporenom gradu (da ne koristim teže izraze, još uvek sam lepo raspoložena )

Dvorana „Park“ je i večeras bila puna. U njoj su sedeli svi oni koji su želeli da vide balet „Ko to tamo peva“ Narodnog pozorišta iz Beograda, koji je večeras gostovao u okviru smotre „Mermer i zvuci“ (još jedno BRAVO za Slobodana Nedeljkovića).

Balet „Ko to tamo peva“ je rađen po ideji Ljubivoja Tadića a po svima nama poznatom istoimenom filmu Dušana Kovačevića, reditelja Slobodana Šijana. Koreograf i režija je Staša Zurovac a muziku je napisao Vojislav Voki Kostić.

Kostimograf je Katarina Radošević Galić.

Ostale interesantne detalje možete videti na www.narodnopozoriste.co.yu da ja sad sve to ne prepisujem i nabrajam.

Muzika je fenomenalna a i sve ono što su članovi baletskog ansambla prikazali. Kostimi možda bolje dočaravaju situaciju u osiromašenoj zemlji pred rat a šminka u mnogome pojačava taj utisak (sve naravno, u poređenju sa filmom koje je neizbežno iako je ovo doživljaj sasvim druge vrste)… Vrlo lako se prepoznaju glavni likovi a čak i sporedni imaju jako važnu ulogu, naročito smrt (Anđela Đaković) i anđeo (Nada Stamatović ili Bojana Žegarac, stvarno ne znam koja je od njih večeras bila u ansamblu).

Od dela ansambla koji je igrao deo predstave Autobus (jer je predstava podeljena u nekoliko slika: Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana,..) ne bih izdvojila nikog posebno osim momke koji su igrali Miška i pevača (na žalost, ne znam podelu uloga tačno po imenu, pa se ujedno i izvinjavam na neobaveštenosti) ali su oni bili samo malo važniji pojedinci jako uigranog tima.

Još jednom, moj najjači utisak večeri je muzika u kojoj se prepoznaju karakteristični taktovi iz filma, ali koja je sasvim drugačija, silnija i asocijativnija. U nekim trenucima podseća na muziku koja je bila popularna u Čikagu tridesetih godina, baš kada Evropa postepeno ulazi i Drugi svetski rat, da bi u sledećoj slici bila mnogo sličnija muzici ovih prostora.

Sve u svemu, uživancija. Opet nešto lepo kod nas

U okviru programa 41. smotre jugoslovenske umetnosti (da, da, još uvek se tako zove…) „Mermer i zvuci“, 12. septembra 2006. godine, Narodno pozorište iz Beograda je gostovalo sa predstavom „Laža i paralaža“.

Predstavu je režirao Jug Radivojević a glavne uloge su igrali Milan Gutović i Nataša Ninković.

Na radost poštovalaca pozorišne i umetnosti uopšte, sala dvorane „Park“ bila je ispunjena skoro do poslednjeg mesta. Ruku na srce, sva mesta i nije moguće zauzeti jer je najmanje 10% stolica polomljeno ili uništeno dovoljno da na njih ne može da se sedne, ali je ipak bilo puno.

Glumci su u potpunosti opravdali brojnost i očekivanja publike, pa je to bilo jedno lepo veče uz smeh. Sterija je ukazao na naše mane i različite sposobnosti koje se ne menjaju vremenom.

Prijatno iznenađenje za mene lično je bila Nataša Ninković, koju sam prvi put gledala u pozorišnoj predstavi. Stekla sam utisak da je baš dobra glumica kojoj se na licu vidi svaka promena zahtevana ulogom, za razliku od mnogih TV serija ili filmovima u kojima mi je delovala prilično hladno i odsutno.

Još jednom, bravo. I gostima a i publici.