Danas sam čula (i pročitala) da je ova predstava inspirisana teatrom apsurda.  Ono što sam ja sinoć videla je prikaz savremenog načina života u određenim krugovima. Sve je moderno, hladno do sterilnosti, sve kuće liče, stanovi gotovo identični, svaki trenutak isprogramiran i sa svih strana stižu upozorenja na obaveze. Parovi koji žive zajedno iz navike i/ili koristi jer su emocije nestale, ostala je samo loša komunikacija i zajednički cilj – iskoristiti nekoga drugog za boljitak u životu. U tu svrhu se prikriva pravo stanje stvari, glumi se sreća, ljubav i razumevanje.

Ako je sve ovo teatar apsurda, jer su zajedništvo i toplina osećanja, doma i porodice sasvim i dovedeni do apsurda, slažem se.

Glumci dobri, scenografija interesantna, jaka četvorka

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Revija nosi naziv “U potrazi za smislom”, sastavljena je od 5 večernjih predstava eminentnih beogradskih pozorišta koje će se igrati u Dvorani “Park” i dve podnevne (besplatne) u Domu omladine (to su predstave za decu i omladinu). Jednu od ovih predstava, San o Balkanu prati i tribina “Komercijalizacija pozorišta”. Novost je anketa kojom će gledaoci glasati za najbolju predstavu. Detalji na sajtu CzKiO ili na fotografiji pored.

Ovako, unapred, čini se da je ovoga puta Centar za kulturu nadmašio prethodne sezone. Gledaoci će pokazati jesam li u pravu.

“Drama o Mirjani…” je priča o svakodnevici “običnih” ljudi. Njihovi životi su isprepletani, možda čak i u težnji da se stope i da se nikako ne razlikuju, jer razlike privlače pažnju i nisu baš tako dobre. Odlasci na posao, dolasci, porodične razmirice, stresne situacije i ponovo novi dan, sasvim sličan prethodnom i tako redom, do trenutka kada neka varnica zapali vatru promene, makar na nekoliko sati. Predstava koja nas podseća na mnogobrojne a za nas neprimetne živote koji se vode oko nas i ne ostavlja tako lep osećaj na kraju.

Glumačka ekipa solidna, Mirjana Karanović standardno dobra.  Scenografija na prvi pogled jednostavna, ali tokom predstave se iskazuje u svojoj neobičnosti. Sve u svemu, vrlo dobar 4

Ansambl odabran, lepršav i taman kako treba da se lepo provede stotinak minuta koliko predstava traje.

U režiji Juga Radivojevića a po tekstu Karla Goldonija (Carlo Goldoni) glumačka ekipa u kojoj su najvažnije uloge odigrali Katarina Žutić (Krčmarica Mirandolina), Andrija Milošević (Vitez od Ripafrate), Ivan Jevtović (Markiz od Forlipopolija), Nenad Nenadović (Konte od Alibafiorite) i Milan Vasić (Fabricio) dočarali su nam italijansku krčmu iz  npr. 19 veka (po kostimima čak možda i početka 20.). U predstavi učestvuju i Ana Zdravković, Marijana Mićić, Igor Damnjanović (detalji su na sajtu pozorišta).

Predstava je lagana, komična, sa puno smeha i mnogo improvizacije kako mi se čini.  Glumačka ekipa solidna. K’o u inat ni jedan od pomenutih glumaca/glumica nije od mojih omiljenih, pa ne bih ni da dajem ocene. Osnovna priča – krčmarica i gosti (uglavnom) njeni obožavaoci, stara koliko i krčme. Dokazivanje moći zavođenja i u neku ruku potvrđivanje teorije Viteza od Ripafrate da ženama ne treba verovati, centralna tema.

U svakom slučaju, fino provedenih sat i nešto. (Fotografija je iz galerije fotografija na sajtu pozorišta, uredno linkovana )

Pošto je program Akademije najavljen na sajtu Biblioteke, razmišljala sam da li da uopšte pišem post o tome, ali posle rekoh: “Zašto da ne?”.

Uglavnom, mislim da je sve bilo dobro. Učesnici – Hor Rastko, učenice OMŠ “Petar Ilić” Anastasija Radosavljević i Ana Marićević, dramski umetnici Vesna Stanković i Aleksandar Dunić su bili na visini zadatka, publika sjajna kao i uvek, posluženje skromno ali sa merom spremljeno i posluženo uz pomoć profesora i učenika (naravno i direktorke ) Ekonomsko-ugostiteljske škole “Slobodan Minić”.

U svemu su nam pomogli Centar za kulturu i obrazovanje (prostor, ljudstvo, ozvučenje i sve što ide uz to), Ivan Zlatković (sinopsis i odabir tekstova i pesama za umetnike), Valentina Nedeljković (voditelj),  Muzička škola (profesori i učenici), Turistička organizacija Aranđelovca (fotografije grada za ukrašavanje enterijera), JP Zelenilo (cvetni aranžmani, možete videti fotografije na sajtu Zelenila), i svi već ranije nabrojani. Još jednom svima, hvala na pomoći

Fotografije možete videti ovde (ali morate biti ulogovani na FB).

Revija je počela u utorak, 9. 11. tačno u podne, dečijom predstavom “Šalabalabajka”. Nisam gledala predstavu ali iz pouzdanih dečijih izvora znam da je sala bila prepuna što je malo (malo više) ometalo gledanje predstave. Nisu deca navikla na mir i tišinu u pozorištu…

Prvu predstavu za odrasle odigrali su glumci Beogradskog dramskog pozorišta, u utorak u 20h. “Mleko” je priča o porodici ruskih emigranata u Grčkoj, priča o težini života sa bolesnikom u kući, težini odluke – “Da li živeti svoj život ili se žrtvovati za nekog ko nije dovoljno sposoban da živi sam?” Glumačka ekipa sasvim ok (umesto Danijele Štajnfeld igrala je druga glumica, na žalost nisam dobro čula a ni zapamtila ime…) Sve u svemu, teška predstava.

Sinoć je na programu bila predstava “Muma Panduri – šumska majka”, Balkan novi pokret Beograd. Sadržaj predstave me uopšte nije opredelio da odem da je pogledam ali izgleda da sam pogrešila. Kažu da je predstava bila dobra. Temaa je post-porođajna depresija i sve sumanute stvari koje žena u takvom stanju može da uradi i posledice toga.

Večeras smo gledali predstavu “Pomorandžina kora“, po tekstu Maje Pelević, koji je ove godine nagrađen Sterijinom nagradom kao najbolji dramski tekst. Predstava govori o savremenom načinu života i zahtevima koje on postavlja pred sve žene: savršena figura, savršen ten, odeća … kao lutke iz izloga koje u trci za onim što diktiraju mediji zaboravljaju osnovnu stvar – gde su to one i njihov život. Predstavu je odigrao “Puls teatar” iz Lazarevca.

Toliko za sada. Detalje o ostalim predstavama pogledajte ovde.

Predstava “Šine” prikazuje odrastanje jedne generacije u najružnijem periodu naše savremene istorije. Devedesete, agresija svuda, u školi, na ulici. Prikrivanje svega finog i dobrog u želji da budu “žestoki momci”. Zatim dolaze ratovi, još ružniji događaji i sve što oni nose.

Osnovna ideja koja nas je vodila bila je ta što smo hteli da vidimo Sergeja Trifunovića uživo, i što sam našla podatak da igra u ovoj predstavi. Ali ne igra … bar ne sada.  U svakom slučaju, glumačka ekipa odlična. Da nije te ekipe, predstava bi bila mnogo manje upečatljiva i interesantna: Boris Milivojević (dobio nagradu Zoranovi brkovi za ovu ulogu), Goran Šušljik (već sam ga gledala u nekoliko predstava ali nije mi nešto ubedljiv), Nebojša Glogovac (standarno dobar), Jelena Djokić,  Marinko Madžgalj,  Nebojša Milovanović, Nikola Djuričko, svi baš dobri.

Ukupni utisak: drago mi je da sam gledala u pozorištu glumce koje do sada nisam imala prilike da vidim uživo ali sam se, na žalost, do sada toliko puta susrela sa različitim varijantama iste ove priče, (novine, knjige, filmovi…) da mi sama radnja nije bila posebno upečatljiva. Valjda nam  surova  stvarnost.

Predstava prikazuje život mladog bankarskog službenika Đorđa i njegove probleme, što na poslu, što u iznajmljenom stanu što sa koleginicom sa kojom je u vezi. Na momente je komična ali ipak prikazuje tamni vilajet savremenog života (šta god da glavni lik uradi kajaće se). Surovo prikazuje današnje okruženje, zadnje misli sa kojima određene osobe ulaze  u vezu bilo prijateljsku ili emotivnu i da je biti emotivan vrlo neisplativo, naročito u poslovnom okruženju.

Danijel Sič i Dragan Petrović Pele su bili standardno dobri (fotografiju sam “maznula” sa sajta pozorišta). I ostatak ekipe korektan.

Ali meni se nešto nije dopala predstava. Valjda što je jezivo realna.

Glumci  “Puls teatra” iz Lazarevca ovako su rasporedili uloge: Aleksandar Karić – Hasanaga, Ivana Nedeljković – Hasanaginica, Aleksandar Trmčić – Beg Pintorović, Biljana Konstantinović – majka Pintorović, Zoran Belošević – efendija Jusuf, Darko Bjeković – Ahmed, Uroš Jovčić – Suljo.

Predstava je trajala nekih 100 minuta i ni u jednom trenutku nisam pomislila “Kad će kraj?” nego bih uglavnom, tokom zamene scena mislila “Kako li će dalje da vode priču?”

Sve u svemu, predstava je dobra. Obzirom na težinu izvođenja ovako poznatog dela i dužinu, sasvim ok. Jedina malecna zamerka su neki savremeni izrazi koji mi nisu uklapali u okruženje (nekako mi ne ide, mada ne kažem da je nemoguće, da majka kaže Hasanaginici: “Nemoj da fantaziraš”). Uprkos tome, svaka čast svima iz glumačke postave.

Razmišljala sam dali da dodam još nešto i ipak hoću – publike nije bilo mnogo, i to su uglavnom skoro ista lica koja se mogu videti na svim kulturnim događajima u gradu. Možda ima i nekih novih, ne znam baš u glavu, ali šteta što nije mnogo više njih videlo predstavu. Nadam se samo da su glumci zadvoljni reakcijom i pozdravnim aplauzom publike.

Sa druge strane bilo je i nekih neidentifikovanih nikotinskih zavisnika koji nisu mogli da izdrže sat i 40 minuta bez cigarete, što se dalo osetiti u gledalištu. I ne, to nisu bili scenski efekti niti mirisi cigareta glumaca. Tek da se zna.

Ostale predstave u reviji:

• “Sastanak na vrhu”, 11. novembar, Narodno pozorište, Pirot
• “Menjamo žene”, 12. novembar, po brodvejskom hitu “Volim svoju ženu”, pozorište Slavija Beograd
• “Protuve piju čaj”, 13. novembar, po tekstu Dragoslava Mihajlovića, Narodno pozorište Šabac, u režiji Juga Radivojevića
• “Putujuće pozorište Šopalović”, 14. novembar, pozorište iz Kraljeva, tekst Ljubomir Simović, režija Nebojša Dugalić

Sve predstave počinju u 20h, cena pojedinačne ulaznice je 250 a cena kompleta je 1.000 dinara.

Ko voli nek’ izvoli.

Tek da se zna: u Aranđelovcu nema registrovanih slučajeva gripa koji je glavna tema u svim medijima poslednjih dana.

Mane i Sota su kumovi, koji su u istoj sobi u bolnici pošto su pokušali da ubiju jedan drugog u direktom sudaru. Sestra Ana vodi brigu o svojim pacijentima a u tome joj pomaže i maser.  Kako stoji na pamfletu za predstavu, to “je priča o jednom, veoma neobičnom narodu, koji je na planetu Zemlju stigao odnekud iz mračnog kosmičkog prostranstva. Često, za sebe same, kažu da su nebeski narod… Ovo je priča kumovima, to jest o nama, a i o vama“.

Kažu da je najteže nasmejati publiku. Glumci sinoć nisu imali taj problem. Publika se smejala, najviše onim situacijama koje su uobičajene za nas, “nebeski narod” Naravno, iz svake takve situacije može se izvući pouka.

Obzirom da je ovo prva predstava ovog teatra, želim im još mnogo dobrih predstava i mnogo, mnogo više publike. Ili, kako se kaže u pozorišnom svetu : “break a leg” (valjda).

Ne znam šta da kažem, osim da nije to pozorište kakvo ja volim. Nisam ni sve te filmove o Žiki nešto volela, osim nekih rečenica, naravno (“Ja ti lepo kažem Daro ne pentraj se po prozoru a ti ‘oćeš da se sve cakli. Pa još pritisla kasetofon do daske na prozoru: op, žica, žica, žica,…” )

Svakako je teško igrati u predstavi čiji su likovi trajali već ko zna koliko godina ranije i o kojima publika već ima uvrežene predstave ali sam uglavnom čekala kraj, što i nije neka preporuka za predstavu. Eto, takav mi bio dan.

Uglavnom, dvoumila sam se da li da idem na predstavu jer uopšte ne volim glumu Marka Živića, koji je pored Daniela Siča i Ivana Tomića  jedan od trojice aktera priče. Pogrešila bih da nisam otišla. A i moje mišljenje o glumi Marka Živića se malo popravilo.

Priča je sledeća: tri prijatelja iz detinjstva (dvojica među njima i kumovi) svaki sa svojim problemima igraju na kladionici sve moguće i nemoguće kombinacije. I kao i svi koji kockaju, uzdaju se u još jednu utakmicu. Ovoga puta, svi su igrali na različit rezultat i kako utakmica odmiče, tako se menjaju raspoloženja i priče po kojima se vidi kakav je u stvari njihov odnos, ko ima kakve prioritete i da li su, u stvari, toliko dobri prijatelji.

Realna, na momente potresna priča, naravno prožeta humorom da bi se lakše “svarila”.

Čitava priča je smeštena u bolničku sobu u kojoj su Lazar, profesor sa Filološkog fakulteta, i Borisav, vlasnik kafane negde na Ibarskoj magistrali, koje obilazi medicinska sestra Anđela. Komedija koja vas lako nasmeje ali i pokaže razlike između ljudi koji, koliko god da ne uživaju u međusobnom društvu, mogu da dođu u situaciju da budu upućeni jedan na drugoga. Taman za jedno fino veče…

Zvezda večeri bio je lokalni fotograf, koga je izgleda pozvala novinarka TV Šumadije, koji je u sred predstave počeo da doziva Mimu Karadžića da se okrene da bi ga bolje snimio!!! Mima Karadžić nije znao šta da uradi. Verujem da je bio zatečen a celu scenu je propratio grohotan smeh publike. Šlag na torti bila je jedna gospođa koja je sedela jako blizu nas i koja se toliko napadno smejala (i kad treba i kad ne treba) da je bilo naporno slušati je. Ali, dobro, ako se to zanemari, lepo veče

Šta reći? Popularne melodije sa raznih strana sveta, upakovane u parodiju na račun nesvrstanosti nisu nešto šta ja očekujem od predstave. Doduše, već unapred sam znala kakva bi predstava mogla da bude ali sam ipak malo razočarana. I da, odlično su uvežbani, kostimi su dobri, bilo je i smeha, ali ipak nije mi to – to (ma šta to značilo)

Predstavu je režirao Dušan Kovačević a uloge tumače: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić.

Naslov govori o čemu se u predstavi radi, samoubicu koji hoće da skoči sa mosta u tome pokušavaju da spreče ribar i devojka koju je on spasao iste sudbine nekoliko meseci ranije. Predstava je vrlo interesantna, pomalo komična sa odličnom glumačkom postavom. Po meni, najbolji je Branislav Lečić. Čak sam uspela da napravim i solidnu fotografiju, mada su se nešto ljutile devojke koje rade u pozorištu, možda je zabranjeno fotografisanje a ja to ne znam? U svakom slučaju, dobar provod.

Dvorana “Park” bila je puna, kakvom je nisam videla od prikazivanja filma “Zona Zamfirova” u jesen 2002. Zvučno ime ove predstave po kojoj je 2007. godine snimljen i film privuklo je publiku koja je, verujem, otišla zadovoljna sa ove predstave.

Hadersfild je ime grada u Engleskoj u kome živi Igor (Damjan Kecojević), momak koji je devedesetih otišao iz malog mesta u Srbiji i koji posle 11 godina dolazi u kratku posetu. Raša (Goran Šušljik), dečko koji je obećavao i ostao na tome sa svim svojim velikim potencijalima i Dule (Vojin Ćetković), momak prosečnih mogućnosti koji je našao smisao u poslu koliko god da je njegov posao Raši izvor podsmeha, su njegovi drugovi iz škole. Susret u Rašinoj kući, uz posetu Ivana (Nebojša Glogovac), Rašinog komšije, emotivca koji je tokom kriznih godina u zemlji sasvim uništen fobijama i lečenjem, prerasta iz zabavnih priča iz školskih dana u stravičnu istinu o našim životima u tom periodu i čitavoj generaciji koja je tada odrastala.

Glumačka ekipa je dobro uigrana, čak ima i malih, komičnih, improvizacija kojima se inače teška predstava lakše “proguta”. Vojin Ćetković je sjajan, vrlo ubedljiv. Nebojša Glogovac fenomenalan, toliko dobar da je u pojedinim momentima izgledalo kao da je stvarno on taj Ivan. Najbolja njegova uloga koju sam do sada gledala u pozorištu. Stvarno odlična predstava. Možda čak pogledam i film.

Šekspirovu sjajnu priču reditelj Egon Savin je smestio u Veneciju tridesetih godina prošlog veka u vreme širenja i jačanja fašizma i početka ugnjetavanja Jevreja. Zaplet i rasplet svima poznat, glumačka ekipa je sjajno iznela a naročito Dragan Mićanović koji glumi Porciju.

Kao i sve predstave koje sam do sada gledala u JDP-u i ova je standardno dobra i treba je odgledati. Žao mi je samo što nisam gledala Voju Brajovića u ulozi Jevrejina Šajloka (kako vidim da stoji na sajtu, doduše kao prva zamena rekla bih ali…) već Predraga Ejdusa, mada je i on bio odličan.

Čitava glumačka ekipa je bila dobra. Izdvojila bih Ivana Bekjareva koji me je prijatno iznenadio jer inače ne volim da ga gledam na TV-u ili u filmovima i Jelicu Sretenović koja je bila odlična. Svevremenski tekst Branislava Nušića malo adaptiran za sadašnje prilike je, kao i svi njegovi tekstovi, višeznačan i meni poznat. Malo mi je bilo neobično da gledam predstavu čiji kraj znam ali bilo je dobro.

Utisak o predstavi bio bi odličan da neki gledaoci par redova ispod našeg nisu jeli kokice. I taman kada su pojeli svoju dozu, dvoje mladih ljudi, tik ispred nas počeli su da grickaju semenke. Ja sam bila zgrožena. I prilično iznervirana. Nisam želela da ulazim u diskusiju sa njima a nisam videla nekoga od redara (kakvih je svojevremeno bilo u bioskopu, kad smo mi bili klinci i kojih ima u beogradskim pozorištima) kojem bih mogla da se požalim. Promenili smo i mesto, ali kada jednom čujete taj zvuk, on vas prati gde god da ste.

Čitava situacija me je podsetila na predstavu “Profesionalac” davne 1994/95. čini mi se, kada je opet neki takav “gledalac” jeo semenke i to u prvim redovima, toliko glasno da je Bogdan Diklić morao da reaguje pre nego što se pojavi Bata Stojković jer bi se on, verovatno, okrenuo i otišao da tako nešto čuje. Tada sam, isto, sedela blizu i sve čula a oni koji su sedeli dalje i imali sreće da ne čuju šuškanje i grickanje kasnije su po gradu pričali kako je Diklić: “Uobraženi beogradski glumac koji je samo hteo da nas ponizi…”

Dakle, ko voli pozorište neka dolazi i dalje, lepo je videti dupke punu salu i čuti glasne reakcije publike. Ko ne voli neka sedi kući ili gde god da ne smeta ostalima koji u pozorište idu zbog predstava a ne da ih drugi vide.

Da ne bude da samo grdim, ova revija je pozitivan višednevni događaj koji može samo da popravi kulturnu scenu Aranđelovca.

Predstava ima dva čina i sa pauzom između njih traje oko tri sata. Radnja je smeštena u totalitarnu državu, gde policija privodi pisca morbidnih priča o sudbunama dece, po čijim pričama se dešavaju ubistva. Težinu priče lakše je pratiti jer je protkana humorom, slengom i rečenicama iz svakidašnjice. Glumci su odlični, naročito Vuk Kostić i Dragan Petrović, meni bar.

Odlično provedenih tri sata.

Pozorište priviđenja je mesto u kome dvoje glumaca, On (Irfan Mensur) i Ona (Srna Lango) žive da bi sprečli da se pozorište sruši. On je neostvareni “Hamlet” koga Ona izvlači u trenucima kada zaboravlja. Monologe iz “Hamleta” za Irfana Mensura koji nije odigrao tu predstavu još pre dvadeset godina snimili su, tada još: Rade Šerbedžija, Miloš Žutić, Lazar Ristovski i Stevo Žigon . Za dvanaest songova koje izvode tekstove su napisali glumci a muziku Sanja Ilić.

Odavno, još od predstave JDP-a “Plava ptica”, koju na žalost nisam gledala, želela sam da odgledam neku od predstava u kojim igra Irfan Mensur. I mnogo mi se više sviđa nego kao televizijski ili filmski glumac. Srna Lango me je tek prijatno iznenadila jer je mnogo ubedljivija uživo. Čak ni standardno neudobne stolice i hladnoća u sali nisu pokvarile doživljaj. Razočaralo me je što je, izgleda mi, publike manje sa svakom predstavom koju odgledam.

Marko Nikolić koga nešto ne obožavam ali ne mogu da poreknem kvalitet i Boris Pingović bili su sjajni. Sama priča je neobična, prevrtljiva i neizvesna do kraja (doduše, pretpostavila sam dva od tri važna rešenja ali je i to bilo dovoljno da mi priprete da svoje prepostavke zadržim za sebe ). Toplota u sali nije uticala na njihovu izvedbu iako su oni, zbog specifičnosti mesta dešavanja, bili obučeni kao u sred zime. Svaka čast i za izdržljivost.

Znam da je u približno vreme bila polufinalna utakmica Evropskog prvenstva i da je na Gagićevom vencu (Vencu slobode, ali mi to ime nekako neprirodno…) bio svojevrsni performans, ali šteta što je sala bila više nego poluprazna.

Takvo stanje stvari je dobro kada gledam predstave rađene po romanima. Onda sve posmatram kao prvi put, bez očekivanja i pretpostavki, predrasuda rekao bi neko.

Sinoć je u aranđelovačkoj dvorani Park gostovalo Kruševačko pozorište sa predstavom Tvrđava, u režiji Nebojše Bradića a po tekstu Meše Selimovića. Za razliku od nekih prethodnih predstava, ova nije ispunila salu bioskopa, ne znam da li zbog naslova, teme ili nečega drugog, ali šteta što ovu predstavu nije videlo još ljudi.

Radnja predstave je smeštena u bilo koje vreme negde na našim prostorima. Glavni akteri se dele na one koji imaju moć (stečenu nelegalnim putem, bar u osnovi) i stiču je sve više i one koji tu moć nemaju i sa svakim danom su manji, slabiji i potrošniji materijal za one prve. Uigrane kombinacije moćnih, za koje prepreke nisu ni sredstva ni ljudi, one slabe, neotporne i nesposobne za borbu u takvom svetu gaze bez milosti.

Predstava nije laka, ni relaksirajuća ali vredi je pogledati.

Pošto je vikend bio predviđen za pranje, čišćenje, peglanje, kuvanje i slično, nisam ulovila dovoljno vremena da napišem nešto o još jednoj pozorišnoj predstavi pa sada da nadoknadim propušteno.

U petak, 25.01.2008. god u 20 časova u dvorani “Park” u Aranđelovcu održana je predstava “Suze su O.K.” rađene po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović. I nije mi se dopala. Ne znam zašto, iako je sve bilo na svom mestu.

Sala je bila puna, kakvom je nisam videla još od Dana Vrtića, ali je ta priredba van konkurencije po posećenosti. Tanja Bošković je bila odlična, iako ja nju ne volim. Ivan Jevtović standardno dobar, Rade Marjanović i Milan Caci Mihailović taman kako treba, ali mi nešto nije “legla”. A nisam pročitala knjigu pre toga.

Predstava je pobrala aplauze publike i sve to, ali više volim da čitam i zamislim svoju predstavu.

Predstava Skakavci je rađena po tekstu Biljane Srbljanović a u režiji Dejana Mijača. Iako traje više od dva sata to se uopšte ne oseća (ja sam prvi put pogledala na sat posle sat i po i to zbog parkinga a ne zato što sam isčekivala kraj).

Predstava govori o tome kako se mladost odnosi prema starosti. Mladost, puna snage, planova i želje za životom, nemilosrdna je prema starosti. U svom osećaju da je neuništiva, na starost gleda kao na nešto sasvim nepotrebno i neprirodno, kao da mladi nikada neće ostariti.

Veoma realne odnose između pojedinaca, porodice ili totalnih stranaca prikazalo je 11 sjajnih glumaca, različitog životnog doba.

Ovo je još jedna predstava ovog pozorišta koja mi se dopala i naterala na razmišljanje.

Sinoć smo išli u Beogradsko dramsko pozorište i gledali predstavu “Laka konjica“. Glavni lik je Maks (Mima Karadžić), uspešan poslovni čovek koji je jedne kišne noći, pod uticajem alkohola, pobegao od poslova, neisplaćenih kredita i inspekcija. Tako je stigao u crkvu koja se nalazi u blizini njegovog rodnog mesta, gde upoznaje Marijanu (Zorana Bećić). Ona je restaurator koji radi na fresci, slučajno otkrivenoj ispod naslaga maltera.
U međuvremenu, svi ga traže, zbog nezavršenih privatnih i poslovnih obaveza.

Nisam oduševljena predstavom.Svako koga zanima kraj priče treba da vidi predstavu i donese svoj sud.

U četvrtak, 8.11.2007, bili smo u Beogradu u gostima kod rođaka na slavi. Pošto koristimo svaku priliku da odgledamo neku pozorišnu predstavu, uputili smo se ka Zvezdara teatru, jer smo imali još nekih obaveza u tome delu grada. Predstava koje je bila na repertoaru nije mi bila primamljiva, pa smo produžili do Beogradskog dramskog pozorišta (www.bdp.co.yu) . Predstava je počinjala u 20.30 h, što nam je dalo dovoljno vremena za neku sitniju kupovinu i parking.

“Igra parova” je predstava u kojoj igraju: Elizabeta Đorevska (Sonja), Aleksandar Alač (Bernard), Neda Arnerić (Vera) i Dragiša Milojković (Ivan). Bračni par ljudi srednjih godina, Bernard i Sonja, čekaju svoje dugogodišnje prijatelje Veru i Aljošu da dođu na večeru. Sve je kao i uvek, sitni komentari i šale na račun gostiju i podsećanja na neke zajedničke momente, sve dok se Vera ne pojavi sa Ivanom, mladićem prilično mlađim od nje i time poremeti čitav ritual. Sonjino iznenađenje, Bernardovo zgranjavanje i nonšalancija Vere i Ivana. Počinje igra parova, koja uopšte nije nemoguća u stvarnom životu.

Autor Matijaž Zupančić je pokazao kolika može da bude razlika između predstave o nečijem životu i onoga kakav je taj život stvarno.

Sjajna glumačka ekipa, vođena režijom Milice Kralj, dobra muzika, scenografija koja ne odvraća pažnju od radnje predstave,… sve je doprinelo da uživamo u predstavi. Još jednom, bravo, celoj ekipi.

Dvorana „Park“ je i večeras bila puna. U njoj su sedeli svi oni koji su želeli da vide balet „Ko to tamo peva“ Narodnog pozorišta iz Beograda, koji je večeras gostovao u okviru smotre „Mermer i zvuci“ (još jedno BRAVO za Slobodana Nedeljkovića).

Balet „Ko to tamo peva“ je rađen po ideji Ljubivoja Tadića a po svima nama poznatom istoimenom filmu Dušana Kovačevića, reditelja Slobodana Šijana. Koreograf i režija je Staša Zurovac a muziku je napisao Vojislav Voki Kostić.

Kostimograf je Katarina Radošević Galić.

Ostale interesantne detalje možete videti na www.narodnopozoriste.co.yu da ja sad sve to ne prepisujem i nabrajam.

Muzika je fenomenalna a i sve ono što su članovi baletskog ansambla prikazali. Kostimi možda bolje dočaravaju situaciju u osiromašenoj zemlji pred rat a šminka u mnogome pojačava taj utisak (sve naravno, u poređenju sa filmom koje je neizbežno iako je ovo doživljaj sasvim druge vrste)… Vrlo lako se prepoznaju glavni likovi a čak i sporedni imaju jako važnu ulogu, naročito smrt (Anđela Đaković) i anđeo (Nada Stamatović ili Bojana Žegarac, stvarno ne znam koja je od njih večeras bila u ansamblu).

Od dela ansambla koji je igrao deo predstave Autobus (jer je predstava podeljena u nekoliko slika: Autobus, Vojska, Svadba, Sahrana,..) ne bih izdvojila nikog posebno osim momke koji su igrali Miška i pevača (na žalost, ne znam podelu uloga tačno po imenu, pa se ujedno i izvinjavam na neobaveštenosti) ali su oni bili samo malo važniji pojedinci jako uigranog tima.

Još jednom, moj najjači utisak večeri je muzika u kojoj se prepoznaju karakteristični taktovi iz filma, ali koja je sasvim drugačija, silnija i asocijativnija. U nekim trenucima podseća na muziku koja je bila popularna u Čikagu tridesetih godina, baš kada Evropa postepeno ulazi i Drugi svetski rat, da bi u sledećoj slici bila mnogo sličnija muzici ovih prostora.

Sve u svemu, uživancija. Opet nešto lepo kod nas

Predstavu je režirao Jug Radivojević a glavne uloge su igrali Milan Gutović i Nataša Ninković.

Na radost poštovalaca pozorišne i umetnosti uopšte, sala dvorane „Park“ bila je ispunjena skoro do poslednjeg mesta. Ruku na srce, sva mesta i nije moguće zauzeti jer je najmanje 10% stolica polomljeno ili uništeno dovoljno da na njih ne može da se sedne, ali je ipak bilo puno.

Glumci su u potpunosti opravdali brojnost i očekivanja publike, pa je to bilo jedno lepo veče uz smeh. Sterija je ukazao na naše mane i različite sposobnosti koje se ne menjaju vremenom.

Prijatno iznenađenje za mene lično je bila Nataša Ninković, koju sam prvi put gledala u pozorišnoj predstavi. Stekla sam utisak da je baš dobra glumica kojoj se na licu vidi svaka promena zahtevana ulogom, za razliku od mnogih TV serija ili filmovima u kojima mi je delovala prilično hladno i odsutno.

Još jednom, bravo. I gostima a i publici.