27. marta 2009. godine u sali ekonomske škole “Mileta Nikolić” a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje i same škole, održana je promocija romana Ivane Mihić “Moj jedini život”, koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Ivana Mihić je sama govorila o svom romanu, čija glavna junakinja je devojka od 33 godine koja, pošto je već završila fakultet i radi, pokušava da ostvari i svoje ambicije vezane za porodicu. Tema koja je, kako se videlo po reakcijama publike, aktiuelna i interesantna. Ivana je rečita, komunikativna, zanimljivo govori a čini se i da je uživala i dok je pisala i dok je govorila o romanu.

Promocija je bila fina, jedino što je ciljna grupa (zbog koje je i sve održano u sali srednje škole) imala nekih petoro predstavnika, a svi ostali su se, obzirom na vreme održavanja (petak uveče ) verovatno spremali za grad.

Slavoljub Dimitrijević je govorio pesme svima nama poznate i koje je uvek lepo čuti: “Barbara”, “Ako”, “Ljubav”,…  Iz načina na koji je to radio videlo se da voli poeziju. Ali (žao mi je što ovo moram da kažem, ali stvarno je moj utisak takav) to nije zvučalo onako kako bih ja volela da jeste. Određene pesme nije znao sasvim dobro pa mu je bilo potrebno podsećanje (bolje da je takve pesme čitao) a kada su bile u pitanju pesme na ijekavici preterano se trudio da izgovori svako slovo da se dobro čuje, što je dovelo do naglašavanja reči koje ne bi trebale da se naglase. Ima tu još toga ali da ne preteram …

Ipak, bilo je lepo podesetiti se koliko je poezija moćna.

Prva promocija bila je u Osnovnoj školi “Milan Ilić Čiča”, pred učenicima četvrtog i petog razreda. Uroš Petrović sam vodi promocije, tokom kojih čita svoje Zagonetne priče i posle klinci pokušavaju da pogode rešenje. Za svaki tačan odgovor dobiju lopticu smeška u određenoj boji. Atmosfera je sjajna, svi pažljivo slušaju priču a onda počinju odgovori, ruke su podignute u vazduh, neko stoji, neko sedi ali je jako interesantno, sveže i drugačije od svih promocija na kojima sam bila.

Druga promocija bila je u čitaonici Biblioteke, sa nešto starijom publikom – srednjoškolcima, ali je bilo podjednako interesantno. Po rečima autora i najstarija publika reaguje isto. Sve u svemu, deca vole da čitaju i zagonetne priče ali i romane (Peti leptir, Aven i jazopas u zemlji bauka) ovog talentovanog autora.

Uroš Petrović se, pored pisanja, bavi i ilustracijom, dizajnom i fotografijom i jako je uspešan na svim tim poljima.

Knjiga je štampana na engleskom jeziku i bogato je ilustrovana fotografijama. Sam autor je predstavljao knjigu, govorio o karakteristikama mačeva tokom godina i vezano za mesto na kojem su pravljeni. Sve u svemu, vrlo interesantna tema propraćena velikim brojem fotografija na video-bimu, ali je autor jedan od onih ljudi koji mnogo zna ali to ne ume da prenese ostalima, bar ne u nekom interesantnom obliku.  Govori monotono i uspavljujuće, na žalost.

Možda bude bolje sledeći put.

Izdavačka kuća Laguna objavila je drugo izdanje romana Persijsko ogledalo, koja je prvi put objavljena 2001. god. u izdanju Geopoetike. Ovaj roman, zajedno sa romanima “Arhipelag” i “Libansko leto” čini svojevrsnu trilogiju u kojoj se vidi autorova fascinacija Orijentom.

Volim da čitam knjige Miomira Petrovića, njegove rečenice su bogate, upečatljive i ubedljive. Takav je i sam autor, rečit, jasan i prijatan za slušanje. Jedno fino književno veče. Doduše u hladnjikavom okruženju uz mali broj posetilaca, ali šta da se radi, takva situacija.

Moja prva asocijacija na reč mango je voće, ali se ovoga puta radi o prodavnici Mango koja je jedno vreme bila u Knez Mihailovoj i prijateljstvu tri žene koje u njoj rade. I Beogradu, možda najviše o Beogradu, njegovim ulicama, načinu života, problemima, kako nam je potanko objasnio Vasa Pavković. Inače ne volim književne večeri gde književni kritičari imaju glavnu reč. Oni nam onda prenose svoje viđenje knjige i povezuju je sa nekim drugim događajima, knjigama ili nekim drugim stvarima sa kojima ih, možda, mi nikada ne bismo povezali. Plus što je knjiga “Mango” jedna od onih koje treba pročitati pre ovakvih skupova da bi o njoj moglo da se diskutuje. Ovako, nije bilo mnogo pitanja, samim tim ni mnogo odgovora pa nije bilo one interakcije pisac – publika koja književne večeri čini živim a ne uspavljujućim.

U svakom slučaju, roman “Mango” deluje interesantno, pa ću ga pročitati čim budem imala priliku.

G-đa Vera Horvat je slikovito i nadahnuto govorila o likovima iz priča, marginalcima sa beogradskog asfalta u čijim duhovitim nastupima i rečenicama možemo pronaći surovu svakodnevicu našeg života. Za razliku od većine kritičara koji učestvuju na književnim večerima, njeno izlaganje bilo je baš interesantno i inspirativno toliko da podstakne prisutne na čitanje.

G-đa Jelena Stojanović-Đorđević, profesor srpskog jezika i književnosti u aranđelovačkoj Gimnaziji, više se osvrnula na tamnu stranu ovih priča, ono što u prvom čitanju može i da promakne. Njene rečenice bile su jasne, kratke i pre svega svesne naše stvarnosti.

Biser cele večeri, po mome mišljenju, bile su dramatizacije određenih likova koje su, u saradnji sa prof. Đorđević, izveli učenici trećeg i četvrtog razreda Gimnazije: Milorad Lekić (G-din Kravata i Branilac Beograda), Nevena Mitranić (Uspešna glumica), Jovana Lukić (Neuspešna glumica), Ivan Radisavljević (G-din Plava krv) i Filip Marinković (Mićun). Neposredni i sa delimičnim improvizacijama “glumci” su bili pravo osveženje naspram književnih večeri na kakve je čitaonica Biblioteke navikla.

Bravo za pisca i kritičara i BRAVO za prof. Đorđević i učenike – glumce.

Sinoć u 21h, u Galeriji 99 u kojoj je i dalje u toku ova izložba, održano je književno veče. Vida Ognjenović je predstavila svoju novu knjigu, zbirku eseja “Nasuprot proročanstvu” čitanjem dva eseja. O ovoj knjizi, i o velikom opusu Vide Ognjenović, govorio je Gojko Božović, urednik knjige i čovek koji je pokrenuo izdavačku kuću Arhipelag koja je i objavila ovu knjigu prošle godine.

Prilično dugo izlaganje g. Božovića mi je ostavilo dosta vremena da uživam u slikama na kojima sam, iz trenutka u trenutak, pronalazila detalje koje nisam primetila u prethodnom gledanju. Začudila me je sposobnost oratora da prati tok svojih misli, iako su mu rečenice duge i pune stručnih izraza koje, verujem, dobar deo publike nije mogao da isprati do kraja.

Drago mi je što sam bila deo sinoćnje publike, ali više zbog slika nego zbog knjige. Ne volim ovakve književne večeri, prilično usporene i monotone, tokom kojih nije ostvaren neki bitan kontakt sa publikom.  Moram da pomenem da je bilo prilično toplo, da nisu svi isključili mobilne telefone i da su se u pozadini čuli zvuci koji nisu ni malo primereni ovakvom događaju.

Knjigu su  predstavili direktorka biblioteke Rada Novičić, mr Ivan Zlatković, autor predgovora i urednik knjige Radomir Milošević (otac autorke), a na početku večeri je pročitana recenzija dr Milića Milićevića koji je bio sprečen da prisustvuje promociji knjige. Odlomke iz knjige čitali smo Milorad Gajić i ja.

Knjigu sam prelistala dok sam iščitavala delove koje treba da čitam i primetila da mnoge navođene reči nisu obajašnjene fusnotama, dok su neki drugi pojmovi ili događaji obimno objašnjavani u fusnotama. Pored toga ne mogu da se otmem utisku da je dobar deo knjige već viđen ili pročitan u drugim sličnim, jer je Aranđelovac relativno mlad grad i skoro sve o njemu je već poznato. Još ako se setimo da je grad dobio ime 1859. a nešto malo pre toga Vrbica bila prozvana varošicom, onda ostaje samo nekih 40 godina 19. veka koje se mogu posmatrati kao period postojanja gradske kulture. Nisam stručno lice za ovakvu vrstu literature ali vidim da ljudi stručni na polju istorije i etnologije odmahuju glavama.

Moram i da napomenem da je knjigu štampao “Grafopak” i da na naslovnoj strani nedostaje tačka kod broja 19 (bez daljih komentara).

Sa druge strane, i za ovakav poduhvat bilo je potrebno uložiti određeni trud, koji je mogao i biti veći da se (verovatno) nije žurilo sa objavljivanjem zbog Dana Aranđelovca. Podržavam bilo kakav rad na očuvanju istorije i možda i otkrivanju nekih istorijskih nepoznanica jer, računam, iz mnoštva mora da se izrodi kvalitet. Autorki želim uspeh u daljem radu i da nove projekte uradi još temeljnije i uz saradnju sa svim onim ljudima u gradu (a ima ih) koji su žive riznice podataka o ovim prostorima.

Uprkos nestanku struje koji je pretio da čitavo veče pretvori u isčitavanje poezije uz svetlost sveća, sedamdesetak poklonika pozije, književnosti i lepe reči uopšte provelo je u jako prijatnoj atmosferi. Književno veče otvorio je Dušan Banjac, kao domaćin i član komisije koja je odlučivala koja će poetska zbirka biti objavljena u izdavačkom poduhvatu Centra za kulturu “Moja prva pesnička zbirka“. Zatim je govorio mr Ivan Zlatković, takođe član komisije (autor dobrog romana “Povratak”, knjige “Epska biografija Marka Kraljevića” i zbirke pesama “Šuma”), onako tečnim i bogatim rečenicama kako on to ume i čime je, čini mi se, svima nama koji poeziju ne posmatraju kao on približio svoje gledište.

Miljurko Vukadinović, pisac i kritičar, koji je pomogao u odabiru pesama koje će ući u ovu zbirku rekao je, između ostalog,  (a meni se dopalo) : “Ovo nije ratnička knjiga, ovo je knjiga malih intimnih podviga.”  Posle nekoliko pročitanih pesama Zorica Ćiraković se obratila prisutnima, uglavnom rečima zahvalnosti svima onima koji su je podržali.

Veče je bilo kratko ali efektno. One pesme koje sam čula nisu od onih koje odmah uđu u uho, verovatno se to dešava posle više od jednog čitanja, ali ima tu nešto. Obzirom da je doživljaj poezije vrlo individualan svako mora da pročita i donese svoj sud. Za mene posle Rakića, Šantića i Antića skoro ništa

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Gordana Ćirjanić je veče počela podugačkim odlomkom iz romana a onda je reč uzela Ljiljana Šop. Govorila je vrlo pozitivno o načinu pisanja, temi i sadržaju romana. Njeno izglanje bilo je preopširno i suviše detaljno, tako da je malobrojna publika do kraja večeri bila (više puta) u velikom iskušenju da zaspi ili izađe iz čitaonice. Kada je sledeći put G. Ćirjanić uzela reč, znali smo sve o romanu, kako je pisan, ko su glavni likovi, oko čega je zaplet i kakav je rasplet. Onda smo čuli još jedan (“kratak monolog slikarke Katarine, od samo tri strane”) i to je bilo to. Bilo je još nekoliko pitanja i tada se veče završilo.

Ne volim ovakve književne večeri, na kojima vas monotonim izlaganjima i detaljisanjem dovedu do toga da uopšte nemate želju da knjigu pročitate. Kako sve više pisaca dolazi u pratnji kritičara plaćenih da hvale njihova dela, jasno mi je zbog čega je sve manje posetilaca na ovakvim događanjima.

Meni se, na primer, mnogo dopalo književno veče Miomira Petrovića koje je, od početka do kraja, vodio sam i to tako živo i interesantno da je većina prisutnih danima posle toga tražila njegove romane. Ovo književno veče nije bilo ni blizu.

U svetlu događaja vezanih za (ne)finansiranje nekih ustanova koje su na budžetu Opštine, a finansiranje drugih, nisam htela da napišem članak o promociji. Onda me je malo prošao bes, malo sam razmislila i zaključila da je pomenutom g. Simonoviću samo plus to što se bori za svoje fondove koje (uspešno) koristi za promocije knjiga pisaca koji su retko dolazili, za gostovanje poznatih pozorišnih predstava, pa i za svoje radnike. I za roman, kad već može, bolje nego za reprezentaciju. Tako da ovim, nadam se, ispravljam grešku.

Što bi rekla prof. Đorđević: “Knjiga je, za čudo, dobra.” Ne znam zašto “za čudo”, valjda nije očekivala nešto dobro i ovom gradu, ali roman je sažet, pun informacija i zaplet je vrlo uverljiv i moguć. Po rečima autora “knjiga je pisana brzo i čita se brzo”. Roman ima 162 stranice, pa ne zahteva mnogo vremena, tako da koga god zanima šta okolnosti mogu da urade od velike ljubavi, treba da je pročita.

Promocija je bila dinamična i bilo je to još jedno interesantno veče, bez nemira, u Aranđelovcu.

Večeras je u sali Centra za kulturu i obrazovanje u Aranđelovcu (ne, nije to ONA sala tog Centra, to je ona na spratu, u kojoj se promocije održavaju ) gost bila Mirjana Bobić-Mojsilović koja je predstavila svoj najnoviji roman „Srce moje“. Pored toga je govorila i o svoja dva prethodna romana: „Tvoj sam“ i „Ono sve što znaš o meni“.

Neposredna, prirodna i nasmejana na mene je ostavila utisak jedne sasvim normalne osobe, pre svega, žene koja se trudi da ostavi trag za sobom. Otkrila je neke veze između svojih romana koje ja nisam uočila, poeziju koja se kroz njih provlači i još neke detalje o njenim junakinjama.

Čitala sam neke od njenih romana (baš ove gore pomenute) i sasvim su OK. Baš kakva je i ona bila večeras, rečita i puna života. Uz aranđelovačku publiku (uvek ima interesantnih pitanja, ne biste verovali kakvih, pominjane su tu i sarme i muškarci i još svašta nešto…) jedan sasvim prijatan deo ove tmurne i kišne večeri.

Pored naše poznate autorke romana, pripovedaka i drama, kao predstavnik izdavačke kuće „Stubovi kulture“ došao je i književni kritičar Gojko Božović. Kao dobro uigrani tim, vrlo zanimljivo su predstavili knjigu govoreći o glavnoj junakinji i čitajući određene odlomke, tako da sam nekoliko puta pomislila da treba da proverim, već sutra, da li postoji neki slobodan primerak u biblioteci da bih je mogla pročitati.

Ono što je, na žalost, odvlačilo pažnju od glavne teme ove književne večeri bila je sama „Sala kneževa“. Nekada najupečatljivija i najreprezentativnija sala u gradu sada je više od ruine, sada je ruglo.

Salu koja se iznajmljuje po satu (cena prava sitnica, 4.000,00 din) zatekla sam ne prljavu nego štrokavu. Na nekada crvenom podu sada su stajali opušci i fleke od prljavštine, buđi a i od šampanjca koje se neizbežno proliva tokom venčanja za koje se ova sala najčešće i iznajmljuje.

Verovali ili ne, jako blizu koncertnog klavira a na jednom od lakiranih stočića, stajala je grudva maltera, spala sa plafona ili zida (nisam mogla da utvrdim ni pažljivim posmatranjem jer se sve kruni i sve je u pukotinama).

Stolice i dvosedi su stajali povučeni u stranu, onako kako najmanje smetaju, iako ih je trebalo rasporediti kako inače stoje kada su priredbe bilo kakve vrste u pitanju. Okrugli sto za kojim su trebali da sede gosti, bio je prašnjav i ulepljen, verovatno od gore pomenutog šampanjca, tako da sam kao deo kolektiva koji je organizovao ovaj kulturni događaj, morala da silazim i tražim dobro sakrivene konobare da bih dobila jednu prilično ulepljenu vlažnu krpu kojom sam, kako-tako prebrisala sto.

Šta još reći, osim, izvinite svi koji ste bili prisutni. Naša greška je u tome što smo vas pozvali da dođete u jedan ovakav prostor.

Večeras je bilo književno veče posvećeno radu ovoga (veoma plodnog i jako puno nagrađivanog) pisca, uz prikazivanje pet desetominutnih filmova rađenih u produkciji TV Studio B, sa zajedničkim nazivom “Sakupljač” a po njegovim pričama. Pored autora, gošća je bila i prof. Ljiljana Pešikan-Ljuštanović sa Novosadskog filološkog fakulteta.

Počela sam da čitam jednu od knjiga Z. Živkovića (“Nemoguće priče”, Laguna, Bgd) ali još nisam pročitala sve, pa ne mogu da dam svoj sud o tome. Ipak i ono malo što sam pročitala mi je, uz filmove koje sam videla, i razgovor koji sam čula, razjasnilo da se Zoran Živković u svojim knjgama bavi fantastikom i to onim delom naše stvarnosti koji postaje fantastika samo ako malo pobegne od stvarnosti kakva mi mislimo da treba da bude.

Vrlo interesantno i podstiče na razmišljanje. Direktno, serijal “Sakupljač” me je naterao da malo razmislim od čega bih se rado i lako odrekla zarad nečeg drugog, u trenutku razmišljanja možda jako važnog, ali na duže staze…

Samo bih još dodala da je Zoran Živković 2003. godine dobio “Svetsku nagradu za fantastiku” a da je BBC otkupio prava za njegovu knjigu i da se sprema scenario za film po jednom od njegovih dela, i velika je šteta što ovde nema čitalačku publiku kakvu zaslužuje.