Ovo je drugi put ove godine da su aranđelovčani imali priliku da čuju i vide Boru Dugića uživo. Prvi put, na Sretenjskoj akademiji, svirao je mnogo kraće ali dovoljno da se nasluti koliko umeće u sebi ovaj umetnik nosi. Tadašnji koncert je bio profesionalno odsviran ali nekako zvaničan i krut, valjda i zbog same prilike kojoj je bio posvećen.

Bora Dugić je na ovom julskom koncertu briljirao, bar je meni ostao takav utisak. Imala sam negde i program koncerta, ali je verovatno nestao u akciji pripreme fioka i radnih stolova za novu školsku godinu. Ukoiko se pojavi, napisaću imena svih kompozicija koje je izveo. One koje sam zapamtila su: Igra skakavaca,  Pismo nerođenom detetu koju mogu uvek da slušam i uvek da se rastužim i raznežim, Hora Stakato (Grigoras Diniku),… Svaka od njih izvedena na Borin način i sa voljom i snagom koju on ima a koja je izatkana od ljubavi prema ovoj zemlji i njenoj muzici.

Pesme koje peva Miroslav Ilić slušam samo na svadbama i sličnim prilikama gde ne mogu mnogo da utičem na izbor. To ne znači da su to loše pesme, jednostavno nisu moj izbor. I zbog godina koje imam (Miroslav je započeo karijeru one godine kad sam se ja rodila ) i tokom kojih sam ovde-onde slušala te pesme, dobar deo znam napamet a većinu prepoznajem. I upravo se o tome radi – inspirisana skorim događajem koji samo u tragovima podseća na ovaj, htela sam ovo da kažem – uprkos umišljenim intelektualcima koji prezrivo gledaju na sve što je van njihove struke (a najčešće ni sami ne rade u struci ali to je neka deseta piča), uprkos svima onima koji traže čepove za uši kada čuju neke od njegovih pesama, uprkos fenserima koji prevrću očima kad se pomene ovaj pevač on traje već skoro 40 godina. Hej, 40 godina!!!

Sada 98% posto stanovnika Srbije zna ko je M. Ilić, za 40 godina i dalje će se pevati neke njegove pesme i lečiti slomljena srca uz vino i polomljene čaše (ko to tako radi),  a velikog broja nas, osim naših najbližih, niko neće da se seća. Dakle, Miroslave, svaka čast!

E, da, kažu da je bio dobar koncert, ja nisam bila

Dejan Petrović je sa svojim Big Bendom (ukupno ih je bilo petnaestoro na sceni) je pokazao kako trubački orkestar može da svira rok, pop, stranu muziku, šta god požele. I to u aranžmenima koji uključuju i prepoznatljiv ritam i zvuk kola. “Mi plešemo”, “Let’s Get Together”, “Englishman In New York” … i ko će se svega setiti jer je koncert trajao skoro dva sata.

Svaki instrument ima svog virtuoza a Dejan Petrović je svakako virtuoz na trubi.

I da ne zaboravim, program Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” za avgust 2011. :

• 5. avgust, 21 čas – Koncert, Miško plavi trio feat. Vasil Hadžimanov & Džoni Dunkić, Otvorena scena u parku
• 6. avgust, 20 časova – Izložba Mermer i zvuci na belefu, Knez Mihailov ulica, Beograd
  
• 7. avgust, 20 časova – Književno veče posvećeno Danku Popoviću, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
• 10. avgust, 20 časova – Književno veče Zorana Petrovića, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
• 12. avgust, 21 čas – Koncert, Bora Dugić,Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 15. avgust, 20 časova, Izložba, Milan Stašević, galerija Alek Đonović, objekat Školjka, park
• 16. avgust, Otvaranje simpozijuma Svet Keramike, učesnici Vanja Angelov, Marija Seman, Sabina Horvat, Boris Bogdanović
• 24. avgust, 20 časova, Ansambl Kolo, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 27. avgust, 20 časova, Koncert, Viva Vox Choir, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 31. avgust, 20 časova, Koncert, Studio Alektik, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 02. septembar, 20 časova, Koncert, Big Bend RTS-a, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje

Kiša koja je uporno padala celog dana i obećavala mnogo kišobrana na Tgru, prestala je da pada negde sat vremena pre koncerta i nije nastavljala sa svojom dosadnom aktivnošću sve dok je Bajaga bio na bini. Veliki broj aranđelovčana različitih uzrasnih kategorija je bio na Trgu, aktivno učestvovao na koncertu ili šetao, pravio gužvu, jeo kokice, … ali u svakom slučaju bio deo ovog događaja.

Bajaga i prateći orkestar zvuče odlično, ni za dlaku lošije nego na “nosačima zvuka”. Publika je pevala sa njima od prvih pesama (Gore-dole, Dobro jutro, Lepa Janja, Tišina…) pa do ovih najnovijih (Kap po kap) i onih najpoznatijih (Plavi safir, Moji su drugovi,…) Na bis su odsvirali Zažmuri i kad sam čula prve taktove setila sam se da ovu pesmu nisam slušala baš odavno. Eto.

Sve u svemu, lep provod

Mnogo volim da slušam zvuke gitare.  Starčeviće slušam već nekoliko godina i mnogo mi se sviđa to što čujem. Kombinacija etno muzike zemalja Balkana, džeza i klasične gitare je neobična, pitka, ne opterećuje a ipak pleni i ostaje u ušima. Koncert je bio odličan, svi trojica su virtuozi na gitari a i njihov kompozitorski talenat je neosporan. Pored originalnih kompozicija, sviraju i obrade nekih poznatih melodija, npr. Svilen konac i Sirtaki zajedno i ono što mi se posebno dopalo, Nikolina obrada dela opere “Krcko Oraščić” P. I. Čajkovskog, pod nazivom Krckovo novo odelo.

Drago mi je da sam bila u prilici da ih čujem uživo. Za one koji to nisu, evo dela njihove muzike na webu:  youtube.com/balkanstrings

Dve-tri fotografije, ne baš sjajnog kvaliteta ali tek da vidite delić.

P. S. Namerno nisam stavila link ka sajtu Smotre jer je hakovan još pre neki dan…

Odavno nisam bila na njihovom koncertu i nisam ni imala priliku da čujem neke od njihovih novih pesama. Ipak, bilo je to lepo provedeno vreme, dva sata uz laganu muziku koja ne opterećuje. Pošto, naravno, nisam ponela foto-aparat, fotografije su sa telefona i nisu baš jasne ali tek da se vidi kako je izgledala bina sa “Legendama”

Nekadašnje čudo od deteta a sada najbolje plaćeni instrumantalista na svetu sa milionima prodatih primeraka CD-ova, Vanesa Me (Vanessa Mae) izgleda kao krhka devojka koju bi malo jači vetar mogao da oduva. Sve dok ne počne da svira. Onda se vidi njena unutrašnja energija i snaga koju koristi da uvežba virtuoznost kojom zadivljuje.

Koncert je počeo kompozicijom Storm i dalje, u prvom delu, nastavljen nešto mirnijim ritmovima, kako je i sama Vanesa  rekla, da bi kasnije nastavljen žestokim ritmovima uz pratnju njenog rok benda i srpskih gudača (orkestar “Metamorfozis” na čelu sa violinistom Sašom Mirkovićem).

Posle prvih 45 minuta fenomenalne muzike i briljantnog izvođenja, napravljena je pauza od 20 minuta. U drugom delu koncerta Vanesa Me se “vraća” klasičnijim zvucima, pa je u rukama ove jedinstvene umetnice, zvuk njene 250 godina stare violine došao do izražaja.

Koncert je završen izvođenjem Bahove Tokate i Fuge, obradom klasičnih kompozicija koju je snimila kao svoj prvi singl pre petanestak godina. Posle dugog aplauza, Vanesa Me je izvela još jednu kompoziciju na bis.

Sjajan koncert. Odličan način za snabdevanje pozitivnom energijom u ove sive, hladne dane.

(Fotografiju (Fonet) sam preuzela sa sajta B92 dok ne prebacim dve sa mog telefona)

U četvrtak 14. oktobra 2010., u 20 časova u svečanoj sali Doma omladine, pred prepunim gledalištem održan je koncert – prezentacija izdanja Udruženja kompozitora Srbjie pod imenom “Antologija srpske solo pesme”. U koncertu su učestvovali Dragana Del Monako, Ivan Jovanović (klavir), Stana Krstajić (flauta) i Ivana Trišić, muzikolog. Gost programa bio je Rajko Maksimović, kompozitor. Pokrovitelj koncerta je Ministarstvo kulture u okviru projekta “Srbija u Srbiji”.

U programu koncerta bile su neke od naših najlepših umetničkih pesama za koje su poznati kompozitori napisali muziku:

• Josiif Marinković – Pod prozorom, Jovan Jovanović Zmaj
• Petar Konjović – Chanson, Mihovil Nikolić
• Miloje Milojević – Nimfa, Therese Kostlin; Jesenja elegija, Vojislav Ilić; Molitva majke Jugovića zvezdi Danici, Ivo Vojnović
• Stevan Hristić – Elegija, Vojislav Ilić
• Dejan Despić – Đulići, Jovan Jovanović Zmaj

Koncert je bio dobar, sastavljen iz nekoliko delova, kombinacija solo pesama i instrumentala. Svi umetnici su bili odlični (pretpostavljam, kao i uvek ) Na kraju koncerta je Ivana Trišić predala direktoru Muzičke škole “Petar Ilić” sve delove Antologije, što je jedan odličan potez u čitavoj borbi protiv zaborava koji je, da nije ovakvih projekata, mogao da proguta mnoge lepe reči i note.

Uprkos mojim očekivanjima, Duo je nastupio u malo izmenjenom sastavu, gde je umesto čelistkinje Jasmine Pajević nastupila mlada violinistkinja (stidim se, zaboravila sam ime ali ću saznati i dopisati). I, opet, uprkos mojim očekivanjima, instrumenti su bili ozvučeni iako je Muzej baš, baš akustičan i verujem da bi se lepo čulo i bez elektronike.

Sve ovo nije smetalo mnogobrojnoj publici da uživa. To što sam ja cepidlaka, to je moj problem.

Izvedene su sve one kompozicije po kojima je ovaj duo i prepoznatljiv. Između ostalih “Nizamski rastanak” (obrada),  “Svilen konac” (isto obrada), “Milkano”, čuveni “Čoček”, “Oj, devojko, dušo moja” i još mnogo toga. Fino veče uz finu muziku.

Koncert je održan u velikoj sali Doma omladine. Učestvovali su učenici koji su tokom ove školske  godine bili nagrađivani na takmičenjima kao i profesor harmonike Miloš Stevanović. Svi učesnici su kao i uvek  bili odlični. neki od njih čak i bolji nego na Trećem festivalu muzike.

Još jedna školska godina obeležena je velikim uspehom učenika i nastavnika. Svaka čast i samo napred!

Tu je i nekoliko fotografija. Kvalitet nije baš neki, jer su napravljene mobilnim telefonom, ali tek da se obeleži ( i ne znam zašto mi se ovaj program pojavljuje dva puta u postu, ali možda vremenom saznam i izbrišem ovaj dole u galeriji…)

Fado je skraćeni izraz portugalske reči “fadum” što znači “sudbina”. Fado se pojavio u 19. veku a kako su portugalci blago melanholični, po rečima pevačice, baš oslikava tu njihovu osobinu.

Mariza je sjajna. Pleni glasom i govorom tela. Odlično vodi koncert, kombinujući lagane sa malo žustrijim kompozicijama tek da ne bude monotono. U nekim trenucima mi nije bilo jasno kako u tako krhkom telu postoji takva snaga glasa. Muzičari koji je prate su virtuozi na svojim instrumentima, što čini svaku notu jasnijom i jačom.

Koncert je trajao skoro dva i po sata i bilo je pravo uživanje biti tamo.

U drugom delu koncerta, bariton Marko Kalajanović je otpevao nekoliko poznatih arija uz klavirsku pratnju Dane Džudović.

Ovogodišnji laureati:

• Jana Rašić, 4. razred violine, MŠ “Živorad Grbić”, Valjevo
• Jovan Panić, 2. razred harmonike, MŠ “Mihailo Vukdragović”, Šabac
• Teodora Majstorović, 2. razred gitare, MŠ “Savo Balaban” Prijedor
• Anđela Cvetković, 6. razred klavira, MŠ “Dr Miloje Milojević”, Kragujevac
• Hanc Jernej, 2. razred srednje škole, gitara, Glasbena škola Murska Sobota

Ono što sam mogla da primetim je da su pobednici svirali program koji je za uzrast stariji od njihovog i da su svirali sjajno.

Lepa prilika. Sjajan koncert, uspešan festival, pet takmičarskih dana, preko 300 takmičara … Nadam se da će ih biti još,  svaki uspešniji od prethodnog.

Prijavljeno je ukupno oko 290 učenika, od kojih je 11 učenika srednjih škola na odseku za gitaru.

Tokom nedelje biće održana tri koncerta (tj. jedan je već održan večeras) :

Večeras u 20:00h nastupio je Vladimir Pavlović, violončelo, u pratnji Ivane Karajkov na klaviru.  Svirali su nekoliko Bramsovih i Debisijevih komada. Na bis su izveli Debisijevog “Labuda” i stvarno su bili odlični.

U sredu 17. marta u 19h na programu je koncert Vlada Vukazića na klarinetu (dela F. Polena i A. Grgina)  i Miodraga Krstića na harmonici ( Skarlati, Mocart, Vurtner i Galiano).

U subotu 20.  marta u 19:30 h će biti koncert Marka Kalajanovića, baritona, uz klavirsku pratnju Dane Džudović.

Eto. Jedno lepo višednevno događanje u Aranđelovcu.

Želim puno sreće svim takmičarima a organizatorima da sve prođe kako treba i da stignu da se odmore posle svega, za nove radne pobede

Kemal je bio standardno dobar, opušten, sa gitarom, sa svojim prepoznatljivim glasom i načinom pevanja. Pratila ga je Ceca (vokal) i valjda Aleksandar (klavijature) – sad sam već i zaboravila kako se zove i izvinjavam se ako sam pogrešila. Njih troje, nas oko trista … užas blagi. Još jednom sam se iznervirala jer je publika bila na nekom drugom mestu to veče. Utisak je bio još gori jer je donji deo sale (nekih 13 redova) bio krcat, da mislim da nije bilo ni jednog slobodnog sedišta dok je gornji deo (12 redova) bio skoro prazan. Naravno, ni na balkonu nije bilo nikoga, verovatno nije bio ni otvoren. Ne mogu da razumem da neko ko prodaje karte, ne može samo malo da razmisli i da prilikom prodaje, jednostavno počne da preskače neka mesta, tako da čitava sala bude poluprazna, bar na početku. A posle neka se ljudi premeštaju ako im je bitno da sede bliže bini. Čini mi se da je tada utisak sasvim drugačiji nego ovako. No, dobro.

Elem, utisci: muzika i pesma dobri, baš dobri. Publika je pevala zajedno sa Kemalom, koji je pevao kao da nas je bilo deset puta više.  Njegove pesme, što bi on rekao “nisu tužne, nego su ljubavne” mogu i volim da slušam, naročito uživo, ipak je koncert drugačiji nego cd, mp3 ili nešto slično.

Sve u svemu, lepo provedeno veče.

Kao što se može primetiti iz mog prethodnog teksta o Kemalu, čitav koncert mi je ostao u lepom sećanju. Mislim da nam je s’ vremena na vreme potrebno da se napunimo pozitivnom energijom kakvu sam osetila na tom koncertu. Muzika kao ništa drugo spaja sve ljude i mnogo utiče na raspoloženje. U situaciji kakvoj smo danas, treba posegnuti za svim mogućim rezervoarima dobrih vibracija.

Zbog svega toga mi je krivo kada čujem komentare kako je visoka cena karte (700 din u odnosu na cene prethodnih koncerata od 500 din nije mnogo veća a u odnosu na beogradske cene manje je od 1/3; pre nekog vremena u Mladenovcu je bio njegov koncert, karte su bile 800 din i tako) ili što je mnogo gore da neko takav (čak neću ni da upotrebim izraz koji sam čula a misli se na veroispovest) nema šta da traži u Šumadiji … tu sam ostala zapanjena. Dosta mi je ljudi koji samo kritikuju, preziru druge i veličaju sebe na osnovu nekih priča (makar se ta priča zvala i istorija) a da sami, kao osobe ili pojedinci nisu uradili ništa važno ni dovoljno dobro da ih bilo ko osim njih samih ili njihovih najbližih pamte. Ali neću više o njima.

Dakle, ko voli neka dođe, čak i ako nije iz Aranđelovca. Ako niste bili u prilici da ga čujete a volite njegov glas i pesme koje peva, subota, 9. maj, Dvorana “Park”, 20 časova, vredi svakako.

Pošto sam danima zaboravljala da kupim karte koje su se prodavale prilično brzo, u subotu i uz intervenciju sa najvišeg nivoa sam došla do karata za galeriju (ili i balkon) Ne sećam se kada sam sedela gore ali je bilo odlično. Sve se lepo videlo i čulo.

Elem, koncert je trajao nešto malo manje od tri sata. Aki je započeo nastup sa dve pesme sa svog solo albuma “U vremenu izgubljenih” koje su jako lepe balade ali pravi provod je počeo posle njih. Bilo je to tri sata pevanja, igranja i uživanja u sjajnim pesmama uz koje smo odrastali. Veliko, prijatno iznenađenje je bila publika, koja je bila uzrasta od deset pa do preko 50 godina. I svi su pevali, znali reči svih pesama i uživali u okruženju. Odavno nisam bila na boljem koncertu u Aranđelovcu.

Aki odlično peva, vidi se da ima hiljade koncertnih sati u glasu i nastupu i izgledalo je kako stvarno uživa u svemu što radi. Odlično je sarađivao sa publikom, dirigovao kad koji deo sale peva, kako ko da tapše i sve tako u krug… Stvarno je to bio sjajan provod, čak i uz pacova koji je pretrčao preko bine, valjda uzdrman svom onom muzikom i pesmom

Ja sam, kao što rekoh, zaboravila foto aparat ali sam uspela da snimim telefonom (vodafone 527, odličan za izbegavanje ali o tome neki drugi put) nekoliko puta po pola minuta tona, tek da se čuje kako je to bilo.

Aki i publika – Neda

Aki i publika – Ivana

Aki i svi mi – Jesen u meni

Da rezimiram, nije do publike ima je kad su tu izvođači koji zavređuju pažnju

Sinoć u 19h održan je Novogodišnji koncert Muzičke škole “Petar Ilić” u Aranđelovcu. Učestvovalo je 18 učenika i 6 nastavnika škole, koji su pred prepunom salom pokazali zavidno umeće. Bilo je to sat i po uživanja. Klinci su ozbiljni, posvećeni onome što rade i pre svega, božanstveni kada se posle uspešno izvedene tačke nasmeju od srca. Nastavnici su mladi i dostojni svojih učenika

Muzička škola “Petar Ilić” grabi dalje u svojoj Davidovskoj borbi za prostor, nove klase i srednju muzičku školu, kojom bi veliki broj talentovane dece iz Aranđelovca, Topole i okolnih mesta mogao da nastavi školovanje. Ovako, mali broj roditelja se odlučuje da decu šalje od kuće posle osnovne škole, što zbog finansijskih što zbog emotivnih nemogućnosti. Srednjom muzičkom Aranđelovac bi rešio i problem profesora u nižoj muzičkoj koji u 90% slušajeva nisu odavde.

Nadam se da će opštinski čelnici imati više razumevanja za ovaj hram zdanja koji veliki broj dece drži daleko od poroka i plime neukusa kojima su svakodnevno izloženi u Novoj i svim sledećim godinama.

Prošlog petka, 12.12.2008. god u Dvorani Park a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje, koncert je održala Ivana Jordan.

Ivana peva sjajno, zvuči uživo isto kao i kada se sluša snimak i vrlo je prijatna, nasmejana i vedra. Njene pesme nisu od onih koje vas dignu na noge ali je baš lepo slušati ih. Šteta samo što je nije videlo i čulo više od 150 ljudi koliko je možda bilo u sali. Ivana je, ipak, pravi profesionalac jer je pevala kao da je prati hiljadu ljudi.

Ponovo me je razočarala aranđelovačka publika, koja se nije pojavila. Ne može niko da me ubedi da je razlog za nedolazak bilo koji drugi od nezainteresovanosti za takvu vrstu muzike (uhu prijatne i lepe, za razliku od onih koji pune bioskopsku salu…)

Ovo je već ko zna koji put da mi uživanje u koncertu pokvari praznjikava sala (ne mogu čak ni da kažem poluprazna jer je, na žalost, bilo daleko manje gledalaca od tih “pola”)

Madonna se pojavila u 21:45h i počela program od 1h i 55min. Njen koncert je u stvari mjuzikl sastavljen od pesama sa novog albuma i starih obrađenih tako da se uklope u disko koncept. Sve je perfektno uvežbano: ples, muzika, pokreti, prateći vokali, sve, toliko dobro da je čak sterilno. Na bini su veliki ekrani koji fotografijama, svetlosnim efektima i reflektorima iznad čine bitan deo predstave. Madona izgleda savršeno, kostimi u njenom stilu, perike koje je promenila par puta. Gosti koji su pevali “Đelem, đelem” i izazvali najveće oduševljenje publike uz Madonu koja je popila dve rakije. Sve u svemu, kraljica popa koja je itekako svesna svojih vrednosti i mogućnosti.

Naravno, imam i zamerke. Bina i video-bim koji mi je bio bliži su bili nisko pa sam binu videla samo ako se podignem na prste a video bim ako ispred mene nije niko viši od mene. Ali sam videla dovoljno Ponekad mi se činilo da joj je glas za nijansu piskaviji nego kako sam navikla da je čujem, mada je ozvučenje bilo savršeno. I malo su me nervirale reke ljudi koji su tokom celog koncerta prolazili pored nas, uopšte ne znam gde ni zašto. Al’ dobro.

Povratak još duži nego dolazak, gužva, zaustavljen saobraćaj zbog nesreće…

Uglavnom, bila sam, videla i čula.

Ni hladno i vlažno i iznad svega mrzovoljno vreme nije moglo da pokvari utiske posle ovakvog koncerta. Iako nam je ceo dan bio u nekakvom ludilu, jer smo svuda stizale u minut, Jelica i ja smo na vreme stigle da se smestimo i uživamo u čaroliji.

U izvođenju Anete Ilić je i nemački jezik, meni inače jako grub i totalno gluv, zvučao lepo, čak pevljivo. Moj favorit su Mocartove pesme, mada su i sve ostale imale svoj upečatljivi doprinos lepoti koncerta. Posle četiri grupe pesama Mocarta, Bramsa, Lista i Štrausa, Dejan Sinadinović je odsvirao Sonatu u h molu S.178 Franca Lista i to je nešto što je ostavilo najjači utisak na mene.

Jednostavno, čarolija u prstima. Sve ostalo, rad, vreme i trud, je nadogradnja te čarolije.

Bravo, za oboje.

Iako je RTV Šumadija tokom celog dana objavljivala da koncert počinje u 22h (?) već u 21:30h, što je bilo programom proslave Dana grada planirano vreme početka koncerta, je bio okupljen priličan broj gledalaca a N’Bebe su započele svirku. Oko 22h bilo je vidno više publike!

Volim muziku N’Beba i način na  koji je izvode. Iako je na njihovo “Aranđelovac peva” odziv publike bio prilično slab, naročito tokom prve polovine koncerta, oni su svirali i pevali kao da pred njima hiljade ljudi pevaju sa njima kao jedan. Svi članovi grupe su majstori svoga posla, mada su za mene glasovi Jelene i Jane i način na koji one pevaju nešto posebno.

Do kraja koncerta i gledaoci su se malo otkravili uprkos kiši koja je u nekoliko navrata pokušala da pokvari događaj. Veliki broj ljudi je pratio koncert, možda čak i više od 2.000 ali ja slabo to procenjujem. Uglavnom ceo plato deo ispred bine bio je pun, sve do Šarene kapije i glavna ulica sve dok je bina mogla da se vidi. Bilo je i onih koji su koncert posmatrali sa svojih terasa, što je jedna od prednosti stanovanja u centru grada . Koncert je trajao do 23:30h uz jednu pesmu izvedenu na bis i vatrometom pre nje.

Ja sam, naravno, zaboravila da ponesem foto-aparat pa su ovo fotografije sa telefona moje koleginice Bilje (hvala, Biljo ), pa se izvinjavam što nisu bolje sličice.

Elem, u prethodnih pet dana bila sam na dva od četiri događaja u okviru smotre “Mermer i zvuci”. Utisci su takvi da mi se uopšte nije pisalo o tome, ali k`o velim `ajde…

12.07.2008. na otvorenoj sceni su nastupali folklorni ansambli iz Indije (Shivam Nrutya Cultural Academy) i Španije (Grupo Municipal de Danzas de Fuengirola). Što bi se reklo amaterski ansambli, ali ima amatera i amatera. Ovi su bili nekako umorni i bezvoljni. Lepo da čovek odustane na pola.

15.07.2008. posle pomenute kiše u Dvorani “Park” je nastupao jedini beogradski diksilend orkestar. Popularne melodije, fina izvedba, pevačica solidnog glasa, plesni parovi i vrućina da se istopiš. I poluprazna sala, opet.

Toliko o tome. Nešto sam i propustila ali ne mogu baš svako veče na kulturne događaje, biće mi mnogo..

Da li zbog vaterpolo utakmice ili ko zna čega, uopšte nije bilo mnogo posetilaca a i dobar deo onih koji su došli očigledno nije znao zbog čega je tu. Tako da je bilo priče, smejanja, dovikivanja, telefoniranja iako je jedan od blizanaca lepo molio za tišinu zbog koncentracije koja im je potrebna. Sve u svemu veliki plus za blizance, veliki minus za publiku.

Smotra je tradicionalno otvorena fanfarama Mihovila Logara i delovima pesme “Početak bune protiv dahija” u izvođenju dramskog umetnika Nebojše Dugalića. Posle pozdravne reči predsednika Skupštine opštine Milutina Đurića na sveže okrečenoj letnjoj pozornici u parku, u vrlo interesantnoj scenografiji nastupio je nacionalni ansambl “Kolo” koji ove godine slavi 60 godina postojanja sa spletom igara iz Šumadije, Vojvodine, Vranja i drugih specifičnih etno delova naše zemlje.

Ove godine, tokom dva meseca koliko će trajati Smotra, videćemo i nastupe folklornih ansambala iz Indije i Španije, koncert braće Teofilovića, muzičko veče Alojza Hočevara i trio „Simonuti”, veče solo pesme Smilje Ružić i gostovanje književnika Mihajla Pantića, Milosava Tešića i Jovana Zivlaka.

Ko voli nek’ izvoli.

Stigli smo na Ušće oko 19:30, još uvek je bilo vruće i nije bila velika gužva. Smestili smo se na nekih 80-100m od bine i strpljivo čekali početak. Oko 20:15h se pojavila američka grupa Counting Crows, čija muzika je sasvim ok, ali smo mi njihov nastup iskoristili za pauzu na travi, da odmorimo od vrućine i napornog radnog dana, pre nego što počne ono zbog čega smo i došli.

Posle predgrupe i zamene instrumenata u 22h su na binu izašli Sting, Endi Samers (Andy Summers – gitara) i Stjuart Koupland (Stewart Copeland – bubnjevi i udaraljke) i pesmom Message in a Botlle započeli nekih stotinak minuta svirke. Sting koji me podseća na Robinzona i ekipa izgledaju ok, obzirom na godine i način života koji su vodili. Zvuče fenomenalno, kao što sam i očekivala. Bilo je dosta ljudi, lepo sam se iznenadila kada sam videla koliko. Kao što ni pre koncerta nisam mogla da se setim naslova ni jedne njihove pesme, osim Roxane, tako ni sada ne mogu da se setim naslova svih pesama koje smo čuli, ali znam da su tu bile: Can’t Stand Loosing You, Walking on the Moon, Don’t Stand So Close to Me, De Do Do Do De Da Da Da, … Posle 1h svirke su izašli, za par minuta se vratili, otpevali još 4 pesme na bis i opet otišli. Još jedan bis, Every Breath You Take i gotovo. Još fotografija ima ovde.

Bilo je to veče u kome je bilo svega: gužve, vrućine, prašine, dobrih vibracija i odlične muzike. I na kraju samo jedna stvar koja mi se tokom celog koncerta vrzmala po glavi: kakvu dobru muziku smo slušali dok smo odrastali!

Takmčari su iz Srbije, sa Kosova, iz Makedonije, Slovenije i Republike Srpske. Takmiče se u tri kategorije: klavir, harmonika i gitara.

Učenici naše škole se takmiče u sve tri kategorije a ja ću pomenuti samo gitariste (kao najmlađu katedru u ovoj školi) iz klase nastavnika Mladena Žica: Nikola Čubrilo I razred, Tomo Karan, Jovan Lukić II razred, Matija Stević i Dušan Jovanović III razred, Mihailo Zlatković i Bogdan Blagojević IV razred.

Navijam za sve aranđelovačke klince. Važno je učestvovati i pobediti tremu.

Meni, kao dugogodišnjem članu hora i učesniku sinoćnjeg koncerta, ne priliči da se hvalim, ali moram da kažem da su svi prisutni, među kojima je bilo onih koje se i sami bave horskim pevanjem/dirigovanjem, bili puni hvale za naš nastup. Uglavnom, svi su očekivali dobar nastup ali ne toliko dobar

Fotografije još uvek nemam, biće ih valjda, muvao se tamo neki fotograf, ali imam snimak (doduše amaterski), koji možda ovih dana stavim na Youtube ali ću o tome već javiti naknadno.

Eto, tek da se pomene

Građanska inicijativa “Korak” je organizovala koncert klasične muzike čiji su učesnici bili Kraljevski gudači Svetog Đorđa i Mihael Kofler, flautista. Bio  je to  poslednji koncert ove godine u ovom neobičnom koncertnom ambijentu.

Bavim se muzikom godinama, na različite načine i uvek su me najviše fascinirali gudači, jer pored toga što treba da zapamte note koje treba da odsviraju treba tačno da zapamte i mesta na kojima se sviraju te iste note. Na svim drugim instrumentima je to, ovako ili onako, obeleženo.

Kraljevski gudači Sv. Đorđa su zvučali sjajno a šlag na torti ove muzičke nedelje bio je gost, Mihail Kofler sa sjajnim izvođenjem koncerta E. Baha. Bilo je pravo uživanje slušati ga ali i gledati koliko je neko opčinjen muzikom.

Program koncerta je izgledao ovako:

• Corelli A. (1653-1713) Concerto grosso op.6, no. 8, Fato per la notte di natale
• Boccherini L. (1743-1805) Rondo u C-duru (violončelo solo Dušan Stojanović)
• Bach E. C. PH (1714-1788) Koncert za flautu solo i gudače

Baš je bilo lepo, šta drugo reći.

Sinoć je u punoj sali restorana “Aleksandar” u Aranđelovcu bio koncert ovog hora, pod rukovodstvom dirigenta Marije Rakonjac. Repertoar je bio vrlo šarolik, bilo je tu delova liturgije, ruskih napeva i narodnih pesama. Sve je bilo dobro, mada su se meni najviše dopale  duhovne pesme.

Fotografija nemam, ali i šta bi vredelo da imam, kad ne prenose zvuk, pa ko je bio, čuo je o čemu pričam, a ko nije neka čeka sledeći sličan koncert (nadam se aranđelovačkog hora).

Srećom po nas koji živimo u ovom gradu a Grand parada i slične emisije/televizije nam nisu duhovna hrana ni način na koji punimo baterije, ovo leto donelo je nekoliko lepih događaja. Sve je počelo koncertom grupe Van Gogh 25. jula na Otvorenoj sceni. Đule i ekipa su sjajno odsvirali pesme koje je i mlađa publika, moram da primetim, znala naizust, što mi je bilo posebno prijatno iznenađenje. (Fotografije, na žalost, nemam).

U ponedeljak 27.08. na montažnoj bini postavljenoj ispred zgrade SO Aranđelovac, koncert su održali Sanja Ilić & Balkanika, uz puno pratećih efekata. Bilo je to devedesetak minuta uživanja u muzici čiji su koreni negde u etno ritmu Balkana, ali tako dobro aranžirane da ni u jednom trenutku nije bilo dosadno. Publike je bilo, ali ne bih mogla da odredim broj, jer je ozvučenje bilo dobro pa se zvuk prostirao daleko izvan granica Gagićevog venca (tj. Venca slobode kakav je zvanični naziv). Fotografije, opet, nemam jer sam u žurbi da stignem na početak koncerta zaboravila aparat, iako se ispostavilo da je koncert počeo u 21 h a ne u 20 h kako je bilo najavljeno. Detalje o ovoj grupi umetnika možete da vidite na www.sanja-balkanika.com

Dva dana kasnije, na istom mestu, ovoga puta u 20 h, počeo je koncert Partibrejkersa. Bila sam jako kratko, tek da zvirnem, jer to nije muzika koju volim da slušam, naročito ne tom jačinom, ali ipak treba pomenuti da se i to dogodilo. Publike je bilo, rekla bih manje nego za koncert Balkanike, ali možda su došli kasnije

Sve u svemu, Aranđelovac mrda, nije još uvek mrtav skroz. Ima nade.