Po pravilu, kada napravim veliku pauzu u pisanju blogova, i onda konačno počnem, onda napišem najmanje dva posta dnevno Da nastavim tradiciju

Danas mi je mailom stiglo obaveštenje od prijatelja koji je ujedno i direktor JKP Bukulja u Aranđelovcu da sada možemo da proveravamo osnovne parametre računa za komunalne usluge – zaduženje, poslednju uplatu, datum poslednje uplate, preostali dug i sl. na sajtu www.mojiracuni.com

Procedura je sledeća, odabere se Aranđelovac – JKP Bukulja, unesete korisničku šifru i to je to.

Eto, još jedan dobar potez direktora i njegovog tima

Sutra u 11 časova počinju trodnevne Sretenjske svečanosti u Aranđelovcu i Orašcu. Da se ne bih ponavljala, detalje programa možete videti ovde. Koga ne pokoleba sneg …

Eksluzivno, vizuelni detalj  sa sutrašnje Svečane akademije

Sinoć, nošena ko zna kakvom asocijacijom, pade mi na pamet misao da ja uopšte nisam obajvila svetu epilog priče o udžbenicima poručenim preko interneta.

Posle višesatnih bezuspešnih telefonskih poziva, koji su se ponavljali iz dana u dan, negde početkom oktobra, dakle mesec dana po poručivanju udžbenika, odlučim da počnem da zovem redom brojeve koje sam našla na internet strani Zavoda. I na kraju mi se javi ljubazna teta iz kabineta direktora. Opričam ja njoj slučaj i ona me opet uputi na iste brojeve. Na moje podrobno objašnjenje o nejavljanju ona mi da direktan telefon šefa prodaje. Posle nekoliko poziva, javi se čovek i taman kad je hteo (opet) da mi da one iste brojeve, ja ga prekinem, pojasnim, on mi izdiktira neki treći broj i kaže koju finu tetu da tražim. Okrenem ja teško dobijeni broj i neka od finih teta mi prebaci lokal i posle slušanja muzike mi kaže da je lokal zauzet. Kad sam je treći put pozvala (zauzet lokal, šta da se radi) ona mi da još jedan broj da njega zovem i tražim onu istu finu tetu na koju me je uputio šef. Iz trećeg puta, dobijem (konačno) finu referent – tetu. Pogleda ona u kompjuktor i kaže kako je 14.9. fakturisana a 15.9. prosleđena porudžbina na moje ime.

Pobesnim ja, jer sam u trenutku ukapirala da je drage nam poštare(ke) mrzelo da pošalju obaveštenje da je paket stigao. S tim da znam da su mojoj mami dva puta vraćali paket jer ga nije podigla u roku od 4 tj. 1 dan (iako su dužni da drže paket 5 dana od primitka obaveštenja) stvarno poludim. Koliki je problem napisati nekoliko reči na kartončić i dati ga poštaru, koji svakako prolazi pored moje kuće svakoga dana?!?

I da, fina teta iz Zavoda mi je rekla da je jednostavnije da kupim knjige u knjižari ako imam način (do tad su sve gužve prošle) nego da mi oni, u gomili paketa koje je pošta vratila, nađe moj paket i prosledi. Plus što im je nedostajalo dve knjige koje su u knjižari imali.

Sve javne službe su nam … ih … ne zna se koja od koje bolje i efikasnija …

Najlepši deo Aranđelovca za mene je bio i ostao park. Ranije nazvan “Park Bukovičke banje” sada je jednostavno “Park” jer je zbog gubitka smeštajnih kapaciteta naš grad izgubio status banje (ili bar tako kažu moji izvori) a i sudbina preduzeća A.D. “Bukovička Banja” je sasvim neizvesna.

Park se nalazi u centru grada, nepunih 100m od zgrade opštine i novouređenog trga koji se smatra centralnom tačkom Aranđelovca. Površina parka je oko 22ha. U njemu su očuvani i ređi primerci starog drveća a naročito topola, lipa, žalosnih vrba, jablana, kestena, hrasta, jele i smrče. Izvori mineralne vode su razlog zbog kojeg je park i nastao iz nekadašnjih baruština da bi sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bio deo najbolje uređenog banjsko-hotelskog kompleksa u zemlji.

Zaštitni znak parka a do skoro i grada, hotel “Staro zdanje”, i dalje izgleda prelepo i impoznatno uz uslov da mu se ne približite na manje od 50m.

Pored svega ovoga posebnost ovog parka je što je on galerija na otvorenom i u njemu su raspoređene skulpture od venčačkog mermera, nastale u okviru Smotre “Mermer i zvuci” i njenog vajarskog dela, simpozijuma, “Beli Venčac”.  Najupečatljivije su: Cvet (Dušan Džamonja, 1970 ), Konjanik ( Kolja Milutinović, 1967), Njegoš (Matija Vuković, 1966), Goveče (Luka Tomanović, 1976) što ne umanjuje lepotu onih koje nisam pomenula.

Na samom ulazu u park nalazi se “Sfinga” (The Spynxs) Ivana Meštrovića koja je poklon Narodnog muzeja, Beograd a rađena je od kararskog mermera.

Pošto slike govore više od hiljadu reči:

www.flickr.com Bebika’s Park photoset