Kako se pokazalo, nedelja, dan koji smo proveli na krstarenju, bio je najhladniji i najtmurniji od svih 5 dana provedenih u Istanbulu, ali šta je tu je.

Krstarenje smo uplatili u agenciji Plan Tours, za koju smo mogli čuti (a sada i proslediti) samo reči hvale. Izlet je obuhvatao krstarenje Bosforom, obilazak Dolmabahče palate, ručak, prelazak na azijski deo Istanbula i obilazak pijace začina. Međutim, pošto nedeljom ne radi Spice Bazaar taj obilazak je zamenjen vožnjom oko ostataka zida koji je hiljadu godina štitio Carigrad od najezda osvajača koji smo bolje videli prethodnog dana, ali nema veze. Bar nismo sedeli i čekali vreme polaska.

Pošto je na palubi bilo hladno, nismo na njoj dugo ostali ali dovoljno da vidimo struje u Bosforu koje su rezultat “sudara” Mramornog i Crnog mora koji nemaju ni isti nivo ni salinitet, tako da izgleda kao da more vri. Pogled sa mora na Dolmabahče palatu je odličan i tako se najbolje vidi njena veličina i raskoš.

Centralni deo toga dana je bio obilazak Dolmabahçe sarayi, palate koju je 1842. godine počeo da gradi sultan Abdülmecid i čija je jedanaestogodišnja gradnja koštala koliko 35 tona zlata. Svaki detalj palate pokazuje kolika je bila moć sultana u vreme kad se Otomanska imperija već polako raspadala. Kristal, zlato na tavanicama i ramovima slika, tepisi, garniture… Sve je prelepo i jako upečatljivo. Najveća slika u palati ima 24 kv. m. i slikana je na svili. Tepih u sultanovoj sobi je među najvećim na svetu (ako nije i najveći). Pogled na kristalno stepenište i mermerne stubove okovane zlatom će svakoga ostaviti bez daha. Ili kristalni luster u kombinaciji sa crvenim staklom u sultanovoj sobi u haremu.

Dolmabahče palata je ogromna. U njoj smo proveli oko 1h i 15min i za to vreme smo obišli 7% palate. Mesečno je obiđe oko 6000 turista a individualne posete nisu dozvoljene. Vodič koji je bio sa nama je napisao nekoliko knjiga o ovoj palati, pa smo imali pravi izvor podataka o njoj. Fotografisanje u palati je dozvoljeno ako kupite kartu za aparat (6 TYL) ali blic nije dozvoljen. Negde pred kraj obilaska nestala je jedan faza struje, tako da su fotografije prilično mračne, na žalost. Ali vidi se sasvim dovoljno da se nasluti kako to uživo izgleda.

Još uvek sam pod uticajem tog obilaska. Dolmabahče je najlepša građevina koju sam do sada videla. Kažu da je možda Ermitaž lepši.

U ponedeljak smo se već pripremali za put i polako se opraštali od Istanbula, grada istorije, dva kontinenta, starih građevina, mostova, hrane i još mnogo toga lepog.

U petak ujutru smo sa trga Taksim otišli metroom koji je iznenađujuće čist i jedan od najstarijih u Evropi, jednu stanicu, do stanice tramvaja (koji su čisti koliko i metro) kojim smo otišli do trga Sultanahmet gde se nalaze Konstantinov stub (32m visok), Egipatski obelisk (19m) i Zmijski stub (5.5m), koji sam jedva primetila pored ova dva prva.

Zatim smo otišli u Plavu džamiju. Na ulazu u džamiju stoji nekoliko stalaka sa plastičnim kesama u koje možete staviti cipele, jer ne možete u njima u džamiju. Prvo što smo videli po ulasku je veliki crveni tepih koga je Kirbijem usisavao jedan od radnika Plava džamija je dobila ime po neobičnoj plavoj boji pločica kojima je obložena, velika je i lepa.

Iz Plave džamije smo prošetali do najpoznatijeg mesta za kupovinu zlata, kože i suvenira, do Kapali čaršije (Kapali çarsi ili Grand Bazaar). Kako joj i samo ime kaže to je pokriveni gradić sastavljen od prodavnica podeljenih po onome šta prodaju. Prodavci su ljubazni i obavezno vam robu nude po najvećim mogućim cenama tako da je cenkanje poželjno. Tamo ima svega i svačega i lepo se čovek umori od sveg tog šarenila.

Subotu ujutru smo proveli u delu grada koji se zove Zeytinburnu, vođeni nekim porodičnim obavezama. U povratku na Taksim, prošli smo pored zidina koje su negde renovirane a negde skoro sasvim unuštene. Kasnije smo otišli u najveći tržni centar u Evropi i drugi najveći tržni centar na svetu, Cevahir mol, i tamo proveli par sati.
Posle toga smo otišli do hotela, odmorili se i otišli u već standardnu večernju šetnju Ištiklalom.

Aja Sofija (Ayasofya) je najpoznatija građevina u Istanbulu. Izgrađena u 6. veku n.e. po naredbi vizantijskog cara Justinijana, skoro hiljadu godina bila je najveća pravoslavna građevina na svetu i patrijaršijska crkva konstantinopoljske patrijaršije. Pošto su Turci osvojili Konstantinopolj Aja Sofija je pretvorena u džamiju.

Moj osnovni utisak bio je da je ogromna. Mogu samo misliti koliko je velika delovala kada je napravljena kada je sada, u doba nebodera i ogromnih zgrada, impozantna. Unutra je polumrak tako da freske nisam mogla lepo da vidim jer su visoko. Srećom, na drugom nivou bila je izložba fotografija ikona pa sam ih tako lepo videla i fotografisala. Na vidnim mestima okačene su ogromne table sa citatima iz K’orana, ispisanih arapskim pismom, tako da nemam ni najblažu predstavu šta tamo piše a nešto me nije vuklo toliko da negde saznam. Na drugi nivo otišli smo katakombičnim tunelom koji je strm i klizav, ali smo uspeli. Odatle se tek vidi veličina građevine. U obilasku smo proveli nekih sat vremena, jer smo detalje o istoriji i značaju Aja Sofije ranije već pročitali na internetu i utvrdili čitanjem vodiča, pa se nismo zbog toga zadržavali duže unutra.

Sledeća destinacija bila je Topkapi palata (Topkapi Sarayi) napravljena po narađenju Mehmeda II Osvajača, u blizini mesta gde je otomanska vojska ogromnim topom probila odbrambene zidove Carigrada. Otuda i ime “Top-kapi”, kapija nazvana po topu. Topkapi palata je bila dom turskih sultana četiri veka i tokom tog vremena su dograđivani određeni delovi. To je pravi mali grad sa nekoliko odvojenih delova, deo za stanovanje, riznica, harem, većnica… Naravno, u riznici je zabranjeno fotografisanje a posmatranjem svog tog blaga dobija se tek blagi uvid u to koliko je bogata i moćna bila Otomanska imperija.

Toga dana hteli smo da obiđemo i Plavu džamiju, ali smo tamo stigli u vreme molitve, pa smo se ipak opredelili za pauzu i ručak. Ionako smo videli dovoljno za jedan dan i utiscima je trebalo vremena da se slegnu.

Vidim ja da je vrag odneo šalu i da ne stižem ni da sredim i spremim fotografije ni da napišem postove, pa reko’ da ja napišem koju reč a fotosi naknadno. Inače, ništa od svega toga.

U Istanbul smo stigli u sredu, 15.10. 2008., uveče gde nas je sačekalo tmurno nebo i nekih 17°C. Po dogovoru, na aerodromu nas je čekao vozač koga su poslali iz hotela Vardar palace koji smo odabrali. Osim velike gužve na kolovozima vlažnim od kiše koja je prestajala videla sam veliki broj žutih automobila na kojima je pisalo taksi . Smestili smo se u prilično prostrane i jako lepo uređene sobe i avantura je mogla da počne.

Hotel se nalazi u centralnom delu (novijeg) evropskog dela Istanbula koji se zove Taksim, pa smo laganom šetnjom otišli do glavne ulice Ištiklal džadesi U restoranu Saraj smo večerali i sve je bilo jako ukusno i sočno. Jela sam “tavuk šiš” tj. pileće ražnjiće, i čežnjivo gledala uredno izložene slatkiše koje nisam smela da jedem jer sam imala problema sa stomakom prethodnog vikenda. Posle večere smo u jednom sasvim običnom kafiću probali njihovo nacionalno piće raki koje izgeda kao da je neko alkoholno piće, sa ukusom kapi eteričnih ulja razblaženo vodom. Uglavnom, bljak. Noć smo proveli uz mnogobrojna kočenja i sirene automobila, jer se izgleda samo to i koristi u vožnji a pored hotela prolazi vrlo prometna ulica.

Sledećeg dana imali smo vrlo gust raspored, pa smo oko 10h krenuli lagano pešaka niz Ištiklal, pa simpatičnim uličicama koje podsećaju na Kameničku u Beogradu, sa velikim brojem radnji koje se smenjuju po oblastima: muzički instrumenti, piljarnice, oprema za motore i motorne čamce… Prva građevina koju smo obišli bio je Galata toranj, visok 35m, izgrađen 1384. godine sa prelepim panoramskim pogledom na Zlatni rog sa jedne i Bosfor sa druge strane. Od Galata tornja, preko Galata mosta na kome u svako doba dana stoji veliki broj ribolovaca i peca, prešli smo preko Zlatnog roga i uputili se ka Aja Sofiji.

Evo i fotografija

Posle pet noćenja i skoro celih pet dana provedenih u Istanbulu sinoć sam se vratila kući. Koliko god da se obradujem kad se odnekud vratim jer vidim svoje mile i drage, uvek postoji neka trunka žaljenja jer se opet uhodavam u standardnu svakidašnjicu. I uvek mi, makar malo, nedostaje mesto iz kog sam došla. Tako i sad.

Istanbul je veliki, prepun građevina koje svakako treba videti, hrane koju neizostavno treba probati i neočekivano čist. Ima oko 9 miliona stanovnika i jedini je grad na svetu koji se nalazi na dva kontinenta. Bosforski moreuz ga deli na evropski i azijski deo i takav geografski položaj  mu je oduvek davao veliki strateški značaj. Zaliv Zlatni rog deli evropski deo Istanbula na stari i novi, moderniji u kome smo mi bili.

Uprkos našem očekivanju da ćemo razumeti bar neke reči turskog jezika (pa ipak su 500 godina vladali Srbijom i Crnom Gorom i bili ovde) nismo ih razumeli baš ništa. I te neke turske reči koje smo uspeli da prepoznamo kod nas su promenjenje (verovatno ih niko nije razumeo kako treba..). Tako oni kažu “tamam”- dobro a mi kažemo “taman”. “Džadasi” je ulica, “šiš” je ražnjić, “jok” je jok …

Treba mnogo više od pet dana da se obiđe ovaj neverovatni grad, naročito ako se to radi laganim tempom tako da može da se oseti autentičnost života u njemu. Ipak, bolje i pet dana nego ni jedan Ovih dana, kad malo prođe gužva oko Sajma knjiga, srediću utiske i fotografije i sve potanko opisati po etapama, kako smo šta obilazili, tek da nešto ne propustim.

Od sutra sam na odmoru. I putujem. Opet Vraćam se 20.10. i onda ću sve lepo da napišem.

Tek da se zna.

Usled poluludog ADSL-a PTT Telekoma (no comment) ovaj post je ostao snimljen kao Draft a ne objavljen još pre nedelju dana. Danas, na 11°C malo čudno zvuče reči : “najavljenoj visokoj temperaturi” ali eto, greške se dešavaju.

Nedelja ujutru, 7. septembar.

Uprkos najavljenoj visokoj temperaturi, na brzaka smo aktivirali klince, pokupili neke potrebne sitnice i krenuli na jednodnevni izlet. Prvo odredište Resavska pećina.

Pošto smo hteli da iznenadimo klince, nismo ni pomenuli gde idemo, što nas je koštalo četrdesetominutnog smrzavanja u pećini, jer nam nije palo na pamet koliko je hladno unutra (7°C). Čeda je uporno ponavljao da se oslično seća detalja i hladnoće od eskurzije od pre nekoliko godina, ali džabe, nismo ništa rekli

Da ne gnjavim detaljima, pećina k’o pećina, stalaktiti i stalagmiti impresivni ako ništa drugo zbog činjenice da je potrebno 1000 godina da se oformi 1 kubni cm. Fotografije govore sve. Moram ovih dana da odem do Risovačke pećine da se podsetim i uporedim (ako radi jer treba da se renovira, moram da proverim…)

Sledeće odredište: vodopad Lisine. Lepo videti i dodirnuti ledenu vodu po tako vrelom danu (37°C) i ujedno uživati u šumu vode koja pada sa visine od 20m. U blizini vodopada smo se odmorili i jeli pastrmku (onako, nije loša) i nastavili dalje.

Jagodina, 16h. Aqua park radi do 18h, pa smo procenili da će i tih dva sata biti dovoljno za “overavanje” svih tobogana. Poludnevna karta (važi od 15 do 18h) za odrasle (12+) je 200 din a za decu 100 din. Svlačionice sasvim korektne, ne baš mirišljave ali ne treba preterivati u zahtevima. Gužva, kako i priliči nedelji po podne ali ipak ima mesta u jednom od mnogobrojnih kafića koji se nalaze tik uz bazene. Ja za sto ostali u vodu. Cene u kafiću više nego korektne. Kratki espreso (nema duži, samo kratki) 60 din, aqua viva 0,5l 50 din.

Bazene nadgledaju spasioci, sve izgleda čisto, voda je bistra. Nekoliko radnika ide okolo i sređuje stolove, čisti nešto, pravi red. Sve dobro organizovano i prilično uredno. Tobogani različitih visina od dečijih do baš visokih za najhrabrije. Sve u svemu, odlično mesto za provođenje jednog ovako vrućeg dana.

U subotu ujutru smo krenuli na vikend kod prijatelja iz Sevojna. Nije bila velika gužva na putu, tako da smo blizu Užica bili oko 11h. Krcate užičke ulice su nas malo usporile ali ni to nije predugo trajalo. Na samo jezero Perućac stigli smo nešto malo pre12.

Splav naših domaćina je simpatičan, minimalistički opremljen, verovatno kao i svi ostali takvi splavovi, ali sa svim potrebnim stvarima za vikend na vodi. Jezero je prilično čisto, mada tu i tamo naleti po neka prazna flaša od vode ili kečapa, kako kad, takvi smo kakvi smo… Dan je bio malo oblačan, što nam je i odgovaralo u odnosu na vrelinu prethodnih dana i baš onako usporen kakvi dani na vodu mogu da budu, laka nirvana. Bilo je tu plivanja, skokova u vodu, pecanja (Čeda je upecao 4-6 riba, zavisi kome priča o tome )… Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke (osim komšija sa susednog splava koji su pevaliiii…), automobila i gužve. Uživancija.

Sa jezera smo otišli u mesto Perućac gde smo našli taj jedan detalj koji će da nam zagorča lep doživljaj (kažu da svaki lep događaj treba začiniti nečim ružnim jer se ružne stvari duže pamte, pa mi po toj poslovici…). Smeštaj.

Naš prijatelj nam je rezervisao sobe u Vili Drina, koja je stvarno sjajno opremljena i uređena. Obzirom da objekat ima dve zvezdice, prijatno sam iznenađena i spoljnim izgledom i unutrašnjim uređenjem. Problem je nastao kada smo ustanovili da u Vili nema trokrevetnih soba (kako smo prvo obavešteni) a ni dovoljno slobodnih dvokrevetnih da se svi udobno smestimo. Ipak, posle nebrojeno telefonskih poziva, podignutog pritiska i milion varijanti, smestili smo se. I lepo proveli noć. Malo nam je splasnulo raspoloženje zbog toga, nešto smo skratili večeru ali je na kraju sve bilo fino.

Nedeljno jutro je bilo oblačno i prohladno. Doručak koji je uračunat u cenu prenoćišta (1970 RSD po osobi) se služi u restoranu Vrelo, gde se reka Vrelo ili “Reka godine” kako je još zovu, najkraća reka u Evropi sa svojih 365m, slapovima uliva u Drinu. Posle toga smo prošetali duž čitavog toka reke , videli ribnjake i izvor. Ta šetnja nas je koštala sat i po vožnje više, jer smo za pola sata zakasnili da prođemo putem koji je bio blokiran zbog auto-trka koje su se tu održavale. I onda smo na Mitrovac otišli preko Kadinjače, pa u krug. I još nekih 4km pešaka do vikendice…

Predeli su predivni, divlji i baš onakvi kakvi treba da budu a ne urbanizovani kakav je npr. Zlatibor. Vazduh je čist i svež. U hladovini je bilo i baš hladno, iako smo svi imali dovoljno debelih stvari, tako da sam ja sve vreme posle ručka provela na okolnim livadama, manje u šetnji a više u lenčarenju na suncu.

Čim su trke završene (oko 16:30h) krenuli smo nazad. I još lepih predela svuda oko nas. I jedno pitanje, koje me ponekad zagolica, kad tako putujem ovom našom prelepom zemljom: kako li bi ovde sve bilo čisto i očuvano da smo neki narod kao Japanci a imamo sve ovo što nam je priroda bogato podarila?

Ovo je jedan okasneli post, koji sam napisala 13.06.2008., ali nisam objavila post jer je wireless internet nešto stalno kočio dok sam radila na sajtu… K’o da je hteo nešto da mi kaže

Prognoze su tokom jučerašnjeg šućmurastog dana najavljivale kišu i veću promenu vremena. Onda je po podne padala kiša ali se uveče razvedrilo pa sam se nadala da su prognoze pogrešne.

Noćas, negde oko pola tri, jaka kiša je razbila moje nade i san a onda je počelo nevreme kakvo nisam odavno čula a ni videla. Munje su pravile svojevrsni lajt-šou uz gromove zbog kojih su se uključivali alarmi na automobilima. Naravno, ustala sam i nekoliko minuta gledala zavese kiše koje su se spuštale strašnom snagom. Volim takve demonstracije prirode kojima nam pokazuje koliko smo nemoćni kada je ona spremna da pokaže svoju pravu snagu i moć.

Danas je malo zahladnelo, promiče neka sitna kiša i uopšte nije loše sa šetnju, možda čak i sedenje na nekoj suvoj stolici na plaži uz dobru knjigu i nekakvu aromatičnu kafu. Možda baš tako i uradim

Evo mene ponovo na najlepšem delu crnogorske obale. Put neću da pominjem, standardno kao i uvek, između 8 i 8 i po sati vožnje. Pauza jedna, neću uopšte da komentarišem. Put Bečići-Miločer je u fazi renoviranja, pa je tu potrebno voziti jako pažljivo i sporo.

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

U vreme kada sam ja imala godina koliko moji stariji klinci sada, kada je Aranđelovac još uvek bio na banjskoj turističkoj karti SFRJ, kada je Jadranska ulica bila presečena na dva dela malim brojem lokala i kućica koje se nisu videle sa ulice, jedan od pomenutih lokala bio je kiosk za prodaju semenki i kikirikija u različitim oblicima, valjda i lizalica ali se toga već ne sećam tačno.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala – bioskop – fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje

U petak 22.02.2008. sam celo prepodne provela u UDK u Tiršovoj, čekajući na pregled sa Janom. Ostatak dana u putu kući, ručku kod prijatelja, organizovanom zbog naših kumova koji su došli na par dana kod nas. Subota je bila dan za pripreme, poslednje kupovine i pakovanje stvari za put. Sve to uz Last.Fm radio, tek da ne čujem još neku glupost i da se ne osetim još gore nego inače zato što živim u zemlji Srbiji, sa sve političarima i narodom koji ih bira.

Doručak uz draga lica, oproštajni cmok, pakovanje u dva auta (kumovi išli sa nama ) i polazak. Dremka uz muziku u autu. Mokra gora, pauza uz čorbu, nerviranje zbog takse, granica, put, Romanija, Sarajevo, pite, ćevapi, sladoled, tufahije, opet auto i konačno Jahorina.

Obzirom da je kod nas bilo jako toplo, bili smo prijatno iznenađeni količinom snega na stazama. Videlo se da su prilazi žičari odrani, ali i da su padine bele. Parkiranje ispred apartmana “Prović“. Ponovo najgori deo putovanja, vađenje torbi iz automobila i zatim stvari iz tih torbi, stavljenih tamo nepunih 24 časa ranije. Dogovori oko toga gde ko spava i konačno zvanični početak odmora. Tišina.

Ponedeljak, poznata lica u Ski rentalu “Lavina“, Vesko, Boki, Radan,… Ski pas, skije i uživancija. Doduše, prva dva dana sneg se topio na 10-12°C, ali je bilo lepo biti na snegu i svežem vazduhu. Snega je bilo oko 45cm, što znači da su delovi najbliži početku i kraju staze bili mešavina snega, vode i blata, ali je zato na ostalim delovima moglo baš lepo da se skija. Ove godine je radila i staza kod hotela “Nebojša” sa sporim ski-liftom i blagom padinom za početnike gde je Jana provela svoje prve sate na skijama ove godine. Mi ostali smo skijali na Ogorjelici I i II jer nam je tamo bio najlepši sneg. Bilo je tu i padanja (neko na ruku, neko na glavu, kako je ko imao sreće ) ali uglavnom pravo uživanje.

Svakoga dana smo skijali do kraja rada žičara a uveče šetali ili uživali uz kaficu, grickalice i zabavne emisije na TV-u. Maksimalno sam izbegavala informativne emisije da bih se stvarno odmorila. Internet i blogovi koje pratim su mi baš nedostajali, ali sam uspela da ostanem dalje od tog iskušenja sve u želji da malo oporavim mozak od svakodnevnog ludila naše sadašnjice. Kad smo izlazili najviše vremena smo provodili u restoranu “Ognjište” u kome je ugodno, toplo i imaju dobru čorbu koja se služi u “činijama” od hleba. Treba pomenuti i dobru kafu, tufahije i sladoled.

Kao i svaki odmor, prošao je brzo i lako. Uz odlično društvo, smeh i skijanje, vreme za ponovno pakovanje prikralo se skoro neočekivano. Te subote staze su prestale sa radom oko podne, zbog jakog vetra koji se vremenom pretvorio u kišu a uveče u jak sneg. Do ujutru je na stazama bilo desetak centimentara novog snega. Iako je naše skijanje bilo završeno bilo je lepo videti sve to.

Uživali smo i u povratku, posle doručka u “Ognjištu” krenuli smo nazad. Vreme je bilo je lepo i sunčano, što i okolinu čini lepšom. Izuzetak je most na Drini koji je meni uvek lep. Posle toga ponovo granični prelazi, pauze uz put i opet Aranđelovac.

Možda se i naviknem vremenom

Put na Kopaonik smo odlagali nekoliko dana i na kraju krenuli u subotu rano ujutru. Stigli smo na vreme da kupimo ski pasove (3.100 din dvodnevni za odrasle) i da u devet sati sačekamo otvaranje žičare.

Zbog različitih, uglavnom meteotoloških razloga (veliki minusi, magla, veliki plus i topljenje,…) moji utisci sa skijanja na Kopaoniku nisu bili baš sjajni, pa sam i ovoga puta otišla tek da dodam još koji pređeni kilometar u svoje skijaško iskustvo. Ali, ovoga puta me je Kopaonik dočekao vrlo prijateljski

Sunce, temperatura malo ispod nule, sređene staze, nimalo gužve na žičarama, sve u svemu, kompletno uživanje. Prvih pola sata skijali smo na stazi “Sunčana dolina” koja je baš takva kako joj ime kaže, blaga, široka i sunčana (po težini plava) dok smo se malo podsetili kakav je osećaj biti na skijama. Ove godine radi i staza Krčmar (crna) koja je bila zatvorena od bombardovanja zbog kasetnih bombi i ona je bila naše sledeće odredište i staza na kojoj smo skijali skoro celoga dana. (Fotografije su na Flickru )

Da se ne bi gnjavili oko traženja smeštaja na vrhu (gde je sve, uglavnom, puno ali nema mnogo skijaša na stazama) spustili smo se u Jošaničku Banju. Večerali smo u poznatom restoranu “Velež” (pastrmka je fenomenalna a i dimljene vešalice u sosu od kajmaka i pečuraka su vredne hvale) i to za novac kojim bi ovde u Aranđelovcu platili pola takve večere. Prespavali smo u novom hotelu “Oaza” (sajt još uvek u izradi). Za 1.000 dinara koliko je prenoćište (1.200 sa doručkom) dobili smo prostranu, toplu i čistu dvokrevetnu sobu. Sasvim dovoljno za odmor od skijanja.

Drugi dan je u mnogome ličio na prvi, opet sunce, sneg i skijanje. Moram da priznam da se na svakom koraku vidi koliko je uloženo u Kopaonik. Novi četvorosedi jako brzo razbijaju gužvu na žičarama, ratraci peglaju staze i u toku dana (bilo ravno nemogućem ranijih godina), osoblje na žičarama je tu da pomogne pri sedanju na sedišta, sve u svemu mnogo bolje nego ranije.

Kao što rekoh, moji prvi utisci sa Kopaonika nisu bili nešto, ali je ovaj vikend mnogo popravio tu sliku. Pravo skijaško uživanje

Sedmo jutro na Jahorini nas je dočekalo maglom i snegom, tako da su svi planovi o još nekom satu skijanja nestali u toj istoj, prilično gustoj, magli. U svemu ima i nešto dobro, jer smo krenuli ranije nego što smo planirali, pa smo mogli da provedemo i nekoliko sati u Sarajevu, ali to je neka druga priča.

Ova priča počinje kada smo, posle dva sata putovanja od Sarajeva, prešli granicu i ponovo ušli u jedinstvenu zemlju Srbiju.

Ljubazni policajac (čovek u plavom) je popričao sa nama, poželeo nam dobrodošlicu i nastavili smo dalje, nekih pet metara. Zaustavila nas je, isto tako ljubazna, žena, carinik (u braon zelenoj uniformi, nisam stigla da pročitam/protumačim oznake), i još ljubaznije nas obavestila da je Vlada Republike Srbije (koja, ne radi, uzgred budi rečeno i nikako ne može da primi razne zvaničnike i konačno se pomeri sa mrtve tačke u različitim pregovorima, da ne gnjavim sa detaljima) donela uredbu koja je stupila na snagu pre tri dana i po kojoj svi koji prođu kroz nacionalni park Mokra gora, treba da plate to zadovoljstvo. Za putničke automobile, 50 dinara.

Tajac. Mi, totalno zbunjeni, čudimo se čudu a ljubazna osoba nam uporno nudi prospekt i fiskalni račun, već spreman. Posle par sekundi, bes. Dokle više da nas pljačkaju i to na takav način: priroda nam dala lepotu, pa iako mi ne činimo ništa da ta lepota što duže traje i bude još lepša, svi vi koji prolazite, platite što prolazite i dišete vazduh nacionalnog bogatstva!?! Da ne pominjem, u duhu skijaškog odmora koji smo proveli, da je i Kopaonik nacionalni park, pa da verovatno, vođeni ovim primerom, na ulazu u taj nacionalni park treba da očekujemo isto!?!?

„A šta ako nemamo dinare?“, pitamo mi.

„Može i u konvertibilnim markama!“

„A kako ćemo onda dobiti fiskalni račun za konvertibilne marke kad je ovo Srbija a ne Bosna i Hercegovina?“. Nema odgovora, nude isti fiskalni račun kao i maločas.

U priču uskače i kolega, carinik, i usrdno objašnjava da to nije do njih, nego do Vlade koja je tako odlučila. I da, ako ne platimo, na šta imamo pravo, pišu prekršajnu prijavu i sve to dalje ide u postupak!!!!

Slučajno ili ne, stotinak metara dalje stoji policijska patrola, verovatno da reaguje, zaustavi i dobro pretrese svakoga ko ne plati.

Nadam se da će, novac koji uzimaju od svih onih koji su se usudili da bar na kratko izađu iz Srbije i vide kako drugi ljudi žive, pa makar to bilo tako blizu kao što je Bosna, upotrebiti da poprave tunel, koji kilomatar niže od naplate „putarine“ a ne da idemo obilaznicom u dužini od 4 km, neobeleženim, neosiguranim i neravnim (čitaj: punim rupa) putem.

Da se razumemo, ne radi se o 50 din, ali da bar znamo zbog čega, ali ovako, kao da smo bogataši koji prolaze kroz Šervudsku šumu a ljudi u zelenom daleki potomci Robina Huda.

Moraćemo da predložimo da se na ulasku u Aranđelovac, postavi ista takva baraka i da se svima koji prođu blizu Bukovičke banje, naplati kakva taksa. Vajdica.

Posle dugog premišljanja, da li da krenemo na zimovanje ili ne, čiji je osnovni razlog bio to što nigde nema snega, 10. februara smo ipak došli na Jahorinu.

Vremenske prilike su nam dva dana trenirale živce, a onda je ponedeljak bio pun sunca i sa dovoljno snega da nam obeća još neki dan uživanja na snegu.

Juče je padala kiša i to tako jaka kiša, da sam već htela da počnem da pakujem stvari i da krenem nazad, ali se jako brzo pretvorila u sneg koji je padao cele noći.

Današnji dan je osvanuo malo maglovit ali to, pored ispeglanih staza i velikog broja skijaša nismo ni primetili Tokom dana, magla se podigla pa je, pred sam kraj skijškog dana, bilo pravo uživanje biti na stazi. Nadam se da će tako biti i sledećih dana dok smo ovde.

Dakle, Jahorina, sa svojim stazama i ljudima koji su tu ili tu dolaze, je pravo mesto za aktivni odmor. Uz puno mesta za pauze tokom dana ili izlazak uveče, za nekoga sve a za svakog po nešto. Naročito u uslovima kada je za neke druge skijaške centre sneg misaona imenica

Godinama već smo verni tradiciji da letnji odmor provodimo na Crnogorskom primorju, u mestu Pržno, koje će poznavaoci ovog dela obale prepoznati kao mestašce koje je prvo do Miločera i u kome se nalazi hotel „Maestral“.

Isto tako, godinama već, smo gosti u kući porodice Kažanegra (http://www.villakatarina.cg.yu/) u kojoj se osećamo kao kod svoje kuće. Kuća se nalazi blizu plaže, nova je i prelepa a i pogled sa jedne od terasa mnogo govori.

Omiljeni period za odmor nam je početak septembra, ali pretrpani raznim školskim obavezama, poslednjih godina odlazimo tamo prvog dana školskog raspusta i ostajemo koliko god nam slobodni dani to dozvoljavaju

Jun je svake godine sve topliji i topliji, ili mi se bar tako čini, tako da žurimo da odemo na plažu što ranije, da bi smo tamo proveli što više vremena pre nego što nam, oko podne, bude vreme za sakrivanje od vrelih zraka Sunca.

Pre podne, najčešće, provodimo na ne-hotelskom delu plaže u Pržnu, jer je tada tamo relativno mirno i voda je čista. Ruku na srce, veći deo pre podneva provodimo ispod tende kafea „Nika“ uz neko osvežavajuće piće ili čašicu „travarice“, lozovače u koju je potopljeno nekoliko različitih trava pa je oni kojima prija zovu i lekom

Kamenovo je velika plaža u blizini na koju idemo posle podne, gde osim u moru koje je posle šest sati sigurno čisto, osveženje nalazimo i u plažnom baru „PASARELA“ (da ne zaboravim da kažem da imaju odlične sendviče i pizze) a od skoro i u restoranu „PJADELA“ gde su i kuvana jela, riba ili jela sa roštilja jako ukusni i tako izbegavam dosadno smišljanje i spremanje obroka.

Promene radi, ove godine smo jedan dan proveli u Ulcinju. Bili smo na Velikoj plaži, i to na delu koji se zove Kopakabana. Svuda su isti suncobrani od trske i drvene ležaljke, ne tako udobne ali najbolje rešenje za nestvarno sitan pesak kojega ima svuda. Koliko sam videla, pored dečijeg igrališta, golova za mali fudbal, mreže za odbojku, restorana (brze hrane, kuvanih jela i jela iz menija, pa ko šta voli…) tu je i pedijatar i naravno spasioci, koji se stvarno tako i ponašaju (nisu samo manekeni kao na nekim drugim plažama…).

Zbog jakog vetra i struja u moru, budno motre obalu i plivače, pa prateći jačinu vetra menjaju zastavice (zelena, žuta, crvena) kojima obaveštavaju da li je bezbedno plivati. Ceo dan je bio interesantan, jedino me je malo nerviralo to što treba jako dugo da se hoda u moru dok se ne dođe do neke dubine u kojoj može lepo da se pliva, jer priobalni deo jako blago ponire. Ali zato šetnja kroz talase prija, jer je struja toliko jaka da sjajno masira mišiće nogu.

Sve u svemu, bilo nam je lepo, kao i svake godine. Lepo smo se proveli i u Ulcinju, ali je meni najlepši deo obale ipak onaj od Svetog Stefana do Kamenova, a i stvarno izgleda lepo, zar ne?

Zimski raspust ovde godine traje od 3. do 22. januara, tako da su naši planovi o skijanju sa decom tokom raspusta, najblaže rečeno, odloženi. Da bi ih, bar na kratko, podsetili kakav je osećaj stati na skije, otišli smo na Kopaonik na jedan dan i to u subotu 14.01.

Na Kopaoniku sam bila, poslednji put, pre 11 godina i nije mi se mnogo dopao, što zbog moje tadašnje sprečenosti da skijam, što zbog gužve i lošeg vremena. Nadala sam se da će ovoga puta bili bolje.

Stigli smo ujutru, oko pola devet, baš kako smo i planirali i ja sam otišla da kupim ski-pasove (1.000 din za decu, 1.500 din za odrasle) da bi mi ljubazni šalterski službenik objasnio kako se za svaki ski-pas daje i 400 din depozita jer su kartice magnetne koje mogu ponovo da se upotrebe, pa da bi bili sigurni da će ih dobiti nazad … Sve je to lepo, ali ja nigde nisam videla na sajtovima koje sam gledala pre polaska (ne kažem da negde ne piše, samo da ja nisam videla) taj detalj. I pošto nisam imala kod sebe svih 1.600 din potrebnih za depozit, morala sam da se šetam nazad do parkinga i onda ponovo do šaltera. Razumem ja da su oni ponosni na svoje nove mašine i magnetne kartice, ali uvek treba imati drugu opciju, jer možda ja baš volim običan ski-pas koji ubacim u mašinu (umesto da prođem posle jednog kratkog biiip što je stvarno za pohvalu i mnogo ubrzava prolaz na žičarama ) a i mogu da ga ponesem za uspomenu, da ne pominjem da za takve ski-pasove ne treba depozit.. Ili bar treba da budu sigurni da su sve dovoljno dobro obavestili.

Prvi odlazak do Pančića (najviši vrh 2018m) je prošao u iščekivanju smrzavanja, jer je svuda bila magla koja je, čini mi se, smanjila ionako nisku temperaturu. Kada smo prešli na druge staze, bilo je dosta toplije, naročito kad se, ponekad, pojavljivalo Sunce.

Novi četvorosedi su baš dobri i postavljeni na mesta gde su ranije bile velike gužve, pa je tako rešen jedan od problema. Ski liftovi su prilično brzi, pa nije bilo velikih gužvi ni tamo.

Staze su široke i kratke, uglavnom blage. Sneg je bio lep i dobar za skijanje. Najlepše smo skijali na stazama Gobelja 1 i 2, jer je bila najmanja gužva i na stazama i na liftovima i tada je bilo najtoplije, mada su i te dve staze prilično kratke pa sam imala utisak da više vremena provodim na ski-liftu nego u suprotnom smeru.

Moj osnovni problem je bila hladnoća (oko -9°C) i nemogućnost bilo kakvog grejanja osim ako ste raspoloženi da na to izgubite sat ili dva(dok odete negde gde možete da uđete u toplo,…) što mi nismo bili, obzirom da smo došli samo na jedan dan. Ipak, sve u svemu, nije bilo loše. Sad bar znam kako izgleda skijanje i na, tom toliko popularnom, Kopaoniku.

Nije da bih menjala Jahorinu čuvenim Kop-om

Cela ova priča je trebala biti ispričana ranije, ali nikad nije kasno, obzirom da se, verovatno, mnogi detalji neće uskoro promeniti.

Zlatibor je planina koja je tradicionalno vrlo interesantna za doček Nove godine našim prijateljima koji žive na moru. Tako smo se mi drugog januara uputili na ovo vrlo atraktivno odredište mnogih turističkih ponuda da tamo provedemo vreme u odabranom društvu.

Prvi utisak je bio da je baš velika gužva na šetalištu, što sam objašnjavala činjenicom da je tek devet sati uveče. Imali smo mesta taman koliko da hodamo nekom normalnom brzinom, ali uz povremeno zastajkivanje zbog mimoilaženja. Nasuprot tome, lokali pored kojih smo prolazili (a koji se sastoje od lokala i zastakljene terase) su bili prazni, što je samo značilo da su mesta unutra rezervisana za neke kasnije sate, pa „ugostitelji“ nisu primali nikoga već od (možda) šest popodne, da se slučajno ti drugi gosti ne zadrže do momenta kada počinje ugovoreni program sa rezervacijama. Tako su imali prazan hod od skoro četiri sata, što im ne ide baš u prilog, ali je svakako meni pojasnilo otkud tolika gužva u prolazu.

Program se sastojao od različitih grupa koje su uživo pevale sve vrste pesama, najviše onih koje ja baš nešto ne volim (čitaj: folk i turbo mu rođak) ali valjda je takvo doba godine. Za rezervaciju, koja je podrazumevala ulazak u lokal i stolicu, te večeri je trebalo izdvojiti 20€ (31.12. i do 120€, 1.01. 80€ pa je ovo bilo svojevrsno sniženje) ali smo mi ušli bez tih rezervacija, pošto naši drugari poznajuo obezbeđenje na vratima kao dugogodišnji gosti, ali zato nismo imali ni dovoljno mesta da stojimo a da ne pominjem stolicu za sedenje. Bili smo u lokalu koji se zove nekako kao Vendi ali nije tako, samo slično

Pojava koja me već godinama fascinira na Zlatiboru ( bila sam tamo već nekoliko puta u doba godine) je da ni u jednom lokalu u kome sam bila ne postoji nešto kao čiviluk, garderobu da ne pominjem, tako da i ako slučajno sednete negde, planirate bar jedno mesto više za jakne i kapute. Razumela bih ja da je to mesto gde se ide samo leti, ali ovako mi baš nije najjasnije, ali se ja izgleda slabo razumem u problematiku turističke ponude.

Šta bih pomenula kao najupečatljiviji momenat dvodnevnog izleta? CENE. Samo da se čovek smrzne. Naši prijatelji su 60€ plaćali „apartman“ koji se sastoji od mini-dnevne sobe koja se spušta sa par stepenika do nekakvog produžetka i sa još par stepenika do kupatila. Tu su isto tako mini kuhinja i mini spavaća soba, sa ukupno dva obična kreveta i dva kauča. A kad kažem mini, stvarno je malo, jedva se prolazi između komada nameštaja. Obzirom da je njih pet u porodici, to je bilo knap. Mi smo u Švajcarskoj plaćali dvosoban stan (ogromna dnevna soba, dečija sa krevetima na sprat i ormanom), prolazna kuhinja, veliko kupatilo i hodnik i to sve sa puno mesta za odlaganja stvari) 40€ pa sad vidite šta hoću da kažem. Litar kisele vode u kafiću je 550 din, a litar viskija preko 7200 din (bar tako sam izračunala na osnovu cene jedne čašice), pelinkovac je 420din i da ne nabrajam dalje. Na „sniženju“ u „TODOR“-u (u kojem prodavačice znatno povise ton pogledate li bilo šta što nije okačeno makar to morali da uradite tek da proverite potrebnu veličinu) dečiji džemper br. 12 košta 3.750 din a u sred Ciriha (koji se računa u skuplje evropske gradove) je muški džemper Tomy Hilfilger 50 chf (2.750 din) pa sad vidite ko je ovde skup.

Nije mi samo jasno otkud svi oni ljudi tamo? Plašim se da je Zlatibor od planine koja nudi poboljšanje zdravstvenog stanja, odmor i opuštanje, postao mravinjak u kome je bitno biti viđen, pa po ma kojoj ceni. Ja znam da ću gledati da sledeći put sve te naše drugove svakako dovučem kod nas u goste .

Od silne gužve i obaveza raznih oko već proteklih praznika (Svima želim puno zdravlja i zdrave pameti a za ostalo neka se snađu pomenutim adutima), nikako da stignem da ispričam utiske sa putovanja po Švajcarskoj kojim sam doobro napunila baterije pa sada sa lakoćom mogu da se nosim sa sivom svakodnevicom palanačkog života. Bar neko vreme.

Lojkerbad (Leukerbad) je mesto nekih 320km udaljeno od Ciriha, što je oko tri sata vožnje ako se ide dužim putem, kojim smo mi išli. Prošli smo pored Ženevskog jezera (koje je veliko, baš veliko, meni više liči na more) i išli smo kroz Sion, što na francuskom znači Sunce (ili nešto tako) jer je to mesto sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Sion je čuven i po vinogradima i vinima koja se tamo proizvode. Kako su to Alpi (Bernski Alpi) i nema mnogo obradive zemlje, u vinogradima je iskorišćen svaki raspoloživi centimetar. Sve je podrezano i povezano pod konac. Bar tako izgleda iz automobila.

U Lojkerbad smo stigli uveče 25.12. što je bilo Badnje veče hrišćana katolika, koji ovde preovlađuju, pa je sve bilo pusto i prazno obzirom da je to najveći praznik koji se proslavlja u krugu porodice. Na ulicama su mogli da se vide samo ljudi koji su ili pravoslavci ili neke druge vere a jedva smo uspeli da nađemo restoran koji te večeri radi da ne pominjem to da smo svi bili gladni … verovatno i više nego inače jer smo znali da ima malo šanse da bilo šta negde kupimo bar za prvu pomoć.

26.12. smo krenuli na skijanje već od devet sati. Dnevni ski pas sa Torentom je 44chf (oko 28€). Torent je vrh do koga idu velike gondole (80 ljudi plus vozač ili 6400kg) i male gondole u koje može da sedne šestoro. Početna stanica velike gondole se nalazi na 1450m nadmorske visine a do nje se može stići autom (tu je i veliki parking), autobusom ili skijama ako se krene sa druge strane planine kako smo to mi radili. Krajnja stanica je na oko 2500m i tamo se nalaze garderobe, restoran, uslužni ski servis, toaleti i krajnja stanica malih gondola. Ski lift (od gondole na veće visine idu liftovi sa tzv. sidrima) koja ide na najveću visinu od 2700m nije radio, verovatno jer nije bilo dovoljno snega za skijanje u tom delu.

Što se količine snega tiče, bilo je taman dovoljno za skijanje, dobrim delom je bilo leda na stazi a ponegde i kamenja i zemlje. Ipak, imali smo sreće jer u prethodnih 4 ili 5 godina snega uopšte nije bilo u ovo doba godine. Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje. Staze su strme ali široke i dobro sređene, pa nije problem savladati ih. Na mnogo mesta izgledaju kao levak pa sam imala utisak da više skijam uzbrdo nego nizbrdo Na stazi smo ostali do poslednjeg momenta (gondole rade do 16:15) i u apartman se vratili oko pet. Već oko šest smo bili u drugom vrlo interesantnom i upečatljivom delu Lojkerbada – na bazenima.

Lojkerbad je poznata banja (kako i samo ime mesta kaže) koja ima tople vode čija se temperatura kreće između 28 i 43°C. Ima četiri bazena od kojih su dva napolju. Osećaj je skoro neopisiv: topla voda svuda oko vas, uživancija, a ljudi koji prolaze ili gledaju sa terase su u debelim jaknama, kompletno opremljeni za hladnoću. U bazenu koji je napolju su svi, pa i bebe od nekoliko meseci, brčkaju se na -6°C bez ikakve nelagode. Jedino je potrebno ukvasiti glavu s vremena na vreme, tek da vam se ne smrznu uši ili nos Na spoljnim bazenima ima velikih tuševa ispod kojih možete da stojite koliko god vam je volja i stalno je toplo. Tu su i dva odvojena dela koji neodoljivo podsećaju na jacuzzi kade sa sve balončićima i strujom koja vas vrti u krug. U unutrašnjem bazenu su uz ivicu odvojeni delovi gde su ventili koji ubacuju vodu u bazen ali su namešteni na različite visine tako da rade kao masažeri i sve je regulisano znakom sa strane koji uz zvuk i natpis obaveštava kada je vreme da se pomerite za jedno mesto u redu. Sve je lepo zamišljeno i organizovano Čak i ormani u svlačionicama koji mogu da se zaključaju samo ako ste u unutrašnju stranu brave ubacili karticu za ulaz na bazen. To možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je bio vrlo interesantan detalj obzirom da znam kako (ne) izgledaju svlačionice na našim bazenima.

Posle sat ili dva provedenih u bazenima a sve to kao završetak skijaškog dana, ostalo nam je samo da se lepo ušuškamo u krevetima i odemo u carstvo okrepljujućeg sna.

Danasnji dan u Cirihu smo počeli posetom crkve u kojoj je bila priredba škole u koju idu ćerke naših prijatelja. Crkva je tu istom dvorištu sa školom (ovde deca najviše 15min. mogu da budu udaljena od škole u koju idu i o tome se strogo vodi računa a dešava se da su vrtići i u istom dvorištu sa zgradom gde deca žive) i sva deca, bez obzira na nacionalnost i veroispovest učestvuju u priredbi jer je to švajcarska škola i crkva, pa se mora. Na taj način decu od malih nogu privikavaju na crkvu koja je topla, gde se peva i udobno sedi i pretpostavljam da onda nikako deci nije bauk sve što se u toj crkvi radi (ne kažem da se u nasim crkvama ne peva ali je malo drugačije kad cvokoćeš i premeštaš se sa noge na nogu i jedva čekaš kraj da odeš negde gde je toplije…). Na kraju priredbe su deca na 30 različitih jezika poželeli svima srećan Božic i Novu godinu (tri jezika od tih su: srpski, hrvatski i bosanski !!!!) što samo pokazuje koliko ovde ima stranaca i sigurno im nije lako jer ih nikako ne prihvataju kao sebi ravnima. Ali to je druga (i duga) priča.

Posle priredbe smo krenuli u obilazak grada.Cirih (Zürich) je slika i prilika Švajcarske: čist, lep i dobro organizovan. Sve može ali sve ima svoju cenu, koja je za naše pojmove uglavnom velika, ali je u odnosu na prosečne zarade ovde sasvim ok.
Dnevna karta za prevoz (koja vazi 24 sata od trenutka kupovine) kosta 7.6 CHF (oko 418 din) ali kada je kupite možete da idete gde god hoćete čak i na vožnju brodom po jezeru (koje je ogromno, ali o njemu možda neki drugi put). Prevoz je tako organizovan da na svakom tramvaju, troli ili autobusu piše koje su sve stanice na marš ruti, u prevozu je nacrtana karta rute sa nazivima stanica (koje vozač najavljuje unapred) i sa svim ostalim linijama koje mogu da se uhvate na svakoj stanici. Krajnje jednostavno i precizno.

Obzirom da smo krenuli u šetnju gradom u najgorem trenutku jer su velike gužve pred Božic, sačekala nas je gužva ali ne onakva na kakvu smo mi navikli, vec organizovana!!! Zvuči smešno, ali tako je, organizovana, svi su u žurbi ali niko nikoga ne gura, svi lepo i uredno čekaju svoj red i ja uopšte nisam primetila neku euforiju i nervozu koja je obično prati. Ili sam ja bila opuštena i neopterećena pa mi je izgledalo tako.

Glavna ulica u Cirihu je Banovstrase (Banhofstrasse) i u njoj je većim delom zabranjen saobraćaj, osim za tramvaje. Kao (verovatno) i sve glavne ulice puna je i prepuna prodavnica i robnih kuća. Sve su poznate svetske firme kao npr.: Cartier, Chanel, Tomy Hilfilger, DKNY, Bata, H&M, C&A i ko zna šta još, zaboravila sam već. Sniženja su tek počcela i to ne svuda, ali primetila sam da su mnoge cene u Beogradu dosta veće nego ovde (npr. u «Bati» je najveća cena koju sam videla 125CHF što je 6875din a uglavnom su izmedju 45 i 75 CHF a to je mnogo, mnogo jeftinije od onoga što možete naci u Beogradskim prodavnicama. O izboru da ne pričam.) Lutali smo i sokacima koji se nalaze u poprečnim uličicama i išli na kafu u «Starbucks cofee» (kao Meg Rajan i Tom Henks u “Stigla vam je pošta”:)) i baš mi se svidela ta neka kafa sa ukusom pralina koju su predlagali za danas

Čitav Božićni ambijent video se tek pošto je pao mrak i sve je izgledalo super (uskoro stižu i sličice…) ali opet ne previše napadno. Umorni od duge šetnje (a možda i od računanja koliko šta košta i da li je dovoljno sniženo) vratili smo se, bez gubljenja i lutanja, na stanicu odakle smo i krenuli jutros i to sa namerom da se pripremimo za sutrašnji put na skijanje.