Oct 132018
 
Glavni uzrok zavisnosti…

Društvo sa kojim smo je veliko i šaroliko, zajedničko im je da su iz Srbije i da se lepo druže – neki od njih dolaze ovde više godina pa su imali prilike da se upoznaju sa dve mlade žene iz Beograda, koje ovde žive i rade više od 10 godina. Dajana i Lidija su bile ljubazne da nam organizuju jednodnevni izlet. Prvo smo išli na ranč na kojem je Dajana radila kao vodič za turiste – to je Rancho Real i pored izložbenog dela koji smo videli ima i svoju proizvodnju duvana.

Možda kao zakleti nepušač nisam bila adekvatan posetilac, ali je interesantno videti i čuti nešto novo. Ponuda je velika, uz prilične razlike među cigarama, što u kvalitetu, veličini, ceni… i to je sve što znam i što me zanimalo 😀 Priroda okolo je fenomenalna, pa je i to detalj koji valja pomenuti.  

Kao što sam napomenula u prethodnom postu, najveći deo vremena provodimo u kompleksu pa me je prikom izleta zanimalo okruženje – uglavnom, svuda je sirotinja i prljavština. Naše poznanice su nam rekle da su Dominikanci generalno narod koji živi od danas do sutra i da se zadovoljavaju malim stvarima – nemaju velike planove pa nemaju ni velika razočarenja kada se ti planovi ne ostvare. Samo bogati i stranci voze kola i žive u zidanim zdanjima, ostali žive u nekim kućama koje meni liče na kartonske i najčešće su pečaci ili u najboljem slučaju voze mopede. Sa svih strana se može čuti muzika i pesma, dakle veseli su i raspoloženi ali su razlike između slojeva ogromne.

Dajana je organizator venčanja koja se odigravaju na plaži, pa nas je u povratku odvela na tu plažu na koju se ulazi samo sa propusnicom. Kada je plaža kupljena, tu je bio korov i šiblje i danima su radili bagerima da plažu otmu od prašume. Sada je to prelepo mesto, sa skoro belim peskom i kokosovim palmama. Dominikanac Ilija (!) je bio raspoložen da nam ubere i pripremi kokosove orahe pa smo imali priku da pijemo svežu kokosovu vodu. Nije da sam se oduševila ukusom, ali sam je probala 😉

Jedan baš lep dan. 

Pošto Flickr štrajkuje i ne mogu da postavim album u post, evo linka ka fotografijama…

Oct 112018
 
🙂

Dominkanska Republika je država koja zauzima 2/3 ostrva  Hispanjol u Karipskom  moru, koje sa druge strane zapljuskuje Atlantski okean. Igrom organizacije  🙂 proslave 25 godina braka dragih prijatelja koji žive u Kanadi, eto i nas na ovom ostrvu. Bili smo srdačno dočekani i avantura je počela.

Obala Dominikane je prepuna kompleksa hotela (resorts, engl. pa prevodite kako ko hoće) a mi smo u Riu Bimbu, na nekih pola sata vožje od aerodroma u Punta Kani, u all inclusive aranžmanu, pošto mislim da je to ovde i jedina opcija.  Kompleks mi se u prvom momentu učinio ogromnim i zamršenim, ali nije mnogo veliki i jako se lako dolazi do svih delova koje tražite. Ovo je moje prvo all inclusive iskustvo i mogu vam reći da je super, s tim da mi je trebalo (i još uvek mi treba) vremena da se naviknem da nosim samo ključ od sobe i telefon.

Stigli smo u ponedeljak, 8. oktobra i od tada je dve večeri padala povelika kiša tako da je vlaga jako visoka. Verujem da je i inače vlažno i to je jedna od stvari koja mi se ne sviđa. To i komarci, jer mi nije palo na pamet da ponesem išta za zaštitu pošto su kod nas valjda upali u zimski san. Na vratima od terasa stoje zaštitne mreže ali na otvorenom komarci uživaju…

Kompleks kao kompleks, ima svega, od bazena, teretane, vodenog sveta, naravno plaža, opcija za igre na pesku… šta god vam treba, uz neograničene količine voća, hrane i pića, pa šta ko voli. 

Juče smo išli na vožnju bagijima i bilo je interesantno i kaljavo 😀 ali kakva je to avantura bez malo blata 😛 

Dominican Adventures
Feb 082018
 

Davnih godina kada sam se prvi put susrela sa skijanjem važilo je pravilo da je najbolje vreme za ovaj zimski sport poslednja nedelja februara – dug dan, duže rade staze, nije hladno kao u januaru, nema snežnih oluja (uglavnom) ni velikih kolebanja temperature a samim tim ni magle. Vremenom se sve promenilo, pa je poslednjih nekoliko godina februar bio skoro potpuno bez snega. Otud mi ove godine odosmo na skijanje poslednje nedelje januara.

Jahorina – jedna od mojih omiljenih destinacija je bila i ove godine naš cilj. Pitaće neko, zašto onda pišem na istu temu? Zato što ima velikih promena koje treba pomenuti. 

Jahorinu volim jer ima široke staze, nema mnogo šume i kada je vedar dan, sve što vidiš ti je staza, možeš da pređeš sa kraja na kraj planine na skijama, bez “guranja”, prelaska puta ili sličnih zavrzlama. Moram da naglasim da su staze na Jahorini uvek bile dobro sređene, a prošle godine se naročito video napredak. Ipak, još jedno prijatno iznenađenje – ove godine je izgled skijaškog dela planine promenjen – staze su bile perfektno sređene, proširene, na nekim delovima potpuno izmenjene: ono što je nekada bio levi krak Prače, kuda smo išli samo kada bismo želeli avanturu kroz dubok sneg, sada je odlično ispeglana i ne mnogo posećena staza, ono što je ranije bilo levak, sada je skoro ravno, ono što je nekada bila kozja staza koju bi prvi probio neki odvažni skijaš na putu između Ogorjelice i Poljica je sada put nekoliko metara širok, dok su sve poprečne stazice koje vode između velikih proširene i ispeglane. Svi problematični delovi staza (bez dovoljno snega, sa ledenicama, zatvorena…) su vidno obeleženi zastavicama tako da nemate dilemu kuda ići a kuda ne. 

Ako svemu nabrojanom dodamo i činjenicu da je bilo jako malo skijaša, čini mi se nikad manje i onaj sveopšti osećaj zbog kog toliko volim ovu planinu da ste dobrodošli od srca, kompletan utisak je perfektno!

Tokom tih dana nije bilo padavina, bilo je sunčano i iako je snega na stazama bilo knap imali smo četiri savršena dana. Petog dana je počeo da duva jak vetar, pa su staze zatvorene već oko podne i taj dan smo iskoristili za tradicionalnu posetu Sarajevu. Kako se vreme nije mnogo popravilo ni sutradan, vratili smo se kući jer su nas tog vikenda čekale važne društvene obaveze. Ipak, uživanje je bilo kompletno.

Za sve one koje to može da zanima – Jahorina lepša i bolja nego ikad 🙂

Aug 102016
 

Kanada je druga najveća država na svetu i mesto gde žive nama dragi ljudi, tako da je odlazak tamo godinama stajao kao moguća opcija i konačno, ovog juna, došao na red. Ako koga zanimaju detalji oko vize, prijave, potrebnih dokumenata, postupka neka mi piše mail ili ako smo negde blizu neka me pita uživo 🙂

Karte smo kupili preko agencije Fly Fly Travel – bile su nešto skuplje nego preko nekih drugih sajtova (CheapOair, SkyScanner..) ali su letove u oba smera obavljale iste kompanije, što je jedna od prednosti i imali smo sasvim korektno vreme čekanja za presedanje, koje je u slučaju drugih bilo jako kratko i zato i rizično.

Staro i novo

Posle prilično uspešne adaptacije na novu vremensku zonu (prvi dan nam je bio produžen za nekih tričavih 6 sati 😀 ) krenuli smo u istraživanje grada.

Toronto je pravi severnoamerički grad, onakav kakav sam i mislila da jeste – moderan, čist i lep, uz mnogo betona, mermera i stakla ali savršeno uklopljenih sa starim zgradama i pravim malim oazama zelenila kojih ima na svakom koraku.

Subotu smo proveli u šetnji po samom centru grada koji je odlično organizovan za surove zimske uslove koji tamo vladaju – čitav život može da se odvija ispod zemlje. Prvo smo prošetali kroz jednu od mnogobrojnih podzemnih stanica, gde se iz metroa izlazi u poslovni centar koji je, iako prilično pust tokom vikenda,  ipak impresivan. Jednom kada uđete u metro, ispod zemlje je sve što vam treba – ulazi u poslovne zgrade, prodavnice, restorani i mnogobrojni liftovi za put iznad zemlje bez ijednog koraka po ulici.

Pogled sa jezera

Logičan nastavak šetnje, posle betona, granita i stakla na ulicama grada je priroda i jezero Ontario, koje kao i svaka velika voda daje mestima oko sebe posebnu čar.

Do obale smo stigli pred sam polazak broda, i dobro je da je tako jer sigurno ne bismo, na preko 30°C čekali sat i više do sledeće ture. Krstarenje je uvek dobar način da se vidi i upozna jezero, da se grad vidi iz drugačije perspektive a po vrelom danu kakva je bila ta subota i da se malo rashladi.

U nedelju smo obišli nekadašnju ciglanu, Don Valley Brick Works i vrlo je interesantno videti prelep park koji je nekada bio rudnik gline. Šetnja do vrha i vidikovca nije naporna i svakako vredi zbog pogleda na grad. Blizu samog vrha se mogu videti i fotografije oblasti iz vremena kada je tu bio rudnik i razlika je fascinantna.

Dalje odosmo u oblast izgrađenu dvadesetih godina prošlog veka – prohibicija je u Kanadi trajala od 1919. do 1929, a u USA od 1920. do 1933, tako da su snalažljivi kanađani napravili čitav kvart sa destilerijama (Distillery District) gde su proizvodili alkohol i krijumčarili ga, uglavnom preko jezera, u USA. Danas je to simpatična oblast za šetnju, kupovinu ili odlazak u restoran, mesto gde možete prijatno da utrošite nekoliko sati. U gradu ste a kao da ste u nekom prošlom vremenu.

Na kraju dana smo šetali po delu grada koji se zove Kraljičin park (Queen’s Park) i jeli fenomenalan sladoled 🙂 Prošli smo pored Kraljevskog muzeja Ontarija, koji je najveći muzej u Kanadi, vrlo neobičnog izgleda a čiji smo obilazak planirali za neki drugi (radni) dan.

Tako smo proveli prvih pedesetak sati u Torontu a nastavak sledi 🙂

Jan 122016
 

Godinama već, ukoliko ne istrči neko iznenadno putovanje, Novu godinu čekamo na moru. Gostujemo kod kumova u Pržnu dok je sva akcija u Budvi. Ove godine smo na put krenuli 30. decembra, po lepom vremenu, bez snega i kiše i sa prilično visokim temperaturama za ovo doba godine (9-10° C).

Mnogo volim da idem na more zimi, kada nema gužve, vrućine i ludila zvanog letnji odmori. Tada je sve mirno, tiše nego inače i nekako usporeno. Bar u Pržnu. Budva je nešto sasvim drugo. Uvek dosta ljudi, gužve ma ulici, u prodavnicama a i u kafićima. Naročito u kafe restoranu Babaluu koji mi je tamošnji omiljeni.

Ovogodišnji program koncerata za doček Nove godine na trgu u Budvi je bio više nego bogat: 31. decembra Zdravko Čolić, 1. januara Gibonni i 2. januara hor Viva Vox. Doduše, ja sam imala alternativu za 2. januar – koncert grupe Parni valjak u hotelu “Palas” u Petrovcu, u okviru Paštrovske večeri koja se tamo tradicionalno organizuje 2. januara.

Uglavnom, bila sam na koncertima Zdravka Čolića i Gibonnija. Zdravko me je totalno razočarao, ni “e” od energije koju znam da ima, loš zvuk, lagano odrađivanje posla i doček Nove godine uz pesmu “Kristina”. Šta još reći? Sa druge strane, Gibonni je bio odličan – mnogo bolji zvuk nego prethodne večeri,  sjajan odnos sa publikom, osmeh, dobro raspoloženje i pesma do pola 2. Stvarno odličan.

Drugog januara sam bila u hotelu “Palas” i bilo je baš dobro. Parni valjak besprekoran, svaki ton na svom mestu, mada je Aki Rahimovski delovao umorno ili možda čak i bolesno. Bend Ace Sofronijevića koji je svirao kada “Valjak” nije – energičan i dobar, sve dok pevačica ne počne da peva. E, onda sam skoro pa plakala od smeha! 😀

Sve u svemu, nekoliko opuštenih dana, bez jurnjave, pritiska, neraspoloženja, mračnih vesti i svega ostalog što nas čeka u “redovnom” životu.