May 262017
 

Prvu knjigu iz trilogije o Bilu Hodžinsu, pročitala sam drugu 🙂 I uopšte mi nije smetalo što sam znala šta će se desiti u drugom delu.

Gospodin Mercedes” je priča o hladnokrvnom ubici čiji je jedini cilj da pre nego što ode sa ovog sveta, povuče sa sobom što je moguće više ljudi. Lišen skoro svih ljudskih osećaja, pažljivo planira svoj sledeći veliki zločin. I usput kombinuje kako da povredi one koji su mu zapeli za oko.

Standardno dobar King – opet preporuka za one koji vole njegove romane. Napeti triler, neobični junaci i neizvesna završnica. 

Žao mi je samo što kod nas još uvek nije preveden i završni deo trilogije, ali ako nikako drugačije, tu je Amazon 😉

Apr 222017
 

 Stiven King je pisac čiji su romani obeležili moje odrastanje – onaj period kada sam  pročitala sve od Agate Kristi i Artura Konana Dojla a pre nego što sam počela  da čitam “ozbiljnu” literaturu 🙂 Tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka 😀 je bilo malo njegovih knjiga prevedenih na srpski koje nisam pročitala. Godine su prošle i ponovo je došlo vreme da se čita King 🙂

Pre nekoliko dana, neko je od čitalaca vratio knjigu “Ko nađe – njegovo” i više iz želje da je prelistam i vidim kako to ovih godina piše King, ja počnem sa čitanjem. I kao nekada, uletim u Kingove zavrzlame, likove koje možete susresti u komšiluku ali i zlikovce kojih srećom nema toliko često. Sve u svemu, pročitam knjigu za par dana i sad se spremam da nastavim dalje.

Mnogo više nego običan krimić ali ne previše krvavi triler, sa karakterističnim Kingovskim zapletom i ubedljivim raspletom. Vrlo korektno izdanje, prevod, štampa i povez, u izdanju Vulkana. Dakle, ko voli Kingove romane, preporuka.

Ovo je druga knjiga iz trilogije o Bilu Hodžizu, što sam ja ukapirala tek negde na trećini knjige, jer za pisce čiji opus poznajem, nikad ne čitam najave ili kratak sadržaj sa poslednje strane 🙂

 

Feb 272017
 

 Postoje tako knjige koje vam promene stavove, način razmišljanja a neke čak možda i život. Jedna od takvih za mene je knjiga “Rođeni da trčimo” (Born to Run) koja je ostavila baš jak utisak i naterala me da drugačije posmatram trčanje i prvenstveno patike za trčanje.  Kristofer Mekdugal  piše interesantno, novinarski, vrlo jasno i sa dosta detalja.

U potrazi za rešenjem za velike probleme sa kolenima i povredama uopšte, koje je autor imao kao krupan čovek kome je trčanje omiljena rekreacija, Mekdugal dolazi do vrlo interesantnog otkrića: mi smo kao homo sapiensi rođeni da trčimo i savremene patike nam ne donose mnogo dobra – što više dodataka više nepravilnog gaženja i povreda. U potrazi za potvrdom tih otkrića Kristofer Mekdugal (TED govor) je uspeo da stupi u kontakt sa pripadnicima plemena Taraumara (Tarahumara) u Meksiku, koji trče bosi ili skoro bosi, čak i da trči sa njima. Pored toga, njegovu teoriju potvrđuju brojni treneri, specijalisti za stopalo, itd. Ukratko, postoji čitav pokret trkača koji tvrde da je pravi način trčanja – bosonogo. Čak su se i velike kompanije za proizvodnju sportske opreme priklonile i napravile par modela u kojima stopalo zauzima položaj kao da trčite bosi.

Sve u svemu, ja već nekoliko meseci trčim u tim skoro-kao-da-sam-bosa patikama, što mi je tranzicija ka Vibram FiveFingers 🙂 Za sada je sve dobro, videćemo kako će viti na VCM 😉

Feb 222017
 

Zimovanje, čak i aktivnim skijašima, ostavlja dovoljno slobodnog vremena za svakojake aktivnosti:  za odmor, zabavu, čitanje i izlaske 🙂

Jedna od dve knjige koje sam ponela sa sobom na planinu je “Žena crvene kose”, Orhana Pamuka. Pre nekoliko godina sam pročitala “Muzej nevinosti” i baš mi se dopalo kako Orhan Pamuk piše, ali je tek sada još jedan njegov roman došao na red za čitanje.

“Žena crvene kose” je roman o sudbini i svim onim skoro nemogućim zapletima i nepredvidivim raspletima. U isto vreme, to je roman o zaljubljivanju, prvim iskustvima, maštanjima, ljubavi, strasti, strahu, upornosti, radu i životu uopšte.

Roman se čita lako, ugodno, rečenice su tečne i bogate, istinite i neopterećujuće.

Sve u svemu, preporuka za par prijatnih popodneva, ako je ne pročitate u dahu 😉

Nov 192016
 

audicija Ima tako nekih knjiga koje mi mesecima (neke i godinama) prelaze preko ruku a da se ne zapitam šta se nalazi među  tim koricama, sve dok se ne pojavi neki “okidač”. Tako je bilo i sa romanom “Audicija” koji je napisao Rju Murakami sve do razgovora sa drugaricom koja ga je upravo pročitala, posle čega krenem i ja u taj poduhvat.

Rju Murakami piše odlično – sviđaju mi se rečenice, opisi a najviše mi se sviđa što radnja teče glatko, nema zapinjanja, nema nedoumica, nema onih stanki kada danima “tražim vreme” da nastavim čitanje. Dakle, čita se brzo, u dahu. Iako je već na samom početku nagovestio moguć (krvavi) kraj, do samog raspleta ne znate kakav će taj kraj zaista i biti.

Romani ovog sjajnog pisca najčešće nisu preobimni, tako da se čitaju brzo – dakle, svaka preporuka za prijatno popodne/veče, naravno ako volite uzbudljive romane sa dahom horora 😉