O čemu pričamo dok lutamo  u predvečerje gradom?

U stvari, mi samo ćutimo, ćutimo i gledamo se kradom.

U stvari, mi se u sebi pitamo nešto što nikom nije jasno.

I sanjamo. I skitamo. Skitamo. I katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači i od svetiljki noć požuti,

odjednom znamo šta sve znači to što se ovako ćuti.

U stvari, mi to u sebi slutimo reči narasle u bezmerje.

Pa nam je dosta i da ćutimo i lutamo kroz predvečerje.

                                                                        Mika Antić

Nađe mi se u rukama knjiga “Nama svima od Mike Antića” u izdanju “Prosvete” i otvorim je na ovoj strani. I eto, šta još reći, nema dalje.

Odavno mi se nije desilo da ne pročitam knjigu do kraja. Pričam ja stalno kako je za mene čitanje uživanje i kako ne želim da se mučim ako me knjiga “ne ponese”, ali uglavnom knjige pročitam, sa manjim ili većim elanom. Ovoga puta, ništa od elana.

Tema knjige je interesantna, srednjovekovna Evropa koja sve one koji nisu dovoljno dobri za okruženje (jeretici, gubavi, bolesni, sitni kriminalci,…) progoni u veliku šumu, gde se oni dalje snalaze kako znaju i umeju. Rečenice bogate i tečne. Mnogo likova, puno fusnota koje su detaljne i obimne, i tu sam se ja, negde na polovini knjige umorila. Nije da nisam probala, čitam je skoro mesec dana, ali… Možda je do mene, možda do vrućine ili možda do knjige. Uglavnom, nemam pojma kakav je kraj i ne mogu da donesem sud.

Ako neko pričita neka javi, da li da ponovo pokušam od septembra neki dan.

Standardna procedura kada dođem na more je da knjige koje sam ponela za čitanje dam Milici a ona meni neke od svojih, tek da popunim vreme dok ona ne pročita te koje sam donela. Tako mi je ove godine do ruku došla još jedna od knjiga Isidore Bjelice.

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.

U organizaciji NB “Sveti Sava” kao izdavača, a u sali Centra za kulturu i obrazovanje (u biblioteci zauzeta čitaonica, prodajna izložba IK Laguna je u toku) sinoć je u 20h održano književno veče, promocija novog romana Saše Simonovića “Ptica nad Bosforom”.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Marija Jovanović je postala poznata široj publici po romanu “Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je izašao kao izdanje autora 2000. godine i ubrzo po objavljivanju postigao ogroman uspeh. Roman sam pročitala nedugo posle pojavljivanja i nije mi se dopao. Sad se već i ne sećam zašto, ali znam da nije. Možda ga nisam čitala u pravo vreme, šta li već ali je to i osnovni razlog zbog kojeg nisam pročitala sledeća dva romana “Kao da se ništa nije dogodilo” (izašao 2004.) i “Idi, vreme je” (2006.). Uprkos svemu tome nisam želela da propustim književno veče pod nazivom “Književni autoportret Marije Jovanović” u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje održano sinoć u 20h u Domu omladine.

Bez obzira na moj stav o knjizi, Marija Jovanović je ostavila snažan utisak na mene. Neposredna, komunikativna, raspoložena, inteligentna i iznad svega obrazovana i načitana, bujicama reči plenila je pažnju prisutnih posetilaca. Veliki plus, bar za mene, je i to što je došla sama (ne podnosim književne večeri gde pisci ćute ili eventualno iščitavaju odlomke iz romana a kritičari objašnjavaju šta je pisac hteo da kaže…) i što nije htela da čita odlomke iz knjiga, već je govorila kako su nastajali njeni romani. Zatim je počeo razgovor sa publikom o knjigama i umetnosti u svakom obliku i tako skoro do pola deset.

Interesantno književno veče. Dinamično, neobično i sa puno razmena informacija. Možda ipak pročitam te romane

Levant, Liban i Bejrut. Vrelina, žega, prašina, vreme koje teče neizmereno i neopterećeno časovnicima, pripovedači, priče koje ispredaju i tuga: “U Bejrutu nije potrebno da imate pravi razlog za tugu, u njemu neko očajanje plovi vazduhom, udiše se, kroz tu mrenu se gleda na sve pa i na sebe u ogledalu.“

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.

Saša Simonović poslednju deceniju živi i radi u Aranđelovcu. Od prošle zime je objavio dva romana.

Ptica nad Bosforom je roman koji nije obiman i, kao i autorov prvenac (Kosovo i jedna ljubavna priča), brzo se čita jer se tako i radnja odvija. Sve ono što se u romanu događa je moguće, mada mi se čini da je možda mnogo za taj broj strana. Ipak, priča je zanimljiva, sa preokretima koji hrle raspletu.

Po mom mišljenju, roman je u rukopisu trebao da odleži još neko vreme sklonjen u stranu, pa da ga posle te vremenske distance, kada se sve malo slegne, autor pročita i preradi. Ovako, kroz ceo roman se oseća neka žurba i nestrpljenje (mada, znajući autora to je definitivno njegova karakteristika…). Ja lično ne volim pluskvamperfekat i rečenice tipa: “Šampanjac se već bio ohladio”, kakvih ima priličan broj. Lektura nije urađena najuspešnije i ima puno pravopisnih greška. Čemu žurba i zašto svako prvo izdanje mora da bude takvo, pa tek prerađeno da bude bolje? (Šta ću kad sam cepidlaka po definiciji…)

Romanom dominira islam, detalji iz Kur’ana, podaci o brzini širenja ove religije, objašnjenja pojmova i slično, što nije loše kao opšteobrazovni detalj, ali je nekako suviše naglašeno. Radnja se odvija u malom gradu u blizini Beograda (Ar, definitivno) i nešto, što možda i nije toliko bitno za radnju romana mi je privuklo pažnju i prilično me iznerviralo:

Supruga direktora škole (poreklom iz Zubinog potoka, rođena i odrasla u tom malom gradu) kaže:

“Zaista, nikada neću shvatiti toliki ponos činjenicom da ste rođeni u ovom gradu i da u tom gradu treba i da satrunete. Ono što mi najviše smeta jeste malograđanština kojom je ovaj svet debelo nagrađen od strane svevišnjeg. Oni sve koji nisu rođeni ili ne vuku korene odavde nazivaju došljacima…”.

U nastavku ove priče direktor škole se žali da ljudi koji dolaze sa strane polako preuzimaju primat pri zapošljavanju, dobijanju stanova, započinjanju poslova… :

“Pa kako da ne preuzmemo primat, kada smo mi došljaci pametniji, sposobniji i lepši od vas. Vama je ovde najbitnije da se na slavama, svadbama i sličnim slavljima što više najedete krmetine, i popijete što više alkohola. Kao stoka ste, bre.”

Ove rečenice su me, u kontekstu čitavog romana, dovele u veliku dilemu: da li se stvarno delimo na nas i njih, ko god da smo mi i oni?

“Jakuzzi u liftu” Mirjane Đurđević (nagrađene nagradom “Žensko pero” za roman “Deda Rankove riblje teorije”) je simpatičan roman o našoj stvarnosti i svim onim (ne)mogućim situacijama koje su, ponekad, naša stvarnost.

Osim stručnih izraza koje koriste geodete i njima srodni stručnjaci, roman je napisan svima nama razumljivim jezikom.

Za trenutke odmora, bez opterećivanja, sve dok ovu izmaštanu situaciju ne smestimo u svakodnevicu.

Drugi roman Marine Malinić „HALO, OVDE BETOVEN“ još jednom potvrđuje njen talenat sa kojim sam se upoznala još 2003. godine pročitavši njen prvi roman „Uska vrata Beograda“ (roman o korupciji u visokim krugovima u tadašnjoj vladi, 1999. god, i spremnosti jedne osobe da bar nešto istera na čistac). To je jedan od romana iz Mega Hit Biblioteke u izdanju „Narodne Knjige“ sveže odštampanih za ovogodišnji Sajam knjiga.

Ponovo je Beograd grad u kojem se odvija radnja ovog trilera, koji se od uobičajenih trilera jedino razlikuje jer nema ubistava, ali je njegova realnost ono što me još više plaši, mnogo više nego neke izmišljene borbe. Glavna junakinja živi sama sa sestrom koja ima četrnaest godina i pokušava da je izvede na pravi put u vreme kada su škole i njihove okoline pune alkohola, droge i prostitucije. Koliko su današnja deca (a pre svega roditelji ili staratelji) jaka da odole iskušenjima koja deluju tako privlačno i šta naše društvo ima da ponudi nekim novim klincima za uzvrat? Na žalost, jako malo, ali se upornost, nadam se, isplati.

Roman koji se čita u jednom dahu, napisan svakidašnjim i svakome razumljivim jezikom, je moja preporuka svakome ko svoje slobodno vreme radije provodi uz slova, nego uz slike.