Nov 182016
 

Pozorišna predstava “Opet plače, al’ sad od sreće” najstarijeg pozorišta u Srbiji, Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, je prva predstava koju sam gledala a sedela na bini, na korak od glumaca. 

Scena – železnička stanica negde u unutrašnjosti, da ne kažem nedođiji. Likovi koji su se tu, pukom igrom slučaja zatekli – gospođa iz velike varoši koja treba da se vrati nazad, lokalni staklorezac, tatin sin, uvek u zavadi sa ocem, policajac koji je krenuo u brda da ubije brata pre nego što ovaj siđe sa brda da ubije njega i dispečerka koja se čeka… Vremenom se pojavi još par njih, ali neću da otkrivam detalje 😉

Elem, samo iskustvo sedenja na sceni je vrlo neobično i dobro – glumci su tu, vidi se svaki izraz lica, grimasa, govor tela, sve se lepo čuje tako da je i preneseno značenje jasnije.  Predstava je nekako dvostruka, dualna – ako je gledalac tako raspoložen ona je samo komedija koja razgaljuje i popravlja raspoloženje ali svakako je predstava koja uvodi u razmišljanja, ne baš tako vedra i svetla. 

Sve u svemu, ako ste u prilici, svakako je pogledajte. Vredi.

Oct 272016
 

Retko planiramo odlazak u Beograd baš zbog pozorišnih predstava. Bilo je i toga, nekad, ali sada gledamo da skupimo što više obaveza u jednom danu u prestonici.

U ponedeljak 24. oktobra sam bila na Sajmu knjiga i kako se odužio dan, ostadoh dovoljno dugo da odgledamo neku predstavu. U 19 i 20 nije bilo mnogo opcija za biranje, pa smo se obreli u Zvezdara teatru, na predstavi “Sokin i Bosina”. Nije baš da sam bila oduševljena izborom na prvi pogled, jer nešto ne volim glumu Ljiljane Blagojević, ali ‘ajde.

Pa, onako. Kao komedija – ona je Julijana, Sokina ćerka, muškobanjasta mlada žena koja vozi kamion da bi izdržavala sebe i supruga. Po obrazovanju korepetitorka. On je baletan, slika i prilika svog nežnog oca sa Romanije. Njegova majka je gruba i snažna, Bosa, drvoseča. Nekom igrom slučaja obe majke, suprotne kao nebo i zemlja, se najave u goste u isto vreme. I tako počinje zaplet.

Opet kažem onako. Ne znam šta bih drugo.

Oct 262016
 

Verovatno negde u septembru, ali nije nemoguće ni da je već počeo oktobar, smo išli da gledamo “Uobraženog bolesnika” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Volim da idem u pozorište, ali svaki odlazak u JDP mi je kao mini prazik – ne sećam se da sam ikada bila tamo a da me je predstava razočarala.

Molijerovo poslednje delo “Uobraženi bolesnik” je napisano pre skoro 350 godina a potpuno realno opisuje savremeno društvo danas. Komedija je napisana kao svojevrsna kritika samoživosti, sebičluka, opterećenosti sobom i neosetljivosti prema drugima, a u isto vreme je i kritika društva koje podleže nadrilekarstvu, možda čak i pomodarstvu. Prihvatati savete nadrilekara krajem XVII veka nije bilo čudno ali meni je potpuno neshvatljivo da i danas postoje takvi slični nadrilekari koji imaju kome da prodaju svoje “znanje”.

U svakom slučaju, klasičan komad, odlični ali stvarno odlični glumci – Dragan Mićanović na prvom mestu, Seka Sabljić, Vlasta Velisavljević, Goran Šušljik, Nebojša Milovanović i svi ostali – odličan reditelj (Jagoš Marković) i eto sjajno provedenog vremena.

uobrazeni-bolesnik

P. S. Fotografija “maznuta” sa sajta JDP.

Mar 012016
 

Kokan Mladenović je u prethodnih godinu dana više puta dobrano uzburkao javnost – što predstavama, što izjavama u intervjuima koje je davao pred izvođenje predstava. U novembru je na Tv N1 osvanuo naslov “Predstava Kokana Mladenovića nepoželjna u Beogradu” i naravno, morala sam je videti 🙂 Kad mi je već promakao “Dogvil” koji je podigao veliku prašinu (kao i Mladenovićev intervju povodom izvođenja predstave u Novom Sadu) predstavu “Julije Cezar” sam svakako morala videti.

Na samom početku predstave, glumci (tj. režiser) nam vrlo provokativno postavljaju pitanje, svako na svoj način, različitim tonalitetom, različito naglašavajući, što samo pojačava njegovu važnost i nelagodnost koju sam ja osetila kada sam ga čula:

“Šta biste uradili kada biste uvideli da vam se država kreće ka tiraniji? Ako bi jedan čovek postajao isuviše moćan da li biste i šta to uradili da ga u tome zaustavite?”

Bilo je (mlakih) odgovora iz publike, ali smo uglavnom ćutali. Na primer, ja ne znam kako bih drugačije odgovorila, do: “Ništa!”. Već vidim negodovanje onih koji čitaju i koji (valjda) imaju čitav dijapazon odgovora, ali ja ne bih uradila ništa. Jer sam, kada mi je pitanje postavljeno, ponudila sebi više odgovora i ustanovila da su zaista smešni: Izašla na izbore? Uzbunila okolinu? Ubila ga? – da, zaista, šta biste vi uradili?

A onda – Julije Cezar, onakav kakvim ga je Šekspir napisao samo u savremenijim kostimima i neobičnoj scenografiji – Sergej Trifunović, kao Brut, sa njegovom dobrom namerom i željom za očuvanjem Republike, Saša Torlaković kao Cezar, Branislav Trifunović kao Kasije, Marko Marković kao Kaska i na kraju dve glumice:  Jelena Minić koja tumači dve ženske uloge (Brutovu suprugu Porciju, kao i Cezarovu Kalpurniju) i Irena Popović koja je narator.

Malo me je porazila primenljivost ove predstave na današnjicu, iako je napisana pre više od 400 godina o događaju koji se odigrao pre više od 2.000 godina. Na današnjicu i trenutnu situaciju u Srbiji – ili bar kako ja vidim tu trenutnu situaciju. Naročito me je porazilo podsećanje na Sokratove misli o demokratiji, koje su u kontekstu predstave i pitanja sa njenog početka (koja se stalno postavljaju) potpuno savremene i pomalo jezivo proročanske:

Sokrat o demokratiji Dakle, odlična glumačka postava, režija jako dobra, muzika odlična … sve u svemu predstava koju treba odgledati.

 

May 282015
 

Lujza (Krikner) Mišić udovica vojvode Živojina Mišića, glavna je junakinja duodrame za koju je tekst napisao Saša Simonović a koja je sinoć odigrana pred aranđelovačkom publikom.

Za predstavu sam dobila karte pre desetak dana, pogledala flajer i zaboravila sve detalje, tako da sam sinoć otišla bez ikakvog predznanja o tome šta me čeka. Do trenutka kada sam ušla u salu, nisam pogledala ni kako se predstava zove. Nisam htela da pretpostavljam niti da očekujem, pa šta bude. I stvarno mi je sve bilo neočekivano – sama tema, ličnosti, priče, podaci… Sve se dešava u posleratnom Beogradu – susreti i razgovori o velikoj ljubavi Mišića i o životu kakav su vodili.

Lujzu, Nemicu, jedinicu ćerku bogatog preduzimača koja je ostavila raskoš i bogatstvo i  pošla sa Živojinom Mišićem, tada potporučnikom srpske vojske, u neizvesnost i skoro zagarantovno siromaštvo, sjajno je odigrala Sonja Jauković. Njenu sagovornicu, voditeljku radio-emisije Bosiljku igra odlična Vesna Stanković, koja je i uradila dramatizaciju i režirala predstavu.

Predstava mi se baš dopala (Saša bravo 🙂 – I za ideju i za tekst). Sama scena je bila prilično oskudna, ali je tako samo pojačala činjenicu da je udovica jednog od naših najboljih vojskovođa živela vrlo skromno i zaboravljeno ali sa mnogo duha. Mnoge predstave u prestoničkim pozorištima su mi bile manje upečatljive od Lujze. Ne znam koliko su tačni svi izneti podaci, ali sam mnogo toga interesantnog čula i naučila ali što je najvažnije, zbog umetnosti glumica, vraćala se na trenutke u ta davna, davna vremena.

Evo i malo fotografija.