Najveći broj glasova osvojila je koalicija SPS-PUPS-JS (253), zatim DS (201), pa SRS (145), SNS (117) … uglavnom, ovaj raspored glasova doneo je promene u konačnoj raspodeli odborničkih mandata.

Od 41. odborničkog mandata SNS ima 12, DS 10, SPS 6, G17+ 3, NS 3, DSS 3, LDP 2 i SRS 2.

Kombinatorika kreće u akciju.

Svi kandidati su se ukratko predstavili i rekli svoje razloge za kandidovanje. Gost na konvenciji bio je ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić. Ministar je malo kasnio, što zbog obaveza, što zbog policije koja ga je zaustavila za svaki slučaj jer je u isto vreme u Orašcu bio i Ivica Dačić (koji je otvarao Policijsku stanicu koja je otvorena pre neki dan, isto on bio prisutan, ne znam dal’ se zatvorila u međuvremenu, šta li…)

Posle ministra Jeremića, prisutnima se obratio i mr Vlada Gajić, nosilac liste Demokratske stranke i kandidat za predsednika opštine ove liste. Ministar Jeremić i Vlada Gajić su zatim otišli u aranđelovačku Gimnaziju na razgovor sa đačkim parlamentom ove škole.

Sve u svemu, sasvim sa merom.

Aranđelovac polako poprima izgled Kosovskog polja tik pred bitku. Još da počne tišina pa da se sasvim uplašim, jer me tišina više plaši od buke.

Na stranu veliki broj lista, koalicija, priča, plakata i ostalo, svi imaju neki svoj program i način prezentacije. Međutim,  Srpska napredna stranka vodi najprljaviju kampanju ikada do sad. Ne znam kako je bilo u Odžacima i Negotinu ali u Aranđelovac je došlo preko 300 ljudi da rade za njih. Plakati ni jedne druge stranke/liste ne mogu da stoje duže od dva sata a da ne budu prelepljeni, ali ‘ajde da to odbijemo na dobre finansije i ljudstvo. Ono što postaje simptomatično i što je strašno je da su pripadnici ove stranke (ili plaćeni ljudi sa strane, ne znam detalje)  u poslednjih deset dana već tri puta fizički napali aktiviste i omladince Demokratske stranke dok su lepili plakate.  Prvi put 11. aprila u Misači, drugi put 14. aprila na Orašačkom putu i to automobilom na srednjoškolce. Treći put pre tri dana u Darosavi. Dečaka od 15 godina išamarao je naprednjak koji nije iz Aranđelovca, star preko 40 godina. Kada ga je, sutradan, majka dečaka pronašla i pitala zašto je to uradio ovaj je odgovorio: “Mislio sam da je dečko iz DS-a”. Postoji i tonski snimak te rečenice. Sve je prijavljeno policiji koja ne može da  pronađe nasilnika već tri dana.

Mislim da su svi komentari izlišni.

Samo da podsetim: 2004. lideri sadašnje SNS svesrdno su podržavali R. Švabića u kampanji. Isto je bilo i 2008. ako je ko zaboravio. Od tada do decembra 2009. smo stigli do 6,5 milona evra duga, tek detaljčić za ilustraciju. Sada nude neke nove ljude ali nisam nešto primetila da su se promenili, čak su još gori i još nasilniji.

Ali.. Uvek postoji neko “ali”, ovo stvarno ne mogu da ne pomenem. Ne znam kako neki ljudi ne shvataju da je vreme da se sklone sa političke scene. Procenite sami.

Postojale su neke ranije najave ovog dolaska, ali ja nešto nisam verovala. Ne zbog Predsednika, nego zbog Aranđelovca, računam slepo crevo bili, slepo crevo ostali,…

Ali nisam bila u pravu. I drago mi je zbog toga. Drago mi je i zbog svih 800 do 1000 ljudi koji su došli, iako dolazak nije bio najavljen u medijima već samo po sistemu čaršijske priče, ali radi i ta varijanta. Drago mi je i zbog grada, jer mi ova poseta daje nadu da će i neke druge stvari naći put do ovog grada koji ima pametne i vredne ljude, okolinu bogatu sirovinama samo nema dobro organizovanu upravu.

U razgovoru sa ljudima oko sebe, uglavnom primećujem melanholiju tipa: “Od ovog gore ne može, ko god da bude na vlasti”.

Svi oni koji žive u gradovima kod kojih SRS nije na vlasti neka pitaju nas, Novosađane ili neke od slično unesrećenih građana kako nam je. Ili neka pročitaju šta Mooshema kaže za Novi Sad. Uvek može da bude gore.

Dakle, pamet u glavu i vodite računa koga birate za sledeće 4 godine u Vašem gradu. Lokalna vlast NE može da se promeni (stranke su vlasnici mandata), koja stranka dobije većinu 11.05. ostaje tu za sledeće 4 godine a to je jedan jako dug period.

Zbog naših nesposobnih političara i naroda koji ne ume da razmišlja već samo da sluša njihove nebulozne priče i da glumi marionete neke groteskne lutkarske igre, ja sam u situaciji da polako počinjem da učim svoju decu da što pre odu iz ove mračne zemlje kakvom je Srbija postala od vremena kada sam ja bila njihovih godina. Ovde, valjda, nikad neće biti bolje, jer su svi dalekovidi ljudi već otišli a mi koji smo ostali svoju snagu trošimo na posao i porodicu pa nam ne ostaje ništa za borbu sa hidrom kojoj glave niču same od sebe i na svakom ćošku, u liku preskakača iz partije u partiju (u zavisnosti koja je na vlasti) i ljigavaca spremnih na sve samo da ostanu tamo gde jesu.

Sve u svemu, tuga i jad.

Da ne ponavljam reči svih koji su o tome pisali, već sam dovoljno pala u vatru, pogledajte sami:

• Dejan Vesić – Kosovo (odavno ni) je Srbija
• Goran Aničić- Ukršeni interesi

Boris Tadić, tako lepo opisan ovde, izgubio je i ono malo poena koje je imao kod mene prošle godine kada nije uradio ono što bih ja i kada je pristao na sve uslove DSS-a i oformio vladu. A za ovih nekoliko godina njegovog predsednikovanja nisam primetila neki njegov bitan učinak u poboljšanju/pogoršanju života. Ali opet, nije radikal.

Što se Tomislava Nikolića tiče, i da nije radikal, za njega ne bih glasala zbog toga što teško podnosi trudnoću i materinstvo uopšte

Sporazum sa Rusijom, neću uopšte da komentarišem već samo da kažem da je najbolje da svi naši političari pročitaju knjigu Čedomira Antića “Kratka istorija Srbije od 1804. do 2004.” i da se tamo podsete (ili nauče ako nisu) koliko su nam i kada “pomogli” Rusi.

Da ne živimo sjajno, ne živimo. Da je 100g švajcarske mlečne čokolade jeftinije u Švajcarskoj nego naše “Najlepše želje” kod nas i to prilično, jeftinije je. Mleko, kifle i ostalo da ne pominjem, ali… Ipak se nešto nadam, dogodiće se neko ili nešto što će osvestiti ovaj napaćeni narod, da shvati da je ta vlada naša i da MI možemo i moramo da je menjamo kad NAMA ne odgovara a ne njima. Nigde ne piše da 5. oktobar može da se dogodi samo jednom u istoriji.

Eto, sad bih mogla ovako do sutra, ali neću, čeka me sedmi deo Hari Potera da pročitam i završim i to i onda samo kažem, izađite na izbore, biće boljih kandidata sledeći put.

Valjda.

Neću da se izjašnjavam nikako osim ovako: “Izađite na drugi krug izbora!” Najgora varijanta je ostati kod kuće. Ili otići na neki roštilj (obratite pažnju na Tatjanin odgovor na Dinkeov komentar). Tužno je što nemamo neke bolje opcije, ali sami smo krivi. Malo koristimo glasačko pravo.

Na TV B-92 vidim pre neki dan vest iz Stare Pazove “Đorđe Balašević definitivno ne drži koncert u ovom mestu”. I zgrozim se.

Kad je u mom gradu sprečeno održavanje “Peščanika” bilo mi je loše, ali opet je to nekako imalo veze sa politikom, neslaganjem ovih i onih, kakav god da je moj stav o svemu tome bio.

Đorđe Balašević nije zabranjivan ni u vreme Miloševića. Nemam šta više da dodam.

Sinoć sam, posle svega onoga što se izdešavalo u ovom gradu, uporno pokušavala da se konektujem na internet (imam ADSL vezu, da ne bude zabune), pogledam komentare i ostavim svoje, ali uzalud. Ni makac. Server je, kažu, bio spor. Verovatno pod utiskom svega onoga što se ovde dogodilo. Spori ljudi, prilično neobavešteni, uz vodjstvo onih malo bržih i eto… Još jedna sramota za ovaj grad.

Ne razumem samo zašto su “svi oni koji nisu sa mnom, protiv mene” i zašto ti koji se ne slažu sa bilo čim, ne spreme lepo pitanja, argumente i dokažu da su u pravu, nego “puc, puc, ožeži, ožeži,..” pa da se ratuje.

Što bi rekao jedan naš prijatelj, sa kojim smo gledali snimke ove tribine “Ko vas, ljudi, sad napada?”

Da se razumemo, B92 gledam retko, jer ne volim “Velikog brata” i užasno me nervira kada se stalno prikazuju detalji iz “kuće”, ali nisam ponela plakate i zastave i lepo maskirana otišla da branim Srbiju od “Velikog brata”. Jednostavno ne gledam.

Danas se navršilo tri godine od kada je ubijen Zoran Đinđić. Samo što je tada bio sunčani martovski dan, i u Beogradu se osećao pravi početak proleća. Danas i nebo plače za Srbijom kakva smo mogli da budemo pre ovog najbezumnijeg čina u našoj skorijoj istoriji.

Posle tri godine nismo ni blizu onog mesta gde smo tada bili. Na žalost, vratili smo se unazad. Nekako me hvata strava od svakog sledećeg pojavljivanja naših „političara“ i od svakog njihovog gesta koji će nas odvesti ko zna gde i zaplesti nas u ko zna kakvu situaciju. Izgleda da su, ubistvom Đinđića, svi ljudi sa malo pameti i želje za boljim sutra odlučili da su važniji sami sebi i svojim porodicama, nego da prođu kao pokojni premijer, koji je trebalo da bude najčuvaniji čovek u zemlji. Čak i snimci njegovih govora i obraćanja imaju više snage, energije u vere u bolju budućnost nego svi naši sadašnji predstavnici zajedno.

Ne želim dalje ni da razmišljam gde ćemo biti za još tri godine. Ili za još tri,… Volela bih da mislim da će bar moja deca imati mogućnost da pristojno žive od svog znanja i rada. Ako ne u zemlji u kojoj su rođeni, onda negde gde će ih, prvenstveno, ceniti kao ljude.

Ali znam da neko nešto mora da učini ako hoćemo da nam bude bolje. Ili bar svako po malo. A ne da ćutimo (kao kad su nam uveli TV pretplatu isti oni ljudi koji su se protiv toga bučno borili u vreme dok su bili opozicija) i čekamo da se neko drugi prvi seti. Za početak, ponovo se (ako već niste a i ako jeste, od viška glava ne boli) uključite u akciju „Ako Srbija stane“ (idite na www.vesic.org ili na http://www.kapiraj.org ). Dobro je za podsećanje koliku razliku može da napravi jedan čovek.

Posle svega ovoga, glupo mi je i da pomenem sinoćni izbor za pesmu Beovizije, …

Ne želim da komentarišem ni njegov život ni njegovu smrt, ali moram da kažem nešto što me užasno nervira u svemu tome.

Svi zvaničnici, što iz Haga, što iz NATO-a i sličnih organizacija „žale jer pravda nije sprovedena…“ sa naglaskom na to da bi, svakako, bio osuđen, pa je šteta što je umro pre toga. Bar sam ja stekla takav utisak.

Još jednom, ne želim da komentarišem njegov život, pogotovo ne njegovu vladavinu (ko je preživeo može da priča i da se seća…) ni to koliko ja mislim da je kriv za mnogo toga, ali bih samo htela da primetim da bi neko naduvanim svetskim moćnicima trebao da spomene da su svi (kako se to ističe u svim stranim filmovima u kojima postoji bilo kakvo suđenje, čak i kad su optuženi teroristi, masovne ubice i njima slični) „nevini dok se ne dokaže da su KRIVI“ pa makar to bio i Slobodan Milošević. To što je umro u zatvoru pre kraja procesa, je samo minus onima koji su vodili taj proces.

Ja jedino ne bih volela da mi svi, kao narod, i dalje budemo unapred osuđivani za greške naših političara. I da ćemo, možda nekad, dobiti šansu da pokažemo da nismo zli kakvim nas prikazuju, već da smo jednostavno ljudi koji su živeli u vreme najsurovijih bratoubilačkih ratova, što bi samo trebalo da govori za sebe.