Moja drugarica iz osnovne škole a kasnije i Gimnazije već skoro 8 godina živi u Izraelu. Prošli  put kada je dolazila videle smo se i lepo ispričale, ali osim mene možda se videla sa još dvoje ili troje naših školskih drugova (od sigurno 10 koliko nas živi ovde u gradu)  i to slučajno, na ulici. Ovoga puta nije htela ništa da prepusti slučaju pa je angažovala mene da organizujem makar kratak susret društva

Prošlog ponedeljka pošaljem društvu iz Gimnazije poruku preko Facebook-a, gde i kada treba da se nađemo. Onima koje nemam kao kontakte na FB poslala sam SMS poruke. Sve u svemu, bilo nas je 11 (obzirom da nas je na godišnjicu mature došlo 17 ili 19, ovo je vrlo dobra cifra). Od svih pozvanih nisu došla dvojica drugova (nismo ni sigurni da imamo prave brojeve telefona) a od onih koji su na FB došli su svi. Pa sad neka neko kaže kako internet čini da se ljudi otuđe.

Lepo smo se ispričali, ismejali, sukobili mišljenja i sjajno se proveli.

Za one koji nisu bili tu fotografije mogu naći na mom profilu na Facebooku (baš da ne budu javne na Flickru )

Sinoć, nošena ko zna kakvom asocijacijom, pade mi na pamet misao da ja uopšte nisam obajvila svetu epilog priče o udžbenicima poručenim preko interneta.

Posle višesatnih bezuspešnih telefonskih poziva, koji su se ponavljali iz dana u dan, negde početkom oktobra, dakle mesec dana po poručivanju udžbenika, odlučim da počnem da zovem redom brojeve koje sam našla na internet strani Zavoda. I na kraju mi se javi ljubazna teta iz kabineta direktora. Opričam ja njoj slučaj i ona me opet uputi na iste brojeve. Na moje podrobno objašnjenje o nejavljanju ona mi da direktan telefon šefa prodaje. Posle nekoliko poziva, javi se čovek i taman kad je hteo (opet) da mi da one iste brojeve, ja ga prekinem, pojasnim, on mi izdiktira neki treći broj i kaže koju finu tetu da tražim. Okrenem ja teško dobijeni broj i neka od finih teta mi prebaci lokal i posle slušanja muzike mi kaže da je lokal zauzet. Kad sam je treći put pozvala (zauzet lokal, šta da se radi) ona mi da još jedan broj da njega zovem i tražim onu istu finu tetu na koju me je uputio šef. Iz trećeg puta, dobijem (konačno) finu referent – tetu. Pogleda ona u kompjuktor i kaže kako je 14.9. fakturisana a 15.9. prosleđena porudžbina na moje ime.

Pobesnim ja, jer sam u trenutku ukapirala da je drage nam poštare(ke) mrzelo da pošalju obaveštenje da je paket stigao. S tim da znam da su mojoj mami dva puta vraćali paket jer ga nije podigla u roku od 4 tj. 1 dan (iako su dužni da drže paket 5 dana od primitka obaveštenja) stvarno poludim. Koliki je problem napisati nekoliko reči na kartončić i dati ga poštaru, koji svakako prolazi pored moje kuće svakoga dana?!?

I da, fina teta iz Zavoda mi je rekla da je jednostavnije da kupim knjige u knjižari ako imam način (do tad su sve gužve prošle) nego da mi oni, u gomili paketa koje je pošta vratila, nađe moj paket i prosledi. Plus što im je nedostajalo dve knjige koje su u knjižari imali.

Sve javne službe su nam … ih … ne zna se koja od koje bolje i efikasnija …

Danas je 5. oktobar.

Ne znam šta bih rekla. Ne bih počinjala o svemu onome što se dešavalo pre 9 godina, o sadašnjoj situaciji, o svim izneverenim željama i nadama. Mislim da je dobra prilika da se (opet) setimo jedinog čoveka koji je možda mogao nešto da uradi, da je ostao živ i amaneta koji je ostavio a Dejan lepo stavio na sajt tako da je dostupno u svakom trenutku za preuzimanje.

Srbija je stala.

Sve ređe sam u prilici da prošetam sa svojim najstarijim detetom i da se ispričamo onako kako nas dve to volimo. Jednu takvu priliku ulovile smo pre dan-dva i ona je poželela da odemo u poslastičarnicu restorana “Aleksandar“.

Sedele smo tako nas dve 7-8 minuta, sve u nadi da će neko doći da nas usluži. Jelica je predlagala da se pomerimo za neki sto bliže poslalstičarnici ne bi li nas neko video, ali sam ja valjda bila narogušena pa nisam htela. Par minuta kasnije, Jelica je odlučila da uzme stvar u svoje ruke i otišla je da naruči. Na njeno: “Izvinite, mogu li da naručim nešto, obzirom da sedimo već deset minuta i niko nas nije uslužio?” odgovor je bio: “Naravno, ali kad dođete na red”.

Naravno, ustala sam istog časa i otišla smo. Nisam imala snage da se raspravljam sa konobaricama, da imam duele sa vlasnicima ili šta već sve može da se izrodi iz takve jedne situacije ali verujem da im ovakva reklama ne treba.

Ovih dana sam tek nahvatala vremena da pogledam i sredim fotografije sa mora. I onda se sećam detalja i smeškam se.

Jedan od detalja koji mi je bio baš, baš, onako ukusan i nezaboravan jeste izlet u Podgoricu a zatim ponovljeni doživljaj u Budvi u bašti hotela “Astorija”, a zove se vulkano.

Kao što se vidi, to je kolač u obliku vulkana, peče se baš kada ga naručite, od čokolade je i punjen je nekim čokoladnim kremom. Služi se uz sladoled i ta kombinacija toplo+hladno je još jedan plus.

Najlepši deo Aranđelovca za mene je bio i ostao park. Ranije nazvan “Park Bukovičke banje” sada je jednostavno “Park” jer je zbog gubitka smeštajnih kapaciteta naš grad jedno vreme  skoro bio izbrisan sa banjske ili uopše turističke mape Srbije ali se nadam da će uskoro to da se promeni.

Park se nalazi u centru grada, nepunih 100m od zgrade opštine i novouređenog trga koji se smatra centralnom tačkom Aranđelovca. Površina parka je oko 22ha. U njemu su očuvani i ređi primerci starog drveća a naročito topola, lipa, žalosnih vrba, jablana, kestena, hrasta, jele i smrče. Izvori mineralne vode su razlog zbog kojeg je park i nastao iz nekadašnjih baruština da bi sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bio deo najbolje uređenog banjsko-hotelskog kompleksa u zemlji.

Zaštitni znak parka a do skoro i grada, hotel “Staro zdanje”, i dalje izgleda prelepo i impoznatno uz uslov da mu se ne približite na manje od 50m.

Pored svega ovoga posebnost ovog parka je što je on galerija na otvorenom i u njemu su raspoređene skulpture od venčačkog mermera, nastale u okviru Smotre “Mermer i zvuci” i njenog vajarskog dela, simpozijuma, “Beli Venčac”.  Najupečatljivije su: Cvet (Dušan Džamonja, 1970 ), Konjanik ( Kolja Milutinović, 1967), Njegoš (Matija Vuković, 1966), Goveče (Luka Tomanović, 1976) što ne umanjuje lepotu onih koje nisam pomenula.

Na samom ulazu u park nalazi se “Sfinga” (The Spynxs) Ivana Meštrovića koja je poklon Narodnog muzeja, Beograd a rađena je od kararskog mermera.

Pošto slike govore više od hiljadu reči:

www.flickr.com    Bebika’s Park photoset

Ovo je tema o kojoj sam htela odavno da pišem, ali nekako mi izmakla.

U proteklih godinu dana, u samom podnožju Bukulje, na mestu gde i pešačke staze vode ka našoj malo iskorišćenoj planinici, izgrađene su, jedna do druge, dve etno-skupine. Ne znam kako to drugačije da nazovem, jer ni jedna ni druga nisu dovoljno velike da (po mom mišljenju) samostalno ponesu naziv “etno-selo” a nisu ni jedinstvena celina da bi to bilo jedno etno-selo.

Poslednjih godina vrlo je aktuelna izgradnja ovakvih apartmana i soba, od starih vajata i kuća. I sve izgleda jako lepo.  Dovoljno je iznad grada da pruža prelep vidik na ceo grad a dovoljno blizu da, ako ste tamo proveli neko vreme, stignete u grad za kratko vreme. U pitanju su Divljakovac – Bajka (u originalu nazvan “Divljakovac” kasnije ga kupio vlasnik restorana “Bajka” iz Beograda i eto imena) i Brestovi i vizija (na sajtu ne stoji podatak da je u međuvremenu u brestovima otvoren i restoran tako da sada i oni imaju kompletnu ponudu).

Ko je u prilici, neka ode da vidi, prošeta i malo uživa u svežem bukuljskom vazduhu.

Kako sam maločas videla na Googlu, danas je rođendan jednog od najvećih genija rođenih na prostorima stare Jugoslavije, Nikole Tesle.

Ovih dana njega se setim kada u biblioteci traže roman “Nikola Tesla portret među maskama” Vladimira Pištala, koji je za taj roman dobio NIN-ovu nagradu za 2008. godinu. Ali koji god da je razlog zbog kojeg pomislim na njega, moja glavna misao je: “Kakav bi bio ovaj svet da je uspešno završio sva svoja istraživanja”?

Samo da kažem, odlazak br. 5, u sredu oko 15h, je zaista trajao tri minuta. Naravno, momak koji ovih dana radi na prijemu pasoša, NIJE skenirao dokumenta zbog kojih su nas vratili kad smo išli treći put, jer to (naravno) već postoji u bazi a i u arhivi.

Sve u svemu, idem tamo za dve nedelje (6. put) da mezimčetu podignem pasoš sa kojim, bar koliko ja zna, neće uskoro ići negde, jer je za ovo leto zakasnila za sva takva putovanja.

Taman sam mislila da sam završila sa maltretiranjem u policiji, sa njihovom birokratijom i nesposobnim službenicima (čast retkim izuzecima)  kad ono, još jedna priča o ovoj temi.

Maloletne osobe mogu da predaju zahtev za izradu pasoša samo uz prisustvo oba roditelja. Pošto je naš muški roditelj bio na putu kada je Jelica predavala zahtev za izdavanje lične karte,  čitavu akciju za pasoš smo odložili do daljnjeg tj. danas kada je imala zakazan termin.

Odlazak br.1: Da bi smo izbegli iznenađenja, Jelica je još pre tri nedelje išla u sup da se raspita šta joj je sve potrebno da pripremi od dokumenata. Odgovor je bio: “Samo lična karta, dođi sa roditeljima kad god hoćeš i to je gotovo za 3 minuta ” (kako i piše na sajtu MUP-a Srbije) HA! Tri minuta.

Odlazak br. 2 – Odemo mi juče sa ličnom kartom i naravno uplatom i uletimo u veeliku gužvu (u stvari u standardnu gužvu, kod njih nema malih gužvi), gde nam kažu da ako već imamo termin dođemo tada, zbog gužve.

Odlazak br. 3 – Pošto smo imali nekih obaveza jutros ranije, odemo u sup oko 8 (termin je bio u 8:30) da bi nam onda rekli da treba da donesemo i izvod iz matične knjige rođenih i potvrdu o državljanstvu (skenirane i zadržane u arhivi, prošli put kada je predala sve to za LK) koje niko pomenuno nije ni u prvom ni u drugom odlasku. Lepo mi je došlo da ih sve oteram tamo gde ne treba ili bar na procenu sposobnosti i intreligencije.Koliko može biti komlikovano izvući iz baze podataka/arhive skenove dokumenata ili sama dokumenta?

Odlazak br. 4 – Opština, uzimanje potrebnih dokumenata (jako brzo, kao i uvek kada ja odem tamo, ne znam za ostale ali meni naši matičari uvek izađu u susret, hvala još jedared) i ponovni odlazak u sup. Sada je to već blizu 9h, ali k’o da te neko pita za termin kada ispred kancelarije čekaju ljudi po ko zna koliko dugo. Na ulazu Jelicu vrate kući da se presvuče jer je “neprikladno odevena”. Ruku na srce, imala je šorc (lepo piše na vratima da je zabranjen ulaz neprikladno odevenim osobama – u šorcevima, majicama bez rukava, papučama i sandalama ali to ne smeta njihovim službenicama da budu u majicama bez rukava, ili sa rukavima skroz rasečenim i dubokim izrezom na leđima)  ali ga je imala i u prvom dolasku kada joj niko ništa nije rekao.

Epilog: čekali smo do pola 10, kada počinje pauza, pa nam je ljubezni gospodin koji radi na pasošima predložio da (pošto Jelica ne treba da se fotografiše ni da ostavlja otisak) ako ikako možemo dođemo sutra da ne bi smo čekali, pošto šefica (jedna od retkih efikasnih ljudi tamo) treba tokom pauze za doručak da koristi taj računar i onda ko zna kada ćemo stići na red posle toga, jer je dvoje ljudi bilo ispred nas na redu pa da dođemo sutra između 14 i 15h kada je najmanja gužva. Pošto je muški roditelj žurio u Bgd, gde nije otišao jutros rano kako je trebao baš zbog ovoga, odlučili smo se da čekamo i odlazak br. 5 kada ćemo, valjda, staviti te famozne potpise na zahtev.

Toliko o tri minuta.

Naše narodne poslovice su veliko blago koje imamo, ali ga se uglavnom setimo retko. Meni se po glavi, od juče ujutru, nešto stalno vrzma baš ova – Tresla se gora, rodio se miš. Razlog je hapšenje predsednika opštine Aranđelovac, Radosava Švabića, hirurga specijaliste koji je na ovoj funkciji od 2004. godine. Vest je, od deset ujutru kada sam je prvi put čula na B92, do poslednjih vesti koje sam čula (onih najvažnijih oko 7, pola 8 ) bila udarna. Po gradu ste mogli videti neke TV ekipe (naravno, ne i aranđelovačke) koje anketiraju građane po ulici i tako, svuda neko dešavanje.

Uz pitanje koje me se već nekoliko godina iznova i iznova nervira, Dokle da se o našem gradu čuje samo po lošim stvarima? sve vreme sam se pitala ovo: Obzirom da je ovo tek hapšenje tj. početak ispitivanja, da će do suđenja i rezultata suđenja proteći mnogo vode u onom jadnom potoku zvanom Kubršnica, da li će biti opravdani moji strahovi da će rezultati biti kao što poslovica kaže? A i da budu veći, da dođe do neke značajne osude, da li će se ikada pronevereni novac vratiti ovoj napaćenoj opštini, koliko će mahinacija još biti pronađeno i do kada ćemo mi, građani koji sa ovakvim stvarima nemaju ama baš nikakve veze, isplaćivati greške ljudi zbog kojih je politika većini onih koje poznajem ogavna?

I da, još samo jedno, gde li je to dno u koje treba da udarimo da bi smo konačno krenuli ka površini?

Negde početkom aprila zakažem termin Jelici za predaju dokumenata za čuvenu ličnu kartu.  Znam ja da je bacanje vremena i para uzimanje nove lične karte koja će trajati do godinu dana (jer još uvak nema 16 godina) kad bi u oktobru mogla da izvadi “pravu” koja važi 5 godina, ali kako da promakne leto bez vožnje potencijalnog motora?!?! I malo mi je falilo da svašta sručim u lice službenici koja mi je sve ovo objašnjavala kad je rekla: “Tipično” (kad sam joj odgovorila na, po meni, suvišno pitanje “A zašto hoćete ranije da joj izvadite LK?” – šta koga briga zašto ja hoću šta hoću ) aludirajući valjda na to što ja svom detetu omogućavam neke stvari koje ona ne odobrava. Ili koje joj prave više posla, ne znam tačno.

Elem, sačekamo mi dati termin (juče, 10h) – kažem” m”i jer jedan roditelj mora da ide sa maloletnim detetom. Jelica izađe iz škole, ja sa posla i pravac policija. Kad tamo – ne radi SERVER. Ali su tu “kolege iz informatike” koje daju sve od sebe da se sistem pokrene. U magnovenju dvosatnog čekanja (jer ako ne sačekamo i odemo, treba da zakažemo novi termin, nego krajem juna…)  načujem da kod koleginice koja radi na pasošima sistem radi!?! Lepo pitam što se tamo ne prebace svi koji čekaju za lične karte ali mi (vrlo stručno ) objasne da to ne može tako, već da bi moglo samo ako bi Jelica imala termin za pasoš pa da se tamo sve uradi i tek onda preuzme za LK.  Stvarno je bilo iluzorno da pokušam da joj objasnim da (po mom mišljenju) nije bitno gde uđu podaci u mrežu (bar kod nas na poslu nije, ne znam za komplikovanije sisteme) jer očigledno sve probleme rešavaju pomenute kolege.

Tako sačekasmo “kolege iz informatike” i u 12:15 sve je bilo gotovo. Konačno.

Danas je u NB “Sveti Sava” održano takmičenje u izražajnom čitanju za mlađe razrede osnovnih škola. Drugi deo takmičenja, za treći i četvrti razred, počeo je u 12 sati.

U 12:15h u Biblioteku je došla ekipa iz lokalne TV Sunce da snimi takmičenje. Ljubazno im kažem da su zakasnili i da takmičenje ne može da se prekida, već da mogu da sačekaju kraj i da snime prilog. U pomoć priskoči i kolega, koji im još ljubaznije objasni da mogu da ostave broj telefona ako ne mogu da čekaju, da ih pozovemo kada budu mogli da uđu u čitaonicu gde se takmičenje održavalo. Nastavili su da razgovaraju sa kolegom tako da, zauzeta nekim postom za sajt Biblioteke, nisam ni obratila pažnju kada su otišli.

Da ne gnjavim dalje, uglavnom, gospođica (ili gospođa, šta god) “novinarka” svome uredniku je javila da sam im ja ZABRANILA da snime takmičenje a gospodin “urednik” je rečnikom koji ne da ne bih ovde navela nego ga ne bih upotrebila ni na takmičenju za najvulgarniju rečenicu, zvao direktorku i urlajući protestvovao zbog te, da kažem zabrane… Možete misliti dalje lanac reakcija.

Stvarno ne znam šta “novinari” lokalnih TV stanica u AR-u daju sebi za pravo i po kom osnovu? Ako su oni “novinari” nismo svi mi organizovali takmičenja, književne večeri, pozorišta, sportske događaje i slično  da bi oni mogli da naprave prilog već je to deo njihovog posla – da prate šta drugi ljudi rade. Da ne pominjem da su debelo zakasnili na početak takmičenja (što bi rekla jedna moja drugarica, ako te nema 15 min od zakazanog termina ti nisi zakasnio već nisi došao …) dakle opet ne rade posao kako treba. Čak i ako imaju manjak kamera zbog čega navodno kasne, to nije naš problem već opet način na koji oni (ne)rade svoj posao.

I da li su stvarno očekivali da mogu da uđu u sred takmičenja (bez obzira da li je to pauza kada niko ne čita) – to je takmičenje dece kojoj je dovoljno velika frka jer su u nepoznatom prostoru, pred nepoznatim ljudima, samo im još fali TV ekipa koja upada … , da mogu da snime čuveni “prilog”  naravno iz sredine sale ne brigajući smetaju li kome a da potom odu onako nepristojno kako inače rade na svim prilikama kod nas u AR,  u pola rečenice gostiju pakujući kamere i odlazeći dalje.

A da ne pominjem reakciju “urednika” … bojim se i da počnem da komentarišem, jer ko zna gde bi me to odvelo.

Od kada radim u biblioteci (a tome ima skoro 10 godina) UVEK sam odlično sarađivala sa svim ekipama lokalnih stanica, tako da me je ovakvo ponašanje baš, baš izvelo iz takta, razljutilo kako odavno niko nije. Prebaciti odgovornost za svoju neorganizovanost i nemogućnost dolaska na vreme na nekoga ko je bio tu igrom slučaja (svako od nas bi uradio baš ono što sam ja uradila – rekla im da sačekaju) je stvarno nečuveno.

U slučaju da im nije bilo objašnjeno i naglašeno da na takmičenje ne mogu da uđu, već da mogu da snimaju pre ili posle, npr. kada komisija dodeli nagrade ili već šta, onda se izvinjavam na grdnjama ali njihov modus operandi zaista je ovakav kakvim sam ga opisala.

Pre 29 godina (Bože a ja se svega sećam!) umro je Josip Broz Tito. U 88. godini života. I to udobnih, naročito drugih 40 godina života.

Bez obzira što istoriju pišu pobednici, što više ne znam šta je sve o njemu tačno a šta nije, od svega onoga o čemu su nas učili u školi, on jeste i biće uvek deo naše istorije. Koliko god se gradski oci valjda svih gradova u Srbiji trudili da izbrišu njegovo ime sa imena ulica, škola i ko zna već čega, koliko se naši političari nadali da će moći da ga dostignu, bez obzira na sve ono loše što je sigurno uradio (jer svi rade i dobre i loše stvari) TITO je bio značajan deo, ako ničega drugog, onda školskog gradiva u mome detinjstvu i svakako ga treba pomenuti, bar danas.

Ako ništa drugo, umeo je da uživa u životu. Ili je bar umeo da nas ubedi da uživa.

Da jedan čovek mnogo znači može da se vidi iz mnogo primera. Naravno, uvek su važni i saradnici ali onaj ko ima ideje i snage i volje da od tih ideja dođe do ostvarenja je najbitniji u celoj priči.

Direktorka Muzeja Lila Drobac-Krstić je sprovela u delo već nekoliko sjajnih ideja (sređivanje pećine Risovača, organizaciju koncerata i promocije knjiga u Muzeju, izložbe, štampanje knjige Životopis Jevrema Grujića i još toga). U duhu osavremenjavanja sveta, makar i muzejskog Narodni muzej u Aranđelovcu je pokrenuo svoj sajt.  Sajt je još uvek u fazi izrade, ali biće tu lepih stvari.

Pored toga, Muzej će učestvovati u “Noći muzeja” što meni koja nemam baš mnogo veze sa tom ustanovom (osim prijateljskih koje nisu zanemarljive ) daje osećaj važnosti i učešća u nečemu velikom, svetskom.

Eto, tek malo da hvalim narod.

Kombinacijom nepažnje, opuštene atmosfere na odmoru i nedostupnosti internetu izgubila sam prethodni domen www.bebika.com

Zbogt toga je sve preseljeno na ovaj novi domen http://www.bebika.net gde ću i dalje pisati kao i do sada. Molila bih vas da, ako treba to ispravite gde treba, onako kako je to Dejan (hvala Deki, opet si me spasao ) lepo objasnio

Toliko o tehničkim detaljima a nešto kasnije nastavak opisa putovanja.

Jutros pročitam vest i pomislim: “Dobro, bar je počelo”. Videćemo kako će se razvijati priča dalje, ali važno je da je prešla granice grada.

Nadam se da su svi ostali koji su apelovali da se pod hitno nešto uradi, pa i ja, spremni na dalju borbu, na način koji svako smatra odgovarajućim.

Prethodne nedelje sam gledala razne prognoze u očekivanju dovoljne količine snega koja garantuje lep provod na skijanju. Uprkos svima ostalima, kojima je snega i zime preko glave, moje želje su uslišene Ceo grad je pokriven debelim slojem snega.

Doduše, kao i uvek, službe JKP “Bukulja” su iznenađene, te su od jutros možda dva puta očišćene glavna ulica i tranzit, pretpostavljam da u ostale delove grada nisu ni pokušali da odu.

Ipak, snega ima. A ovde je i nekoliko kadrova. Doduše, svi su iz slikani iz biblioteke, ali tek da steknete utisak kako je ovde kod nas

Posle duugog planiranja, dogovora, pregovora i ostalih komplikacija i Narodna biblioteka “Sveti Sava” je dobila svoj sajt, www.biblioteka-arandjelovac.org

Hosting za sajt smo dobili na poklon od Dejana (Hvala, Deki ) a administratorski deo posla radim ja Tekstove koje koristim u izradi sajta su radile kolege bibliotekari Bilja, Vlada i Vesna dok su pripremali Bilten koji izlazi povodom proslave 140. godina od osnivanja Biblioteke. Ima tu još dosta posla, ali važno je da smo počeli.

Eto. Još jedna novost.

Nek’ u ovo badnje veče bude gasa da poteče
neka naša zemlja cela ima topla grejna tela.
A mazuta kad nestane i presuše vodne brane,
kad zalede grejna tela i san usni zemlja cela,
tad viknimo svi u glas: “Rusi, dajte nama gas!”

HRISTOS SE RODI !!!

Pa sad vidite kakve sve želje stižu putem SMS poruka.