Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

Prva stanica – Mesta(l)ja (Mestalla) fudbalski stadion na kojem se igraju utakmice València Club de Futbol. Namerno kažem “na kojem se igraju utakmice” jer se sve ostalo: treninzi, pregledi, dogovori, opuštanje, masaže … odigrava u sportskom kompleksu van centra grada. Na stadionu, čije su svlačionice i ostale prostorije namenjene igračima i sudijama spartanski opremljene, se samo igraju utakmice. Obilazak uključuje i posetu ložama (lep pogled na stadion, televizori, bife … ali sasvim zvučno izolovane, pa ko voli, godišnji zakup je 80,000 €), predsedničkim prostorijama, sobe sa trofejima, tunela ka stadionu, i izlazak na sam stadion.

Detalj – zaštitni znak VCF-a a i samog grada je slepi miš, pa smo tražili objašnjenje od vodiča -  1238. slepi miš je probudio ili već nekako pomogao vojsci Jaima I Osvajača da preuzme Valensiju od Mavara i u znak zahvalnosti kralj je dodao slepog miša na svoju zastavu i krunu Naravno, postoje i druge verzije legende ali meni je ova sasvim ok.

Pošto je to bila moja prva poseta fudbalskom stadionu, za početak – odlično

Pošto smo ostale same, Milica i ja smo krenule u obilazak. Nismo imale mnogo vremena za nas, nekih dva sata, ali dovoljno da prošetamo kroz turistički centar, da vidim Katedralu i El Miguelete. Mrak nas je omeo da obiđemo još nešto ali ne i da uživamo u raznoraznim suvenirima i što je neizostavno u Španiji, bocadillos-ima

www.flickr.com Bebika’s Valencia – drugi dan obilaska photoset

Prema planu i programu, krenuli smo put Beograda 15. maja ujutru. Negde oko podne smo se iz Beograda zaputili u Temišvar, kombijem Gea tursa. Put je trajao nekih 5 sati zbog dužih zadržavanja na granicama, prouzrokovanih nejasnim datumom važnosti pasoša jednog od putnika, argentinca. U kombiju nije bilo klima-uređaja, pa je u nekim momentima bilo baš toplo, ali važno je da smo stigli na vreme. I više od toga, pošto je avion za Valensiju kasnio sat vremena u poslaku. Sve u svemu, 12h pošto smo seli u kombi na Novom Beogradu, bili smo u stanu naših ljubaznih domaćina.

Sagunto i Puerto de Sagunto (luka) su stari i novi deo grada u kojem je moja naj, naj, najbolja drugarica (a od pre nekoliko godina i kuma) živela u protekle četiri godine.

Specificnost ovog, ali i okolnih mesta su lepe zgrade, mada često skoro sasvim prazne. Pre dvadesetak godina bilo je “in” imati stan na mediteranskoj obali, pa je građevinska industrija cvetala. Sada ni 30% tih stanova nije popunjeno, naročito od kada SEKA vlada Evropom i još van turističke sezone. Uprkos krizi, cene nekretnina nisu smanjene pa sve te lepe zgrade sa sređenim dvorištima, baštama i raznim dodacima čekaju neka bolja vremena da prime stanare.

Još jedna specificnost su kružni tokovi, u čijem centru su najrazličiije skulpture, što pomaže pri orijentaciji Ulice u ovom gradiću su uglavnom jednosmerne i postoji pravilo parkiranja, tako da je npr. tokom prve polovine meseca parkiranje dozvoljeno samo na jednoj strani ulice, a tokom druge polovine na drugoj, tek da ne bude slalom vožnje u uličicama. Trotoari su popločani, uokvireni dobro održavanim rastinjem, lepo za videti i prošetati.

Mediteran je ovde plitak u priobalnom pojasu, tako da se lepo umoriš dok stigneš do dela mora gde je dublje od 150cm. Uprkos tome, jake struje su uvek prisutne pa se dešava da talasi budu visoki i do 2m a bez daška vetra. Vetar najčešće duva svakoga dana, različitim intenzitetom, pa zna i da prevari – zbog njega  nemate utisak koliko je toplo i koliko je jako sunce, što dovodi do toga da se lako izgori. Ipak, lepo je sve ovo videti i provesti neko vreme tamo.

Valensija – jedan od tri najveća grada i druga po veličini luka u Španiji, tridesetak kilometara udaljena od Sagunta, bila je odredište koje nismo hteli da propustimo. Sa dugom isotirjom, upečatljivom arhitekturom i najvećim akvarijumom u Evropi vrlo privlačno turističko odredište.

Prvog dana kada je bilo oblačno i prohladno, uputili smo se u “Ciudad de las Artes y las Ciencias” (Grad umetnosti i nauke). Već pri ulasku sam bila fascinirana izgledom “grada”. Svaka građevina je jedinstvena i prepoznatljiva – Hemisferik (muzej filma i planetarijum) ima oblik oka, Muzej nauke predstavlja skelet kita i tako redom (sve lepo piše u Wikipediji )

Najupečatljiviji deo ovog kompleksa svakako je “Oceanografic” sa preko 500 različitih vrsta morskih životinja i oko 45.000 primeraka. Izgrađen je u obliku lokvanja a jedna u nizu specifičnosti je da je u njemu 42 milona litara morske vode koja može da se prečisti za 4 sata. Najjači utisak na mene su ostavili tuneli čiji su zidovi od specijalnog (i vazda izdržljivog) stakla (i/ili plastike neke, znaju to konstruktori) kroz koje se prolazi, tako da iznad i pored vas plivaju velike raže, kornjače, raznorazne vrste riba i naravno ajkule. U dogovoru sa školama organizuju se noćenja u tim tunelima, tako da najhrabriji klinci spavaju sa ajkulama Za detaljan obilazak Okeanografika treba najmanje 4 sata, a za kraj smo ostavili delfinarijum i predstavu sa delfinima i njihovim trenerima. 

www.flickr.com Bebika’s Valencia photoset

Nedelja – 13. mart 2011.

Palatu Belvedere je napravio princ Eugen Savojski početkom 18. veka, sa željom da po lepoti i raskoši prevaziđe Schönbrunn. Nije baš uspelo u potpunosti ali je i on prelep. Sastoji se iz Gornje i Donje palate (koje su danas slikarske galerije) i vrtova između njih. Za razliku Schönbrunna u kojem su sačuvani nameštaj, slike, odeća i predmeti koje su koristili njegovi stanovnici ovde je svaka soba izložbeni prostor.

U Gornjem Belvederu (koji je u vreme Eugena Savojskog služio za prijeme i važne prilike) stalnu postavku čine uglavnom slike najpoznatijih austrijskih slikara: Gustava Klimta, Egona Šilea, Oskara Kokoške, Ferdinanda Georga Valdmilera. Pored toga tu su i po jedna Moneova, Pikasova i Rembrantova slika, tek da na tren budemo blizu radova svetski poznatih slikara…. Meni su se najviše dopale slike F.G. Valdmilera jer su realistične i detaljne, precizne skoro kao fotografije. Naročito one koje su rađene tehnikom ulje na drvetu.

U Donjem Belvederu (u kojem je Eugen Savojski živeo, pored zimske palate u Beču) izložene su slike autora iz 20. i 21. veka. Sada je tamo izložba slika Egona Šilea Portreti i autoportreti. Potrebno je mnogo više vremena od par sati da se sve slike pažljivo odgledaju i da se srede utisci, ali vredi svaki minut proveden tamo.

Posle Belvedera, vratili smo se u centar grada. Šetali smo okolo, uživali u lepom vremenu i građevinama dok nismo došli do Kuće leptirova u Burgarten-u. Napravljena kao botanička bašta u kojoj se uzgajaju i žive leptirovi, vrlo je neobičan (i jako topao) prostor. Nije velika i brzo se obiđe ali je lepo videti.

Moje sledeće odredište bilo je austrijska Nacionalna biblioteka (Österreichische Nationalbibliothek) dok se ostatak društva odmarao. Ova biblioteka jedna je od najvažnijih u svetu zbog skoro 200.000 knjiga iz perioda od 1501. do 1850. godine koje čuva. Od toga je oko 15.000 knjiga koje su pripadale Eugenu Savojskom i one su smeštene u prelepoj baroknoj “Izuzetnoj sali” (State Hall). U tom delu su i četiri globusa koji prikazuju zvezdano nebo (sažvežđa) a koje je radio Vinćenco Koroneli (naučnik koji je bio posebno poznat po izradi globusa). Sala je prostrana, visoka, oslikanih tavanica i zidova, pravo remek delo arhitekture i umetnosti.

Prater – zabavni park, nastavak obilaska (iako smo se dvoumili između Pratera i Muzeja nacionalne istorije ali valjda je bilo dosta umetničkih dela i istorijskih podataka za jedan dan…) postoji još od 18. veka a 1897. godine je napravljen Veliki točak (Wiener Riesenrad) u čast proslave zlatnog jubileja Franca Jozefa I. Pored istorijske pozadine, ovo je moderni zabavni park tako da par sati u njemu proleti.

U Prateru nas je zateklo veče, pa smo ostatak dana proveli u šetnji po Karntnerstrasse (glavnoj ulici u Beču), ušli u katedralu St. Stefana (Stephansdom) i proveli neko vreme unutra. Katedrala se renovira, pa su svuda oko nje skele sakrivene platnima koja su odštampana detaljima sa katedrale koje pokrivaju tako da se izdaleka uopšte ne vidi da su to platna, već vidite katedralu kakva je inače.

Ponedeljak – 14. mart

Pakovanje, spremanje za put i odlazak u zoološki vrt (Tiergarten  Schönbrunn), jedan od najstarijih ali i najmodernijih u Evropi (proglašen za najbolji evropski zoo vrt u 2010.). Pošto jedna odrasla osoba mora da bude sa decom, to sam bila ja. Nije da sam baš bila oduševljena, zoo vrt k’o zoo vrt ali bilo je lepo videti džinovske pande, zaštitni znak vrta. Lepo videti ali iz sadašnje perspektive, uvek bih se opredelila za neki muzej (mada su me i tada nadglasali da idemo u vrt).

Sve u svemu, sjajan vikend. Mnogo toga je ostalo što nismo uspeli da vidimo, ali svakako korisno iskustvo. Beč nije toliko daleko pa se nadam da ću ponovo biti u prilici da idem u taj divni grad.

Kada na internet pretraživačima otkucate “What to see in Vienna” dobijete najmanje 30 mesta koje svakako treba videti (pogledajte npr. ovde), tako da sam odmah napravila uži izbor uz pomoć koleginice koja je već tamo putovala, s’ obzirom na činjenicu da smo u Beču planirali da budemo samo dva (recimo dva i po) dana.

Prva stanica u Austriji, posle nekoliko sati vožnje kroz Srbiju i Mađarsku, bilo je “outlet naselje” Parndorf. Pored preko potrebnog odmora od vožnje, kafe i ostalih osvežavajućih pića, tu ima veliki broj prodavnica, tek da na samom početku putovanja otarasimo kupovine, da nas kupoholičari u porodici posle ne gnjave sa tim. Zbog višesatnog zadržavanja, u Beč smo stigli tek oko 18h. Odredište – hotel Tabor. Hotel se nalazi blizu centra grada, ima tri zvezdice, u odnosu na cene smeštaj je sasvim korektan. Nedaleko od hotela je stanica podzemne železnice tako da se odatle vrlo lako stiže do svih delova grada. Relativno kratka večernja šetnja pokazala nam je koliko su lepe zgrade u Beču i koliko toga ćemo morati da ostavimo da detaljno pogledamo neki drugi put (ako ga bude).

Subota – 12. mart

Zamak Shonbrun (u originalu je to Schönbrunn) je bilo mesto koje nismo hteli da propustimo. Napravljen daleke 1569. godine u dolini reke Wien,  kao kraljevski lovački letnjikovac Katterburg rimskog cara Maksimilijana II, a u 17. veku pretvoren u rezidenciju austrijskih careva, vremenom dograđivan po volji vladara, zamak Schönbrunn je 1996. uvršten u UNESCOv spisak svetske baštine u Evropi (a evo i zašto). Sam zamak je impozantna građevina, koja prikazuje moć i bogatstvo Habsburga. U okviru obilaska zamka pogledali smo 40 soba, vrtove i vidikovac. Pošto fotografisanje u zamku nije dozvoljeno, ostaje da se deo unutrašnjosti pogleda na već objavljenim fotografijama na internetu ili u vodičima. Obilazak je trajao nekoliko sati, tako da smo posle toga, umorni i smrznuti zbog hladnog vetra koji je duvao uprkos sunčanom danu, odlučili da sledeća stanica bude akvarijum (Haus des Meeres). Tamo smo videli interesantne vrste zmija, riba i korala ali i bili malo razočarani ajkulama jer smo očekivali neke veće primerke. Kraj dana smo proveli u Dunavskom tornju.  Donauturm je vidikovac 252m visok a specifičnost su restoran (na 180m) i kafe (na 160m) koji se okreću oko tornja.

Umorni i pretrpani utiscima klinci su ostali u hotelu a mi smo krenuli u još jednu večernju šetnju. Cilj nam je bio cafe-restoran Le Loft koji se nalazi na vrhu hotela a pošto ima predivnu tavanicu i sav je u staklu, jako lepo izgleda sa ulice. Unutra je moderno namešten i prostorom preovlađuju boje sa šarene tavanice čiji delovi menjaju boju. Neobično. A i prave  pink lady baš fino

Nastavak sledi.

Dan za danom, klinci rastu i u jednom trenutku vidim: nisu više klinci. Otimaju se, hoće sami na more sa društvom, more sa nama dođe kao društvena obaveza. Nije da se bune što idu i sa nama, ali pravi provod je sa društvom. Srećom, još dobro pamtimo nas u njihovim godinama, pa računamo da je svaki dan sa njima plus za nas i da ih ne bi mnogo “smarali” biramo gde idemo sa njima, za vikend. Lepo svima

Prošle godine, 20. avgusta, čini mi se, krenemo sa decom put juga. Pošto je taj jug daleeeko, prvo svratimo u Jagodinu, na kupanje, bućkanje po bazenima, klizanje po toboganima i sve ostalo kako je red u Aqua parku. Posle toga, ručak u etno-kući Konak. Klopa korektna, pogled fenomenalan, jer je restoran na uzvišenju iznad Jagodine, pravi vidikovac. Uživancija.

Pošto se dan polako približavao kraju, većali smo gde da spavamo i odlučili da to bude Prolom banja. Moj najjači utisak iz Prolom banje je da ste opasani planinama i da samo vidite parče neba. Taman toliko i treba za odmor ili oporavak, zavisi šta kome odgovara. A 28 km dalje se nalazi cilj ovog putovanja – Đavolja varoš.

Ova neobična tvorevina, zvanični kandidat Srbije u izboru za “7 svetskih čuda prirode”, je stvarno nezaboravno mesto.  Postoji nekoliko legendi o nastanku zemljanih figura a meni se najviše sviđa ona koju je u svojoj knjizi Đavolja varoš – grad Božije srdžbe iskoristila  Danica Bakić. Po vrelom danu je bilo jako prijatno šetati kroz šumu kuda vodi put do figura. Tu se nalaze Jama saskih rudnika i Crveno vrelo a na samom kraju puta, vidikovci sa kojih se figure najbolje vide. I neke zaista podsećaju na ljude, namrgođene Turke sa turbanima. Potpuno fascinantno. Mogla bih nadugačko da opisujem figure, kako izgledaju sa jednog a kako sa drugog vidikovca, ali je najbolje da se sve vidi uživo. Daleko jeste ali vredi.

Opčinjeni figurama ali i pregrejani od vreline sunca, spakovali smo se u auto i krenuli put Niša. Odlučili smo da tamo provedemo ostatak dana i noć, pa da ujutru nastavimo put kući. Lep grad, Niš. Šetali smo po tvrđavi, glavnoj ulici i obližnjim sokacima, slušali muziku niških bendova (promakao nam Nišvil za nedelju dana), jeli gomile i gomile mesa, kako je ovde i red, uveče opet šetali, pili koktele/sokove, kako ko. Sve u svemu, lep provod i u Nišu.

Najtužniji deo svakog putovanja, povratak kući. Kako se približavamo poznatim predelima, svi su nekako tiši i zamišljeniji. Do sledeće prilike.

Ah, da, fotografije (za sada) samo za Jelicine facebook prijatelje. Dok ih ne ubacim na Flickr.

U subotu smo se polako spremali za povratak i čekali otvaranje novog dela hotela Maestral i koncert Severine i Željka Joksimovića. Otvaranje je bilo fino, uz bogat švedski sto, simpatičan izbor pića i dug i efektan vatromet. Koncert je počeo posle  pola 11 i trajao do pola dva-dva. I Severina i Željko Joksimović su odlično pevali i zabavljali publiku. (Fotografije kad Čeda objavi na FB i da dozvolu da ih i mi ostali koristimo )

Sve u svemu, odličan provod. Uz par zdravstvenih trzavica, tek da ne bude sve super

Onako kako su naši putari generalno iznenađeni snegom u decembru tako su i ugostitelji širom Svetostefanske rivijere bili iznenađeni lepim vremenom. Jeste padala kiša i bilo hladno da dan-dva pred naš dolazak ali, po meni, to nije razlog da plaže budu neočišćene, da u more ne može da se uđe od velikog kamenja (jer je to isto more pod dirigentskom palicom maestra Juga povuklo sav pesak koji je moglo) i da nema ni jedne kante na plaži.

Ipak, lepota ovog dela obale, uz temperature niže nego u Srbiji, mali broj turista i mnogo poznatih mesta i osoba doprinose da letovanje protiče sasvim opušteno, onako kako treba. Još da nam je mirnija glava … gde bi nam bio kraj?

www.flickr.com Bebika’s Letnji odmor, jun 2010 photoset

Da ne bude da sam previše zahtevna, oštra, kritična … za početak da kažem ovako: kako se primicao kraj zimovanja sve sam više postajala ubeđena da je sve stvar navike i mesta gde počneš da učiš da skijaš. Za mene je to Jahorina i uvek mi je ostajala u lepom sećanju, bez obzira na vreme, količinu snega i smeštaj.

Pa da krenem od početka: vreme je bilo loše, uglavnom magla uz vetar i zavisno od dana i sneg.  Jednog dana je čak padala i kiša a u subotu je to bio pravi pljusak. Kažu ljudi koji žive gore da ne pamte kada je na vrhu planine padala kiša.  To verovatno jer sam ja bila tamo .

Staze nisu bile dobro sređene, jer se “peglaju” posle pet, kada se zatvore za skijaše. Ukoliko tokom noći padne sneg, kao što je bio slučaj u noći između nedelje i ponedeljka, koga briga, skijajte po novom snegu i razbijajte sami prolaze. A kako se ja loše snalazim u prostoru, nikako mi nije prijalo prelaženje sa Karamanskog dela planine na Pančić ili tamo dalje na Gobelju, naročito po magli i vetru … ali to je do mene

Valjda zbog vetra i magle žičare su išle brzinom puža, tek da se dodatno smrznemo dok nas otpela do vrha. Ništa od nekadašnje brzine. Prvi sunčani dan je bio petak. Pogled seže ko zna koliko kilometara, blag minus taman koliko da se ne topi, malo skijaša na Gobelji, fine staze, nema gužve. Bilo je tako dobro da sam mogla da pretpostavim da neće da traje dugo.  Oko podne se ponovo naoblačilo i počeo je da duva vetar zbog kojeg su, oko 2, sve staze zatvorene. Takva nam bila skijaška sreća

Sa druge strane, zbog te magle i lošeg vremena skoro sve vreme smo skijali zajedno, pravili pauze uz sjajne krofne u “Rtnju”, gledali kako nam Jana beži niz padine i navijali da Čeda ne padne u pokušajima da izvede egzibicije, sve to uz Jelicin nezaobilazni osmeh, tako da smo, računajući i vreme provedeno posle skijanja imali priličan broj sati kvalitetno provedenog vremena u krugu naše porodice. Šta još očekivati od odmora?

Već obučeni u pozajmljenu opremu, sa spakovanim skijama, pancericama, kacigama i naočarima jer tamo retko ko skija bez kacige, krenuli smo u 6h. Kiša nas je pratila celim putem do St.Galenkirša (St. Gallenkirch) odakle polazi gondola, pa smo, inače zbunjeni različitim prognozama, u sebi navijali za neko bolje vreme u toku dana. Dok smo kupili ski karte (30€ dnevno) i iznajmili pancerice za mene (10€), kiše više nije bilo, pa smo malo bolje raspoloženi seli u gondolu šestosed i krenuli sa 1000m nadmorske visine ka 2300m. Što smo bili bliže vrhu, pogled je bio lepši i snežniji

Silvretta Montafon skijalište opisuju kao najlepšu i najbolje razvijenu ski oblast u Alpima. Takve epitete i zaslužuje jer su staze prelepe, široke, dobro ispeglane i pravi raj za skijaše svih kategorija. Čak je i sneg nekako drugačiji, rastresitiji i paperjastiji. Ima staza za svačiji ukus a gondole i ski-liftovi su priča za sebe. U šestosedima su sedišta kožna i greju se. Postoji kapsula koja se spušta skoro skroz do skija, kada pada sneg ili je jak vetar tako da se u ski-liftu ugrejete i malo zaštitite od hladnoće. Kapsule se automatski zatvaraju kada skijaši siđu, da sneg ne bi padao i kvasio sedišta.

Skijali smo od 9 sati ujutru negde do 16h, kada se staze i zatvaraju uz dve pauze, jednu za ručak i jednu za kafu i slatkiše (kako su samo ukusne knedle, punjene džemom od šljiva, prelivene sirupom od vanile i posute makommmm). Kako je odmicao dan, vreme je bilo sve bolje, pa smo negde do 14h dva puta obnavljali sloj kreme za sučanje, jer je bilo sunčano i toplo. U odnosu na broj skijaša koje Montafon može da primi, staze su bile skoro prazne pa je samim tim bilo lakše i lepše skijati.  Stvarno je to bio dan za uživanje i pamćenje tokom kojeg smo prešli više kilometara nego za 3 i po dana skijanja na Jahorini i koji je prošao u dobrom raspoloženju, još boljem skijanju i što je najvažnije bez ikakvih nezgoda.

Jedini minus u svemu tome je što smo videli kako izgleda skijati u Montafonu, pa ćemo Kopaonik, Jahorinu ili neka druga, nama bliža i pristupačnija skijališta doživljavati sasvim drugačije.

U Beringen smo stigli oko 7 uveče, taman na vreme za večeru i pripremu za sutrašnji povratak kući. Sve u svemu, napornih ali prelepih osam dana u tri evropske zemlje.

Vreme se pokvarilo još dok smo se približavali Cirihu prethodnog dana, tako da me izmaglica i jak vetar uopšte nisu iznenadili tog jutra. Ipak, nismo se dali omesti u planovima pa smo krenuli ka Randenturmu – osmatračnici na osam spratova sa koje se, po lepom danu, pruža pogleda na okolinu (na fotografiji je snimak takvog nekog dana). Tada se samo nas dvoje popelo do vrha i jedva sam od vetra uspela da napravim neku skoro sasvim nejasnu fotografiju, na kojoj se vidi magla i tačkice u daljini.  Ali smo ga bar “overili”

Priroda u okolini Beringena je bogata i ima šta da ponudi posmatračima, čak i po ružnom vremenu. Vodopadi na Rajni (Rheinfall)  su najveći u Evropi i slika su koja stvarno pokazuje jačinu prirode. Došli smo relativno rano, pa je radila samo jedna suvenirnica tako da nismo imali gde ni da se ugrejemo i da kroz prozore posmatramo ovaj veličanstveni prizor. Uprkos hladnoći i vetru, prošetali smo malo okolo, bacili pogled na zamak koji se nalazi iznad samih vodopada ali se renovira pa nismo mogli da ga obiđemo. Uprkos svim tim sitnim nedostacima, imali smo šta da vidimo, pa smo zadovoljni krenuli dalje.

Šafhauzen (Shaffhausen)  je grad malo veći od Aranđelovca. Centar grada je pešačka zona, gde se mogu videti vrlo interesantne zgrade. Pored proizvodnje satova, ovaj grad je poznat i po izbočenim prozorima na kućama tako da gledaju na dve strane. Vrlo interesantna zgrada je i “Kuća vitezova” (ili tako nešto nisam baš sigurna u prevod originalno ime je “Haus zum Ritter”) koja je specifična po svojoj oslikanoj fasadi, skoro kao ikonopisanoj, rad slikara Tobiasa Stimera.

Još jedna interesantna građevina u Šafhauzenu je dvorac Munot, kružna tvrđava iz 16. veka, do koje vode vrlo strme stepenice, i koja se nadvija nad gradom, tek da se odmah pretpostavi da su u njoj živeli ljudi koji su nekada gradom i upravljali. Pogled na reku i sam grad je jako lep ali je nama kompletan doživljaj malo pokvario ledeni vetar. Posle kratke pauze uz kaficu i sokove, vratili smo se našim domaćinima da nas i dalje goste. Cirih je bio predviđen za sutra ali najviše kao šoping-tura.

Pošto je nas 6 krenulo u Cirih, sa osnovnom idejom da se obiđu neke prodavnice, od sightseeing-a ništa. Posle obilaska jednog tržnog centra koji nam je bio uz put, uputili smo se u ulicu Banov, koje se mi sećamo od ranije. Tamo smo se razišli u strelce i šetali gde se kome dopadalo. Mi smo opušteno prolazili pored velikih i malih prodavnica, zavirivali po sporednim ulicama, kupovali greb-greb lutriju, pili kafu i jeli bavarsko pecivo. Iako nismo obišli neka lepa mesta u Cirihu, sasvim zadovoljavajući dan.

Jezero Mađore (Lago Maggiore) je lepo i veliko. Bilo je i malo talasasto zbog vetra, ali je sunce ublažilo osećaj hladnoće. Sam gradić Askona je simpatičan, pravo mesto za odmor i opuštanje. Staza pored jezera, isto ono neobično drveće kao u Luganu, procvetala stabla duž ulica, stvarno praznik za oči. Ne baš široke ulice, više sokaci, kuće jarkih i veselih boja. Male prodavnice, kafei, restorani.  Ljudi su ljubazni, prijatni. I dalje sam imala osećaj kao da sam u Italiji, što zbog jezika, što zbog ophođenja.

Blizu obale jezera smo videli neobičnu ploču, na koju su stavljeni otisci stopala i potpisi nekih fudbalera izliveni u bronzi (sad sam naravno zaboravila i ona imena koja su mi bila iole poznata) ali uopšte nisam našla podatak kakav je to spomenik, šta li. Tamo nisam videla bilo šta da piše (osim imena sa strane) pa sam još uvek u dilemi o čemu se tu radi.

Sledeće odredište – Lokarno (Locarno). Na istom jezeru, slično ali opet različito. Veliki trgovi, drugačije zgrade, nekako šire. Stari deo grada sakriven iza modernih zgrada. Na žalost, nismo se dugo zadržavali u Lokarnu jer smo trebali da se vratimo u Belinzonu oko podne, kada je pauza za ručak, da se vidimo sa još nekim prijateljima. U povratku smo promašili malo jedno skretanje pa nas je GPS teta vodila nekim drugim, vijugavim putem ali interesantnijim za posmatranje. Stigli smo tačno na odredište bez daljih problema.

Belinzona je gradić u kome smo spavali ali koji smo oblišli poslednji. Poznat je po bogatom srednjevekovnom nasleđu i tri tvrđave koje to potvrđuju: Sasso Corbaro, Castelgrande i Castello Montebello. Izgleda kao da je grad nastao oko Castelgrande do koje se dolazi liftom koji je u centru. Iako je vetar i dalje duvao i to sve jače, prilično detaljno smo obišli tvrđavu. Čitav mali grad, sa uređenim travnjacima i vinogradom a koji je povezan sa tvrđavom Montebelo. Lepo sam mogla da zamislim oklopljene vitezove koji na konjima prolaze tuda. Neobičan prizor za lepe uspomene. Mada svakako treba mnogo više vremena da se sve lepo obiđe, vidi i da se stekne pravi utisak o veličini i trajanju ovih tvrđava.

GPS teta nas je sigurno vodila do samog centra Milana (definitivno smo potvrdili da je korisnija u gradskim uslovima nego na auto-putu, naročito na deonicama koje su nam potpuno nepoznate ), gde smo ostavili auto u garaži i krenuli pešaka ka trgu. Gužva na ulicama, veliki broj parkiranih motora i iza svega toga veličanstvena katedrala. Ali stvarno veličanstvena. Bilo mi je jako žao kada sam uvidela da ne možemo da je pogledamo iznutra (samo grupne posete, grupa je 7+ ljudi, uz vodiča i uz to da treba da budu međusobno povezani) a bilo je suviše kasno da tražimo neku agenciju ili grupu kojoj možemo da se priključimo. Ali i pogled spolja je dovoljno fascinantan.

Odmah preko puta katedrale je galerija Vitorio Emanuele II, koja je posebna priča za sebe, potuno zasvođena, elegantna i jako upečatljiva. Od poda do krova. Posle šetnje po njoj i oko nje, seli smo da popijemo kafu a za stolom pored našeg su bili David i Urs (jedna polovina kvarteta Il Divo) a iza njih i ostatak društva (naravno, sa pratnjom).

Pred nam je bio prilično dug put i nismo se dugo zadržavali u Milanu, a i zbog nedostatka informacija ne videsmo još neke važne stvari koje su tamo (La Scala, Tajna večera… i to jer nisam znala pre polaska da ćemo ići u Milano a tokom boravka u Italiji uopšte nisam imala pristup internetu da proverim tačno gde šta ima da se vidi) ali možda nekad i vidimo.

Lugano je kraj istoimenog jezera u italijanskom delu Švajcarske. Duž je jezera raste (ili je zasađeno) neko vrlo interesantno drveće, sa jako neobičnom krošnjom. Stigli smo već kada je padao mrak, pa smo malo prošetali pored jezera, zatim po centru grada, širokim trgovima i čistim ulicama. U Luganu se prodavnice zatvaraju u 18h, pa smo mogli samo da gledamo u izloge pune svega i svačega, od čega mi je najžalije bilo što ne mogu da kupim razne vrste čokolade. Malo smo odmorili u kafeu u kome dva konobara govore srpski i krenuli dalje, do obližnjeg mesta Belinzona (Bellinzona) gde smo trebali da prespavamo. Posle večere u restoranu koji drže Hrvati, u kome se služi hrana i posle 21h za razliku od ostalih restorana tamo, otišli smo da obiđemo jednu od tri tvrđave u ovom gradu, koja je najviše iznad grada – Sasso Corbaro. Uz put smo videli dve srne (odmah pored puta)  i jelena koji ih je čekao malo niže u livadi, pa sam pomislila da je tu negde nešto kao nacionalni park a nije. Bilo je hladno, počeo je da duva vetar pa se nismo preterano dugo zadržali u tvrđavi nego smo krenuli ka hotelu.

U Peskijeri smo prošetali do tvrđave, pa pošto je bilo sve slabije vidljivo, šnjuvali malo po uličicama dok nismo odabrali jedan kafić u kome smo probali neko neobično aperitivno piće, narandžaste boje, mešavinu vina, piva  i valjda soka od pomorandže (nisam zapamtila kako se zove). Ne volim alkohol ni u tom obliku, mada lepo izgleda. Tamo sam kupila makarone u tri boje, oblika srca i neke oblika različitih školjki i puževa. Baš me zanima kakav im je ukus (još nisam stigla da ih spremim). Imale su i simpatične kutije, sa 3 vrste makarona, na kojima je bila karta cele oblasti sa detaljima o gradovima Setili se ljudi da naprave jestive suvenire.

Lazisa je na mene ostavila daleko jači utisak. Iako je već bio mrak, krenuli smo ka tvrđavi koja se vidi i sa tranzitne ulice. Bilo nam je čudno što skoro nigde nema ljudi na ulicama a svi parkinzi su bili krcati. Kada smo ušli u “stari grad” sačekalo nas je prijatno iznenađenje. Za razliku od Sirmionea koji je ceo na poluostrvu, pa samim tim i skučen (uslovno rečeno), Lazisa izlazi na obalu jezera ali je ostatak na kopnu, pa su ulice široke, trgovi prostrani i popločani različitim vrstama kamena. Sve izgleda bogato i moćno. Bilo je malo hladno, pa nismo dugo šetali, već smo odabrali jedan od restorana na obali. Restorani pored kojih smo prolazili (a ima ih prilično) bili su posećeni, pa smo tako rešili “tajnu” parkiranih automobila. Jeli smo, kako ko, jezersku ribu, morsku ribu i salate (ja). Naravno, sve sam začinila sa “un nero profiterola” koja je bila odlična.

Već kasno uveče stigli smo u Sirmione, uz put napravivši plan za sutrašnji nastavak putovanja.

Mnogo motora parkiranih svuda okolo, turistički vozić i veliki broj prolaznika (turista uglavnom) je ono što sam prvo zapazila. Zatim trg sa statuom konjanika (kao da smo u Beogradu )  i posle toga arena, koja je stvarno impozantna i jako dobro očuvana obzirom na starost (klik na sliku za još slika i ovakvu veću). Obišli smo je skroz u krug, malo sedeli i zamišljali kako su izgledale borbe i sve ostalo što se u njoj dešavalo. Moja najveća fascinacija, kada se nađem pred tako velikom građevinom iz “starog doba” kako bi rekli moji klinci, je pomisao koliko je to veliko i moćno delovalo u vreme kada je sagrađeno, kad i sada pored nebodera, mostova i svih ostalih građevina savremenog doba one deluju impozantno. Pokušala sam da saznam nešto više o areni, slušajući snimljeni tekst na govornom aparatu ali je “engleski” jezik bio sa tako jakim italijanskim naglaskom da nisam razumela skoro ništa.

Sledeća tačka koju smo obišli je, naravno, Julijina kuća (Casa di Giulietta). U pasažu na zidovima nebrojeno potpisa. U samom dvorištu neizbežni kip Julije, sa sve zamišljenim željama, dodirivanjem njene desne dojke i fotografisanjem. Balkon sa koga je razgovarala sa Romeom i sve ostalo. A ja sam se sve vreme pitala da li je neko nekad stvarno dokazao da je baš to ta kuća i to ta devojka

Ispred i pored kuće su radionice u kojima vredni radnici na licu mesta vezu imena ili poruke na različite delove garderobe i raznih ukrasa, od kecelja za kuvanje do portikla za bebe, što mi je još jedan interesantan detalj. Htela ja da ponesem deci neki suvenir odatle ali kako da mi navezu “Čedomir” npr., pa odustadoh

Posle toga smo krenuli u neobaveznu šetnju i u potragu za nekim lepim mestom za pauzu i kaficu. Našli smo ga nedaleko odatle na još jednom lepom trgu koji se zove “Piazza dei Signori”. Vreme nam je bilo naklonjeno, pa smo zaista uživali u odmoru. Još malo šetnje, neizbežna pizza za ručak i povratak nazad na jezero.

Pre nego što smo stigli do baze za sledećih dan – dva svratili smo u Palmanovo u kupovinu. To nam je odnelo nekih tri sata i nastavili smo put. Odredište u  Italiji bilo je malo mesto na jezeru Lago di Garda, Sirmione. Smestili smo se u hotel Eden i krenuli u obilazak. Jako simpatično mesto, sa tvrđavom, plažom, stazom kojom može da se šeta oko jezera … Sve baš lepo i prijatno. Sutradan smo prošetali pre doručka, malo uživali u suncu i jutarnjoj kafici a zatim se vratili u hotel na klopu. Posle toga, krenuli smo dalje, u Veronu.

Stavila sam fotografije sa Jahorine na Flickr. Pa koga zanima kako je to izgledalo, ukratko naravno, samo su tu neke odabrane, može da pogleda

Valjalo je da je duže trajalo, ali sad, šta da se radi…

No, sada nema ni veze. Posle nekih 5 i po sati, stigli smo na odredište. Snega preko 120cm, sunčano i odlično za skijanje.  Brzinskom brzinom smo uspeli da se nacrtamo na stazi već u 12:30h, jedini problem je bila veelika gužva na žičari, jer Ogorjelica 1 nije radila a kao da je “pola Evrope” kako je neko u redu rekao, došlo da skija na Jahorini. Ipak, odličan početak.

Ponedeljak je osvanuo sa maglom, snegom i vetrom. Obzirom da su temperature bile blizu nule, sneg koji je padao je bio baš mokar pa je i to otežavalo skijanje. Tokom dana se izvedravalo i smirivalo i ponovo počinjalo lošije vreme. Ipak, proveli smo ceo dan na stazi, uz pauzu u kafiću pored staze (uz mađarsku gulaš čorbu i Franck-ovu kafu koja je stvarno odlična, kao iz reklame ) Posle toga, evakuacija u apartman, klopa, odmor i šetnja… Utorak je bio preslikani ponedeljak, možda sa malo više magle i snega a sa manje bistrih delova dana, verovatno kao uvod u sredu kada je vetar bio toliko jak da mi nije bilo jasno kako ne oduva maglu koja je bila sve gušća. Korpe na žičari su bile mokre od snega koji je padao sve jače i jače, tako da smo do pola dana bili skroz mokri. Da ne pominjem da sam u par navrata poželela da imam kojih 10-20kg više ne bih li se uspešnije borila sa vetrom koji mi je duvao u lice i sprečavao da idem gde ja hoću.  Uglavnom, skijaški dan smo završili oko 14h odnosno 15h, kako ko. Moram da napomenem da je Jana skijala dugo koliko i mi, hrabro i po vetru i magli. A skija sve bolje i bolje

Juče žičare nisu ni radile. Samo dva ski-lifta na kojima je bila neviđena gužva. I mi se spakujemo i krenemo nazad. Tako da smo imali ultra kratko skijanje od 3 i po skijaška dana. Vajdica. Slike po podne ili sutra na Flickru.

Šabačka biblioteka je smeštena u Vladičanske dvore, ali je poenta priče kako su ti dvori, od zgrade koje je bila vlažna, ruinirana i na ivici propadanja sređeni. Sada je unutra (i spolja) sve čisto, zategnuto, blistavo i prijatno. Kolege su nas primile kao da sarađujemo godinama a ne kao da nas vide prvi put (mi bibliotečki radnici smo inače takvi )

Uglavnom, utisci su više nego pozitivni. Zgrada je sjajna, kolege uslužne i ljubazne a program nešto što mi već dugo tražimo. Sve u svemu, vrlo uspešan dan. Uz veliki pozdrav svima koji su nas tako lepo ugostili, od direktorke do svih zaposlenih, iskreno se nadam da ćemo se uskoro videti.

Krstarenje smo uplatili u agenciji Plan Tours, za koju smo mogli čuti (a sada i proslediti) samo reči hvale. Izlet je obuhvatao krstarenje Bosforom, obilazak Dolmabahče palate, ručak, prelazak na azijski deo Istanbula i obilazak pijace začina. Međutim, pošto nedeljom ne radi Spice Bazaar taj obilazak je zamenjen vožnjom oko ostataka zida koji je hiljadu godina štitio Carigrad od najezda osvajača koji smo bolje videli prethodnog dana, ali nema veze. Bar nismo sedeli i čekali vreme polaska.

Pošto je na palubi bilo hladno, nismo na njoj dugo ostali ali dovoljno da vidimo struje u Bosforu koje su rezultat “sudara” Mramornog i Crnog mora koji nemaju ni isti nivo ni salinitet, tako da izgleda kao da more vri. Pogled sa mora na Dolmabahče palatu je odličan i tako se najbolje vidi njena veličina i raskoš.

Centralni deo toga dana je bio obilazak Dolmabahçe sarayi, palate koju je 1842. godine počeo da gradi sultan Abdülmecid i čija je jedanaestogodišnja gradnja koštala koliko 35 tona zlata. Svaki detalj palate pokazuje kolika je bila moć sultana u vreme kad se Otomanska imperija već polako raspadala. Kristal, zlato na tavanicama i ramovima slika, tepisi, garniture… Sve je prelepo i jako upečatljivo. Najveća slika u palati ima 24 kv. m. i slikana je na svili. Tepih u sultanovoj sobi je među najvećim na svetu (ako nije i najveći). Pogled na kristalno stepenište i mermerne stubove okovane zlatom će svakoga ostaviti bez daha. Ili kristalni luster u kombinaciji sa crvenim staklom u sultanovoj sobi u haremu.

Dolmabahče palata je ogromna. U njoj smo proveli oko 1h i 15min i za to vreme smo obišli 7% palate. Mesečno je obiđe oko 6000 turista a individualne posete nisu dozvoljene. Vodič koji je bio sa nama je napisao nekoliko knjiga o ovoj palati, pa smo imali pravi izvor podataka o njoj. Fotografisanje u palati je dozvoljeno ako kupite kartu za aparat (6 TYL) ali blic nije dozvoljen. Negde pred kraj obilaska nestala je jedan faza struje, tako da su fotografije prilično mračne, na žalost. Ali vidi se sasvim dovoljno da se nasluti kako to uživo izgleda.

Još uvek sam pod uticajem tog obilaska. Dolmabahče je najlepša građevina koju sam do sada videla. Kažu da je možda Ermitaž lepši.

U ponedeljak smo se već pripremali za put i polako se opraštali od Istanbula, grada istorije, dva kontinenta, starih građevina, mostova, hrane i još mnogo toga lepog.

Zatim smo otišli u Plavu džamiju. Na ulazu u džamiju stoji nekoliko stalaka sa plastičnim kesama u koje možete staviti cipele, jer ne možete u njima u džamiju. Prvo što smo videli po ulasku je veliki crveni tepih koga je Kirbijem usisavao jedan od radnika Plava džamija je dobila ime po neobičnoj plavoj boji pločica kojima je obložena, velika je i lepa.

Iz Plave džamije smo prošetali do najpoznatijeg mesta za kupovinu zlata, kože i suvenira, do Kapali čaršije (Kapali çarsi ili Grand Bazaar). Kako joj i samo ime kaže to je pokriveni gradić sastavljen od prodavnica podeljenih po onome šta prodaju. Prodavci su ljubazni i obavezno vam robu nude po najvećim mogućim cenama tako da je cenkanje poželjno. Tamo ima svega i svačega i lepo se čovek umori od sveg tog šarenila.

Subotu ujutru smo proveli u delu grada koji se zove Zeytinburnu, vođeni nekim porodičnim obavezama. U povratku na Taksim, prošli smo pored zidina koje su negde renovirane a negde skoro sasvim unuštene. Kasnije smo otišli u najveći tržni centar u Evropi i drugi najveći tržni centar na svetu, Cevahir mol, i tamo proveli par sati.
Posle toga smo otišli do hotela, odmorili se i otišli u već standardnu večernju šetnju Ištiklalom.

Moj osnovni utisak bio je da je ogromna. Mogu samo misliti koliko je velika delovala kada je napravljena kada je sada, u doba nebodera i ogromnih zgrada, impozantna. Unutra je polumrak tako da freske nisam mogla lepo da vidim jer su visoko. Srećom, na drugom nivou bila je izložba fotografija ikona pa sam ih tako lepo videla i fotografisala. Na vidnim mestima okačene su ogromne table sa citatima iz K’orana, ispisanih arapskim pismom, tako da nemam ni najblažu predstavu šta tamo piše a nešto me nije vuklo toliko da negde saznam. Na drugi nivo otišli smo katakombičnim tunelom koji je strm i klizav, ali smo uspeli. Odatle se tek vidi veličina građevine. U obilasku smo proveli nekih sat vremena, jer smo detalje o istoriji i značaju Aja Sofije ranije već pročitali na internetu i utvrdili čitanjem vodiča, pa se nismo zbog toga zadržavali duže unutra.

Sledeća destinacija bila je Topkapi palata (Topkapi Sarayi) napravljena po narađenju Mehmeda II Osvajača, u blizini mesta gde je otomanska vojska ogromnim topom probila odbrambene zidove Carigrada. Otuda i ime “Top-kapi”, kapija nazvana po topu. Topkapi palata je bila dom turskih sultana četiri veka i tokom tog vremena su dograđivani određeni delovi. To je pravi mali grad sa nekoliko odvojenih delova, deo za stanovanje, riznica, harem, većnica… Naravno, u riznici je zabranjeno fotografisanje a posmatranjem svog tog blaga dobija se tek blagi uvid u to koliko je bogata i moćna bila Otomanska imperija.

Toga dana hteli smo da obiđemo i Plavu džamiju, ali smo tamo stigli u vreme molitve, pa smo se ipak opredelili za pauzu i ručak. Ionako smo videli dovoljno za jedan dan i utiscima je trebalo vremena da se slegnu.

U Istanbul smo stigli u sredu, 15.10. 2008., uveče gde nas je sačekalo tmurno nebo i nekih 17°C. Po dogovoru, na aerodromu nas je čekao vozač koga su poslali iz hotela Vardar palace koji smo odabrali. Osim velike gužve na kolovozima vlažnim od kiše koja je prestajala videla sam veliki broj žutih automobila na kojima je pisalo taksi . Smestili smo se u prilično prostrane i jako lepo uređene sobe i avantura je mogla da počne.

Hotel se nalazi u centralnom delu (novijeg) evropskog dela Istanbula koji se zove Taksim, pa smo laganom šetnjom otišli do glavne ulice Ištiklal džadesi U restoranu Saraj smo večerali i sve je bilo jako ukusno i sočno. Jela sam “tavuk šiš” tj. pileće ražnjiće, i čežnjivo gledala uredno izložene slatkiše koje nisam smela da jedem jer sam imala problema sa stomakom prethodnog vikenda. Posle večere smo u jednom sasvim običnom kafiću probali njihovo nacionalno piće raki koje izgeda kao da je neko alkoholno piće, sa ukusom kapi eteričnih ulja razblaženo vodom. Uglavnom, bljak. Noć smo proveli uz mnogobrojna kočenja i sirene automobila, jer se izgleda samo to i koristi u vožnji a pored hotela prolazi vrlo prometna ulica.

Sledećeg dana imali smo vrlo gust raspored, pa smo oko 10h krenuli lagano pešaka niz Ištiklal, pa simpatičnim uličicama koje podsećaju na Kameničku u Beogradu, sa velikim brojem radnji koje se smenjuju po oblastima: muzički instrumenti, piljarnice, oprema za motore i motorne čamce… Prva građevina koju smo obišli bio je Galata toranj, visok 35m, izgrađen 1384. godine sa prelepim panoramskim pogledom na Zlatni rog sa jedne i Bosfor sa druge strane. Od Galata tornja, preko Galata mosta na kome u svako doba dana stoji veliki broj ribolovaca i peca, prešli smo preko Zlatnog roga i uputili se ka Aja Sofiji.

Evo i fotografija

Istanbul je veliki, prepun građevina koje svakako treba videti, hrane koju neizostavno treba probati i neočekivano čist. Ima oko 9 miliona stanovnika i jedini je grad na svetu koji se nalazi na dva kontinenta. Bosforski moreuz ga deli na evropski i azijski deo i takav geografski položaj  mu je oduvek davao veliki strateški značaj. Zaliv Zlatni rog deli evropski deo Istanbula na stari i novi, moderniji u kome smo mi bili.

Uprkos našem očekivanju da ćemo razumeti bar neke reči turskog jezika (pa ipak su 500 godina vladali Srbijom i Crnom Gorom i bili ovde) nismo ih razumeli baš ništa. I te neke turske reči koje smo uspeli da prepoznamo kod nas su promenjenje (verovatno ih niko nije razumeo kako treba..). Tako oni kažu “tamam”- dobro a mi kažemo “taman”. “Džadasi” je ulica, “šiš” je ražnjić, “jok” je jok …

Treba mnogo više od pet dana da se obiđe ovaj neverovatni grad, naročito ako se to radi laganim tempom tako da može da se oseti autentičnost života u njemu. Ipak, bolje i pet dana nego ni jedan Ovih dana, kad malo prođe gužva oko Sajma knjiga, srediću utiske i fotografije i sve potanko opisati po etapama, kako smo šta obilazili, tek da nešto ne propustim.

Tek da se zna.

Nedelja ujutru, 7. septembar.

Uprkos najavljenoj visokoj temperaturi, na brzaka smo aktivirali klince, pokupili neke potrebne sitnice i krenuli na jednodnevni izlet. Prvo odredište Resavska pećina.

Pošto smo hteli da iznenadimo klince, nismo ni pomenuli gde idemo, što nas je koštalo četrdesetominutnog smrzavanja u pećini, jer nam nije palo na pamet koliko je hladno unutra (7°C). Čeda je uporno ponavljao da se oslično seća detalja i hladnoće od eskurzije od pre nekoliko godina, ali džabe, nismo ništa rekli

Da ne gnjavim detaljima, pećina k’o pećina, stalaktiti i stalagmiti impresivni ako ništa drugo zbog činjenice da je potrebno 1000 godina da se oformi 1 kubni cm. Fotografije govore sve. Moram ovih dana da odem do Risovačke pećine da se podsetim i uporedim (ako radi jer treba da se renovira, moram da proverim…)

Sledeće odredište: vodopad Lisine. Lepo videti i dodirnuti ledenu vodu po tako vrelom danu (37°C) i ujedno uživati u šumu vode koja pada sa visine od 20m. U blizini vodopada smo se odmorili i jeli pastrmku (onako, nije loša) i nastavili dalje.

Jagodina, 16h. Aqua park radi do 18h, pa smo procenili da će i tih dva sata biti dovoljno za “overavanje” svih tobogana. Poludnevna karta (važi od 15 do 18h) za odrasle (12+) je 200 din a za decu 100 din. Svlačionice sasvim korektne, ne baš mirišljave ali ne treba preterivati u zahtevima. Gužva, kako i priliči nedelji po podne ali ipak ima mesta u jednom od mnogobrojnih kafića koji se nalaze tik uz bazene. Ja za sto ostali u vodu. Cene u kafiću više nego korektne. Kratki espreso (nema duži, samo kratki) 60 din, aqua viva 0,5l 50 din.

Bazene nadgledaju spasioci, sve izgleda čisto, voda je bistra. Nekoliko radnika ide okolo i sređuje stolove, čisti nešto, pravi red. Sve dobro organizovano i prilično uredno. Tobogani različitih visina od dečijih do baš visokih za najhrabrije. Sve u svemu, odlično mesto za provođenje jednog ovako vrućeg dana.

Splav naših domaćina je simpatičan, minimalistički opremljen, verovatno kao i svi ostali takvi splavovi, ali sa svim potrebnim stvarima za vikend na vodi. Jezero je prilično čisto, mada tu i tamo naleti po neka prazna flaša od vode ili kečapa, kako kad, takvi smo kakvi smo… Dan je bio malo oblačan, što nam je i odgovaralo u odnosu na vrelinu prethodnih dana i baš onako usporen kakvi dani na vodu mogu da budu, laka nirvana. Bilo je tu plivanja, skokova u vodu, pecanja (Čeda je upecao 4-6 riba, zavisi kome priča o tome )… Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke (osim komšija sa susednog splava koji su pevaliiii…), automobila i gužve. Uživancija.

Sa jezera smo otišli u mesto Perućac gde smo našli taj jedan detalj koji će da nam zagorča lep doživljaj (kažu da svaki lep događaj treba začiniti nečim ružnim jer se ružne stvari duže pamte, pa mi po toj poslovici…). Smeštaj.

Naš prijatelj nam je rezervisao sobe u Vili Drina, koja je stvarno sjajno opremljena i uređena. Obzirom da objekat ima dve zvezdice, prijatno sam iznenađena i spoljnim izgledom i unutrašnjim uređenjem. Problem je nastao kada smo ustanovili da u Vili nema trokrevetnih soba (kako smo prvo obavešteni) a ni dovoljno slobodnih dvokrevetnih da se svi udobno smestimo. Ipak, posle nebrojeno telefonskih poziva, podignutog pritiska i milion varijanti, smestili smo se. I lepo proveli noć. Malo nam je splasnulo raspoloženje zbog toga, nešto smo skratili večeru ali je na kraju sve bilo fino.

Nedeljno jutro je bilo oblačno i prohladno. Doručak koji je uračunat u cenu prenoćišta (1970 RSD po osobi) se služi u restoranu Vrelo, gde se reka Vrelo ili “Reka godine” kako je još zovu, najkraća reka u Evropi sa svojih 365m, slapovima uliva u Drinu. Posle toga smo prošetali duž čitavog toka reke , videli ribnjake i izvor. Ta šetnja nas je koštala sat i po vožnje više, jer smo za pola sata zakasnili da prođemo putem koji je bio blokiran zbog auto-trka koje su se tu održavale. I onda smo na Mitrovac otišli preko Kadinjače, pa u krug. I još nekih 4km pešaka do vikendice…

Predeli su predivni, divlji i baš onakvi kakvi treba da budu a ne urbanizovani kakav je npr. Zlatibor. Vazduh je čist i svež. U hladovini je bilo i baš hladno, iako smo svi imali dovoljno debelih stvari, tako da sam ja sve vreme posle ručka provela na okolnim livadama, manje u šetnji a više u lenčarenju na suncu.

Čim su trke završene (oko 16:30h) krenuli smo nazad. I još lepih predela svuda oko nas. I jedno pitanje, koje me ponekad zagolica, kad tako putujem ovom našom prelepom zemljom: kako li bi ovde sve bilo čisto i očuvano da smo neki narod kao Japanci a imamo sve ovo što nam je priroda bogato podarila?

Prognoze su tokom jučerašnjeg šućmurastog dana najavljivale kišu i veću promenu vremena. Onda je po podne padala kiša ali se uveče razvedrilo pa sam se nadala da su prognoze pogrešne.

Noćas, negde oko pola tri, jaka kiša je razbila moje nade i san a onda je počelo nevreme kakvo nisam odavno čula a ni videla. Munje su pravile svojevrsni lajt-šou uz gromove zbog kojih su se uključivali alarmi na automobilima. Naravno, ustala sam i nekoliko minuta gledala zavese kiše koje su se spuštale strašnom snagom. Volim takve demonstracije prirode kojima nam pokazuje koliko smo nemoćni kada je ona spremna da pokaže svoju pravu snagu i moć.

Danas je malo zahladnelo, promiče neka sitna kiša i uopšte nije loše sa šetnju, možda čak i sedenje na nekoj suvoj stolici na plaži uz dobru knjigu i nekakvu aromatičnu kafu. Možda baš tako i uradim

Smeštaj standardno sjajan (Vila Katarina, koga zanima gde mi to svake godine uživamo), vreme promenljivo sa kišom i suncem na smenu, ali bude toplo dovoljno dugo da uživamo sat-dva na plaži a onda da uz kišu odspavamo.

Današnji dan je izgledao od prilike ovako: jutarnja šetnja-džoging do Svetog Stefana oko sedam. Blago sunce, more bistro kao da nigde u njemu ne postoji ni jedno zrnce prljavštine. Mala plaža je skroz zatvorena, ni hotel ne radi a ni ne vidi se da li se u hotelu nešto radi, pretpostavljam da ne. Pored Velike može da se trči/šeta, i na Svetom Stefanu su neke ograde, ali može da se izađe na plažu.

Put je asfaltiran i ok je, još uvek nema gužve pa je baš lepo. Nema mnogo gostiju pa je pre podne na plaži bilo prava stvar za odmor od standardnog ludila u rodnom (radnom) gradu. Pored plaže ne rade svi lokali, još uvek nisu gotove sve pripreme za sezonu, ali je pri kraju.

Eto, uživancija.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala – bioskop – fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje