Oct 182016
 

Vrapci na granama, a vala i one grozne crne ptičurine koje vijaju po parku dok treniram, odavno znaju da trčim. A da se zna da se ponekad i trkam, evo novih dešavanja.

Prošle godine sam istrčala Ljubljanski polumaraton i bilo je odlično, sjajno. Društvo, čitava prilika, atmosfera, organizacija. Onda smo za ovu godinu dogovorili Solun. I eto mene, lagane pripreme tokom proleća, plan od sto dana započet sredinom jula i sve je teklo kako treba. Male korekcije u ishrani i oktobar je tu. Ja sasvim spremna.

Šetnja pred trku...Solunski polumaraton je noćni, što mi se uopšte ne dopada. Nekako mi je bilo žao da prelep i sunčan dan, kakav je  bila subota 8. oktobar, provedem u sobi i da se odmaram ali nije bilo dobro ni to što smo šetali satima tokom pre podneva i oko podneva. Drugo, posle kasnog doručka (oko 11) uopšte nisam bila gladna pa sam oko pola tri jela malo, tek da jedem do tog nekog doba dovoljno udaljenog od trke. Međutim, kako sam kasnije saznala na teži način, moj stomak očigledno nije stigao da se izbori sa tom hranom.

Još malo pa buumVreme da se krene na trku, sve ok. Društvo se lagano okuplja (nas petoro – suprug i ja, moj brat, njegovi kumovi a naši dragi drugari – Marija hvala za fotku :-*) žurimo da stignemo do 17.45 kada je poslednji čas pred “zatvaranje kapija” i shvatamo da smo među prvih sto koji su stigli. Grci!
Raspoloženje na nivou, doduše malo nas nerviraju brojevi koje smo morali zihernadlama da kačimo na grudi (ništa ono fensi čipovi za pertle od prošle godine…) ali sve super. Toplo, čekamo da zađe sunce da se ne pregrevamo i eto i starta. Doduše, dva puta, ali opet, Grci 😀

Trči se dva kruga – još jedna stvar koja mi se ne sviđa. Satovi startovani, uključen MP3 i moja omiljena drugarica za trčanje – glas koji se čuje sa Nike+ aplikacije koju uvek startujem kada trčim. Da me neko pita: “Zašto?” – pojma nemam, sat mi je tu za vreme, brzinu, broj otkucaja srca… ali ona mi, eto, pravi društvo. Namestim “halfmarathon” i hajde.

Prvi kilometri sasvim lagano, bolje vreme nego na treninzima (očekivano, jer treniram u brdskim uslovima a trka je na asfaltu 😉 ) sve ok. Nisam žedna, ništa mi ne smeta, sve super. Prvi zaokret, čak moji saputnici nisu mnogo ispred mene – ja sam, generalno, najsporija u grupi. Peti kilometar, osveženje preskačem i nastavljam, sve ok.

U nekom trenutku počinjem da osećam težinu ali ne u nogama, čak ni u stomaku, samo sam sama sebi teška. I spora. A nisam. Pokušavam da mislim na nešto drugo, gledam delove grada kroz koje prolazimo, mašem našim navijačima koji nas prate sa strane i navijaju iz sveg grla (Kolja, Lana, Maja, Gaga – hvala vam puno na podršci, mnogo vas volim <3 ) ne vidim da na sledećem zaokretu piše 19km (smernica za drugi krug), opet trčimo pored mora, pokušavam da se setim plana staze, mislim sve je ok. Onda, kada mi je Nike+ drugarica rekla “Half way point” samo sam pomislila “Pa, kako, jbt? Ko da trči još ovoliko?”

Do tad su se moje tegobe blago definisale – moram da pijem vodu, žedna sam, ali mi se svaki gutljaj vraća. I počinjem da odbrojavam kilometre. Da me je neko tada zaustavio i pitao šta mi fali, ne bih znala da kažem. Znala sam samo da mi je teško ali da moram da probam da završim trku. I tako, jedan po jedan kilometar, nekako sam stigla do 13. Gel. Voda, malo mi je lakše, opet trčim, pogledam na sat. Vidim 17. Pomislim “Super”, još malo. Odbrojavam minute. Već je mrak i počinje da duva hladnjikav vetar koji ne smeta, čak prija.

Uskoro ukapiram da mi se tih “17” učinilo i da tek tada stižem na 16.5. Ako trčim oko 7 minuta po kilometru, treba mi još pola sata. Mogu ja to, trčim i dalje. I dalje mi je loše ali ne znam šta mi fali. Stanem, malo prošetam, ništa. Mogu ja to. I tako.

Kada sam stigla (i ovoga puta i videla) do table sa oznakom 19 i pomislila na još 2km, prva reakcija je bila – ne mogu. Sad ću da stanem i to je to. Opet okrepna stanica, uzimam vodu, šetam, više vode trošim na umivanje nego za piće. Šetam još malo, opet nastavljam, šta je to 2 km.

I istračala sam. Jedva. Ali za MINUT brže nego prošle godine u Ljubljani. Moji drugari su me svi čekali na cilju, zajedno smo se smejali i veselili medaljama. Oni su svi postigli fantastične rezultate, tj. postavili lične rekorde. Tako sam ponosna na njih.

Adrenalin mi je pomogao da stignem do stana, kupatila i kreveta. Doduše, uz nekoliko zaustavljanja i odmora. Ali, vredelo je. Sad još da se dogovorimo gde ćemo dalje.

Kraj

Rezultat

U starosnoj grupi 40-44, 70.

 

Oct 182016
 

Trčanje je moja zavisnost. Počelo je skoro kao opklada, traje 7-8 godina, sa malim prekidima i odavno već ne mogu da zamislim život bez njega.

Yes!

Ja kad završim trku 🙂

Ova moja zavisnost, kao i dvaka druga zavisnost, lagano me uvlači sve dublje i dublje u svoje virove. Počelo je sa malo vremena i opremom koja se zatekla u kući a sada su to dobro isplanirani treninzi u opremi baš smišljenoj za trčanje.U isto vreme mi donosi onaj osećaj zadovoljstva, negde duboku u meni, osmeh koji me stalno prati, tokom treninga i trka i nadam se dobro zdravlje.

Više ne tražim novu garederobu (osim farmerke i čarape, ali dobro, žensko sam 😀 ) već samo pregledam i biram neke komade opreme za trčanje koje još uvek nemam. Trenutno sam u fazi početka traženja novih patika a kakva je to muka i nauka, objasnila je već MOO, ne moram i ja.

Svoje aktivnosti planiram prema predstojećem treningu/treninzima i tako malo trpi i moj društveni život (sjajno o tome MOO) što mnogi ne mogu (ili neće) da shvate. Trčanje je važan deo mog života, zbog koga sam nekad spremna da neke druge delove malo zapostavim. TAČKA.

Trčanje se nikad ne ljuti na mene, nikad se ne žali na nedostatak pažnje, na muziku koju slušam ili doba dana u koje mu se posvetim 😉 U isto vreme, jedino vreme kada  sam sasvim sama je kada trčim – nema telefona, nema pitanja, odgovora, obaveza, stresa, nema ničega drugog. Samo ja. I trčanje.

Nov 142015
 

Sutra će biti tačno TRI nedelje od 25. oktobra 2015. godine, kada sam na dvadesetom Gimme five!Ljubljanskom (Volkswagen) maratonu istrčala svoju prvu polumaratonsku trku 😀

Od tada, na svako slučajno pitanje: “Šta ima novo?” pričam, sa velikim osmehom i zadovoljstvom, o tom mom (našem) velikom podvigu koji je mom rekreativnom bavljenju sportom dao jednu sasvim novu dimenziju.

Na samom početku moram da naglasim da o ovoj temi ne mogu da pišem kratko i sažeto, jer ima dosta stvari koje mislim da treba pomenuti kao i detalja na koje valja obratiti pažnju, da ne pominjem svoje emocije i potrebu da što detaljnije pišem, pa da ne bude da nisam rekla 😀

Svi imamo neki svoj cilj kada počnemo da se bavimo sportom. Vremenom se ciljevi menjaju tako da je moje rekreativno bavljenje trčanjem preraslo u pripreme za polumaraton. Ranije sam već pisala o trčanju i povredama, (kao nezaobilaznom delu sporta, na žalost) pa ću ovde da dodam neke detalje interesantne baš za ovakve pripreme i samu trku.  Plan

Za maraton smo se prijavili 100 dana pre starta, kada smo i počeli sa pripremama (smo=suprug i ja) i to po ovom programu. (Desno na fotografiji je moja modifikacija programa, primetićete da sam u odnosu na originalni program smanjila najveće dužine sa 18 na 16 i 19.6 na 17km i sl.) Doduše, tada smo već ‘ladno trčali po 5/8km (ja/on) na svakom treningu. Na planu se vidi koliko sam redovno trčala i izmene koje sam pravila. Uz sve to, zaista sam se trudila da vodim računa o ishrani (što manje slatkiša, što više povrća, mesa i voća, uz dodatke tima vitamin C i magnezijum) kao i o spavanju, makar u noćima pred treninge velikih dužina. Zahtevno jeste ali sasvim moguće.

Startna postava Tokom priprema nam se društvo za maraton uvećavalo, tako da je u Ljubljanu krenulo nas šesnaestoro – od čega je bilo šestoro trkača i petoro dece mlađe od 14 god 🙂 Smeštaj smo rezervisali preko sajta AirBnB, svi smo bili u centru Ljubljane, tako da nismo brinuli o prevozu na sam dan trke kada je veliki broj ulica blokiran.

U Ljubljanu smo stigli u petak uveče, jer smo prvo išli do Palmanove i Trsta. Šoping – ništa, ali zato fina šetnja, klopa i uživanje na obali Jadrana. Subota je već bila puna aktivnosti vezanih za maraton (uzimanje startnih paketa za one kojima to nije uradio stariji brat 😀 , Lumpi i ostale trke, Barilla žurka, svirke orkestara na trgovima…) pa smo od deset sati već bili na ulicama Ljubljane, koja je lep i ne mnogo veliki grad. Reka, mostovi, stare zgrade, lepi restorani,  kafići i bašte. Ljudi ljubazni i predusretljivi (stariji koji znaju i govore srpski jezik, mlađi koji ne znaju ali se sporazumevaju, makar na engleskom) tako da smo u subotu baš uživali dok smo šetali ili sedeli u nekoj od mnogobrojnih osunčanih bašta. Tih dana je jutranja temperatura bila oko 8-9°C ali najviša dnevna oko 16°C, što je bilo idealno za trčanje. Naravno, subota uveče je bila rezervisana za pripreme, odabir opreme, stavljanje čipova na patike, startnih brojeva na majice, sečenje kinezio traka…

I došao je i taj dan – jutro hladno (ne više od 7°C), oblačno. Mi svi u opremi kratkih rukva/nogavica. Dugi rukavi/nogavice preko, i tako do šatora za presvlačenje. A onda, lagano trčkaranje do startne linije tj. 6. zone polaska (oni što trče duže od 2h). Planirani start oko 11h.

Maraton je bio odlično organizovan, naročito ako se uzme u obzir da je za nedeljne trke (10km, 21km i 42km) bilo prijavljeno preko 19.000 takmičara (poređenja radi, prošli Bgd maraton je istrčalo 2.700 ljudi) – na sajtu su stajale sve relevantne informacije, nedelju dana pred trku nam je stigao mail tipa “Šta treba da znate pre maratona”, sve je bilo lepo obeleženo i označeno i nigde nije bilo mrzovoljnih ljudi, bar ih ja nisam primetila.

Iiiii, krenuli smo – svako je imao na patici svoj čip, tako da je mereno pojedinačno vreme – od trenutka kada zgaziš na startnu liniju pa dok ne pređeš liniju cilja. Meni je sve bilo super. Iako sam prethodnih dana brinula o milion stvari (kolena, kinezio trake, čarape, sočiva, name-it-i-did-worry-about-it…) sve je to negde nestalo kada smo krenuli. Prvo me sludeo mp3 koji nije hteo da počne da svira (smrz’o se jadničak 😀 ) pa sam morala da ga vadim iz futrole i oporavljam uz put a onda sam lagano ušla u ritam, koji je ipak bio bitno jači nego na treninzima. Najveći deo trke sam se usporavala strahujući da neću izdržati do kraja tim tempom (6’40” po km nasuprot mojih standardnih 7’10”). Skoro celom dužinom staza je ravna, kako se trči ulicama, široka i bilo je dovoljno prostora za svakoga. Posle par kilometara sam našla neki svoj prostor, gde ne smetam nikome a i da meni niko ne smeta. Meni, koja uvek SAMA treniram, bilo je skroz neobično da trčim sa toliko ljudi okolo. Ali ne i naporno, čak zanimljivo. Negde na početku trke sam morala da prestignem jednu trkačicu koja je tako neobično zabacivala stopala dok je trčala, što je u kombinaciji sa štraftama na njenim helankama izgledalo kao da će da me hipnnotiše o.O

Na svakih 5km su bile okrepne stanice (voda, energetski napitak, banane, pomorandže, čokolada, šećer) i na svakoj sam stala da uzmem bar nešto. Vodu, svaki put, jednom čokoladu i pomorandže (baš osveže i mogu da zamene vodu) i par puta i energetsko piće. Nosila sam svoju energetsku čokoladicu (neku iz dm kolekcije Das Gesunde Plus), Isostar gel i to je bilo dovoljno. Na 15. kilometru je bila velika uzbrdica, ali sam tada, već drugi kilometar, u korak trčala sa nekim momkom koji mi je rekao da je to poslednja velika i da je posle sve lagano. I to je pomoglo 🙂 Onda sam na 18. kilometru imala krizu, kada sam osećala da me boli svaki cm na nogama. Ama baš svaki. Ali je i to prošlo. Verujem da je imalo uticaja što sam poslednjih pet km trčala rame uz rame sa Marijom T (11886 sa slike gore levo 😉 – promeniš neku reč, osmeh kad prođeš pored klovna koji nas obe asocira na Kingov roman i film To 😀 i ideš dalje.

Najjači utisak, pored uspešno završene trke i svog zadovoljstva koje me je preplavilo zbog toga, su ljudi koji su navijali i bodrili nas DUŽ CELE STAZE. I to iskreno bodrili i podsticali – bilo je mnogo nasmejanih lica, dece koja su “bacala pet”, i preslatkih motivacionih natpisa 🙂

Sve u svemu – sjajan doživljaj i za neko vreme punjač baterija u ovoj našoj sivoj svakodnevici.

P. S. Pošto ja mogu da pričao o ovome kolimo me pustite, trudila sam se da ne gnjavim, a ako neko želi podrobnija obaveštenja, neka mi piše. Dole, u nastavku, su fotografije (jedan deo preuzet sa Fb strane OMV-a koji je bio jedan od sponzora) tek da ilustrujem zabavu 🙂

 

Oct 162015
 

Jeste li čuli za tehniku trčanja “Pose running”? Ni ja, do pre nekoliko dana. Kako vreme prolazi, sve više imam utisak da baš ima smisla.

Elem, sve je počelo tako što sam tokom a naročito posle dugog (i očigledno napornog) treninga (trčanja) imala jake i nezgodne bolove u predelu potkolenica. Pošto je bio vikend, a nisam nešto imala strpljenja da čekam radnu nedelju i neki eventualni pregled lekara, počela sam da pretražujem internet da vidim razloge i uzroke bolova. Uzroci mogu da budu – tvrda podloga, loše patike, loša tehnika tračanja. Zbog dva od tri navedena razloga (patike su mi cool 🙂 ) sam  najverovatnije prenepregla ligamente i ta tačka u kojoj su me boleli je tačka pripoja mišića i kosti. Na bolna mesta sam stavila Vick’s Vaporub, odmarala par dana i kao nova 🙂

U međuvremenu sam tokom istraživanja naletela na pojam “Pose Running” i evo šta sam do sada naučila:  u ovoj tehnici se insistira na položaju tela kojim se koristi gravitacija, blago su savijena kolena, stopala se podižu ispod kukova a ne iza zadnjice i stopala treba da udaraju u podlogu slobodno tj. ne treba da ih voljom držite u određenom položaju. Sve ovo možete videti na nekom od video-klipova na Youtube-u, i onda se lakše i kapira o čemu se tu radi.

Tako da sam na prethodnom, još dužem treningu (uz nezaobilazne kinesio trake na kolenima – just in case 🙂 ) pokušala da trčim u “pozi” i bilo je baš dobro – imala sam mnogo bolje vreme nego ranije (mada ga nešto i ne merim, ali da se zna) i samo neznatne bolove u jednom kolenu, koji su mnogo brže prošli. Nadam se da ću uspeti da navežbam ovu tehniku i ratosiljam se preteranog opterećenja mišića i kostiju. Toliko o tome. Za sada.

Sep 112015
 

Pre nekoliko godina (meni, poznatom štreberu i zapisivaču, promaklo je da zapišem kada) počela sam rekreativno da se bavim trčanjem. O tome sam ponešto pisala ovde na blogu. Od tada je prošlo dosta vremena, ostalo je iza mene mnogo kilometara, povreda i koječega ali sam tek pre par dana istrčala svoju prvu uličnu trku 🙂

Moja omiljena sestra od ujaka :-* rekla mi je za #werunbgd. Pogledam detalje, učini mi se ok i prijavim se za trku na 5km, jer sam želela da vidim kako izgleda učestvovati na nekoj trci gde ima 7-8.000 ljudi. I sve je bilo super 🙂

Trka je održana 6. septembra 2015. od podne, sa početkom na Ušću. Bilo je i fino organizovano, ulaz, poklon paketić (dri-fit Nike majica, narukvica, aqua viva voda, fa dezodorans, welness bar – malo li je za besplatnu prijavu?), zagrevanje, početak, sve. Pošto smo na startnim brojevima imali čipove, nisam žurila sa startom, i baš sam zadovoljna tokom cele trke i rezultatom.

Sve u svemu, sjajan provod.

Evo i jedne, pozajmljenje fotografije, od gore pomenute sestre mi (hvala, Ružo :-* )

Trojka