Nekada davno u davna, pradavna vremena … nisu živeli Štrumpfovi, bar ne u ovoj priči, već sam, čini mi se pre sto godina počela da čitam ovu knjigu. Tačnije, prošle godine u martu. Pročitala sam je negde u avgust ove godine ali nikako da o tome i napišem neku reč.

Knjiga je obimna, skoro 600 strana, ali to nije razlog  zbog čega sam je čitala jako, jako dugo. Efektivno, to moje čitanje tačno i odgovara broju strana ali su bile velike pauze između dva čitanja. I ne, knjiga nije dosadna, bar meni nije bila. Ali da krenem polako:

“Muzej nevinosti” je roman o Kemalu i Fusun, njihovoj nesrećnoj i na trenutke nemogućoj ljubavi, o Istanbulu kao pozornici na kojoj se igra ova neobična predstava. Kemal, stegnut društvenim i porodičnim vezama ne želi da raskine veridbu sa devojkom iz odgovarajućeg staleža iako se zaljubljuje u Fusun, siromašnu daleku rođaku. Nemogućnost da bude sa Fusun preživljava tako što počinje opsesivno da skuplja sve sitnice koje ga, na bilo koji način, podsećaju na nju. I tako godinama.

Roman je pomalo putopisan, pokušavala sam da se prisetim delova Istanbula koje Pamuk opisuje, tužan, poučan, ali na neki način daje nadu da može da se preživi i jako velika tuga. Pre ili kasnije.

Pre nekoliko dana, dođe mi u ruke knjiga “Zato što te volim”. Prva pomisao mi je bila da je to neki lagani roman, za ubijanje vremena ili odmaranje mozga i taman da odustanem. Onda vidim da je autor Francuz (nekako sam navikla da su takvi romani američki ili eventualno engleski), te da je najbolje prodavana knjiga u Francuskoj a i šire, pročitam sadržaj koji me zainteresuje i počnem da čitam.

Knjiga me je podsetila na sve (vrlo slične) “bestselere” i moja prva procena je bila dobra. Malo drugačiji zaplet ali sve u svemu, ništa naročito. Jedino za ubijanje vremena

Jedan od strahova koji me umore u određenim momentima je da knjiga koju sam nekome poklonila nije dobar izbor. Verovatno se takav strah javlja kod svih onih koji vole da poklanjaju knjige. Knjiga koju sam dobila na poklon je pun pogodak tako da opet nema mesta za strah.

Zbirka u kojoj je sedam pripovedaka Bernharda Šlinka “Bekstva od ljubavi” mi je pokazala majstorstvo pripovedanja autora. U svojim pripovetkama oslikava pojedince i njihove pokušaje bekstva od ljubavi.  Svaka pripovetka govori o istoj stvari ali u različitim okolnostima, kao i o ljudskim slabostima, željama, pogrešnim tumačenjima, velikim očekivanjima i svemu onome što nas čini emotivnim bićima.

Pripovetke se čitaju bez napora, opisi predela su plastični, skoro pa ih vidim, jednostavnim rečnikom napisane mnoge životne istine.

Ilustracije radi, citat iz pripovetke “Grašak šećerac”:

“… Čovek mora da bude srećan da bi mogao da usreći druge. Mora lepo da živi da bi pomogao drugima da lepo žive i da bi se radovao tome. Pa čak i ako usrećuje jedino sebe, i to je dobro, jer svaka trunčica sreće što se pojavi na ovom svetu čini ga prijatnijim mestom – trunčica sopstvene sreće kao i sreće drugih…”

p.s. Fotografija preuzeta sa sajta www.plato.rs

Dešava mi se da, zbog mnogo obaveza, svakodnevnog ludila ili ko zna već čega, ne stignem da čitam neko određeno vreme. To mi strašno smeta i lepo me grize savest što se svakim danom prudužava spisak naslova koji me čekaju. I onda odustanem od nekih drugih stvari i prepustim se čitanju. Najčešće u takvim situacijama već imam nekoliko odvojenih knjiga. Još ako u međuvremenu stigne i neka preporuka … tek onda ne znam odakle da počnem.

Elem, jedan od romana Justijana Gordera, u izdanju “Geopoetike”,  “Devojka sa pomorandžama” ni malo “svež” naslov, knjiga koju sam mnogo puta uzela i vratila na policu i svaki put se pitala kada ću saznati ko je ta neobična devojka, pročitala sam po preporuci. Očigledno od nekoga ko voli iste romane kao i ja

Roman je odličan.  Iz perspektive petanestogodišnjeg dečaka koji čita pismo pokojnog oca, koje je čekalo 11 godina da bude pročitano, autor postavlja mnoga važna pitanja o poimanju sveta, sreći i ljubavi i u isto vreme priča maštovitu ljubavnu priču.

Lepo, baš lepo

Knjiga “Ljubav u doba kolere” bila je jako dugo na “čitanju” i kada smo konačno uspeli da je iščupamo iz ruku vrlog čitaoca, počela je da ide iz ruke u ruku (bukvalno, čak sam je jednom odvojila za sebe i na kraju je dala čitateljki samo da prestane da se dvoumi i ode) pa nisam stigla da je pročitam pre nego što sam odgledala film (kako obično volim da uradim). I pošto sam odgledala film mi je krivo što je nisam ipak pročitala, možda bih imala neki drugačiji utisak.  A možda i ne. Ovako, ništa naročito.

Ne znam da li sam mnogo očekivala od filma, ili kao surovi realista slabo padam na priče o ljubavi na prvi pogled koja traje ceo život, uglavnom film nije ostavio neki jak utisak na mene. Vidim i da na IMDB-u nema neku baš visoku ocenu. A i kolera u filmu uopšte nije neki bitan element (iako se pominje u naslovu)  kao npr. u drugoj Markesovoj knjizi: O ljubavi i drugim demonima. Ali kažem, nisam pročitala knjigu pa ne znam kako to u originalu izgleda.  Glumci su prilično uverljivi, mesto dešavanja je egzotično ali opet, nije to ono što mene pomeri. Ili je problem u meni?

Alesandro Bariko, klavirista i filozof, objavio je sedam romana. Njegov roman “Svila” kod nas je objavila izdavačka kuća Paideia.

Ovo je starinska priča o devetnaestom veku, proizvodnji svile i gradiću koji od toga živi. Glavni junak je francuz, Erve Žonkur, koji nabavlja larve svilenih buba za proizvodnju svile. Jednom godišnje ide na put koji dugo traje i posle čega se od toga odmara. Posao ga odvodi u Japan gde susreće želje, patnju i čežnju za ženom čije ime ne zna i sa kojom nije progovorio ni reč. Sve je napisano lagano, usporeno, onako kako je proticao život Ervea Žonkura.

Lep roman. Lepe rečenice, fine, nekako mekane. Umirujuće iako govore o čežnji i patnji, skoro kao tiha muzika.

Posle mnogo čekanja na polici, ova knjižica je došla na red tokom nekoliko laganih dana na moru.

“Izmaglica” kako je prevedeno (meni je dovoljno i “Mist” ) je kratak ali efektan roman, sasvim Kingovski. Mirno mesto, uljuljkani životi koje jedna oluja pretvara u nešto opasno i natprirodno.

Ko voli da čita Kingove romane a ovaj je nekako zaobišao, treba da ga pročita tek da kompletira opus

Posle stvarno sjajne knjige “Lovac na zmajeve” Haled Hoseini napisao je i drugu, isto tako dobru knjigu. Mesto i vreme događanja je isto, Avganistan malo pre dolaska Rusa i tokom sledećih godina razaranja i nesreće.

Moj jedini komentar je: “Što volim da pročitam dobru knjigu”. Isto tako potresna, životna, realna, slična ali u isto vreme i različita od prethodne ova knjiga “Hiljadu čudesnih sunaca” me je držala zaokupljenom nekoliko dana i terala da razmišljam o tome koliko sam, u stvari, srećna što živim na ovim prostorima a ne na nekim drugim koji su, u odnosu na brdoviti Balkan kakav god zadrt i zaostao bio, dno dna.

Preporuka za sve, bez obzira na pol, životno doba ili način razmišljanja.

Jedino što mi se ne dopada kod ove knjige je što sad ne znam šta sledeće da čitam a da mi ne bude suviše bledo u odnosu na nju.

Paolo Maurensig je italijanski pisac, graditelj i restaurator starih muzičkih instrumenata, šahista i muzičar. Njegov poslednji roman, Vukovlad, kod nas je objavila Geopoetika 2007.

“Strah od Zla znatno prevazilazi strah od smrti, ili, bolje rečeno, strahu od smrti pridodaje još veći strah: da će se u smrti izgubiti i sama duša.”

Ovo je jedna od upečatljivih rečenica kojom svoju priču o mračnom doživljaju iz 1939. godine, u kome se prepliću legende i stvarni događaji, ilustruje vremešni arhitekta pri jednom od mnogobrojnih susreta sa autorom romana. Zlo postoji u našem okruženju u različitim oblicima. Pitanje koje oduvek muči ljude je – šta je protivotrov zlu?

Knjiga mi se baš dopala, nema ničega suvišnog ni preteranog. Rečenice su tečne, lako razumljive i vode kraju bez zastajkivanja. U isto vreme, dotiču se i istina o kojima razmišljamo tek kada se nađemo u nekoj sličnoj situaciji:

“Svi veruju da stvari treba da se kreću od dobrog ka još boljem, a zaboravlja se da se priroda kreće ka suprotnim ciljevima; niko da se seti kako je uništenje primarna činjenica i života i evolucije.”

Alek Popov je autor iz Sofije, koji je posle nekoliko zbirki pripovedaka, radio drama i scenarija za igrane i dokumentarne filmove, 2001. napisao roman “Misija London“, koji je u Srbiji objavila “Geopoetika”.

Bugarska ambasada u Londonu nespremno dočekuje novog ambasadora, koji je namerno došao dva dana ranije. U ambasadi potpuni raspad sistema, osoblje pokušava da ostane po svaku cenu u Londonu i najstrašnija kazna je mogućnost povratka u domovinu. Svi rade još neki posao sa strane, duguju usluge ljudima koji su im pomogli da dođu u London na čelu sa ambasadorom koji balansira između svoje mecene, novopečene bogatašice sa ambicijama da postane uvaženi član evropskog visokog društva i skromnog budžeta ambasade kojim treba pokriti troškove prijema i koncerata.

Opisi su takvi da sam tačno mogla da zamislim melanholiju, nezainteresovanost i paničan strah pri propustima na licima junaka, koji iz trenutka u trenutak upadaju u sve veće nevolje. Brzopletost, pohlepa, pridvorništvo,… i sve tako do sledećeg puta.

Pre nekih pola sata u ruke mi je ponovo došla knjiga “Papa Jovana“, koju je napisala Dona Vulfolk Kros a objavila izdavačka kuća Aleksandrija.

Knjigu sam pročitala još 2005. kada je i objavljena, ali nisam o njoj pisala.

Roman počinje u zimu 814. godine kada se i rađa mala Jovana “božija kazna za roditeljske grehe” po rečima njenog oca. Težak život u okruženju koje žene smatra ništavnim, uz neprijateljski nastrojenog oca, Jovani je još teži jer ima neutaživu želju za znanjem. Dani i godine borbe sa surovom stvarnošću i sve ono što ona postiže radom i učenjem vode nas do glavnog pitanja, da li je Jovana stvarno postojala ili ne? I ako jeste, zašto se toliko malo zna o njoj?

Ja mislim da je postojala. I da je jedan od najranijih dokaza muškog straha od inteligentnih žena.

Preporuka za sve žene, a i za muškarce, tek da vide koliko mi možemo

Juče, posle malog zapostavljanja obaveza u kući (čitajte: klasičnog rintanja u stilu nikad-kraja), malo manjeg zapostavljanja dece (kako je bilo u školi?…aha…) i još manje ukradenog vremena na poslu, pročitala sam knjigu “Hari Poter i reklivije smrti“.

Posle dužeg preganjanja, zbog kojeg je sedmi i poslednji deo ove priče u našoj zemlji izašao sa nekih 5 meseci zakašnjenja u odnosu na svet, ovaj nastavak je objavila izdavačka kuća “Evro-Giunti” i mnogo bolje uradila taj posao od Narodne knjige. Povez je bolji, papir je bolji, čak mi se čini i da je prevod bolji iako su isti prevodioci (Vesna i Draško Roganović).

O samom romanu i radnji neću da kažem ništa, da nikome ne pokvarim čitanje a o ostalim stvarima vezanim za fenomen Hari Potera ima puno toga da se kaže/napiše ali pošto je Dragan Varagić jako lepo sve to opisao u svom postu, čitajte.

Knjigu “Lovac na zmajeve“ koju je napisao Haled Hoseini sam pročitala po preporuci. Iako su me naslov i naslovna strana više asocirali na epsku fantastiku, roman govori o životu u Avganistanu sedamdesetih godina prošlog veka, raslojenosti društva, razlikama između bogatih i siromašnih i pre svega o prijateljstvu. Ono što je mene najviše potreslo je da daljina stvarno briše sve, jer u mnogim delovima planete besne ratovi, ljudi dolaze do krajnjih granica zla i dobrote, dok se na ulicama gradova udaljenih jedva 500km odvija život totalno nesvestan tih patnji.

Interesantna, realna, potresna,… odlična knjiga pa je i ja preporučujem.

Što bi rekao onaj nestrpljivi tršavi klinac iz reklamnog spota: “Sad sam OK!”… i ja sam tek sad OK… naravno, ova moja priča se ne odnosi na bilo kakvo jelo ili piće, već na pročitanu trilogiju već pominjanih autora Daglasa Prestona i Linkolna Čajlda.

Serija događaja u muzeju, kako bi ih ja nazvala, počinje knjigom “Kabinet čudesa” u kojoj sam se prvi put susrela sa neobičnim agentom Pendergastom i o kojoj sam već i pisala. Posle kompletnog ludila u Njujorškom prirodnjačkom muzeju, agent Pendergast odlazi u Kanzas, gde nailazi na vrlo neobičan slučaj, naizgled nasumičnih ubijanja i kasapljenja u nepreglednim poljima kukuruza, što je opisano u knjizi “Mrtva priroda sa vranama”.
Diogenova trilogija, kako se može nazvati, počinje knjigom “Sumpor”. Ritualna ubistva koja niko ne može da objasni pobuđuju pažnju, koga drugog, do agenta Pendergasta koji ima vrlo efikasne ali tajne izvore informacija. U čitavoj zbrci neobjašnjivih događaja agenta Pendergast prepoznaje tragove svog retko pominjanog mlađeg brata, Diogena, fizički jako sličnom Pendergastu ali na sasvim suprotnoj strani zakona i morala. Narednik Vinsent D’Agosta, koji pomaže u rešavanju slučajeva, koga je agent upoznao još ranije, tu je kao jedan od retkih ljudi u koje Pendergast ima poverenja .
“Ples smrti” okuplja sve likove iz prethodnih romana, Noru Keli, kustosa muzeja, njenog supruga, novinara Bila Smitbeka, Vinsenta D’Agostu i ženu u koju je zaljubljen a koja je kapetan u njujorškoj policiji Loru Hejvud. Svi su na različitim zadacima i izgleda kao da su i na različitim stranama a agent Pendergast se bori protiv svoga brata, čije poteze ne može u potpunosti da predvidi.

I konačno, zahvaljujući izdavačkoj kući “Solaris”, do mojih ruku je stigao ključni roman o braći Alojzijusu i Diogenu Pendergastu, “Knjiga mrtvih”. Mesto dešavanja je, ponovo, Njujork, prirodnjački muzej u kome se sprema nova izložba koja bi trebala da skrene pažnju sa prethodnih, nemilih, događaja u muzeju. U isto vreme, Diogen se približava finalu onoga što je spremao godinama, kao osvetu svome bratu na prvom mestu a onda i svim ostalima.

Sjajno štivo, naročito za sve one koji vole dobre krimiće. I imaju dovoljno vremena da ih pročitaju

Izdavačka kuća “Alnari” (www.alnari.co.yu) objavila je još jedan nastavak priče o princezi Sultani i njenoj borbi za prava žena u Arabiji. Džin Sason još jednom priča o životu i u ime svoje bliske prijateljice.

Ako je neko čitao prethodna dva dela, i ovaj treći će mu biti interesantan, mada je siromašniji u stravičnim detaljima mučnog života potlačenih žena.

Junak koji je, na neki način, obeležio moje detinjstvo bio je neprevaziđeni Šerlok Holms. Sve knjige i tada, mnogo ređe, filmove i serije sa njim kao glavnim junakom, znala sam do poslednjeg detalja. Vremenom ga je zamenio Foks Molder („Dosije X“, naravno) koji je detektivskom poslu dodao i deo lične borbe i tajanstvenih sila, tek da bude još interesantnije.

Posle odgledanih svih serijala o Holmsu i Molderu, i svih repriza tih serijala na različitim televizijama, nastao je prazan prostor, u međuvremenu popunjavan nekim drugim junacima, možda ne tako upečatljivim, ali dovoljno dobrima za neko vreme.

I … pre nekog vremena pažnju mi je privukla knjiga, zbog izdavača koji mi se učinio poznatim po nečemu. Bilo mi je potrebno par trenutaka da se setim da je „Solaris“ iz Novog Sada, prvi izdao i sve romane Dena Brauna prevedene kod nas. To mi je bilo dovoljno da počnem da čitam „Kabinet čudesa“, roman koji su sjajno napisali Daglas Preston i Linkoln Čajld (www.prestonchild.com).

U romanu se uopšte ne primećuje da su ga pisala dva autora, toliko dobro je ukomponovan i poslednji detalj. Prevod je dobar, što samo olakšava čitanje a radnja teče tako lako da ostajete mnogo duže nego što ste planirali uz glavnog junaka, specijalnog agenta FBI Pendergasta i sve ostale koji mu pomažu. Inteligentan, prilično čudan i sasvim neuobičajenih metoda rada, agent Pendergast je, po meni, nešto između već gore pomenuta dva detektiva. Drži se svog načina rada, ne haje mnogo za pravila, ima jako dobro opšte obrazovanje i osećanje za pravdu. Ko voli takvu vrstu literature, može da počne sa čitanjem.

Koliko znam, kod nas je prevedeno i izdato četiri romana ovih autora. Svi imaju istog glavnog junaka, nisu povezani među sobom, ali postoji hronološki sled koji bi trebao da bude ovakav: „Kabinet čudesa“, „Mrtva priroda sa vranama“, „Sumpor“, „Igra smrti“. Još uvek nisam sasvim sigurna u taj redosled romana, ali izaberite bar jedan, za početak.

Den Braun je autor koji je napravio bum u svetu svojom (trećom po redu pisanja, mislim) knjigom „Da Vinčijev kod“. Po meni je mnogo bolje izvedena priča u romanu „Anđeli i demoni“ ali tu knjigu nije anatemisala Katolička crkva, pa je shodno tome i bila nešto manje poznata i čitana.

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, kod nas se pojavila još jedna knjiga ovog autora dobrih teorija zavere „Tačka prevare“ u izdanju izdavačke kuće SOLARIS. Priroda moga posla (radim u biblioteci ) mi dozvoljava da do interesantnih naslova dođem malo pre svih ostalih i tako sam počela da čitam ovu knjigu čim je bila spremna za silazak među ljude.

Možda zbog dobrih utisaka koje sam imala o već pomenutim romanima (njegov prvi objavljeni roman „Digitalna tvrđava“ nije loš, ali ni blizu „Anđelima“ i „Da Vinčiju“) očekivala sam puno više.

Radnja se događa po proverenom scenariju: na dva udaljena dela sveta (ovoga puta Amerike) na Aljasci i u Vašingtonu, akteri su dve grupe ljudi nekako povezani rodbinskim ili poslovnim vezama. Sve se dešava u vreme izborne trke za predsednika SAD gde je svaki dan, gest i govor važan. NASA ima epohalno otkriće zbog koga ljudi polako, ali sigurno, počinju da ginu a koje može da odluči predsedničku trku.

Mislim da je dovoljno da bi ste imali predstavu kako to izgleda. Meni je bilo prilično neinteresantno, pomalo poznato iz prethodnih romana, i ponekad teško da čitam jer opisi obiluju stručnim izrazima vezanim za starost Zemlje, leda, određene vrste životinja, hemijske elemente i NASA-ine projekte.

Ko voli neka izvoli, ili još bolje, neka pročita nešto drugo, ima puno lepih knjiga (od kojih neke i nisu baš nova izdanja ).

Nova izdavačka kuća „EVOLUTA“ je počela sa radom taman na vreme da se na Sajmu knjiga pojavi sa dva naslova. Onaj koji je meni privukao pažnju je „PARMENION – Lav Makedonski“ koji je napisao Dejvid Gemel, prilično plodan engleski pisac koji je sada prvi put (regularno, sa svim otkupljenim pravima – živela borba protiv piraterije!!!) preveden kod nas.

Radnja počinje 859 god. p.n.e. jednim od mnogobrojnih sukoba Parmeniona sa gomilom spartanskih dečaka sa kojima je bio na vojnoj obuci. Svakodnevna borba za priznavanje njegove spartanske polovine (otac mu je bio jedan od junaka Sparte ali je majka bila iz Makedonije) od njega stvara ogorčenog usamljenika, koji igrom slučaja i ponekim uplitanjem vidovite žene Tanis postaje jedan od najboljih vojnih stratega tog vremena čiji je jedini cilj da uništi Spartu. “Koliko svako od nas, izborima koje pravi, stvarno utiče na događaje u budućnosti?” i “Da li iko ima prava da prava izbore umesto drugih ljudi?” su neka od pitanja koja se svo vreme provlače kroz radnju ovog romana.

Čitava knjiga je napisana (ali i prevedena) tako da se vrlo lako čita i svaka strana prosto traži okretanje sledeće. Ko voli istorijske romane, jer je dobar deo događaja opisanih u knjizi istinit, ne treba da preskoči ovaj roman.

Nastavak „Mračni princ“ je u pripremi i treba da stigne do Nove godine.