Feb 082018
 

Davnih godina kada sam se prvi put susrela sa skijanjem važilo je pravilo da je najbolje vreme za ovaj zimski sport poslednja nedelja februara – dug dan, duže rade staze, nije hladno kao u januaru, nema snežnih oluja (uglavnom) ni velikih kolebanja temperature a samim tim ni magle. Vremenom se sve promenilo, pa je poslednjih nekoliko godina februar bio skoro potpuno bez snega. Otud mi ove godine odosmo na skijanje poslednje nedelje januara.

Jahorina – jedna od mojih omiljenih destinacija je bila i ove godine naš cilj. Pitaće neko, zašto onda pišem na istu temu? Zato što ima velikih promena koje treba pomenuti. 

Jahorinu volim jer ima široke staze, nema mnogo šume i kada je vedar dan, sve što vidiš ti je staza, možeš da pređeš sa kraja na kraj planine na skijama, bez “guranja”, prelaska puta ili sličnih zavrzlama. Moram da naglasim da su staze na Jahorini uvek bile dobro sređene, a prošle godine se naročito video napredak. Ipak, još jedno prijatno iznenađenje – ove godine je izgled skijaškog dela planine promenjen – staze su bile perfektno sređene, proširene, na nekim delovima potpuno izmenjene: ono što je nekada bio levi krak Prače, kuda smo išli samo kada bismo želeli avanturu kroz dubok sneg, sada je odlično ispeglana i ne mnogo posećena staza, ono što je ranije bilo levak, sada je skoro ravno, ono što je nekada bila kozja staza koju bi prvi probio neki odvažni skijaš na putu između Ogorjelice i Poljica je sada put nekoliko metara širok, dok su sve poprečne stazice koje vode između velikih proširene i ispeglane. Svi problematični delovi staza (bez dovoljno snega, sa ledenicama, zatvorena…) su vidno obeleženi zastavicama tako da nemate dilemu kuda ići a kuda ne. 

Ako svemu nabrojanom dodamo i činjenicu da je bilo jako malo skijaša, čini mi se nikad manje i onaj sveopšti osećaj zbog kog toliko volim ovu planinu da ste dobrodošli od srca, kompletan utisak je perfektno!

Tokom tih dana nije bilo padavina, bilo je sunčano i iako je snega na stazama bilo knap imali smo četiri savršena dana. Petog dana je počeo da duva jak vetar, pa su staze zatvorene već oko podne i taj dan smo iskoristili za tradicionalnu posetu Sarajevu. Kako se vreme nije mnogo popravilo ni sutradan, vratili smo se kući jer su nas tog vikenda čekale važne društvene obaveze. Ipak, uživanje je bilo kompletno.

Za sve one koje to može da zanima – Jahorina lepša i bolja nego ikad 🙂

Aug 102016
 

Kanada je druga najveća država na svetu i mesto gde žive nama dragi ljudi, tako da je odlazak tamo godinama stajao kao moguća opcija i konačno, ovog juna, došao na red. Ako koga zanimaju detalji oko vize, prijave, potrebnih dokumenata, postupka neka mi piše mail ili ako smo negde blizu neka me pita uživo 🙂

Karte smo kupili preko agencije Fly Fly Travel – bile su nešto skuplje nego preko nekih drugih sajtova (CheapOair, SkyScanner..) ali su letove u oba smera obavljale iste kompanije, što je jedna od prednosti i imali smo sasvim korektno vreme čekanja za presedanje, koje je u slučaju drugih bilo jako kratko i zato i rizično.

Staro i novo

Posle prilično uspešne adaptacije na novu vremensku zonu (prvi dan nam je bio produžen za nekih tričavih 6 sati 😀 ) krenuli smo u istraživanje grada.

Toronto je pravi severnoamerički grad, onakav kakav sam i mislila da jeste – moderan, čist i lep, uz mnogo betona, mermera i stakla ali savršeno uklopljenih sa starim zgradama i pravim malim oazama zelenila kojih ima na svakom koraku.

Subotu smo proveli u šetnji po samom centru grada koji je odlično organizovan za surove zimske uslove koji tamo vladaju – čitav život može da se odvija ispod zemlje. Prvo smo prošetali kroz jednu od mnogobrojnih podzemnih stanica, gde se iz metroa izlazi u poslovni centar koji je, iako prilično pust tokom vikenda,  ipak impresivan. Jednom kada uđete u metro, ispod zemlje je sve što vam treba – ulazi u poslovne zgrade, prodavnice, restorani i mnogobrojni liftovi za put iznad zemlje bez ijednog koraka po ulici.

Pogled sa jezera

Logičan nastavak šetnje, posle betona, granita i stakla na ulicama grada je priroda i jezero Ontario, koje kao i svaka velika voda daje mestima oko sebe posebnu čar.

Do obale smo stigli pred sam polazak broda, i dobro je da je tako jer sigurno ne bismo, na preko 30°C čekali sat i više do sledeće ture. Krstarenje je uvek dobar način da se vidi i upozna jezero, da se grad vidi iz drugačije perspektive a po vrelom danu kakva je bila ta subota i da se malo rashladi.

U nedelju smo obišli nekadašnju ciglanu, Don Valley Brick Works i vrlo je interesantno videti prelep park koji je nekada bio rudnik gline. Šetnja do vrha i vidikovca nije naporna i svakako vredi zbog pogleda na grad. Blizu samog vrha se mogu videti i fotografije oblasti iz vremena kada je tu bio rudnik i razlika je fascinantna.

Dalje odosmo u oblast izgrađenu dvadesetih godina prošlog veka – prohibicija je u Kanadi trajala od 1919. do 1929, a u USA od 1920. do 1933, tako da su snalažljivi kanađani napravili čitav kvart sa destilerijama (Distillery District) gde su proizvodili alkohol i krijumčarili ga, uglavnom preko jezera, u USA. Danas je to simpatična oblast za šetnju, kupovinu ili odlazak u restoran, mesto gde možete prijatno da utrošite nekoliko sati. U gradu ste a kao da ste u nekom prošlom vremenu.

Na kraju dana smo šetali po delu grada koji se zove Kraljičin park (Queen’s Park) i jeli fenomenalan sladoled 🙂 Prošli smo pored Kraljevskog muzeja Ontarija, koji je najveći muzej u Kanadi, vrlo neobičnog izgleda a čiji smo obilazak planirali za neki drugi (radni) dan.

Tako smo proveli prvih pedesetak sati u Torontu a nastavak sledi 🙂

Jan 122016
 

Godinama već, ukoliko ne istrči neko iznenadno putovanje, Novu godinu čekamo na moru. Gostujemo kod kumova u Pržnu dok je sva akcija u Budvi. Ove godine smo na put krenuli 30. decembra, po lepom vremenu, bez snega i kiše i sa prilično visokim temperaturama za ovo doba godine (9-10° C).

Mnogo volim da idem na more zimi, kada nema gužve, vrućine i ludila zvanog letnji odmori. Tada je sve mirno, tiše nego inače i nekako usporeno. Bar u Pržnu. Budva je nešto sasvim drugo. Uvek dosta ljudi, gužve ma ulici, u prodavnicama a i u kafićima. Naročito u kafe restoranu Babaluu koji mi je tamošnji omiljeni.

Ovogodišnji program koncerata za doček Nove godine na trgu u Budvi je bio više nego bogat: 31. decembra Zdravko Čolić, 1. januara Gibonni i 2. januara hor Viva Vox. Doduše, ja sam imala alternativu za 2. januar – koncert grupe Parni valjak u hotelu “Palas” u Petrovcu, u okviru Paštrovske večeri koja se tamo tradicionalno organizuje 2. januara.

Uglavnom, bila sam na koncertima Zdravka Čolića i Gibonnija. Zdravko me je totalno razočarao, ni “e” od energije koju znam da ima, loš zvuk, lagano odrađivanje posla i doček Nove godine uz pesmu “Kristina”. Šta još reći? Sa druge strane, Gibonni je bio odličan – mnogo bolji zvuk nego prethodne večeri,  sjajan odnos sa publikom, osmeh, dobro raspoloženje i pesma do pola 2. Stvarno odličan.

Drugog januara sam bila u hotelu “Palas” i bilo je baš dobro. Parni valjak besprekoran, svaki ton na svom mestu, mada je Aki Rahimovski delovao umorno ili možda čak i bolesno. Bend Ace Sofronijevića koji je svirao kada “Valjak” nije – energičan i dobar, sve dok pevačica ne počne da peva. E, onda sam skoro pa plakala od smeha! 😀

Sve u svemu, nekoliko opuštenih dana, bez jurnjave, pritiska, neraspoloženja, mračnih vesti i svega ostalog što nas čeka u “redovnom” životu.

 

Jun 182015
 

Četvrti dan u Parizu smo rezervisali za posetu Luvru, jednom od najpoznatijih muzeja na Spremna za obilazaksvetu. Znajući da su velike gužve, krenuli smo u obilazak ranije nego prethodnih dana i taj naš trud je nagrađen: red uopšte nije bio dug i posle dvadesetak minuta smo bili ispod piramide – tu su nas čekali mnogobrojni info pultovi, pultovi za iznajmljivanje audio-vodiča, pokretne stepenice i putokazi.

Odmah moram da kažem da ni više poseta ovom velelepnom zdanju nije dovoljno da se približno pojmi umetničko bogatstvo pohranjeno među tim zidovima. Zvanični podaci kažu da je izloženo oko 35.000 predmeta, što je nekih 8% zbirke… Ali, vredi pokušati 😉

Luvr je sam po sebi fenomenalna građevina – svoj život je počeo kao tvrđava za odbranu obala Sene ali se vremenom, sa veličinom i moći Pariza i Francuske i Luvr širio i dobijao današnji oblik. Zato smo prvo obišli najniži sprat, gde smo prošetali pored ostataka te tvrđave iz 1190. – sačuvani su ogromni stubovi i delovi zidova. Na istom nivou su i Egipatska zbirka, bar jedan njen deo, koji smo zatim obišli. Onda smo krenuli dalje, u potragu za skulpturama, slikama, ukrasima, vazama i sličnim umetničkim delima koja će nas zadiviti i preplaviti lepotom.

U obilasku smo proveli nekoliko sati. I nije bilo dovoljno ali ni moguće više od toga – posle nekog vremena, boje i detalji su samo prolazili pored mene, nisam imala više gde da ih smestim.

Kako je nemoguće sve obići a  i opisati, evo ukratko:

Najjači utisak na mene je ostavila blještava galerija Apolon, sva u zlatu, ornamentima, skrivenim i vidljivim značenjima, Krunisanje Napoleonaposvećena ovom božanstvu muške lepote i sunca i važan deo stvaranja imidža Luja XIV kao “kralja Sunca”.

Zatim – Davidova slika “Krunisanje Napoelona” koja bogatstvom detalja, boja i likova ostavlja neizbrisiv utisak. Ogromna je (10x6m) i skroz fantastična.

Tu je i velika galerija  (La Grande Galerie) u kojoj možete da provedete sate, sednete i odmorite i u isto vreme uživate u slikama u svojoj blizini.

Priča o Luvru ne bi bila kompletna da ne pomenem i najpoznatiju sliku na svetu, Mona Lizu. Uprkos svojoj skromnoj veličini neprocenjiva je i neizostavna tačka u obilasku. Mislim da je malo nepravedno prema drugim slikama koje su izložene u istoj prostoriji, jer ona kupi svu pažnju posetilaca, ali to je cena svetske slave.

Posle Luvra, šetali smo, tražili zgodno mesto za predah i/ili ručak (obrattite pažnju na radno vreme kuhinja u restoranima, može da vam se desi da zakasnite – čak i ako je to ko 16h), obišli čuvenu četvrt La Marais i na kraju se uputili ka Monmartru.

Evo i nekih fotografija:

Jun 172015
 

U nedelju nismo preterano žurili da krenemo u obilazak, jer nismo išli zajedno a oboje smo imali dovoljno vremena za planirano. Moj suprug je išao da gleda finale Rolan Garosa, a ja u šetnju gradom, s tim da smo negde do podne mogli da budemo zajedno, ali ne preterano daleko od Monmartra jer su oni odatle kretali na meč.

Pre podne smo iskoristili da doručkujemo i popijemo kafu u čuvenoj pekari Paul – kroasani standardno dobri, štapići sa kačkavaljem takođe, makaruns (macaroons – ne znam kako se prevodi ime ovih kolača) fenomenalni. Puni energije lagano smo se popeli do Monmartra i ušli u katedralu Svetog Srca (ipak mi je lepša spolja). Zatim smo otišli do Muzeja Monmartra gde smo obišli dvorište i baštu sa pogledom na jedan od najstarijih vinograda Monmartra. Lep pogled ali nije jedno od mnogih Pariških “must see” mesta.

Luxemburg parkPosle toga smo krenuli svako svojim putem – moje prvo odredište bio je park Luxemburg, koji je nastao 1612. godine, kada je Meri di Mediči, udovica Henrija IV, kupila hotel Luxemburg i izgradila palatu da je podseća na palatu Piti iz njene rodne Firence. Vrtovi (ili park) su nastali kao deo ovog kompleksa, a deo izgradnje i planiranja pripao je i Žaku Bojsou koji je kreirao i vrtove palate Versaj. Ovde se nalazi i čuvena fontana Mediči, koja je centralni deo kompleksa. Utisak je malo pokvario jak vetar koji je podizao oblake prašine sa pošljunčanih staza.

Deo iz rizniceSledeće odredište – Notr Dam (Notre Dame), katedrala koja meni budi sećanje na Diznijev crtani film “Zvonar Bogorodičine crkve“. Znam da je Igo napisao istoimeni roman (po kome je crtani i snimljen), i to baš da bi podstakao svoje savremenike da pomognu restauraciju katedrale oštećene tokom Francuske revolucije, ali je moja prva asocijacija crtać 😉 Katedrala je moćna, prelepa i pomalo preteća. Nisam mogla da prestanem da gledam sve one bogate ukrase po njoj. Sama činjenica da je svaki ukras rukom isklesan još više je povećala moju fascinaciju. Red za ulaz je bio dug, tako da kasnije nisam mogla da čekam u još dužem redu da bih se popela na vrh. Dovoljno mi je bilo sve ono što sam videla spolja, unutra a naročito u riznici. Katedrala je zaista fenomenalna.

Jedna od građevina od koje sam mnogo očekivala ali mi nije ispunila očekivanja je “La Chapelle” ili “Sveta kapela”. Vitraži su zaista prelepi i oduševljavaju svojom visinom i lepotom, ali mi je lepše izgledala na fotografijama nego uživo. Arhitektura same kapele je zadivljujuća, ali sam (zavedena fotografijama) nekako očekivala da na mene ostavi jači utisak. Ne mogu da kažem da nije lepa ali… Možda i ja nisam bila toliko raspoložena (čekala sam dugo u redu na suncu i nije bilo prijatno),  možda je Notr Dam pobrao svo moje oduševljenje, ko zna. U svakom slučaju i to se dešava.

Dan sam završila na Monmartru, a gde drugo 😉

 

Created with flickr badge.