Jutros pročitam vest i pomislim: “Dobro, bar je počelo”. Videćemo kako će se razvijati priča dalje, ali važno je da je prešla granice grada.

Nadam se da su svi ostali koji su apelovali da se pod hitno nešto uradi, pa i ja, spremni na dalju borbu, na način koji svako smatra odgovarajućim.

Zaštitni znak Aranđelovca, koji je do prošle godine bio i na grbu grada, je Staro zdanje, prvenstveno planirano za letnja zasedanja Narodne skupštine a zatim kao letnjikovac kneza Mihaila, nekada prelepo zdanje i biser parka Bukovičke banje, izgrađen davne 1686 godine.

Staro zdanje propada. Ova velelepna građevina nije vlasništvo grada, ni Ugostiteljstva (to je ono što je ostalo posle raspada Bukovičke Banje a.d.) već Republičke direkcije za imovinu koju Zdanje zanima koliko lanjski sneg. Ili još manje. Da ne bude da pričam napamet pogledajte sami.

Turistička organizacija grada ćuti, Turistička organizacija Srbije isto a gledajući njihove sajtove pomislite da je kod nas sve lepo, lepo, lepo,… A nije.

Znam da je renoviranje i restauracija ovakve zgrade ogroman podvig, što finansijski što organizacioni ali od nekud mora da se počne. Neka ovo bude moj doprinos tom početku.

Da je”Udruženje za zaštitu potrošača Srbije uputilo poziv na bojkot ili bar na “minimalnu kupovinu” u narednih 10 dana” vest je koju sam slučajno zakačila juče na televiziji, ne znam baš kojoj, ali je to najmanje važno.

Mislim da svako treba da doprinese ovoj akciji onoliko koliko može, jer ako se kao potrošači ne pridružimo ovoj akciji niko od monopolista koji haraju našim tržištem neće sam da odluči da smanji cene ili bar da ih ne povećava dalje.

Ja ću da zaboravim na nabavku sredstava za čišćenje kuće i deterdženta za pranje veša koje sam planirala da kupim ovih dana, ono malo zaliha što imam taman će izdržati tih 10 dana. Pored toga, kupovaću samo ono što mi je najpotrebnije za svaki dan, dakle 1 mali jogurt a ne litar, jednu malu supu za ručak a ne tri za sledeća tri dana, neću kupovati razne 2 u 1 kesice kafe, već ću piti klot nes koju već imam a kad nestane nes, tu su čajevi i to razni. Cene su stvarno postale astronomske, pa pored toga što mi se čini da ova akcija neće imati uočljive rezultate biće mi drago da znam da sam u njoj, kako-tako, učestvovala.

Ionako mislim da nema skuplje zemlje od Srbije.

Hiljadu puta smo čuli onu poznatu krilaticu :“Dajte krv, spasite život“, ali verovatno je više niko i ne registruje koliko nam je poznata. Da li zbog drugačijeg tempa života ili zbog sve manje brige za okolinu, sve je manje ljudi koji dobrovoljno daju krv.

Majka moje koleginice sa posla je pala  i pri tome je slomila kuk, što u njenim godinama nije baš svejedno. Pošto se to sve izdešavalo dok sam ja bila u Beogradu tek sam je danas videla i pitala za detalje. Dobro u svemu je da je moguća operacija ali se pojavio problem potrebne krvne grupe. Slučajno pomenuvši taj detalj, ustanovile smo da druga koleginica i ja imamo potrebnu krvnu grupu.

Epilog možete da pretpostavite, otišle smo u Zavod za transfuziju, dale krv i to nekome stvarno mnogo znači.

Poenta ove priče je: čitava procedura, sa probom, pregledom i samim davanjem krvi, ne traje više od desetak minuta, što na svakih 16 nedelja, kada ponovo možete da date krv, nije baš mnogo a nekome stvarno mnogo znači. Prema tome: Dajte krv, spasite život! Ako mnogima oko sebe ne možemo da pomognemo da bolje i kvalitetnije žive, možda nekome možemo dati šansu da se ponovo vrati u normalan život.