Galerije Maksimilijan, sin običnih ljudi koji se istakao hrabršću u borbama, čime je zaslužio da ga uoči i usvoji Dioklecijan, postao je deo porodice rimskih careva. U nameri da osvoji svet, istrebi hrišćane i postane najveći vladar svih vremena, sprečavaju ga bolest i splet okolnosti.

Miomir Petrović  sebi svojstvenom rečitošću i opisima niže, jednu za drugom,  tačkice slika koje su se ređale dok sam čitala knjigu. Tačno sam videla svaki primećeni detalj, precizno opisane ljude, predele, građevine, čak naslutila atmosferu koja prožima prisutne, bilo da je u pitanju strah, ljubav, očaj, loša namera ili osveta. Osveta je, kažu, jelo koje se servira hladno a koja u ovom istorijskom trileru glavnog junaka vodi dalje čak i kad nema razloga za život. A u Galeriju tinjaju vatre koje će izaći na videlo, pre ili kasnije.

Šta još reći? Znam da sam pristrasna jer je Miomir Petrović moj omiljeni domaći pisac, ali šta ću kad volim da čitam kako on piše, sviđa mi se kako plete priču, njegov rečnik i način na koji pravi zaplet ali, što je mnogo važnije i rasplet romana. Nema onog standardnog: “lived happily ever after” ali nije ni sve došlo do crnog dna.

Pročitajte pa stvorite sopstvene utiske.

Zа nаgrаdu mogu konkurisаti nаučne studije i sаkupljаčke zbirke domаćih аutorа nа srpskom jeziku, objаvljene kаo prvo izdаnje, u protekloj 2010. godini. Konkurs je otvoren do 01. mаjа tekuće godine, а po 5 primerаkа knjige trebа poslаti nа аdresu: Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost”, Etno kućа, Zаnаtlijskа 63, 34300 Arаnđelovаc.

Nаgrаdа ”Mile Nedeljković” dodeliće se krаjem septembrа 2011. godine u okviru progrаmа međunаrodne kulturno-nаučne mаnifestаcije ‘‘Dаni slovenske kulture” kojа se održаvа u Arаnđelovcu.

U reаlizаciji ove ideje, Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859” očekuje, kаo i prošle godine, podršku SO Arаnđelovаc, Ministаrstvа kulture Republike Srbije, i svih onih ustаnovа, udruženjа, i pojedinаcа s kojimа je i sаm Mile Nedeljković svesrdno sаrаđivаo, ostаvivši zа sobom znаmenito kulturno i nаučno delo.

Roman “Sintetičari” objavila je Laguna i za mene je i ta činjenica veliki uspeh. Roman govori o jednom od najvećih problema današnjice – narkomaniji. Iako su mediji puni vesti ili priča o narkomanima i njihovim životima, borbama i najčešće užasnom kraju, iako mnoge knjige i filmovi obrađuju ovu temu, još uvek ne znamo dovoljno.  Ivan Zlatković nam daje još jedan uvid u sintetički svet koji nudi lažnu sliku ovog sveta. Nekako drugačiji i realniji uvid.

Najjači utisak koji sam imala dok sam čitala ovaj roman je da sam posle prvih nekoliko strana prestala da mislim na to ko je roman napisao (što mi se nije dogodilo kada sam čitala Povratak). Drugo što mi je bilo upečatljivo je da sam lako čitala o svemu onome što prolaze glavni junaci, koliko god to ružno bilo ( a uglavnom su narkomanski dani ružni). U romanu ima veliki broj likova a na kraju knjige postoji Mali junky rečnik koji nas upoznaje sa mnogobrojnim izrazima iz narkomanskog slenga.

Sve u svemu, dobar roman, baš dobar. Pročitajte svakako.

Jedna od knjiga koje su uredno stajale na mom radnom stolu i čekale termin kada mogu da im se posvetim je i novi roman Miomira Petrovića “Bakarni bubnjevi”.

Miomir Petrović je napisao nekoliko romana od kojih se meni, do sada, najviše dopao onaj koji sam prvi pročitala, “Lisičije ludilo”.  Sada prvo mesto deli sa  “Bakarnim bubnjevima” koji mi, nekako, čine celinu sa “Lisičijim ludilom”. Ne celinu u smislu da se nastavljaju jedan na drugi, već da govore o onoj tananoj liniji između jave i fantastike, da su obavijeni mistikom ali i surovom svakodnevicom.

Glavni junak je beogradski pisac, koji posle samoubistva kolege, biva uvučen u vrtlog neobičnih, skoro nemogućih  ali u isto vreme intrigantnih događaja, protkanih istorijom gledanom sa neuobičajene tačke gledišta koja, tako posmatrana, projektuje neku sasvim drugačiju stvarnost i budućnost. Sve drugo što bih rekla bilo bi prepričavanje tako da neću. Ako sam vas zainteresovala, dobro, a ako ne, nađite neku drugu knjigu uz koju ćete uživati.

Tek da vas zainteresujem, razmišljanje glavnog junaka:

“Kada je neko zadovoljan životom i nesvestan tragične pozicije demijurga, tvorca, on se lepo zaposli u banci ili pošti, a ne zamajava se nesavršenošću sveta čiji je deo.”

Književno veče vodila je Vesna Proković, bibliotekar, koja je svojim pitanjima pomogla gostu da izabere interesantne detalje iz života kojim je ilustrovao svoj rad, naročito na poslednjoj knjizi trilogije  Dnevnik dezertera – “Tri slike pobede” (2009.). Prve dve knjige su “Više od nule” i “Četiri zida i grad”.

Za kraj, jedna rečenica Zvonka Karanovića:  “Književnost nije tu da daje odgovore već da primećuje stvari a čitaoci treba, na osnovu tih opažanja, da pronađu odgovore.”

Jovana je gostovala u Biblioteci pre dve godine kada je predstavila zbirku pesama “Ogrlica od života”. Kao i tada, i ovoga puta je sama govorila o svom radu i svojim pesmama. Iako je bilo malo publike, održala je književno veče kao pravi profesionalac, kao da je čiotaonica bila krcata. Još je zrelija, komunikativnija, konciznija nego pre. Vidi se da puno radi na sebi i svojoj poeziji. Stvarno sjajna jedna osoba.

Profesori i nastavnici srpskog jezika su još jednom pokazali da ih malo šta zanima van redovne nastave, pa tako nije došao ni jedan jedini profesor/nastavnik (iako su škole obaveštene dodatno, dakle nismo se oslonili samo na medije) a samim tim nije se moglo očekivati da će školarci doći, jer nemaju na koga da se ugledaju. Čak je i Jovanina razredna koja je trebala da govori o pesmama i pesnikinji otkazala dolazak. Velika je šteta što srednjoškolci nisu čuli Jovanine pesme, bogate osećanjima, životom i lepotom sveta.

Još jednom bravo za Jovanu i veliki, veliki minus za profesore.

Za kraj jedna Jovanina pesma, tek da oni koji nisu bili pročitaju šta su propustili.

Gledam te u oči…

Gledam te u oči, okamenjena sliko,
bez boja, bez mirisa, bez vetra.
Nema u tebi svetlosti,
svuda je mrak.

Slepo pratim tvoje korake.
Kaskaš, kliziš mi iz dlanova,
ubijaš mi čežnju u venama
i mori me strah.

Mirna si, još vrebaš iz prikrajka.
Zloslutnice,
pokrij se i samo ćuti, ćuti, prekini
ne drmaj više moje vratne žile.
Umorne su izdahnuće
i one sa ovim jesenjim lišćem.

Padaće u zoru, drmaće me i dalje strah.
Sažali se, pusti me da se smejem.
Hoću da osetim čar života
i da gledam izlazak sunca,
podari mi ga u svanuće.

Putnik sam…
Ne kidaj mi više cvetove pod zelenim gorama.
Ćuti, ćuti!
Ne dozivaj me više iza uglova
u mračne ulice, prozore, mostove.
Svetilišta u odore.

Svuda tu si.
Čekaš da stanem, pokleknem,
umorim se i izdahnem.
Večno poletim sa tobom u beskraj.
Ne čekajte me više, zrikavci, odlazim!

Iz zbirke “Ogrlica od života”, objavljene 2008.

Knjigu sam pročitala najbrže što sam mogla obzirom na zauzetost tokom dana i stvarno je odlično napisana. Drži pažnju, ne gnjavi nepotrebnim detaljima a opet bogata je podacima iz istorije, daje dobar pregled situacije u Srbiji pred kraj II svetskog rata, nudi priče iz naše mitologije i budi zanimanje o Medijani.

Svakako pročitajte. Bar deo na internetu

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

Oko otoka je roman koji pokriva život dve generacije, majora Dušana Bulatovića koji je osuđen na četiri i po godine “rada” na Golom otoku (“Greške su moguće“), njegove supruge Anđe i dece Kostje i Branke. Čitavi njihovi životi obeleženi su sa te četiri godine tišine, izolacije i muke. Posle zatvora bilo koje vrste čovek se menja pa se Dušan promenio, Anđu celog života muči savest zbog poteza koji je odigrala jer je na to bila primorana, Kostjino buntovništvo i njegov čitav život rezultat je Golog otoka.

Knjiga se stvarno čita u dahu. Pisana je u vidu kratkih opisa događaja (nekoliko strana) pod određenim datumom,  povezuje sadašnjost i prošlost.  Kao što i  uživo Vanja Bulić govori lako i interesantno, rečnik romana je bogat ali jednostavan, tako da ne zamara nego vodi dalje. Istinitost priče poražavajuća. Sve u svemu, odličan roman. Onaj za “iz-ruke-u-ruku”. Svakako preporučujem.

Iako na naslovnoj strani stoji fotografija voćke sa ovim imenom, u romanu se opisuje život tri žene koje su se upoznale u prodavnici “Mango” koja je jedno vreme bila na samom početku Knez Mihailove ulice. Lida, u potrazi za nekim sa kim bi mogla da bude par posle jednog neuspelog braka  i Tanja, udovica koja još uvek ne može da dovede u red svoj emotivni život i nastavi dalje,  rade u “Mangu” a Dušku, slikarku su upoznale tu u prodavnici.

Uopšte nisam imala utisak da je knjiga o Beogradu, već o životu koji može da se odvija bilo gde. I uopšte mi se nije dopala knjiga, čak sam morala da nateram sebe da je pročitam do kraja, ne bi li došla do neke poente. Sve u svemu, nisam nešto oduševljena, čak naprotiv.

Ako je verovati epilogu, ovo je jedna autobiografska priča, puna jakih osećanja i preispitivanja sebe. Uz priču o zaljubljivanju, poletu koje takvo osećanje donosi, ide i priča o planovima, budućem životu i svemu onome šta se u “stvarnom” životu dešava kad od tih planova ne bude ništa.

Ivana Kuzmanović je svoje bogato životno iskustvo pretočila u ovaj roman, o kome svako treba da donese svoj sud. Moj utisak je da je to priča o mnogo osećanja, događaja, sitnica koje se podrazumevaju a retko budemo u prilici da o njima razmišljamo. I o borbi razuma i osećanja

U subotu je do mene dospeo njen novi roman “Dovoljan razlog”, koji je, kao i prethodne romane, autorka objavila u sopstvenoj režiji (samim tim nemam precizne podatke gde se knjiga može kupiti, verovatno u bolje snabdevenim knjižarama).  Kada sam počela da ga čitam, videla sam da će to biti čitanje “u dahu”. Rečnik bogat, radnja realna, potresna i jaka kao što  život može da bude. Ljubav, nedostatak ljubavi, nove ljubavi i iza svega toga biće koje se formira u zavisnosti od toga u kom periodu razvoja ima ili nema onu vrstu ljubavi koja mu je potrebna. Prijateljstvo, pripadanje, borba sa strahovima, pobede i porazi. Zloba, zavist, mržnja, … Sve prikazano do najtananijih detalja i nijansi.

Dopao mi se roman. Samo treba da se čita sporije nego što ja to radim.

Dušan Miklja, nezavisni novinar i pisac koji je godinama živeo u Africi i putovao u druge delove sveta, napisao je interesantan roman “New York, Beograd” koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Roman je kolaž sastavljen od priča tri mlade beograđanke: Jelene, Katarine i Marije koje se upoznaju u Njujorku. Svaka ima svoj život, svoje probleme i načine da se bori sa njima. Sudbine mladih devojaka koje su otišle iz Srbije devedesetih uz živote ljudi povezanih sa njima, prepliću se sa njihovom vedrinom, snagom i željom za životom.

Lep roman, napisan kao da ga je pisala jedna od junakinja

Da ne bude da samo grdim, evo jedne lepe vesti.

Izdavačka kuća Alnari objavila je drugo izdanje romana “Ptica nad Bosforom” autora Saše Simonovića. Knjiga je malo drugačijeg formata, naslovna strana je jako lepa i jedva čekam da je prelistam, jer je ponovo urađena lektura (na šta sam ja imala najviše primedbi ranije) i da vidim kako to sada izgleda.

Stvarno mi je drago zbog šire afirmacije pisca koji živi i radi u mom gradu, bez obzira na moje mišljenje o knjizi.

Za razliku od prethodnih romana, čije su priče moguće i gde takva mogućnost događanja samu radnju osvetljava nekim drugim svetlom i čini je jačom, potresnijom i upečatljivijom, ovaj roman je, kako sam autor na prvim stranama kaže: “Preplitanje jave i sna”. Glavni lik je monah Nikanor, koji posle burnog života pokušava da nađe mir u manastiru nadomak mora i koji upada u vrtlog neobičnih događaja, pomalo u duhu sveopšte radoznalosti vezane za duhovne svetinje i zaboravljene, duboko zakopane  tajne, probuđene još  pre par godina knjigom “Da Vinčijev kod”.

Sve u svemu, lagano štivo, koje se brzo čita.

Roman govori o mladom beogradskom psihologu Marku Terziću i paralelno sa tim o životu njegovog dede Pavla Bomarova, genijalnog falsifikatora iz vremena pre i tokom Drugog svetskog rata, koji je bolovao od šizofrenije.

Život devedesetih godina prošloga veka u Beogradu nije bio ni malo lak ali je na mene jači utisak ostavio deo romana koji se bavi životom Pavla Bomarova i njegovom borbom sa samim sobom i svima ostalima pa i sa životnim okolnostima koje su ga snašle.

Definitivno knjiga Miomira Petrovića koja je na mene ostavila najjači utisak. Bar za sada.

Zbirku je objavila Narodna biblioteka “Sveti sava” a čine je tri priče:

“Snajperista” (176 str.), koja je dovoljno duga i lepo zaokružena priča o smenjivanju sreće i nesreće dve porodice da je mogla da bude i roman;
“Ljubav” (52 str.) čiji junak ceo svoj život pretvara u opsesiju da nađe odgovor na jedno pitanje, staro koliko i čovečanstvo i
“Kralj ribara” (47 str.) u kojoj još jednom imamo priliku da vidimo da čovek ne može da pobegne od svoje sudbine.

Drago mi je da sam pročitala ovu knjigu i da me je prijatno iznenadila. I temama i rečnikom i rečenicama. Čini mi se da je recezent (ako ga je uopšte bilo, mada ne vidim da je napisano…) napravio neke propuste ali nema veze, to sam ipak ja, hairspliter.

U Aranđelovcu je objavljena još jedna dobra knjiga. Pročitajte ako ste u prilici.

A za aranđelovčane ( i sve one koje to zanima i dovoljno su blizu da dođu u AR) poziv da u ponedeljak, 17.11. u 19h dođu u salu Doma omladine na promociju ove knjige.

Kao i prethodna tri i ovaj roman objavila je Legenda iz Čačka (moram malo da ih hvalim, pored romana imaju sjajnu ediciju Zrno soli, svakako pogledajte detalje na sajtu ili kod nas u biblioteci )

Roman Izgubljene duše govori, baš kako i naslov kaže, o ljudima koji su u vrtlogu savremenog sveta sastavljenog od isprepletanog dobra i zla, gurnuti preko ivice planine trpeljivosti. Pogrešne odluke u trenutku kada se lomi ceo život a da toga nisu svesni dovode aktere do posledica kakve niko ne želi ni da sanja, jer to onda nisu snovi nego noćne more.

Mirjana Stakić, kao i u svom prvencu “Anina priča”, priča o sasvim mogućim događajima, čija realnost je ono što ostavlja najjači utisak, bar na mene.

Roman je sastavljen iz više povezanih događaja u kojem su, pored Vinavera, glavni likovi neki od viđenijih ljudi u Srbiji u svojim kontaktima sa Vinaverom: Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Branislav Petronijević, Slobodan Jovanović, Milan Rakić, Milutin Bojić, Branislav Nušić, Bora Stanković, Jovan Dučić, Vladika Nikolaj Velimirović, Đorđe Vajfert i drugi. Vreme posle Prvog svetskog rata, kada se razvijala naša diplomatija, zemlje gubitnice pokušavale da zaborave svoj poraz, svetski pokret masona jačao i širio se i na ove prostore i sve ono što je potresalo tek stvorenu Kraljevinu SHS dalo je mnogo materijala za ovo štivo.

Program naše školske lektire doveo je do toga da mi je Vinaver skoro sasvim promakao pa sam se tek kasnije upoznala sa njegovim radom i višestrukim talentima. Ova knjiga upotpunila je moje znanje o njemu a uz neverovatnu lakoću kojom pratim Vitezovićeve reči donela mi nekoliko sati uživanja u čitanju.

Svakako preporučujem.

Arhaični jezik, predeli, način života i patnja koju je srpski narod iskusio tokom dugih godina turske vladavine i zuluma koje je trpeo. Ljubav ne zna za godine, različite narode ili krvne veze, naročito ako su skrivene.

Simpatično štivo koje vas vraća u prošlost za neko kratko vreme potrebno da ga pročitate.

O čemu pričamo dok lutamo  u predvečerje gradom?

U stvari, mi samo ćutimo, ćutimo i gledamo se kradom.

U stvari, mi se u sebi pitamo nešto što nikom nije jasno.

I sanjamo. I skitamo. Skitamo. I katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači i od svetiljki noć požuti,

odjednom znamo šta sve znači to što se ovako ćuti.

U stvari, mi to u sebi slutimo reči narasle u bezmerje.

Pa nam je dosta i da ćutimo i lutamo kroz predvečerje.

                                                                        Mika Antić

Nađe mi se u rukama knjiga “Nama svima od Mike Antića” u izdanju “Prosvete” i otvorim je na ovoj strani. I eto, šta još reći, nema dalje.

Tema knjige je interesantna, srednjovekovna Evropa koja sve one koji nisu dovoljno dobri za okruženje (jeretici, gubavi, bolesni, sitni kriminalci,…) progoni u veliku šumu, gde se oni dalje snalaze kako znaju i umeju. Rečenice bogate i tečne. Mnogo likova, puno fusnota koje su detaljne i obimne, i tu sam se ja, negde na polovini knjige umorila. Nije da nisam probala, čitam je skoro mesec dana, ali… Možda je do mene, možda do vrućine ili možda do knjige. Uglavnom, nemam pojma kakav je kraj i ne mogu da donesem sud.

Ako neko pričita neka javi, da li da ponovo pokušam od septembra neki dan.

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Marija Jovanović je postala poznata široj publici po romanu “Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je izašao kao izdanje autora 2000. godine i ubrzo po objavljivanju postigao ogroman uspeh. Roman sam pročitala nedugo posle pojavljivanja i nije mi se dopao. Sad se već i ne sećam zašto, ali znam da nije. Možda ga nisam čitala u pravo vreme, šta li već ali je to i osnovni razlog zbog kojeg nisam pročitala sledeća dva romana “Kao da se ništa nije dogodilo” (izašao 2004.) i “Idi, vreme je” (2006.). Uprkos svemu tome nisam želela da propustim književno veče pod nazivom “Književni autoportret Marije Jovanović” u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje održano sinoć u 20h u Domu omladine.

Bez obzira na moj stav o knjizi, Marija Jovanović je ostavila snažan utisak na mene. Neposredna, komunikativna, raspoložena, inteligentna i iznad svega obrazovana i načitana, bujicama reči plenila je pažnju prisutnih posetilaca. Veliki plus, bar za mene, je i to što je došla sama (ne podnosim književne večeri gde pisci ćute ili eventualno iščitavaju odlomke iz romana a kritičari objašnjavaju šta je pisac hteo da kaže…) i što nije htela da čita odlomke iz knjiga, već je govorila kako su nastajali njeni romani. Zatim je počeo razgovor sa publikom o knjigama i umetnosti u svakom obliku i tako skoro do pola deset.

Interesantno književno veče. Dinamično, neobično i sa puno razmena informacija. Možda ipak pročitam te romane

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.

Ptica nad Bosforom je roman koji nije obiman i, kao i autorov prvenac (Kosovo i jedna ljubavna priča), brzo se čita jer se tako i radnja odvija. Sve ono što se u romanu događa je moguće, mada mi se čini da je možda mnogo za taj broj strana. Ipak, priča je zanimljiva, sa preokretima koji hrle raspletu.

Po mom mišljenju, roman je u rukopisu trebao da odleži još neko vreme sklonjen u stranu, pa da ga posle te vremenske distance, kada se sve malo slegne, autor pročita i preradi. Ovako, kroz ceo roman se oseća neka žurba i nestrpljenje (mada, znajući autora to je definitivno njegova karakteristika…). Ja lično ne volim pluskvamperfekat i rečenice tipa: “Šampanjac se već bio ohladio”, kakvih ima priličan broj. Lektura nije urađena najuspešnije i ima puno pravopisnih greška. Čemu žurba i zašto svako prvo izdanje mora da bude takvo, pa tek prerađeno da bude bolje? (Šta ću kad sam cepidlaka po definiciji…)

Romanom dominira islam, detalji iz Kur’ana, podaci o brzini širenja ove religije, objašnjenja pojmova i slično, što nije loše kao opšteobrazovni detalj, ali je nekako suviše naglašeno. Radnja se odvija u malom gradu u blizini Beograda (Ar, definitivno) i nešto, što možda i nije toliko bitno za radnju romana mi je privuklo pažnju i prilično me iznerviralo:

Supruga direktora škole (poreklom iz Zubinog potoka, rođena i odrasla u tom malom gradu) kaže:

“Zaista, nikada neću shvatiti toliki ponos činjenicom da ste rođeni u ovom gradu i da u tom gradu treba i da satrunete. Ono što mi najviše smeta jeste malograđanština kojom je ovaj svet debelo nagrađen od strane svevišnjeg. Oni sve koji nisu rođeni ili ne vuku korene odavde nazivaju došljacima…”.

U nastavku ove priče direktor škole se žali da ljudi koji dolaze sa strane polako preuzimaju primat pri zapošljavanju, dobijanju stanova, započinjanju poslova… :

“Pa kako da ne preuzmemo primat, kada smo mi došljaci pametniji, sposobniji i lepši od vas. Vama je ovde najbitnije da se na slavama, svadbama i sličnim slavljima što više najedete krmetine, i popijete što više alkohola. Kao stoka ste, bre.”

Ove rečenice su me, u kontekstu čitavog romana, dovele u veliku dilemu: da li se stvarno delimo na nas i njih, ko god da smo mi i oni?

Osim stručnih izraza koje koriste geodete i njima srodni stručnjaci, roman je napisan svima nama razumljivim jezikom.

Za trenutke odmora, bez opterećivanja, sve dok ovu izmaštanu situaciju ne smestimo u svakodnevicu.

Ponovo je Beograd grad u kojem se odvija radnja ovog trilera, koji se od uobičajenih trilera jedino razlikuje jer nema ubistava, ali je njegova realnost ono što me još više plaši, mnogo više nego neke izmišljene borbe. Glavna junakinja živi sama sa sestrom koja ima četrnaest godina i pokušava da je izvede na pravi put u vreme kada su škole i njihove okoline pune alkohola, droge i prostitucije. Koliko su današnja deca (a pre svega roditelji ili staratelji) jaka da odole iskušenjima koja deluju tako privlačno i šta naše društvo ima da ponudi nekim novim klincima za uzvrat? Na žalost, jako malo, ali se upornost, nadam se, isplati.

Roman koji se čita u jednom dahu, napisan svakidašnjim i svakome razumljivim jezikom, je moja preporuka svakome ko svoje slobodno vreme radije provodi uz slova, nego uz slike.