U petak 12. avgusta 2011. godine u 21 čas, na Otvorenoj sceni u parku u Aranđelovcu održao je koncert Bora Dugić, naš najbolji frulaš (tako on kaže za sebe – frulaš, jer se vremenom navikao na taj naš, narodni izraz za umetnika na fruli i srodnim instrumentima).

Ovo je drugi put ove godine da su aranđelovčani imali priliku da čuju i vide Boru Dugića uživo. Prvi put, na Sretenjskoj akademiji, svirao je mnogo kraće ali dovoljno da se nasluti koliko umeće u sebi ovaj umetnik nosi. Tadašnji koncert je bio profesionalno odsviran ali nekako zvaničan i krut, valjda i zbog same prilike kojoj je bio posvećen.

Bora Dugić je na ovom julskom koncertu briljirao, bar je meni ostao takav utisak. Imala sam negde i program koncerta, ali je verovatno nestao u akciji pripreme fioka i radnih stolova za novu školsku godinu. Ukoiko se pojavi, napisaću imena svih kompozicija koje je izveo. One koje sam zapamtila su: Igra skakavaca,  Pismo nerođenom detetu koju mogu uvek da slušam i uvek da se rastužim i raznežim, Hora Stakato (Grigoras Diniku),… Svaka od njih izvedena na Borin način i sa voljom i snagom koju on ima a koja je izatkana od ljubavi prema ovoj zemlji i njenoj muzici.

Prošlo je već skoro deset dana od koncerta koji je Miroslav Ilić održao u Aranđelovcu – jagoda na šlagu proslave Dana opštine Aranđelovac. Neću sada da se bavim samom koncepcijom proslave, količinom novca koja je na to potrošena, koliko se ja sa tim slažem ili ne, htela sam samo da istaknem jednu jednostavnu stvar a to je koliko je teško trajati.

Pesme koje peva Miroslav Ilić slušam samo na svadbama i sličnim prilikama gde ne mogu mnogo da utičem na izbor. To ne znači da su to loše pesme, jednostavno nisu moj izbor. I zbog godina koje imam (Miroslav je započeo karijeru one godine kad sam se ja rodila ) i tokom kojih sam ovde-onde slušala te pesme, dobar deo znam napamet a većinu prepoznajem. I upravo se o tome radi – inspirisana skorim događajem koji samo u tragovima podseća na ovaj, htela sam ovo da kažem – uprkos umišljenim intelektualcima koji prezrivo gledaju na sve što je van njihove struke (a najčešće ni sami ne rade u struci ali to je neka deseta piča), uprkos svima onima koji traže čepove za uši kada čuju neke od njegovih pesama, uprkos fenserima koji prevrću očima kad se pomene ovaj pevač on traje već skoro 40 godina. Hej, 40 godina!!!

Sada 98% posto stanovnika Srbije zna ko je M. Ilić, za 40 godina i dalje će se pevati neke njegove pesme i lečiti slomljena srca uz vino i polomljene čaše (ko to tako radi),  a velikog broja nas, osim naših najbližih, niko neće da se seća. Dakle, Miroslave, svaka čast!

E, da, kažu da je bio dobar koncert, ja nisam bila

Smotra umetnosti “Mermer i zvuci” ove godine ima mnogo dobrih zvuka. Doduše, dva koncerta su otkazana zbog kiše (Oliver Njego i Pavle Aksentijević) ali uz pretpostavku da su samo odložena za neku drugu priliku, uz trio Vlatka Stefanovskog, Balkanske žice i Dejana Petrovića i njegov Big Bend plus još mnogo toga u avgustu, može se reći da se kroz aranđelovački park svako malu čuje sjajna muzika.

Dejan Petrović je sa svojim Big Bendom (ukupno ih je bilo petnaestoro na sceni) je pokazao kako trubački orkestar može da svira rok, pop, stranu muziku, šta god požele. I to u aranžmenima koji uključuju i prepoznatljiv ritam i zvuk kola. “Mi plešemo”, “Let’s Get Together”, “Englishman In New York” … i ko će se svega setiti jer je koncert trajao skoro dva sata.

Svaki instrument ima svog virtuoza a Dejan Petrović je svakako virtuoz na trubi.

I da ne zaboravim, program Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” za avgust 2011. :

• 5. avgust, 21 čas – Koncert, Miško plavi trio feat. Vasil Hadžimanov & Džoni Dunkić, Otvorena scena u parku
• 6. avgust, 20 časova – Izložba Mermer i zvuci na belefu, Knez Mihailov ulica, Beograd
  
• 7. avgust, 20 časova – Književno veče posvećeno Danku Popoviću, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
• 10. avgust, 20 časova – Književno veče Zorana Petrovića, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
• 12. avgust, 21 čas – Koncert, Bora Dugić,Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 15. avgust, 20 časova, Izložba, Milan Stašević, galerija Alek Đonović, objekat Školjka, park
• 16. avgust, Otvaranje simpozijuma Svet Keramike, učesnici Vanja Angelov, Marija Seman, Sabina Horvat, Boris Bogdanović
• 24. avgust, 20 časova, Ansambl Kolo, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 27. avgust, 20 časova, Koncert, Viva Vox Choir, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 31. avgust, 20 časova, Koncert, Studio Alektik, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 02. septembar, 20 časova, Koncert, Big Bend RTS-a, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje

U okviru višednevnog programa proslave Dana opštine i 200 godina od osnivanja Bukovičke Banje večeras je na Gagićevom vencu (Trg Slobode je noviji naziv ali ja volEm onaj od ranije ) koncert održao Momčilo Bajagić – Bajaga.

Kiša koja je uporno padala celog dana i obećavala mnogo kišobrana na Tgru, prestala je da pada negde sat vremena pre koncerta i nije nastavljala sa svojom dosadnom aktivnošću sve dok je Bajaga bio na bini. Veliki broj aranđelovčana različitih uzrasnih kategorija je bio na Trgu, aktivno učestvovao na koncertu ili šetao, pravio gužvu, jeo kokice, … ali u svakom slučaju bio deo ovog događaja.

Bajaga i prateći orkestar zvuče odlično, ni za dlaku lošije nego na “nosačima zvuka”. Publika je pevala sa njima od prvih pesama (Gore-dole, Dobro jutro, Lepa Janja, Tišina…) pa do ovih najnovijih (Kap po kap) i onih najpoznatijih (Plavi safir, Moji su drugovi,…) Na bis su odsvirali Zažmuri i kad sam čula prve taktove setila sam se da ovu pesmu nisam slušala baš odavno. Eto.

Sve u svemu, lep provod

U subotu 9. jula 2011. godine, u okviru programa Smotre umetnosti “Mermer i zvuci”  nastupio je Trio Balkanske žice. Za one koji ih ne znaju pod zvaničnim imenom to je porodica Starčević. Trio gitara čine Zoran (otac),  Željko (stariji sin) i Nikola (mlađi sin). Željko i Nikola su profesori klasične gitare, Zoran nije ali mu to ni malo ne smeta da bude pokretačka snaga ovog porodičnog ansambla.

Mnogo volim da slušam zvuke gitare.  Starčeviće slušam već nekoliko godina i mnogo mi se sviđa to što čujem. Kombinacija etno muzike zemalja Balkana, džeza i klasične gitare je neobična, pitka, ne opterećuje a ipak pleni i ostaje u ušima. Koncert je bio odličan, svi trojica su virtuozi na gitari a i njihov kompozitorski talenat je neosporan. Pored originalnih kompozicija, sviraju i obrade nekih poznatih melodija, npr. Svilen konac i Sirtaki zajedno i ono što mi se posebno dopalo, Nikolina obrada dela opere “Krcko Oraščić” P. I. Čajkovskog, pod nazivom Krckovo novo odelo.

Drago mi je da sam bila u prilici da ih čujem uživo. Za one koji to nisu, evo dela njihove muzike na webu:  youtube.com/balkanstrings

Dve-tri fotografije, ne baš sjajnog kvaliteta ali tek da vidite delić.

P. S. Namerno nisam stavila link ka sajtu Smotre jer je hakovan još pre neki dan…

U organizaciji aranđelovačkog “Centra za kulturu i obrazovanje” 9. aprila je u Dvorani “Park” gostovala grupa “Legende”.

Odavno nisam bila na njihovom koncertu i nisam ni imala priliku da čujem neke od njihovih novih pesama. Ipak, bilo je to lepo provedeno vreme, dva sata uz laganu muziku koja ne opterećuje. Pošto, naravno, nisam ponela foto-aparat, fotografije su sa telefona i nisu baš jasne ali tek da se vidi kako je izgledala bina sa “Legendama”

Sinoć je u 20:30h, sa zakašnjenjem od pola sata zbog tehničkih problema, počeo koncert Vanese Me u Areni, pred oko 4.000 gledalaca.

Nekadašnje čudo od deteta a sada najbolje plaćeni instrumantalista na svetu sa milionima prodatih primeraka CD-ova, Vanesa Me (Vanessa Mae) izgleda kao krhka devojka koju bi malo jači vetar mogao da oduva. Sve dok ne počne da svira. Onda se vidi njena unutrašnja energija i snaga koju koristi da uvežba virtuoznost kojom zadivljuje.

Koncert je počeo kompozicijom Storm i dalje, u prvom delu, nastavljen nešto mirnijim ritmovima, kako je i sama Vanesa  rekla, da bi kasnije nastavljen žestokim ritmovima uz pratnju njenog rok benda i srpskih gudača (orkestar “Metamorfozis” na čelu sa violinistom Sašom Mirkovićem).

Posle prvih 45 minuta fenomenalne muzike i briljantnog izvođenja, napravljena je pauza od 20 minuta. U drugom delu koncerta Vanesa Me se “vraća” klasičnijim zvucima, pa je u rukama ove jedinstvene umetnice, zvuk njene 250 godina stare violine došao do izražaja.

Koncert je završen izvođenjem Bahove Tokate i Fuge, obradom klasičnih kompozicija koju je snimila kao svoj prvi singl pre petanestak godina. Posle dugog aplauza, Vanesa Me je izvela još jednu kompoziciju na bis.

Sjajan koncert. Odličan način za snabdevanje pozitivnom energijom u ove sive, hladne dane.

(Fotografiju (Fonet) sam preuzela sa sajta B92 dok ne prebacim dve sa mog telefona)

Kasnim sa ovim postom skoro dve nedelje. Ali, bolje ikad nego nikad

U četvrtak 14. oktobra 2010., u 20 časova u svečanoj sali Doma omladine, pred prepunim gledalištem održan je koncert – prezentacija izdanja Udruženja kompozitora Srbjie pod imenom “Antologija srpske solo pesme”. U koncertu su učestvovali Dragana Del Monako, Ivan Jovanović (klavir), Stana Krstajić (flauta) i Ivana Trišić, muzikolog. Gost programa bio je Rajko Maksimović, kompozitor. Pokrovitelj koncerta je Ministarstvo kulture u okviru projekta “Srbija u Srbiji”.

U programu koncerta bile su neke od naših najlepših umetničkih pesama za koje su poznati kompozitori napisali muziku:

• Josiif Marinković – Pod prozorom, Jovan Jovanović Zmaj
• Petar Konjović – Chanson, Mihovil Nikolić
• Miloje Milojević – Nimfa, Therese Kostlin; Jesenja elegija, Vojislav Ilić; Molitva majke Jugovića zvezdi Danici, Ivo Vojnović
• Stevan Hristić – Elegija, Vojislav Ilić
• Dejan Despić – Đulići, Jovan Jovanović Zmaj

Koncert je bio dobar, sastavljen iz nekoliko delova, kombinacija solo pesama i instrumentala. Svi umetnici su bili odlični (pretpostavljam, kao i uvek ) Na kraju koncerta je Ivana Trišić predala direktoru Muzičke škole “Petar Ilić” sve delove Antologije, što je jedan odličan potez u čitavoj borbi protiv zaborava koji je, da nije ovakvih projekata, mogao da proguta mnoge lepe reči i note.

U subotu 17. jula 2010. u 20 časova u Narodnom muzeju u Aranđelovcu koncert je održao duo Moderato, a u okviru programa 45. smotre umetnosti “Mermer i zvuci”.

Uprkos mojim očekivanjima, Duo je nastupio u malo izmenjenom sastavu, gde je umesto čelistkinje Jasmine Pajević nastupila mlada violinistkinja (stidim se, zaboravila sam ime ali ću saznati i dopisati). I, opet, uprkos mojim očekivanjima, instrumenti su bili ozvučeni iako je Muzej baš, baš akustičan i verujem da bi se lepo čulo i bez elektronike.

Sve ovo nije smetalo mnogobrojnoj publici da uživa. To što sam ja cepidlaka, to je moj problem.

Izvedene su sve one kompozicije po kojima je ovaj duo i prepoznatljiv. Između ostalih “Nizamski rastanak” (obrada),  “Svilen konac” (isto obrada), “Milkano”, čuveni “Čoček”, “Oj, devojko, dušo moja” i još mnogo toga. Fino veče uz finu muziku.

U ponedeljak 31. maja 2010. u Osnovnoj muzičkoj školi “Petar Ilić” koncertom učenika i nastavnika proslavljen je Dan škole.

Koncert je održan u velikoj sali Doma omladine. Učestvovali su učenici koji su tokom ove školske  godine bili nagrađivani na takmičenjima kao i profesor harmonike Miloš Stevanović. Svi učesnici su kao i uvek  bili odlični. neki od njih čak i bolji nego na Trećem festivalu muzike.

Još jedna školska godina obeležena je velikim uspehom učenika i nastavnika. Svaka čast i samo napred!

Tu je i nekoliko fotografija. Kvalitet nije baš neki, jer su napravljene mobilnim telefonom, ali tek da se obeleži ( i ne znam zašto mi se ovaj program pojavljuje dva puta u postu, ali možda vremenom saznam i izbrišem ovaj dole u galeriji…)

U subotu 10. aprila, bila sam na koncertu fado pevačice Marize u “Sava centru”.

Fado je skraćeni izraz portugalske reči “fadum” što znači “sudbina”. Fado se pojavio u 19. veku a kako su portugalci blago melanholični, po rečima pevačice, baš oslikava tu njihovu osobinu.

Mariza je sjajna. Pleni glasom i govorom tela. Odlično vodi koncert, kombinujući lagane sa malo žustrijim kompozicijama tek da ne bude monotono. U nekim trenucima mi nije bilo jasno kako u tako krhkom telu postoji takva snaga glasa. Muzičari koji je prate su virtuozi na svojim instrumentima, što čini svaku notu jasnijom i jačom.

Koncert je trajao skoro dva i po sata i bilo je pravo uživanje biti tamo.

Sinoć je u velikoj sali Doma omladine održan završni koncert Trećeg međunarodnog muzičkog festivala. Umesto u 19 i 30 kako je planirano, koncert je počeo posle osam, jer smo čekali da se malim pijanistima završi takmičenje. Dodeljene su nagrade laureatima i oni su, njih petoro (violina, klavir, harmonika i gitara u klasi osnovnih škola i gitara u klasi srednjih škola) odsvirali pobedničke kompozicije.

U drugom delu koncerta, bariton Marko Kalajanović je otpevao nekoliko poznatih arija uz klavirsku pratnju Dane Džudović.

Ovogodišnji laureati:

• Jana Rašić, 4. razred violine, MŠ “Živorad Grbić”, Valjevo
• Jovan Panić, 2. razred harmonike, MŠ “Mihailo Vukdragović”, Šabac
• Teodora Majstorović, 2. razred gitare, MŠ “Savo Balaban” Prijedor
• Anđela Cvetković, 6. razred klavira, MŠ “Dr Miloje Milojević”, Kragujevac
• Hanc Jernej, 2. razred srednje škole, gitara, Glasbena škola Murska Sobota

Ono što sam mogla da primetim je da su pobednici svirali program koji je za uzrast stariji od njihovog i da su svirali sjajno.

Lepa prilika. Sjajan koncert, uspešan festival, pet takmičarskih dana, preko 300 takmičara … Nadam se da će ih biti još,  svaki uspešniji od prethodnog.

Takmičenjem učenika prvog razreda nižih muzičkih škola, danas je počeo Treći međunarodni muzički festival u Aranđelovcu u organizaciji Osnovne muzičke škole “Petar Ilić” iz Aranđelovca. Festival će trajati do subote, 20. marta, kada se dodelom nagrada laureatima i koncertom, Festival svečano završava.

Prijavljeno je ukupno oko 290 učenika, od kojih je 11 učenika srednjih škola na odseku za gitaru.

Tokom nedelje biće održana tri koncerta (tj. jedan je već održan večeras) :

Večeras u 20:00h nastupio je Vladimir Pavlović, violončelo, u pratnji Ivane Karajkov na klaviru.  Svirali su nekoliko Bramsovih i Debisijevih komada. Na bis su izveli Debisijevog “Labuda” i stvarno su bili odlični.

U sredu 17. marta u 19h na programu je koncert Vlada Vukazića na klarinetu (dela F. Polena i A. Grgina)  i Miodraga Krstića na harmonici ( Skarlati, Mocart, Vurtner i Galiano).

U subotu 20.  marta u 19:30 h će biti koncert Marka Kalajanovića, baritona, uz klavirsku pratnju Dane Džudović.

Eto. Jedno lepo višednevno događanje u Aranđelovcu.

Želim puno sreće svim takmičarima a organizatorima da sve prođe kako treba i da stignu da se odmore posle svega, za nove radne pobede

U nekoj gužvi (priprema jednog drugog koncerta ali o tome drugi put, kad se sve bude definitivno znalo i bude vreme za reklamu ) nikako da sednem i napišem utiske sa koncerta Kemala Montena održanog prošle subote u Dvorani “Park”.

Kemal je bio standardno dobar, opušten, sa gitarom, sa svojim prepoznatljivim glasom i načinom pevanja. Pratila ga je Ceca (vokal) i valjda Aleksandar (klavijature) – sad sam već i zaboravila kako se zove i izvinjavam se ako sam pogrešila. Njih troje, nas oko trista … užas blagi. Još jednom sam se iznervirala jer je publika bila na nekom drugom mestu to veče. Utisak je bio još gori jer je donji deo sale (nekih 13 redova) bio krcat, da mislim da nije bilo ni jednog slobodnog sedišta dok je gornji deo (12 redova) bio skoro prazan. Naravno, ni na balkonu nije bilo nikoga, verovatno nije bio ni otvoren. Ne mogu da razumem da neko ko prodaje karte, ne može samo malo da razmisli i da prilikom prodaje, jednostavno počne da preskače neka mesta, tako da čitava sala bude poluprazna, bar na početku. A posle neka se ljudi premeštaju ako im je bitno da sede bliže bini. Čini mi se da je tada utisak sasvim drugačiji nego ovako. No, dobro.

Elem, utisci: muzika i pesma dobri, baš dobri. Publika je pevala zajedno sa Kemalom, koji je pevao kao da nas je bilo deset puta više.  Njegove pesme, što bi on rekao “nisu tužne, nego su ljubavne” mogu i volim da slušam, naročito uživo, ipak je koncert drugačiji nego cd, mp3 ili nešto slično.

Sve u svemu, lepo provedeno veče.

Pre tri godine bila sam na koncertu Kemala Montena u Sava centru. Za nekoliko dana, tačnije u subotu 9. maja u 20 časova Kemal Monteno dolazi u Aranđelovac, gde će mu na koncertu u Dvorani “Park”  gošća biti Mari Mari.  Sve je to u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje.

Kao što se može primetiti iz mog prethodnog teksta o Kemalu, čitav koncert mi je ostao u lepom sećanju. Mislim da nam je s’ vremena na vreme potrebno da se napunimo pozitivnom energijom kakvu sam osetila na tom koncertu. Muzika kao ništa drugo spaja sve ljude i mnogo utiče na raspoloženje. U situaciji kakvoj smo danas, treba posegnuti za svim mogućim rezervoarima dobrih vibracija.

Zbog svega toga mi je krivo kada čujem komentare kako je visoka cena karte (700 din u odnosu na cene prethodnih koncerata od 500 din nije mnogo veća a u odnosu na beogradske cene manje je od 1/3; pre nekog vremena u Mladenovcu je bio njegov koncert, karte su bile 800 din i tako) ili što je mnogo gore da neko takav (čak neću ni da upotrebim izraz koji sam čula a misli se na veroispovest) nema šta da traži u Šumadiji … tu sam ostala zapanjena. Dosta mi je ljudi koji samo kritikuju, preziru druge i veličaju sebe na osnovu nekih priča (makar se ta priča zvala i istorija) a da sami, kao osobe ili pojedinci nisu uradili ništa važno ni dovoljno dobro da ih bilo ko osim njih samih ili njihovih najbližih pamte. Ali neću više o njima.

Dakle, ko voli neka dođe, čak i ako nije iz Aranđelovca. Ako niste bili u prilici da ga čujete a volite njegov glas i pesme koje peva, subota, 9. maj, Dvorana “Park”, 20 časova, vredi svakako.

U subotu 31.01.2009. u prepunoj Dvorani “Park” (sve karte rasprodate još pre koncerta, naravno nisam ponela aparat da ovekovečim taj natpis na biletarnici), u organizaciji  Centra za kulturu i obrazovanje održan je koncert Akija Rahimovskog (za one koji ne znaju, on je pevač grupe Parni valjak), koga su pratili vokali Gordana Vidaković, Nevena Reljin i  klavijaturista Emil Saks.

Pošto sam danima zaboravljala da kupim karte koje su se prodavale prilično brzo, u subotu i uz intervenciju sa najvišeg nivoa sam došla do karata za galeriju (ili i balkon) Ne sećam se kada sam sedela gore ali je bilo odlično. Sve se lepo videlo i čulo.

Elem, koncert je trajao nešto malo manje od tri sata. Aki je započeo nastup sa dve pesme sa svog solo albuma “U vremenu izgubljenih” koje su jako lepe balade ali pravi provod je počeo posle njih. Bilo je to tri sata pevanja, igranja i uživanja u sjajnim pesmama uz koje smo odrastali. Veliko, prijatno iznenađenje je bila publika, koja je bila uzrasta od deset pa do preko 50 godina. I svi su pevali, znali reči svih pesama i uživali u okruženju. Odavno nisam bila na boljem koncertu u Aranđelovcu.

Aki odlično peva, vidi se da ima hiljade koncertnih sati u glasu i nastupu i izgledalo je kako stvarno uživa u svemu što radi. Odlično je sarađivao sa publikom, dirigovao kad koji deo sale peva, kako ko da tapše i sve tako u krug… Stvarno je to bio sjajan provod, čak i uz pacova koji je pretrčao preko bine, valjda uzdrman svom onom muzikom i pesmom

Ja sam, kao što rekoh, zaboravila foto aparat ali sam uspela da snimim telefonom (vodafone 527, odličan za izbegavanje ali o tome neki drugi put) nekoliko puta po pola minuta tona, tek da se čuje kako je to bilo.

Aki i publika – Neda

Aki i publika – Ivana

Aki i svi mi – Jesen u meni

Da rezimiram, nije do publike ima je kad su tu izvođači koji zavređuju pažnju

Ipak ću napisati još jedan post u ovoj 2008. godini

Sinoć u 19h održan je Novogodišnji koncert Muzičke škole “Petar Ilić” u Aranđelovcu. Učestvovalo je 18 učenika i 6 nastavnika škole, koji su pred prepunom salom pokazali zavidno umeće. Bilo je to sat i po uživanja. Klinci su ozbiljni, posvećeni onome što rade i pre svega, božanstveni kada se posle uspešno izvedene tačke nasmeju od srca. Nastavnici su mladi i dostojni svojih učenika

Muzička škola “Petar Ilić” grabi dalje u svojoj Davidovskoj borbi za prostor, nove klase i srednju muzičku školu, kojom bi veliki broj talentovane dece iz Aranđelovca, Topole i okolnih mesta mogao da nastavi školovanje. Ovako, mali broj roditelja se odlučuje da decu šalje od kuće posle osnovne škole, što zbog finansijskih što zbog emotivnih nemogućnosti. Srednjom muzičkom Aranđelovac bi rešio i problem profesora u nižoj muzičkoj koji u 90% slušajeva nisu odavde.

Nadam se da će opštinski čelnici imati više razumevanja za ovaj hram zdanja koji veliki broj dece drži daleko od poroka i plime neukusa kojima su svakodnevno izloženi u Novoj i svim sledećim godinama.

Ne znam gde mi prolete ovih pet dana od koncerta a ja ni da ga pomenem. Tako svake godine, što smo bliži kraju, sve brže idu dani.

Prošlog petka, 12.12.2008. god u Dvorani Park a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje, koncert je održala Ivana Jordan.

Ivana peva sjajno, zvuči uživo isto kao i kada se sluša snimak i vrlo je prijatna, nasmejana i vedra. Njene pesme nisu od onih koje vas dignu na noge ali je baš lepo slušati ih. Šteta samo što je nije videlo i čulo više od 150 ljudi koliko je možda bilo u sali. Ivana je, ipak, pravi profesionalac jer je pevala kao da je prati hiljadu ljudi.

Ponovo me je razočarala aranđelovačka publika, koja se nije pojavila. Ne može niko da me ubedi da je razlog za nedolazak bilo koji drugi od nezainteresovanosti za takvu vrstu muzike (uhu prijatne i lepe, za razliku od onih koji pune bioskopsku salu…)

Ovo je već ko zna koji put da mi uživanje u koncertu pokvari praznjikava sala (ne mogu čak ni da kažem poluprazna jer je, na žalost, bilo daleko manje gledalaca od tih “pola”)

Krenuli smo iz Pržna oko 17h, u Budvu stigli oko 18h, čekali još skoro sat na prevoz (porodične peripetije) i krenuli na put dug 4km koji smo prešli za devedesetak minuta. Kvar na autobusu koji je prevozio novinare i to u tunelu doveo je do kompletnog haosa, inače preopterećenih saobraćajnica. Imali smo VIP ulaznicu za parking što nam je skratilo put još malo, pa smo na koncert stigli oko 21h. Na Jazu je hladno i duva, ali smo bili dobro obučeni i pripremljeni za to.

Madonna se pojavila u 21:45h i počela program od 1h i 55min. Njen koncert je u stvari mjuzikl sastavljen od pesama sa novog albuma i starih obrađenih tako da se uklope u disko koncept. Sve je perfektno uvežbano: ples, muzika, pokreti, prateći vokali, sve, toliko dobro da je čak sterilno. Na bini su veliki ekrani koji fotografijama, svetlosnim efektima i reflektorima iznad čine bitan deo predstave. Madona izgleda savršeno, kostimi u njenom stilu, perike koje je promenila par puta. Gosti koji su pevali “Đelem, đelem” i izazvali najveće oduševljenje publike uz Madonu koja je popila dve rakije. Sve u svemu, kraljica popa koja je itekako svesna svojih vrednosti i mogućnosti.

Naravno, imam i zamerke. Bina i video-bim koji mi je bio bliži su bili nisko pa sam binu videla samo ako se podignem na prste a video bim ako ispred mene nije niko viši od mene. Ali sam videla dovoljno Ponekad mi se činilo da joj je glas za nijansu piskaviji nego kako sam navikla da je čujem, mada je ozvučenje bilo savršeno. I malo su me nervirale reke ljudi koji su tokom celog koncerta prolazili pored nas, uopšte ne znam gde ni zašto. Al’ dobro.

Povratak još duži nego dolazak, gužva, zaustavljen saobraćaj zbog nesreće…

Uglavnom, bila sam, videla i čula.

15. septembar 2008. Dejan SInadinović i Aneta Ilić, Humanitarni koncert za nezbrinutu decu, Kolarac.

Ni hladno i vlažno i iznad svega mrzovoljno vreme nije moglo da pokvari utiske posle ovakvog koncerta. Iako nam je ceo dan bio u nekakvom ludilu, jer smo svuda stizale u minut, Jelica i ja smo na vreme stigle da se smestimo i uživamo u čaroliji.

U izvođenju Anete Ilić je i nemački jezik, meni inače jako grub i totalno gluv, zvučao lepo, čak pevljivo. Moj favorit su Mocartove pesme, mada su i sve ostale imale svoj upečatljivi doprinos lepoti koncerta. Posle četiri grupe pesama Mocarta, Bramsa, Lista i Štrausa, Dejan Sinadinović je odsvirao Sonatu u h molu S.178 Franca Lista i to je nešto što je ostavilo najjači utisak na mene.

Jednostavno, čarolija u prstima. Sve ostalo, rad, vreme i trud, je nadogradnja te čarolije.

Bravo, za oboje.