Ove godine u imenu festivala nema epiteta “letnji” kako je bilo prethodne dve godine. Možda je i bolje, izgleda da smo tako prizvali prijatne temperature za razliku od prošle i pretprošle godine.

Štandovi izdavača, bez kojih čitava ovo priča i ne bi bila moguća (hvala na učešću ) već se postavljaju (malo kasnim sa postom, ali bolje ikad nego nikad) a tu će biti:  Srpska književna zadruga, Službeni glasnik, Kreativni centar, Laguna, Evro – Giunti, Vegamedia, Clio, Logos, Legenda, Tanesi, Gramatik, Vip kids, Hobi sport, Beoknjiga, Inmedia, Kairos, Agora, Lira, Bookland, Lom, Paideia i Čigoja. naravno, tu je i štand aranđelovačkih izdavača:  Narodna biblioteka “Sveti Sava”, Centar za kulturu i obrazovanje, Narodni Muzej, Baština i budućnost.

Prateći program je podeljen u dva dana, a izgleda ovako:

3. septembar 2010.

19:00h – Svečano otvaranje Trećeg festivala knjige

19:15h – Koncert grupe Tanja Moderato

20:00h – Otvaranje izložbe eksponata Narodnog muzeja iz Aranđelovca

20:20h – Otvaranje izložbe likovnih umetnika iz Aranđelovca

20:30h – Predstavljanje rada Ruskog kulturnog centra iz Beograda

21:00h – Promocija romana Zauvek u srcu, Vesne Dedić Milojević

4. septembar 2010.

18:30h – Okrugli sto Putevi srpske književnosti, učestvuju prof. dr Aleksandar Jerkov i Petar Arbutina, domaćin Ivan Zlatković

19:15h – Predstavljanje  romana Sintetičari Ivana Zlatkovića, uz učešće književnog kritičara Petra Arbutine

20:00h – Miro Vuksanović govori o svom književnom radu

20:45h – Promocija knjige Jovana Ćirilova Svi moji savremenici

21:20h – Koncert grupe Teodulija

Eto. Nadam se da će sve biti lepo i fino kao i do sada. Dođite da se družimo i uživamo u knjigama i programu.

Izveštaj sledi

Zbirka u kojoj je sedam pripovedaka Bernharda Šlinka “Bekstva od ljubavi” mi je pokazala majstorstvo pripovedanja autora. U svojim pripovetkama oslikava pojedince i njihove pokušaje bekstva od ljubavi.  Svaka pripovetka govori o istoj stvari ali u različitim okolnostima, kao i o ljudskim slabostima, željama, pogrešnim tumačenjima, velikim očekivanjima i svemu onome što nas čini emotivnim bićima.

Pripovetke se čitaju bez napora, opisi predela su plastični, skoro pa ih vidim, jednostavnim rečnikom napisane mnoge životne istine.

Ilustracije radi, citat iz pripovetke “Grašak šećerac”:

“… Čovek mora da bude srećan da bi mogao da usreći druge. Mora lepo da živi da bi pomogao drugima da lepo žive i da bi se radovao tome. Pa čak i ako usrećuje jedino sebe, i to je dobro, jer svaka trunčica sreće što se pojavi na ovom svetu čini ga prijatnijim mestom – trunčica sopstvene sreće kao i sreće drugih…”

p.s. Fotografija preuzeta sa sajta www.plato.rs

Jedna od knjiga koje su uredno stajale na mom radnom stolu i čekale termin kada mogu da im se posvetim je i novi roman Miomira Petrovića “Bakarni bubnjevi”.

Miomir Petrović je napisao nekoliko romana od kojih se meni, do sada, najviše dopao onaj koji sam prvi pročitala, “Lisičije ludilo”.  Sada prvo mesto deli sa  “Bakarnim bubnjevima” koji mi, nekako, čine celinu sa “Lisičijim ludilom”. Ne celinu u smislu da se nastavljaju jedan na drugi, već da govore o onoj tananoj liniji između jave i fantastike, da su obavijeni mistikom ali i surovom svakodnevicom.

Glavni junak je beogradski pisac, koji posle samoubistva kolege, biva uvučen u vrtlog neobičnih, skoro nemogućih  ali u isto vreme intrigantnih događaja, protkanih istorijom gledanom sa neuobičajene tačke gledišta koja, tako posmatrana, projektuje neku sasvim drugačiju stvarnost i budućnost. Sve drugo što bih rekla bilo bi prepričavanje tako da neću. Ako sam vas zainteresovala, dobro, a ako ne, nađite neku drugu knjigu uz koju ćete uživati.

Tek da vas zainteresujem, razmišljanje glavnog junaka:

“Kada je neko zadovoljan životom i nesvestan tragične pozicije demijurga, tvorca, on se lepo zaposli u banci ili pošti, a ne zamajava se nesavršenošću sveta čiji je deo.”

Književno veče vodila je Vesna Proković, bibliotekar, koja je svojim pitanjima pomogla gostu da izabere interesantne detalje iz života kojim je ilustrovao svoj rad, naročito na poslednjoj knjizi trilogije  Dnevnik dezertera – “Tri slike pobede” (2009.). Prve dve knjige su “Više od nule” i “Četiri zida i grad”.

Za kraj, jedna rečenica Zvonka Karanovića:  “Književnost nije tu da daje odgovore već da primećuje stvari a čitaoci treba, na osnovu tih opažanja, da pronađu odgovore.”

Jovana je gostovala u Biblioteci pre dve godine kada je predstavila zbirku pesama “Ogrlica od života”. Kao i tada, i ovoga puta je sama govorila o svom radu i svojim pesmama. Iako je bilo malo publike, održala je književno veče kao pravi profesionalac, kao da je čiotaonica bila krcata. Još je zrelija, komunikativnija, konciznija nego pre. Vidi se da puno radi na sebi i svojoj poeziji. Stvarno sjajna jedna osoba.

Profesori i nastavnici srpskog jezika su još jednom pokazali da ih malo šta zanima van redovne nastave, pa tako nije došao ni jedan jedini profesor/nastavnik (iako su škole obaveštene dodatno, dakle nismo se oslonili samo na medije) a samim tim nije se moglo očekivati da će školarci doći, jer nemaju na koga da se ugledaju. Čak je i Jovanina razredna koja je trebala da govori o pesmama i pesnikinji otkazala dolazak. Velika je šteta što srednjoškolci nisu čuli Jovanine pesme, bogate osećanjima, životom i lepotom sveta.

Još jednom bravo za Jovanu i veliki, veliki minus za profesore.

Za kraj jedna Jovanina pesma, tek da oni koji nisu bili pročitaju šta su propustili.

Gledam te u oči…

Gledam te u oči, okamenjena sliko,
bez boja, bez mirisa, bez vetra.
Nema u tebi svetlosti,
svuda je mrak.

Slepo pratim tvoje korake.
Kaskaš, kliziš mi iz dlanova,
ubijaš mi čežnju u venama
i mori me strah.

Mirna si, još vrebaš iz prikrajka.
Zloslutnice,
pokrij se i samo ćuti, ćuti, prekini
ne drmaj više moje vratne žile.
Umorne su izdahnuće
i one sa ovim jesenjim lišćem.

Padaće u zoru, drmaće me i dalje strah.
Sažali se, pusti me da se smejem.
Hoću da osetim čar života
i da gledam izlazak sunca,
podari mi ga u svanuće.

Putnik sam…
Ne kidaj mi više cvetove pod zelenim gorama.
Ćuti, ćuti!
Ne dozivaj me više iza uglova
u mračne ulice, prozore, mostove.
Svetilišta u odore.

Svuda tu si.
Čekaš da stanem, pokleknem,
umorim se i izdahnem.
Večno poletim sa tobom u beskraj.
Ne čekajte me više, zrikavci, odlazim!

Iz zbirke “Ogrlica od života”, objavljene 2008.

Elem, jedan od romana Justijana Gordera, u izdanju “Geopoetike”,  “Devojka sa pomorandžama” ni malo “svež” naslov, knjiga koju sam mnogo puta uzela i vratila na policu i svaki put se pitala kada ću saznati ko je ta neobična devojka, pročitala sam po preporuci. Očigledno od nekoga ko voli iste romane kao i ja

Roman je odličan.  Iz perspektive petanestogodišnjeg dečaka koji čita pismo pokojnog oca, koje je čekalo 11 godina da bude pročitano, autor postavlja mnoga važna pitanja o poimanju sveta, sreći i ljubavi i u isto vreme priča maštovitu ljubavnu priču.

Lepo, baš lepo

Knjigu sam pročitala najbrže što sam mogla obzirom na zauzetost tokom dana i stvarno je odlično napisana. Drži pažnju, ne gnjavi nepotrebnim detaljima a opet bogata je podacima iz istorije, daje dobar pregled situacije u Srbiji pred kraj II svetskog rata, nudi priče iz naše mitologije i budi zanimanje o Medijani.

Svakako pročitajte. Bar deo na internetu

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

Romani koje je pisala često okarakterisani kao “lako štivo”, “sladunjave priče” imaju dve velike vrednosti – kao prvo, precizno opisuju život u Srbiji između dva rata i to život srednjeg sloja građanstva a kao drugo ali ne manje važno, uvek se čitaju, što u današnje vreme kada  je pisana reč prilično zapostavljena nije zanemarljivo.

Serija “Ranjeni orao” bila je (i još uvek je čini mi se) jako popularna. Meni lično, bila je odmor od svih onih serija vezanih za savremeno doba koje me samo umore podsećanjem u kakvom svetu/okruženju živim  a to nije ono što očekujem od TV serija.

Naravno, ovo je sve jer sam juče na Sajmu knjiga videla njenu biografiju “Obožavana i unižena” autorke Miljane Laketić (izdanje Aleksandrija Globosino) a i najavu da će “Glumci serije Greh njene mame potpisivati knjige” što mi se učinilo malo, hmm onako, bez veze. Mislim, što bi oni potpisivali njenu knjigu, ali ‘ajde sve u svrhu reklame.

Ranije sam problem udžbenika rešavala tako što bih u junu, odmah po završetku školske godine, napravila spisak udžbenika za sledeći Jelicin razred, prosledila bratu koji radi blizu velike knjižere Zavoda za udžbenike i već u julu su knjige bile u radnom stolu.

Obzirom da znam kakve su sada gužve u knjižarama Zavoda za udžbenike, ja odlučim da sve lepo naručim preko interneta. I tako i bi. Još 5. septembra!!! Onda sam zvala jedan od telefona Zavoda, ljubazna teta mi dala tri broja koja treba da zovem, jedva dobijem neku drugu tetu na jednom od njih, koja mi kaže da je direktan telefon 011/30-51-950 (jedan od pomenuta tri) ali taj broj je ili zauzet ili se niko ne javlja. Ako mi ne verujete, probajte i ako se neko slučajno javi, pitajte šta bi sa mojom porudžbinom

Oko otoka je roman koji pokriva život dve generacije, majora Dušana Bulatovića koji je osuđen na četiri i po godine “rada” na Golom otoku (“Greške su moguće“), njegove supruge Anđe i dece Kostje i Branke. Čitavi njihovi životi obeleženi su sa te četiri godine tišine, izolacije i muke. Posle zatvora bilo koje vrste čovek se menja pa se Dušan promenio, Anđu celog života muči savest zbog poteza koji je odigrala jer je na to bila primorana, Kostjino buntovništvo i njegov čitav život rezultat je Golog otoka.

Knjiga se stvarno čita u dahu. Pisana je u vidu kratkih opisa događaja (nekoliko strana) pod određenim datumom,  povezuje sadašnjost i prošlost.  Kao što i  uživo Vanja Bulić govori lako i interesantno, rečnik romana je bogat ali jednostavan, tako da ne zamara nego vodi dalje. Istinitost priče poražavajuća. Sve u svemu, odličan roman. Onaj za “iz-ruke-u-ruku”. Svakako preporučujem.

Kiša je padala od 13 do 15h sa malim prekidima ali je i to bilo dovoljno da rastera predstavnike izdavačkih kuća. Bilo je i vetra i prilično hladno u odnosu na četvrtak i petak (sa 34-5° na 19°, malo li je?) pa ih u potpunosti razumem. Ali mi je trg bio nekako pust i prazan bez njih.

Program je počeo u 17h, kao što je i planirano i odvijao se i brže nego što je bilo predviđeno. Valjda su se i učesnici malo smrzli pa ubrzali. To je izgledalo ovako:

17h – Promocija zbirke pesama Zorice Ćiraković Povratak, gost Miljurko Vukadinović.

17:30h -O romanu Nenada Popovića Prst za u oko govorili autor i mr Ivan Zlatković.

18:00h -O nagradnom konkursu“Laza Lazarević” Kulturnog centra Šabac govorila je Branka Todorović.

18:30h – Promocija zbirke pesama Voda i koren Vladimira Tešića koji se malo zbunio, odustao sasvim od razgovora, pa sam ja morala da priskačem u pomoć i da pročitam nekoliko pesama da pesnik ne pobegne posle tri minuta.

19:00h – Vasa Pavković govorio je o književnom radu Gordane Kuić a autorka je pročitala pripovetku Plave noge koja je deo zbirke pripovedaka koja je u pripremi.

19:30h – “Konačna istina” roman Veroslava Rančića govori o knezu Pavlu i kneginji Olgi, o njihovoj ljubavi i svim teškim trenucima koje su prebrodili zajedno. Podatke za roman autor je, kako nam je sam rekao, dobio od Jelisavete Karađorđević. U ime izdavača govorila je Slobodanka Beba Moravčević.

21:00h - Koncert ansambla “Renesans”  bio je poslednja tačka Festivala.

Sve u svemu, nije bilo loše. Šteta što je vreme pokvarilo ugođaj letnjeg festivala, ali valjda bude bolje sledeći put. Nije bilo mnogo promene programa a i one koje su se dogodile nisu bile zbog organizacije već tbog učesnika, koji su po pravilu javljali u poslednji čas (ili uopšte nisu ni javljali) da ne dolaze. Još da se odmorimo i super, možemo u nove radne pobede

Program je počeo u 17 časova, po planu. Učesnici su bili uglavnom tačni ali je bilo i onih koji se nisu ni javili ni pojavili, mada čovek ne bi očekivao takvu neozbiljnost od predsednikha udruženja književnika, Srbe Ignjatovića, na primer.

Izdavači za sada zadovoljni, samo se svi plaše neke kiše koja je za sutra najavljena.

Detalji sutra.

Za danas je predviđen sledeći progam:

16:30 Promocija knjige Gorana Malbaše Snajperista

17:00 Predstavljanje književnog rada Ivana Zlatkovića

17:30 Razgovor o knjizi italijanske autorke Adele Macola “Aquae passeris” koja govori o Mileni Pavlović Barili.

18:00 Gosti iz Centra za kulturu i Biblioteke iz Han Pijeska i Vlasenice iz Republike Srpske.

18:30 Promocija romana “Poslednja laž” Jasmine Ane (Dereta)

19:00 Ivana Kuzmanović, autorka, će predstaviti svoje romane Manje od tri i Lemurova ljubav

19:30 Vanja Bulić napisao je novi roman Oko otoka koji će sam predstaviti. (Laguna)

20:30 Nerođen od oca Tatjane Milivojević predstaviće Vladeta Jerotić i Vladan Radoman.

21:30 El rithmo, koncert jezz, etno, latino muzika.

Program deluje sasvom ok, mada ja nešto sumnjam da će Vladeta Jerotić doći. Sinoć  je i Miša Janketić skoro zakasnio, i na ovoj sparini mi ne bi bilo čudno da i mlađi ljudi odustanu od dolaska.

Na Festivalu će biti predstavljen rad 17 autora, govoriće se o tri biblioteke, Muzej će imati izložbu keramike, a sve to začiniće Miša Janketić monodramom i grupe El rithmo i ansambl Renesans lepim zvucima.

Organizator, kao i prošle godine, je Centar za kulturu i obrazovanje, suorganizatori su: Narodna bilbioteka “Sveti Sava”, Narodni Muzej u Aranđelovcu i Turistička organizacija Aranđelovca.

Jedina mane je što se poklapa sa BlogOpenom a kao voditelj Festivala nikako ne mogu da odem u Niš

Ovoga puta njihovo izdanje koje mi je privuklo pažnju je Knjiga za svaku devojčicu. I stvarno je knjiga koju svaka devojčica od 9 do 19 godina treba makar da pročita ako ne i da ima. Ovo je knjiga koja može da olakša život i njima i okolini koju će poštedeti pitanja na koje same mogu da nađu odgovore koji su tačni, za razliku od (dez)informacija koje tinejdžeri najčešće prenose jedni drugima.

U knjizi ima sedam odvojenih celina: Šta je to pubertet, Čistoća je pola zdravlja, Nega tela, Šminka za početnice, Sve o kosi, Zdrava hrana – zdrava ti, U slobodno vreme. Skoro sve što jednu devojčicu može da zanima.

Kao i još neke knjige ovog izdavača, dobro štivo i za roditelje.

Ne znam da li sam mnogo očekivala od filma, ili kao surovi realista slabo padam na priče o ljubavi na prvi pogled koja traje ceo život, uglavnom film nije ostavio neki jak utisak na mene. Vidim i da na IMDB-u nema neku baš visoku ocenu. A i kolera u filmu uopšte nije neki bitan element (iako se pominje u naslovu)  kao npr. u drugoj Markesovoj knjizi: O ljubavi i drugim demonima. Ali kažem, nisam pročitala knjigu pa ne znam kako to u originalu izgleda.  Glumci su prilično uverljivi, mesto dešavanja je egzotično ali opet, nije to ono što mene pomeri. Ili je problem u meni?

Iako na naslovnoj strani stoji fotografija voćke sa ovim imenom, u romanu se opisuje život tri žene koje su se upoznale u prodavnici “Mango” koja je jedno vreme bila na samom početku Knez Mihailove ulice. Lida, u potrazi za nekim sa kim bi mogla da bude par posle jednog neuspelog braka  i Tanja, udovica koja još uvek ne može da dovede u red svoj emotivni život i nastavi dalje,  rade u “Mangu” a Dušku, slikarku su upoznale tu u prodavnici.

Uopšte nisam imala utisak da je knjiga o Beogradu, već o životu koji može da se odvija bilo gde. I uopšte mi se nije dopala knjiga, čak sam morala da nateram sebe da je pročitam do kraja, ne bi li došla do neke poente. Sve u svemu, nisam nešto oduševljena, čak naprotiv.

Ako je verovati epilogu, ovo je jedna autobiografska priča, puna jakih osećanja i preispitivanja sebe. Uz priču o zaljubljivanju, poletu koje takvo osećanje donosi, ide i priča o planovima, budućem životu i svemu onome šta se u “stvarnom” životu dešava kad od tih planova ne bude ništa.

Ivana Kuzmanović je svoje bogato životno iskustvo pretočila u ovaj roman, o kome svako treba da donese svoj sud. Moj utisak je da je to priča o mnogo osećanja, događaja, sitnica koje se podrazumevaju a retko budemo u prilici da o njima razmišljamo. I o borbi razuma i osećanja

Pred punom salom, na početku promocije je prikazan film snimljen u kući Jevrema Grujića, koji je ovoga puta bio mnogo bolje vidljiv nego kod nas u Muzeju. Gosti su govorili o Jevremu Grujiću i o značaju ovakvog životopisa a nas sedmoro iz  hora je otpevalo tri kompozicije tek da govornicima damo vremena da dođu do daha u priličnoj vrelini koja nas je čekala u muzeju. U jako akustičnoj sali, kakva je ona u kojoj smo nastupali, činilo se da peva nas dvadesetak (“Četa mala ali odabrana” ), pa mi je posebno žao što nismo napravili ni jedan tonski zapis.

Posle promocije zadržani smo na koktelu a kasnije na večeri u Klubu književnika, tako da je celo veče bilo baš, baš lepo. Uživancija Ko nije bio ne zna šta je propustio. Domaćinima hvala još jednom napozivu i gostoprimstvu

27. marta 2009. godine u sali ekonomske škole “Mileta Nikolić” a u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje i same škole, održana je promocija romana Ivane Mihić “Moj jedini život”, koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Ivana Mihić je sama govorila o svom romanu, čija glavna junakinja je devojka od 33 godine koja, pošto je već završila fakultet i radi, pokušava da ostvari i svoje ambicije vezane za porodicu. Tema koja je, kako se videlo po reakcijama publike, aktiuelna i interesantna. Ivana je rečita, komunikativna, zanimljivo govori a čini se i da je uživala i dok je pisala i dok je govorila o romanu.

Promocija je bila fina, jedino što je ciljna grupa (zbog koje je i sve održano u sali srednje škole) imala nekih petoro predstavnika, a svi ostali su se, obzirom na vreme održavanja (petak uveče ) verovatno spremali za grad.

U ime Muzeja, promociju je organizovala direktorka, Lila Drobac Krstić, čijom zaslugom je ova prilika izgledala sasvim neuobičajeno i vrlo interesantno (naravno i radnici Muzeja su imali udela u svemu ovome) . Gosti na promociji, koji su govorili o životu i radu Jevrema Grujića kao i o važnosti jednog ovakvog Životopisa, bili su  prof dr Radoš Ljušić, dr Miloš Jagodić kao i Lazar Šećerović (jedan od potomaka Jevrema Grujića). U ime SO prisutne je pozdravio predsednik SO Milutin Đurić a u ime organizatora gospođa Lila Drobac Krstić. Odabrane citate iz Životopisa čitala sam ja a da promocija bude još bogatija doprineo je i Hor “Rastko” sa dirigentom Miodragom Vlatkovićem.

Za razliku od promocija na koje smo navikli, na ovoj su se smenjivali gosti, citati, hor sa odabranim repertoarom, zatim film iz kuće Jevrema Grujića, priređivač i organizator. Sam prostor je doprineo drugačijem ugođaju (uz nameštaj iz Sale kneževa i muzejsku postavku) i moram priznati da je ovom prilikom postavljen neki sasvim drugi standard promocija knjiga koji će ostali organizatori sličnih prilika, ako hoće da budu uspešni kao Muzej, morati da se potrude da dostignu.

Lila svaka čast

Slavoljub Dimitrijević je govorio pesme svima nama poznate i koje je uvek lepo čuti: “Barbara”, “Ako”, “Ljubav”,…  Iz načina na koji je to radio videlo se da voli poeziju. Ali (žao mi je što ovo moram da kažem, ali stvarno je moj utisak takav) to nije zvučalo onako kako bih ja volela da jeste. Određene pesme nije znao sasvim dobro pa mu je bilo potrebno podsećanje (bolje da je takve pesme čitao) a kada su bile u pitanju pesme na ijekavici preterano se trudio da izgovori svako slovo da se dobro čuje, što je dovelo do naglašavanja reči koje ne bi trebale da se naglase. Ima tu još toga ali da ne preteram …

Ipak, bilo je lepo podesetiti se koliko je poezija moćna.

U subotu je do mene dospeo njen novi roman “Dovoljan razlog”, koji je, kao i prethodne romane, autorka objavila u sopstvenoj režiji (samim tim nemam precizne podatke gde se knjiga može kupiti, verovatno u bolje snabdevenim knjižarama).  Kada sam počela da ga čitam, videla sam da će to biti čitanje “u dahu”. Rečnik bogat, radnja realna, potresna i jaka kao što  život može da bude. Ljubav, nedostatak ljubavi, nove ljubavi i iza svega toga biće koje se formira u zavisnosti od toga u kom periodu razvoja ima ili nema onu vrstu ljubavi koja mu je potrebna. Prijateljstvo, pripadanje, borba sa strahovima, pobede i porazi. Zloba, zavist, mržnja, … Sve prikazano do najtananijih detalja i nijansi.

Dopao mi se roman. Samo treba da se čita sporije nego što ja to radim.

Dušan Miklja, nezavisni novinar i pisac koji je godinama živeo u Africi i putovao u druge delove sveta, napisao je interesantan roman “New York, Beograd” koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Roman je kolaž sastavljen od priča tri mlade beograđanke: Jelene, Katarine i Marije koje se upoznaju u Njujorku. Svaka ima svoj život, svoje probleme i načine da se bori sa njima. Sudbine mladih devojaka koje su otišle iz Srbije devedesetih uz živote ljudi povezanih sa njima, prepliću se sa njihovom vedrinom, snagom i željom za životom.

Lep roman, napisan kao da ga je pisala jedna od junakinja

Da ne bude da samo grdim, evo jedne lepe vesti.

Izdavačka kuća Alnari objavila je drugo izdanje romana “Ptica nad Bosforom” autora Saše Simonovića. Knjiga je malo drugačijeg formata, naslovna strana je jako lepa i jedva čekam da je prelistam, jer je ponovo urađena lektura (na šta sam ja imala najviše primedbi ranije) i da vidim kako to sada izgleda.

Stvarno mi je drago zbog šire afirmacije pisca koji živi i radi u mom gradu, bez obzira na moje mišljenje o knjizi.

Za razliku od prethodnih romana, čije su priče moguće i gde takva mogućnost događanja samu radnju osvetljava nekim drugim svetlom i čini je jačom, potresnijom i upečatljivijom, ovaj roman je, kako sam autor na prvim stranama kaže: “Preplitanje jave i sna”. Glavni lik je monah Nikanor, koji posle burnog života pokušava da nađe mir u manastiru nadomak mora i koji upada u vrtlog neobičnih događaja, pomalo u duhu sveopšte radoznalosti vezane za duhovne svetinje i zaboravljene, duboko zakopane  tajne, probuđene još  pre par godina knjigom “Da Vinčijev kod”.

Sve u svemu, lagano štivo, koje se brzo čita.

Prva promocija bila je u Osnovnoj školi “Milan Ilić Čiča”, pred učenicima četvrtog i petog razreda. Uroš Petrović sam vodi promocije, tokom kojih čita svoje Zagonetne priče i posle klinci pokušavaju da pogode rešenje. Za svaki tačan odgovor dobiju lopticu smeška u određenoj boji. Atmosfera je sjajna, svi pažljivo slušaju priču a onda počinju odgovori, ruke su podignute u vazduh, neko stoji, neko sedi ali je jako interesantno, sveže i drugačije od svih promocija na kojima sam bila.

Druga promocija bila je u čitaonici Biblioteke, sa nešto starijom publikom – srednjoškolcima, ali je bilo podjednako interesantno. Po rečima autora i najstarija publika reaguje isto. Sve u svemu, deca vole da čitaju i zagonetne priče ali i romane (Peti leptir, Aven i jazopas u zemlji bauka) ovog talentovanog autora.

Uroš Petrović se, pored pisanja, bavi i ilustracijom, dizajnom i fotografijom i jako je uspešan na svim tim poljima.

Knjiga je štampana na engleskom jeziku i bogato je ilustrovana fotografijama. Sam autor je predstavljao knjigu, govorio o karakteristikama mačeva tokom godina i vezano za mesto na kojem su pravljeni. Sve u svemu, vrlo interesantna tema propraćena velikim brojem fotografija na video-bimu, ali je autor jedan od onih ljudi koji mnogo zna ali to ne ume da prenese ostalima, bar ne u nekom interesantnom obliku.  Govori monotono i uspavljujuće, na žalost.

Možda bude bolje sledeći put.

Roman govori o mladom beogradskom psihologu Marku Terziću i paralelno sa tim o životu njegovog dede Pavla Bomarova, genijalnog falsifikatora iz vremena pre i tokom Drugog svetskog rata, koji je bolovao od šizofrenije.

Život devedesetih godina prošloga veka u Beogradu nije bio ni malo lak ali je na mene jači utisak ostavio deo romana koji se bavi životom Pavla Bomarova i njegovom borbom sa samim sobom i svima ostalima pa i sa životnim okolnostima koje su ga snašle.

Definitivno knjiga Miomira Petrovića koja je na mene ostavila najjači utisak. Bar za sada.