Da mi nije bilo odmora, ko zna kada bih stigla da pročitam treće izdanje  romana “Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića, iz izdavačke ponude IP “Laguna” (mala preporuka: za nestrpljive je možda bolje da pogledaju detalje na sajtu izdavača jer se sajt knjige kod mene učitavao dugo ali vredelo je čekati jer je interesantan i neobičan).

Knjigu sam pročitala najbrže što sam mogla obzirom na zauzetost tokom dana i stvarno je odlično napisana. Drži pažnju, ne gnjavi nepotrebnim detaljima a opet bogata je podacima iz istorije, daje dobar pregled situacije u Srbiji pred kraj II svetskog rata, nudi priče iz naše mitologije i budi zanimanje o Medijani.

Svakako pročitajte. Bar deo na internetu

Idu dani kao da ih neko juri, i još malo prođe nedelju dana od prošlog utorka kada je Vanja Bulić gostovao u čitaonici Biblioteke, a ja još uvek nisam napisala komentar …

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

U petak 4. septembra, drugog dana Drugog letnjeg festivala knjige, u 19 i 30h promociju svog novog, devetog po redu,  romana održao je Vanja Bulić.  Tečno, onako kako on to ume, rekao je kome je knjiga posvećena, koji su njegovi razlozi da je napiše ali ono što je meni privuklo pažnju bila je rečenica koju je ponovio dva puta: “Nemojte da počnete da čitate knjigu uveče”. Kako Vanja ne deluje kao neko ko se sam hvali, jedva sam čekala da moja mama koja je knjigu kupila pročita svoj primerak i prosledi ga meni. Nisam dugo čekala i u utorak je knjiga bila kod mene. Naravno, nisam poslušala autorovu preporuku, počela sam da čitam iste večeri i negde oko pola dva jedva naterala sebe da ostavim knjigu i odem na spavanje.

Oko otoka je roman koji pokriva život dve generacije, majora Dušana Bulatovića koji je osuđen na četiri i po godine “rada” na Golom otoku (“Greške su moguće“), njegove supruge Anđe i dece Kostje i Branke. Čitavi njihovi životi obeleženi su sa te četiri godine tišine, izolacije i muke. Posle zatvora bilo koje vrste čovek se menja pa se Dušan promenio, Anđu celog života muči savest zbog poteza koji je odigrala jer je na to bila primorana, Kostjino buntovništvo i njegov čitav život rezultat je Golog otoka.

Knjiga se stvarno čita u dahu. Pisana je u vidu kratkih opisa događaja (nekoliko strana) pod određenim datumom,  povezuje sadašnjost i prošlost.  Kao što i  uživo Vanja Bulić govori lako i interesantno, rečnik romana je bogat ali jednostavan, tako da ne zamara nego vodi dalje. Istinitost priče poražavajuća. Sve u svemu, odličan roman. Onaj za “iz-ruke-u-ruku”. Svakako preporučujem.

Promocija romana “Mango” autorke Ljibice Arsić bila je, u Aranđelovcu,  krajem novembra 2008. godine  i još od tada me zanimalo šta u “romanu o Beogradu” kako ga je opisala autorka piše.

Iako na naslovnoj strani stoji fotografija voćke sa ovim imenom, u romanu se opisuje život tri žene koje su se upoznale u prodavnici “Mango” koja je jedno vreme bila na samom početku Knez Mihailove ulice. Lida, u potrazi za nekim sa kim bi mogla da bude par posle jednog neuspelog braka  i Tanja, udovica koja još uvek ne može da dovede u red svoj emotivni život i nastavi dalje,  rade u “Mangu” a Dušku, slikarku su upoznale tu u prodavnici.

Uopšte nisam imala utisak da je knjiga o Beogradu, već o životu koji može da se odvija bilo gde. I uopšte mi se nije dopala knjiga, čak sam morala da nateram sebe da je pročitam do kraja, ne bi li došla do neke poente. Sve u svemu, nisam nešto oduševljena, čak naprotiv.

Roman “Lemurova ljubav” je jedan od onih romana koje čitateljke preporučuju jedna drugoj, koji se dugo zadržava jer ga pročitaju i sve bliske prijateljice one koja je član biblioteke, pa sam onda odlučila da pročitam da vidim o čemu se to radi.

Ako je verovati epilogu, ovo je jedna autobiografska priča, puna jakih osećanja i preispitivanja sebe. Uz priču o zaljubljivanju, poletu koje takvo osećanje donosi, ide i priča o planovima, budućem životu i svemu onome šta se u “stvarnom” životu dešava kad od tih planova ne bude ništa.

Ivana Kuzmanović je svoje bogato životno iskustvo pretočila u ovaj roman, o kome svako treba da donese svoj sud. Moj utisak je da je to priča o mnogo osećanja, događaja, sitnica koje se podrazumevaju a retko budemo u prilici da o njima razmišljamo. I o borbi razuma i osećanja

Posle književne večeri na kojoj me Marija Jovanović osvojila svojom ličnoću, htela sam da pročitam još neki njen roman (koje nisam čitala jer mi se “Spletkarenje” nešto nije dopalo) ali nekako mi nije išlo. Imala sam druge knjige u blizini i nikako.

U subotu je do mene dospeo njen novi roman “Dovoljan razlog”, koji je, kao i prethodne romane, autorka objavila u sopstvenoj režiji (samim tim nemam precizne podatke gde se knjiga može kupiti, verovatno u bolje snabdevenim knjižarama).  Kada sam počela da ga čitam, videla sam da će to biti čitanje “u dahu”. Rečnik bogat, radnja realna, potresna i jaka kao što  život može da bude. Ljubav, nedostatak ljubavi, nove ljubavi i iza svega toga biće koje se formira u zavisnosti od toga u kom periodu razvoja ima ili nema onu vrstu ljubavi koja mu je potrebna. Prijateljstvo, pripadanje, borba sa strahovima, pobede i porazi. Zloba, zavist, mržnja, … Sve prikazano do najtananijih detalja i nijansi.

Dopao mi se roman. Samo treba da se čita sporije nego što ja to radim.

Dušan Miklja, nezavisni novinar i pisac koji je godinama živeo u Africi i putovao u druge delove sveta, napisao je interesantan roman “New York, Beograd” koji je izašao u izdanju izdavačke kuće “Laguna”.

Roman je kolaž sastavljen od priča tri mlade beograđanke: Jelene, Katarine i Marije koje se upoznaju u Njujorku. Svaka ima svoj život, svoje probleme i načine da se bori sa njima. Sudbine mladih devojaka koje su otišle iz Srbije devedesetih uz živote ljudi povezanih sa njima, prepliću se sa njihovom vedrinom, snagom i željom za životom.

Lep roman, napisan kao da ga je pisala jedna od junakinja

Da ne bude da samo grdim, evo jedne lepe vesti.

Izdavačka kuća Alnari objavila je drugo izdanje romana “Ptica nad Bosforom” autora Saše Simonovića. Knjiga je malo drugačijeg formata, naslovna strana je jako lepa i jedva čekam da je prelistam, jer je ponovo urađena lektura (na šta sam ja imala najviše primedbi ranije) i da vidim kako to sada izgleda.

Stvarno mi je drago zbog šire afirmacije pisca koji živi i radi u mom gradu, bez obzira na moje mišljenje o knjizi.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” objavila je još jednu knjigu Saše Simonovića, čiji rad pratim od trenutka kada se pojavio na aranđelovačkoj književnoj sceni . Posle romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i “Ptica nad Bosforom” publici se nudi treći roman, “Laku noć Nina” iz čijeg naslova ne može da se pretpostavi sadržaj.

Za razliku od prethodnih romana, čije su priče moguće i gde takva mogućnost događanja samu radnju osvetljava nekim drugim svetlom i čini je jačom, potresnijom i upečatljivijom, ovaj roman je, kako sam autor na prvim stranama kaže: “Preplitanje jave i sna”. Glavni lik je monah Nikanor, koji posle burnog života pokušava da nađe mir u manastiru nadomak mora i koji upada u vrtlog neobičnih događaja, pomalo u duhu sveopšte radoznalosti vezane za duhovne svetinje i zaboravljene, duboko zakopane  tajne, probuđene još  pre par godina knjigom “Da Vinčijev kod”.

Sve u svemu, lagano štivo, koje se brzo čita.

Prva knjiga Miomira Petrovića koju sam pročitala je Lisičije ludilo. I malopre sam se baš neugodno iznenadila kada sam ustanovila da o njoj nisam pisala na sajtu. Pa, evo sada da napišem ono od utisaka čega se sećam, obzirom da sam je čitala pre više od godinu dana.

Roman govori o mladom beogradskom psihologu Marku Terziću i paralelno sa tim o životu njegovog dede Pavla Bomarova, genijalnog falsifikatora iz vremena pre i tokom Drugog svetskog rata, koji je bolovao od šizofrenije.

Život devedesetih godina prošloga veka u Beogradu nije bio ni malo lak ali je na mene jači utisak ostavio deo romana koji se bavi životom Pavla Bomarova i njegovom borbom sa samim sobom i svima ostalima pa i sa životnim okolnostima koje su ga snašle.

Definitivno knjiga Miomira Petrovića koja je na mene ostavila najjači utisak. Bar za sada.

Gorana Malbašu poznajem duže od dvadeset godina, jer je njegov mlađi brat moj školski drug iz osnovne škole. Obzirom da se poznajemo ali ne znamo dovoljno dobro, nisam imala pojma da piše. I to da piše dobro.

Zbirku je objavila Narodna biblioteka “Sveti sava” a čine je tri priče:

“Snajperista” (176 str.), koja je dovoljno duga i lepo zaokružena priča o smenjivanju sreće i nesreće dve porodice da je mogla da bude i roman;
“Ljubav” (52 str.) čiji junak ceo svoj život pretvara u opsesiju da nađe odgovor na jedno pitanje, staro koliko i čovečanstvo i
“Kralj ribara” (47 str.) u kojoj još jednom imamo priliku da vidimo da čovek ne može da pobegne od svoje sudbine.

Drago mi je da sam pročitala ovu knjigu i da me je prijatno iznenadila. I temama i rečnikom i rečenicama. Čini mi se da je recezent (ako ga je uopšte bilo, mada ne vidim da je napisano…) napravio neke propuste ali nema veze, to sam ipak ja, hairspliter.

U Aranđelovcu je objavljena još jedna dobra knjiga. Pročitajte ako ste u prilici.

A za aranđelovčane ( i sve one koje to zanima i dovoljno su blizu da dođu u AR) poziv da u ponedeljak, 17.11. u 19h dođu u salu Doma omladine na promociju ove knjige.

Mirjana Stakić je svoj četvrti roman napisala u koatorstvu sa mlađim bratom, Josifom Grubovićem.

Kao i prethodna tri i ovaj roman objavila je Legenda iz Čačka (moram malo da ih hvalim, pored romana imaju sjajnu ediciju Zrno soli, svakako pogledajte detalje na sajtu ili kod nas u biblioteci )

Roman Izgubljene duše govori, baš kako i naslov kaže, o ljudima koji su u vrtlogu savremenog sveta sastavljenog od isprepletanog dobra i zla, gurnuti preko ivice planine trpeljivosti. Pogrešne odluke u trenutku kada se lomi ceo život a da toga nisu svesni dovode aktere do posledica kakve niko ne želi ni da sanja, jer to onda nisu snovi nego noćne more.

Mirjana Stakić, kao i u svom prvencu “Anina priča”, priča o sasvim mogućim događajima, čija realnost je ono što ostavlja najjači utisak, bar na mene.

Onako kako to samo ume Milovan Vitezović opisan je u ovom romanu Stanislav Vinaver, matematičar, filozof, diplomata, pesnik, esejist, prevodilac, majstor parodije i humora i pre svega veliki čovek i patriota u jednom burnom vremenu.

Roman je sastavljen iz više povezanih događaja u kojem su, pored Vinavera, glavni likovi neki od viđenijih ljudi u Srbiji u svojim kontaktima sa Vinaverom: Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Branislav Petronijević, Slobodan Jovanović, Milan Rakić, Milutin Bojić, Branislav Nušić, Bora Stanković, Jovan Dučić, Vladika Nikolaj Velimirović, Đorđe Vajfert i drugi. Vreme posle Prvog svetskog rata, kada se razvijala naša diplomatija, zemlje gubitnice pokušavale da zaborave svoj poraz, svetski pokret masona jačao i širio se i na ove prostore i sve ono što je potresalo tek stvorenu Kraljevinu SHS dalo je mnogo materijala za ovo štivo.

Program naše školske lektire doveo je do toga da mi je Vinaver skoro sasvim promakao pa sam se tek kasnije upoznala sa njegovim radom i višestrukim talentima. Ova knjiga upotpunila je moje znanje o njemu a uz neverovatnu lakoću kojom pratim Vitezovićeve reči donela mi nekoliko sati uživanja u čitanju.

Svakako preporučujem.

Naslov sve govori. Ovo je kratak roman, 81 str., u kome je ispričana legenda o nastanku Đavolje varoši, viđena maštom autorke.

Arhaični jezik, predeli, način života i patnja koju je srpski narod iskusio tokom dugih godina turske vladavine i zuluma koje je trpeo. Ljubav ne zna za godine, različite narode ili krvne veze, naročito ako su skrivene.

Simpatično štivo koje vas vraća u prošlost za neko kratko vreme potrebno da ga pročitate.

O čemu pričamo dok lutamo  u predvečerje gradom?

U stvari, mi samo ćutimo, ćutimo i gledamo se kradom.

U stvari, mi se u sebi pitamo nešto što nikom nije jasno.

I sanjamo. I skitamo. Skitamo. I katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači i od svetiljki noć požuti,

odjednom znamo šta sve znači to što se ovako ćuti.

U stvari, mi to u sebi slutimo reči narasle u bezmerje.

Pa nam je dosta i da ćutimo i lutamo kroz predvečerje.

                                                                        Mika Antić

Nađe mi se u rukama knjiga “Nama svima od Mike Antića” u izdanju “Prosvete” i otvorim je na ovoj strani. I eto, šta još reći, nema dalje.

Odavno mi se nije desilo da ne pročitam knjigu do kraja. Pričam ja stalno kako je za mene čitanje uživanje i kako ne želim da se mučim ako me knjiga “ne ponese”, ali uglavnom knjige pročitam, sa manjim ili većim elanom. Ovoga puta, ništa od elana.

Tema knjige je interesantna, srednjovekovna Evropa koja sve one koji nisu dovoljno dobri za okruženje (jeretici, gubavi, bolesni, sitni kriminalci,…) progoni u veliku šumu, gde se oni dalje snalaze kako znaju i umeju. Rečenice bogate i tečne. Mnogo likova, puno fusnota koje su detaljne i obimne, i tu sam se ja, negde na polovini knjige umorila. Nije da nisam probala, čitam je skoro mesec dana, ali… Možda je do mene, možda do vrućine ili možda do knjige. Uglavnom, nemam pojma kakav je kraj i ne mogu da donesem sud.

Ako neko pričita neka javi, da li da ponovo pokušam od septembra neki dan.

Standardna procedura kada dođem na more je da knjige koje sam ponela za čitanje dam Milici a ona meni neke od svojih, tek da popunim vreme dok ona ne pročita te koje sam donela. Tako mi je ove godine do ruku došla još jedna od knjiga Isidore Bjelice.

Knjiga za “prijatno popodne” kako ja to volim da kažem , “Tajna Titovog kreveta” je priča o Istanbulu, hotelu “Pera Palace” i svim pričama koje kolaju hodnicima, liftovima i sobama ovog čuvenog, magičnog hotela.

Ko voli intrige, teorije zavere i slične stvari nije loš izbor. Meni je bila bolja njena knjiga “Veštice ili svetice” na primer.

U organizaciji NB “Sveti Sava” kao izdavača, a u sali Centra za kulturu i obrazovanje (u biblioteci zauzeta čitaonica, prodajna izložba IK Laguna je u toku) sinoć je u 20h održano književno veče, promocija novog romana Saše Simonovića “Ptica nad Bosforom”.

U ime izdavača o autoru i romanu govorila je moja malenkost, a tu su bili i autor Saša Simonović i gošće: Slobodanka Moravčević (menadžer za odnose sa javnošću IK “Narodna knjiga“) koja je govorila o saradnji koju je Narodna knjiga ostvarila sa gosp. Simonovićem pri objavljivanju drugog izdanja njegovog prvog romana “Kosovo i jedna ljubavna priča” i dramska umetnica Ivana Nedeljković iz teatra Puls iz Lazarevca, koja je pročitala dva odlomka iz romana.

Pošto sam bila domaćin večeri, potrudila sam se da ne bude dosadno kako to nekad može da bude i da svi gosti dobiju dovoljno prostora, uprkos činjenici da ja mogu da pričam onoliko dugo koliko me puste Iz istog razloga, ne mogu da komentarišem veče, jer kao jedan od učesnika nemam realnu predstavu o tome. Ako je neko bio neka javi.

Ja mislim da je bilo baš fino, ni kratko, ni dugo, ni monotono ni suviše dinamično. Baš onako OK.

Čitaonica Narodne biblioteke “Sveti Sava” u kojoj se održavaju književne večeri, odavno nije imala mlađu publiku nego sinoć u 19h, kako je i priličilo obzirom da je pesnikinja koja je predstavila svoju prvu zbirku Jovana Milovančević iz Topole, učenica osmog razreda Osnovne škole “Karađorđe”.

Književnoj večeri nisu prisustvovali recezent knjige i nastavnica srpskog jezika, što je možda i dobro, jer je Jovana imala dovoljno vremena da sama objasni svoje motive i pesme. Zajedno sa starijom drugaricom Sarom Gajić pročitala je nekoliko svojih pesama, prethodno objasnivši zbog čega su napisane i kojim tematskim celinama pripadaju.

“Svaki početak je težak, nestvaran i čudan…” kaže ova nasmejana, komunikativna, rečita, zrela devojčica jasnog glasa. Ne znam kakav je utisak ostavila na vršnjake koji su svaku njenu pesmu ispratili aplauzom, ali su meni njene pesme ulile veliku nadu. Nadu da u vreme kada je rečnik školaraca ograničen na nekih, možda, dvesta reči, postoji dete koje koristi reči kao što su: plela mi je osmeh, šušti ovo šumarje, bojažljivo čarlija, okrviste, naričemo život, … I da još uvek ima nade da će bogatstvo našeg jezika biti sačuvano i prošireno a ne zaboravljeno, iskrivljeno i unakaženo.

Bravo Jovana, samo hrabro dalje!

Marija Jovanović je postala poznata široj publici po romanu “Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je izašao kao izdanje autora 2000. godine i ubrzo po objavljivanju postigao ogroman uspeh. Roman sam pročitala nedugo posle pojavljivanja i nije mi se dopao. Sad se već i ne sećam zašto, ali znam da nije. Možda ga nisam čitala u pravo vreme, šta li već ali je to i osnovni razlog zbog kojeg nisam pročitala sledeća dva romana “Kao da se ništa nije dogodilo” (izašao 2004.) i “Idi, vreme je” (2006.). Uprkos svemu tome nisam želela da propustim književno veče pod nazivom “Književni autoportret Marije Jovanović” u organizaciji Centra za kulturu i obrazovanje održano sinoć u 20h u Domu omladine.

Bez obzira na moj stav o knjizi, Marija Jovanović je ostavila snažan utisak na mene. Neposredna, komunikativna, raspoložena, inteligentna i iznad svega obrazovana i načitana, bujicama reči plenila je pažnju prisutnih posetilaca. Veliki plus, bar za mene, je i to što je došla sama (ne podnosim književne večeri gde pisci ćute ili eventualno iščitavaju odlomke iz romana a kritičari objašnjavaju šta je pisac hteo da kaže…) i što nije htela da čita odlomke iz knjiga, već je govorila kako su nastajali njeni romani. Zatim je počeo razgovor sa publikom o knjigama i umetnosti u svakom obliku i tako skoro do pola deset.

Interesantno književno veče. Dinamično, neobično i sa puno razmena informacija. Možda ipak pročitam te romane