Feb 272017
 

 Postoje tako knjige koje vam promene stavove, način razmišljanja a neke čak možda i život. Jedna od takvih za mene je knjiga “Rođeni da trčimo” (Born to Run) koja je ostavila baš jak utisak i naterala me da drugačije posmatram trčanje i prvenstveno patike za trčanje.  Kristofer Mekdugal  piše interesantno, novinarski, vrlo jasno i sa dosta detalja.

U potrazi za rešenjem za velike probleme sa kolenima i povredama uopšte, koje je autor imao kao krupan čovek kome je trčanje omiljena rekreacija, Mekdugal dolazi do vrlo interesantnog otkrića: mi smo kao homo sapiensi rođeni da trčimo i savremene patike nam ne donose mnogo dobra – što više dodataka više nepravilnog gaženja i povreda. U potrazi za potvrdom tih otkrića Kristofer Mekdugal (TED govor) je uspeo da stupi u kontakt sa pripadnicima plemena Taraumara (Tarahumara) u Meksiku, koji trče bosi ili skoro bosi, čak i da trči sa njima. Pored toga, njegovu teoriju potvrđuju brojni treneri, specijalisti za stopalo, itd. Ukratko, postoji čitav pokret trkača koji tvrde da je pravi način trčanja – bosonogo. Čak su se i velike kompanije za proizvodnju sportske opreme priklonile i napravile par modela u kojima stopalo zauzima položaj kao da trčite bosi.

Sve u svemu, ja već nekoliko meseci trčim u tim skoro-kao-da-sam-bosa patikama, što mi je tranzicija ka Vibram FiveFingers 🙂 Za sada je sve dobro, videćemo kako će viti na VCM 😉

Feb 222017
 

Zimovanje, čak i aktivnim skijašima, ostavlja dovoljno slobodnog vremena za svakojake aktivnosti:  za odmor, zabavu, čitanje i izlaske 🙂

Jedna od dve knjige koje sam ponela sa sobom na planinu je “Žena crvene kose”, Orhana Pamuka. Pre nekoliko godina sam pročitala “Muzej nevinosti” i baš mi se dopalo kako Orhan Pamuk piše, ali je tek sada još jedan njegov roman došao na red za čitanje.

“Žena crvene kose” je roman o sudbini i svim onim skoro nemogućim zapletima i nepredvidivim raspletima. U isto vreme, to je roman o zaljubljivanju, prvim iskustvima, maštanjima, ljubavi, strasti, strahu, upornosti, radu i životu uopšte.

Roman se čita lako, ugodno, rečenice su tečne i bogate, istinite i neopterećujuće.

Sve u svemu, preporuka za par prijatnih popodneva, ako je ne pročitate u dahu 😉

Nov 192016
 

audicija Ima tako nekih knjiga koje mi mesecima (neke i godinama) prelaze preko ruku a da se ne zapitam šta se nalazi među  tim koricama, sve dok se ne pojavi neki “okidač”. Tako je bilo i sa romanom “Audicija” koji je napisao Rju Murakami sve do razgovora sa drugaricom koja ga je upravo pročitala, posle čega krenem i ja u taj poduhvat.

Rju Murakami piše odlično – sviđaju mi se rečenice, opisi a najviše mi se sviđa što radnja teče glatko, nema zapinjanja, nema nedoumica, nema onih stanki kada danima “tražim vreme” da nastavim čitanje. Dakle, čita se brzo, u dahu. Iako je već na samom početku nagovestio moguć (krvavi) kraj, do samog raspleta ne znate kakav će taj kraj zaista i biti.

Romani ovog sjajnog pisca najčešće nisu preobimni, tako da se čitaju brzo – dakle, svaka preporuka za prijatno popodne/veče, naravno ako volite uzbudljive romane sa dahom horora 😉

Feb 242016
 

Roman “Zauvek tvoj” sam desetinama puta prevrtala po rukama, odlagala na policu i nisam imala želju da ga pročitam, sve misleći da je neka limunadica. Međutim…

zauvek_tvoj-danijel_glatauer_v Pre nekoliko dana, počnem da čitam – jezik fini, stil dobar, radnja lako ide, lepo me uvlači sve dublje u priču. Autor, Danijel Glatauer, fino plete radnju. Glavna junakinja na sasvim običnom mestu (u prodavnici) upoznaje sasvim običnog mladića i vrlo brzo, počinje sve češće da ga viđa. On je kulturan, pažljiv, romantičan i uporan. Kafa, večera i polako počinje njihova veza.

Tu se ovaj roman, od onoga što sam mislila da će biti još jedna njanjava ljubavna priča, pretvara u dramu i to sa vrlo neizvesnim ishodom.

Sve u svemu, dobar roman, ne obiman te se vrlo brzo čita. Preporuka za interesantno čitalačko popodne.

 

Feb 182016
 

Lars Kepler (kod nas preveden kao Laš Kepler – valjda se tako izgovara) je pseudonim bračnog Hipnotizerpara Aleksandre i Aleksandra Ahndorila. Roman “Hipnotizer” je jedino njihovo delo koje sam pročitala i, moram da naglasim, uopšte nisam primetila da su ga pisale dve osobe.

Kao što se u naslovu vidi, glavni junak je hipnotizer, u stvari lekar, psihijatar koji se godinama pre nego što počinje radnja romana, bavio i hipnozom. Počinjen je strašan zločin, jedini svedok je dečak od 14 godina, povređen i skoro sasvim bez svesti pa je jedini način da se dođe do informacija hipnoza.

Roman je dobar (recimo 4 u rasponu 1 do 5), lako se prati radnja i ima zaista neočekivanih preokreta. Tako da je za one koje vole trilere, prava stvar.