Milica Jakovljević bila je  književnica, učiteljica, novinar, sestra Stevana Jakovljevića (autora Srpske trilogije),  osporavana i hvaljena, kao uostalom i mnogi naši autori. Za one koji ne znaju, jedno vreme je živela i radila u Aranđelovcu, kasnije u Beogradu. Iako dobro prihvaćena kod čitalačke publike pre, jednostavno pala u zaborav i nestala iz javnog života neposredno posle II svetskog rata. Niko ne zna zašto.

Romani koje je pisala često okarakterisani kao “lako štivo”, “sladunjave priče” imaju dve velike vrednosti – kao prvo, precizno opisuju život u Srbiji između dva rata i to život srednjeg sloja građanstva a kao drugo ali ne manje važno, uvek se čitaju, što u današnje vreme kada  je pisana reč prilično zapostavljena nije zanemarljivo.

Serija “Ranjeni orao” bila je (i još uvek je čini mi se) jako popularna. Meni lično, bila je odmor od svih onih serija vezanih za savremeno doba koje me samo umore podsećanjem u kakvom svetu/okruženju živim  a to nije ono što očekujem od TV serija.

Naravno, ovo je sve jer sam juče na Sajmu knjiga videla njenu biografiju “Obožavana i unižena” autorke Miljane Laketić (izdanje Aleksandrija Globosino) a i najavu da će “Glumci serije Greh njene mame potpisivati knjige” što mi se učinilo malo, hmm onako, bez veze. Mislim, što bi oni potpisivali njenu knjigu, ali ‘ajde sve u svrhu reklame.

Na kraju prošle školske godine moji klinci su imali “obezbeđene” udžbenike za ovu jesen. Kada je letnji raspust prošao i oni se, kao, probudili ustanovili smo sledeće: Čeda nema udžbenik za geografiju (iz čega li je Jelica učila, pošto on godinama već nasleđuje njene knjige, nemamo pojma a ni ona ) a udžbenik hemije izdat 2008. je za 30% obimniji od Čedinog izdatog 2006. Da ne pominjem koliko udžbenika nedostaje Jelici iako ih je kupila “sve”, naravno polovne, od iste devojke kao i za prošlu godinu.

Ranije sam problem udžbenika rešavala tako što bih u junu, odmah po završetku školske godine, napravila spisak udžbenika za sledeći Jelicin razred, prosledila bratu koji radi blizu velike knjižere Zavoda za udžbenike i već u julu su knjige bile u radnom stolu.

Obzirom da znam kakve su sada gužve u knjižarama Zavoda za udžbenike, ja odlučim da sve lepo naručim preko interneta. I tako i bi. Još 5. septembra!!! Onda sam zvala jedan od telefona Zavoda, ljubazna teta mi dala tri broja koja treba da zovem, jedva dobijem neku drugu tetu na jednom od njih, koja mi kaže da je direktan telefon 011/30-51-950 (jedan od pomenuta tri) ali taj broj je ili zauzet ili se niko ne javlja. Ako mi ne verujete, probajte i ako se neko slučajno javi, pitajte šta bi sa mojom porudžbinom

U petak 4. septembra, drugog dana Drugog letnjeg festivala knjige, u 19 i 30h promociju svog novog, devetog po redu,  romana održao je Vanja Bulić.  Tečno, onako kako on to ume, rekao je kome je knjiga posvećena, koji su njegovi razlozi da je napiše ali ono što je meni privuklo pažnju bila je rečenica koju je ponovio dva puta: “Nemojte da počnete da čitate knjigu uveče”. Kako Vanja ne deluje kao neko ko se sam hvali, jedva sam čekala da moja mama koja je knjigu kupila pročita svoj primerak i prosledi ga meni. Nisam dugo čekala i u utorak je knjiga bila kod mene. Naravno, nisam poslušala autorovu preporuku, počela sam da čitam iste večeri i negde oko pola dva jedva naterala sebe da ostavim knjigu i odem na spavanje.

Oko otoka je roman koji pokriva život dve generacije, majora Dušana Bulatovića koji je osuđen na četiri i po godine “rada” na Golom otoku (“Greške su moguće“), njegove supruge Anđe i dece Kostje i Branke. Čitavi njihovi životi obeleženi su sa te četiri godine tišine, izolacije i muke. Posle zatvora bilo koje vrste čovek se menja pa se Dušan promenio, Anđu celog života muči savest zbog poteza koji je odigrala jer je na to bila primorana, Kostjino buntovništvo i njegov čitav život rezultat je Golog otoka.

Knjiga se stvarno čita u dahu. Pisana je u vidu kratkih opisa događaja (nekoliko strana) pod određenim datumom,  povezuje sadašnjost i prošlost.  Kao što i  uživo Vanja Bulić govori lako i interesantno, rečnik romana je bogat ali jednostavan, tako da ne zamara nego vodi dalje. Istinitost priče poražavajuća. Sve u svemu, odličan roman. Onaj za “iz-ruke-u-ruku”. Svakako preporučujem.

Sinoć oko 22h, u vreme kada je bilo 24 sata od kada je završen Drugi letnji festival knjige, nisam bila baš raspoložena za sedenje za računarom i kuckanje (pre za odmaranje) tek sad da opišem dešavanja trećeg dana.

Kiša je padala od 13 do 15h sa malim prekidima ali je i to bilo dovoljno da rastera predstavnike izdavačkih kuća. Bilo je i vetra i prilično hladno u odnosu na četvrtak i petak (sa 34-5° na 19°, malo li je?) pa ih u potpunosti razumem. Ali mi je trg bio nekako pust i prazan bez njih.

Program je počeo u 17h, kao što je i planirano i odvijao se i brže nego što je bilo predviđeno. Valjda su se i učesnici malo smrzli pa ubrzali. To je izgledalo ovako:

17h – Promocija zbirke pesama Zorice Ćiraković Povratak, gost Miljurko Vukadinović.

17:30h -O romanu Nenada Popovića Prst za u oko govorili autor i mr Ivan Zlatković.

18:00h -O nagradnom konkursu“Laza Lazarević” Kulturnog centra Šabac govorila je Branka Todorović.

18:30h – Promocija zbirke pesama Voda i koren Vladimira Tešića koji se malo zbunio, odustao sasvim od razgovora, pa sam ja morala da priskačem u pomoć i da pročitam nekoliko pesama da pesnik ne pobegne posle tri minuta.

19:00h – Vasa Pavković govorio je o književnom radu Gordane Kuić a autorka je pročitala pripovetku Plave noge koja je deo zbirke pripovedaka koja je u pripremi.

19:30h – “Konačna istina” roman Veroslava Rančića govori o knezu Pavlu i kneginji Olgi, o njihovoj ljubavi i svim teškim trenucima koje su prebrodili zajedno. Podatke za roman autor je, kako nam je sam rekao, dobio od Jelisavete Karađorđević. U ime izdavača govorila je Slobodanka Beba Moravčević.

21:00h - Koncert ansambla “Renesans”  bio je poslednja tačka Festivala.

Sve u svemu, nije bilo loše. Šteta što je vreme pokvarilo ugođaj letnjeg festivala, ali valjda bude bolje sledeći put. Nije bilo mnogo promene programa a i one koje su se dogodile nisu bile zbog organizacije već tbog učesnika, koji su po pravilu javljali u poslednji čas (ili uopšte nisu ni javljali) da ne dolaze. Još da se odmorimo i super, možemo u nove radne pobede

Juče u podne, na nekih 33-4° Celzijusa otvoren je Drugi letnji festival knjige u Aranđelovcu. 18 izdavača plus aranđelovački izdavači (čitaj: Biblioteka, Muzej i Centar za kulturu).  Naravno, svi prisutni su (smo) zaključili da je pravo vreme za otvaranje 17 časova kad već bude podnošljivo. Ali to je za nauk za sledeću godinu.

Program je počeo u 17 časova, po planu. Učesnici su bili uglavnom tačni ali je bilo i onih koji se nisu ni javili ni pojavili, mada čovek ne bi očekivao takvu neozbiljnost od predsednikha udruženja književnika, Srbe Ignjatovića, na primer.

Izdavači za sada zadovoljni, samo se svi plaše neke kiše koja je za sutra najavljena.

Detalji sutra.

Za danas je predviđen sledeći progam:

16:30 Promocija knjige Gorana Malbaše Snajperista

17:00 Predstavljanje književnog rada Ivana Zlatkovića

17:30 Razgovor o knjizi italijanske autorke Adele Macola “Aquae passeris” koja govori o Mileni Pavlović Barili.

18:00 Gosti iz Centra za kulturu i Biblioteke iz Han Pijeska i Vlasenice iz Republike Srpske.

18:30 Promocija romana “Poslednja laž” Jasmine Ane (Dereta)

19:00 Ivana Kuzmanović, autorka, će predstaviti svoje romane Manje od tri i Lemurova ljubav

19:30 Vanja Bulić napisao je novi roman Oko otoka koji će sam predstaviti. (Laguna)

20:30 Nerođen od oca Tatjane Milivojević predstaviće Vladeta Jerotić i Vladan Radoman.

21:30 El rithmo, koncert jezz, etno, latino muzika.

Program deluje sasvom ok, mada ja nešto sumnjam da će Vladeta Jerotić doći. Sinoć  je i Miša Janketić skoro zakasnio, i na ovoj sparini mi ne bi bilo čudno da i mlađi ljudi odustanu od dolaska.

U četvrtak 3. septembra 2009. u 12h svečano će biti otvoren Drugi letnji festival knjige u Aranđelovcu.  Ove godine Festival će trajati tri dana a učestvovaće 20 izdavača u tzv. sajamskom delu (ima ih mnogo za nabrajanje, ali da se niko ne oseti zapostavljenim): Stilos, Službeni glasnik, Gramatik, Laguna, Čarobna knjiga, Dereta, Srpska književna zadruga, Portalibris, Filip Višnjić, Legenda, Globosino, Clio, Arhipelag, Zavod za izdavanje udžbenika, Narodna knjiga, Evro-Giunti, Paideia, Kreativni centar, Beoknjiga i izdavači iz Aranđelovca.

Na Festivalu će biti predstavljen rad 17 autora, govoriće se o tri biblioteke, Muzej će imati izložbu keramike, a sve to začiniće Miša Janketić monodramom i grupe El rithmo i ansambl Renesans lepim zvucima.

Organizator, kao i prošle godine, je Centar za kulturu i obrazovanje, suorganizatori su: Narodna bilbioteka “Sveti Sava”, Narodni Muzej u Aranđelovcu i Turistička organizacija Aranđelovca.

Jedina mane je što se poklapa sa BlogOpenom a kao voditelj Festivala nikako ne mogu da odem u Niš

Kreativni centar već po definiciji ima odlične knjige za decu i omladinu. Bilo da su u pitanju romani, priručnici a verovatno i udžbenici (nisam imala dodira sa njima ali sam tako čula).

Ovoga puta njihovo izdanje koje mi je privuklo pažnju je Knjiga za svaku devojčicu. I stvarno je knjiga koju svaka devojčica od 9 do 19 godina treba makar da pročita ako ne i da ima. Ovo je knjiga koja može da olakša život i njima i okolini koju će poštedeti pitanja na koje same mogu da nađu odgovore koji su tačni, za razliku od (dez)informacija koje tinejdžeri najčešće prenose jedni drugima.

U knjizi ima sedam odvojenih celina: Šta je to pubertet, Čistoća je pola zdravlja, Nega tela, Šminka za početnice, Sve o kosi, Zdrava hrana – zdrava ti, U slobodno vreme. Skoro sve što jednu devojčicu može da zanima.

Kao i još neke knjige ovog izdavača, dobro štivo i za roditelje.

Knjiga “Ljubav u doba kolere” bila je jako dugo na “čitanju” i kada smo konačno uspeli da je iščupamo iz ruku vrlog čitaoca, počela je da ide iz ruke u ruku (bukvalno, čak sam je jednom odvojila za sebe i na kraju je dala čitateljki samo da prestane da se dvoumi i ode) pa nisam stigla da je pročitam pre nego što sam odgledala film (kako obično volim da uradim). I pošto sam odgledala film mi je krivo što je nisam ipak pročitala, možda bih imala neki drugačiji utisak.  A možda i ne. Ovako, ništa naročito.

Ne znam da li sam mnogo očekivala od filma, ili kao surovi realista slabo padam na priče o ljubavi na prvi pogled koja traje ceo život, uglavnom film nije ostavio neki jak utisak na mene. Vidim i da na IMDB-u nema neku baš visoku ocenu. A i kolera u filmu uopšte nije neki bitan element (iako se pominje u naslovu)  kao npr. u drugoj Markesovoj knjizi: O ljubavi i drugim demonima. Ali kažem, nisam pročitala knjigu pa ne znam kako to u originalu izgleda.  Glumci su prilično uverljivi, mesto dešavanja je egzotično ali opet, nije to ono što mene pomeri. Ili je problem u meni?

Promocija romana “Mango” autorke Ljibice Arsić bila je, u Aranđelovcu,  krajem novembra 2008. godine  i još od tada me zanimalo šta u “romanu o Beogradu” kako ga je opisala autorka piše.

Iako na naslovnoj strani stoji fotografija voćke sa ovim imenom, u romanu se opisuje život tri žene koje su se upoznale u prodavnici “Mango” koja je jedno vreme bila na samom početku Knez Mihailove ulice. Lida, u potrazi za nekim sa kim bi mogla da bude par posle jednog neuspelog braka  i Tanja, udovica koja još uvek ne može da dovede u red svoj emotivni život i nastavi dalje,  rade u “Mangu” a Dušku, slikarku su upoznale tu u prodavnici.

Uopšte nisam imala utisak da je knjiga o Beogradu, već o životu koji može da se odvija bilo gde. I uopšte mi se nije dopala knjiga, čak sam morala da nateram sebe da je pročitam do kraja, ne bi li došla do neke poente. Sve u svemu, nisam nešto oduševljena, čak naprotiv.

Roman “Lemurova ljubav” je jedan od onih romana koje čitateljke preporučuju jedna drugoj, koji se dugo zadržava jer ga pročitaju i sve bliske prijateljice one koja je član biblioteke, pa sam onda odlučila da pročitam da vidim o čemu se to radi.

Ako je verovati epilogu, ovo je jedna autobiografska priča, puna jakih osećanja i preispitivanja sebe. Uz priču o zaljubljivanju, poletu koje takvo osećanje donosi, ide i priča o planovima, budućem životu i svemu onome šta se u “stvarnom” životu dešava kad od tih planova ne bude ništa.

Ivana Kuzmanović je svoje bogato životno iskustvo pretočila u ovaj roman, o kome svako treba da donese svoj sud. Moj utisak je da je to priča o mnogo osećanja, događaja, sitnica koje se podrazumevaju a retko budemo u prilici da o njima razmišljamo. I o borbi razuma i osećanja

Posle jako uspešne i fine promocije knjige “Životopis Jevrema Grujića” u Narodnom muzeju u Aranđelovcu, 31. marta 2009. , krenuli smo u osvajanje Beograda U glavnom gradu održane su dve promocije, jedna 18. maja (međunarodni Dan Muzeja) u Studentskom gradu a jedna juče u 18h u Etnografskom muzeju. Juče je promociju, smem da kažem, kao i onu u Ar-u, ulepšao deo hora “Rastko”. Promociju je organizovala gospođa Mila Viktorović (iz Kola srpskih sestara) a učestvovali su prof dr Nikola Pavković, etnolog, dr Miloš Jagodić, istoričar, priređivač knjige Zorica Petrović, istoričar i Dejan Milanov koji je čitao odlomke iz knjige. Prisutnima su se obratili i direktorka aranđelovačkog Muzeja, gospođa Lila Drobac-Krstić i potomak Jevrema Grujića, gospodin Lazar Šećerović.

Pred punom salom, na početku promocije je prikazan film snimljen u kući Jevrema Grujića, koji je ovoga puta bio mnogo bolje vidljiv nego kod nas u Muzeju. Gosti su govorili o Jevremu Grujiću i o značaju ovakvog životopisa a nas sedmoro iz  hora je otpevalo tri kompozicije tek da govornicima damo vremena da dođu do daha u priličnoj vrelini koja nas je čekala u muzeju. U jako akustičnoj sali, kakva je ona u kojoj smo nastupali, činilo se da peva nas dvadesetak (“Četa mala ali odabrana” ), pa mi je posebno žao što nismo napravili ni jedan tonski zapis.

Posle promocije zadržani smo na koktelu a kasnije na večeri u Klubu književnika, tako da je celo veče bilo baš, baš lepo. Uživancija Ko nije bio ne zna šta je propustio. Domaćinima hvala još jednom napozivu i gostoprimstvu

Ovo je jedan od dva prilično zakasnela posta.

27. marta 2009. godine u sali ekonomske škole “Mileta Nikolić” a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje i same škole, održana je promocija romana Ivane Mihić “Moj jedini život”, koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Ivana Mihić je sama govorila o svom romanu, čija glavna junakinja je devojka od 33 godine koja, pošto je već završila fakultet i radi, pokušava da ostvari i svoje ambicije vezane za porodicu. Tema koja je, kako se videlo po reakcijama publike, aktiuelna i interesantna. Ivana je rečita, komunikativna, zanimljivo govori a čini se i da je uživala i dok je pisala i dok je govorila o romanu.

Promocija je bila fina, jedino što je ciljna grupa (zbog koje je i sve održano u sali srednje škole) imala nekih petoro predstavnika, a svi ostali su se, obzirom na vreme održavanja (petak uveče ) verovatno spremali za grad.

Danas u podne u Narodnom Muzeju u Aranđelovcu  je bila promocija knjige “Životopis Jevrema Grujića”, koju je priredila Zorica Petrović, istoričar – kustos u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Knjigu je objavio Narodni muzej povodom proslave 150 godina od osnivanja grada.

U ime Muzeja, promociju je organizovala direktorka, Lila Drobac Krstić, čijom zaslugom je ova prilika izgledala sasvim neuobičajeno i vrlo interesantno (naravno i radnici Muzeja su imali udela u svemu ovome) . Gosti na promociji, koji su govorili o životu i radu Jevrema Grujića kao i o važnosti jednog ovakvog Životopisa, bili su  prof dr Radoš Ljušić, dr Miloš Jagodić kao i Lazar Šećerović (jedan od potomaka Jevrema Grujića). U ime SO prisutne je pozdravio predsednik SO Milutin Đurić a u ime organizatora gospođa Lila Drobac Krstić. Odabrane citate iz Životopisa čitala sam ja a da promocija bude još bogatija doprineo je i Hor “Rastko” sa dirigentom Miodragom Vlatkovićem.

Za razliku od promocija na koje smo navikli, na ovoj su se smenjivali gosti, citati, hor sa odabranim repertoarom, zatim film iz kuće Jevrema Grujića, priređivač i organizator. Sam prostor je doprineo drugačijem ugođaju (uz nameštaj iz Sale kneževa i muzejsku postavku) i moram priznati da je ovom prilikom postavljen neki sasvim drugi standard promocija knjiga koji će ostali organizatori sličnih prilika, ako hoće da budu uspešni kao Muzej, morati da se potrude da dostignu.

Lila svaka čast

Sinoć je u Narodnoj biblioteci “Sveti Sava” organizovano veče poezije “Bespovratni stihovi” u okviru obeležavanja svetskog Dana poezije, koji je od 1999. godine 21. mart. U programu je učestvovao Slavoljub Dimitrijević, uz pratnju gitara Dragutina Mićanovića i Alekse Dimitrijevića.

Slavoljub Dimitrijević je govorio pesme svima nama poznate i koje je uvek lepo čuti: “Barbara”, “Ako”, “Ljubav”,…  Iz načina na koji je to radio videlo se da voli poeziju. Ali (žao mi je što ovo moram da kažem, ali stvarno je moj utisak takav) to nije zvučalo onako kako bih ja volela da jeste. Određene pesme nije znao sasvim dobro pa mu je bilo potrebno podsećanje (bolje da je takve pesme čitao) a kada su bile u pitanju pesme na ijekavici preterano se trudio da izgovori svako slovo da se dobro čuje, što je dovelo do naglašavanja reči koje ne bi trebale da se naglase. Ima tu još toga ali da ne preteram …

Ipak, bilo je lepo podesetiti se koliko je poezija moćna.

Posle književne večeri na kojoj me Marija Jovanović osvojila svojom ličnoću, htela sam da pročitam još neki njen roman (koje nisam čitala jer mi se “Spletkarenje” nešto nije dopalo) ali nekako mi nije išlo. Imala sam druge knjige u blizini i nikako.

U subotu je do mene dospeo njen novi roman “Dovoljan razlog”, koji je, kao i prethodne romane, autorka objavila u sopstvenoj režiji (samim tim nemam precizne podatke gde se knjiga može kupiti, verovatno u bolje snabdevenim knjižarama).  Kada sam počela da ga čitam, videla sam da će to biti čitanje “u dahu”. Rečnik bogat, radnja realna, potresna i jaka kao što  život može da bude. Ljubav, nedostatak ljubavi, nove ljubavi i iza svega toga biće koje se formira u zavisnosti od toga u kom periodu razvoja ima ili nema onu vrstu ljubavi koja mu je potrebna. Prijateljstvo, pripadanje, borba sa strahovima, pobede i porazi. Zloba, zavist, mržnja, … Sve prikazano do najtananijih detalja i nijansi.

Dopao mi se roman. Samo treba da se čita sporije nego što ja to radim.

Dušan Miklja, nezavisni novinar i pisac koji je godinama živeo u Africi i putovao u druge delove sveta, napisao je interesantan roman “New York, Beograd” koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Roman je kolaž sastavljen od priča tri mlade beograđanke: Jelene, Katarine i Marije koje se upoznaju u Njujorku. Svaka ima svoj život, svoje probleme i načine da se bori sa njima. Sudbine mladih devojaka koje su otišle iz Srbije devedesetih uz živote ljudi povezanih sa njima, prepliću se sa njihovom vedrinom, snagom i željom za životom.

Lep roman, napisan kao da ga je pisala jedna od junakinja

Da ne bude da samo grdim, evo jedne lepe vesti.

Izdavačka kuća Alnari objavila je drugo izdanje romana “Ptica nad Bosforom” autora Saše Simonovića. Knjiga je malo drugačijeg formata, naslovna strana je jako lepa i jedva čekam da je prelistam, jer je ponovo urađena lektura (na šta sam ja imala najviše primedbi ranije) i da vidim kako to sada izgleda.

Stvarno mi je drago zbog šire afirmacije pisca koji živi i radi u mom gradu, bez obzira na moje mišljenje o knjizi.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” objavila je još jednu knjigu Saše Simonovića, čiji rad pratim od trenutka kada se pojavio na aranđelovačkoj književnoj sceni . Posle romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i “Ptica nad Bosforom” publici se nudi treći roman, “Laku noć Nina” iz čijeg naslova ne može da se pretpostavi sadržaj.

Za razliku od prethodnih romana, čije su priče moguće i gde takva mogućnost događanja samu radnju osvetljava nekim drugim svetlom i čini je jačom, potresnijom i upečatljivijom, ovaj roman je, kako sam autor na prvim stranama kaže: “Preplitanje jave i sna”. Glavni lik je monah Nikanor, koji posle burnog života pokušava da nađe mir u manastiru nadomak mora i koji upada u vrtlog neobičnih događaja, pomalo u duhu sveopšte radoznalosti vezane za duhovne svetinje i zaboravljene, duboko zakopane  tajne, probuđene još  pre par godina knjigom “Da Vinčijev kod”.

Sve u svemu, lagano štivo, koje se brzo čita.

U okviru proslave 140 godina Narodne biblioteke “Sveti Sava”, u sredu 28. januara održane su dve promocije romana i priča Uroša Petrovića.

Prva promocija bila je u Osnovnoj školi “Milan Ilić Čiča”, pred učenicima četvrtog i petog razreda. Uroš Petrović sam vodi promocije, tokom kojih čita svoje Zagonetne priče i posle klinci pokušavaju da pogode rešenje. Za svaki tačan odgovor dobiju lopticu smeška u određenoj boji. Atmosfera je sjajna, svi pažljivo slušaju priču a onda počinju odgovori, ruke su podignute u vazduh, neko stoji, neko sedi ali je jako interesantno, sveže i drugačije od svih promocija na kojima sam bila.

Druga promocija bila je u čitaonici Biblioteke, sa nešto starijom publikom – srednjoškolcima, ali je bilo podjednako interesantno. Po rečima autora i najstarija publika reaguje isto. Sve u svemu, deca vole da čitaju i zagonetne priče ali i romane (Peti leptir, Aven i jazopas u zemlji bauka) ovog talentovanog autora.

Uroš Petrović se, pored pisanja, bavi i ilustracijom, dizajnom i fotografijom i jako je uspešan na svim tim poljima.

Sinoć, u 18h u čitaonici biblioteke a u organizaciji Narodne biblioteke “Sveti Sava” i Narodnog Muzeja u Aranđelovcu, održana je promocija knjige “Srednjovekovni mačevi u jugoistočnoj Evropi” autora mr Marka Aleksića, arheologa.

Knjiga je štampana na engleskom jeziku i bogato je ilustrovana fotografijama. Sam autor je predstavljao knjigu, govorio o karakteristikama mačeva tokom godina i vezano za mesto na kojem su pravljeni. Sve u svemu, vrlo interesantna tema propraćena velikim brojem fotografija na video-bimu, ali je autor jedan od onih ljudi koji mnogo zna ali to ne ume da prenese ostalima, bar ne u nekom interesantnom obliku.  Govori monotono i uspavljujuće, na žalost.

Možda bude bolje sledeći put.