Film prikazuje Englesku, davne 1215. godine, u vreme kada su se baroni pobunili protiv apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Džona i primorali ga da potpiše Magna Cartu.  Potpis i pečat na dokumentu ( koji se smatra osnovom engleskog Ustava) dotičnog kralja nije sprečio da na sve moguće načine (uglavnom surovo kažnjavajući sakaćenjem i ubijajući) pokuša da vrati apsolutističku vladavinu. Šačica pobunjenika kreće ka trvđavi Ročester, koja je bitna strategijska tačka, dok u pomoć ne stignu Francuzi. Kralj Džon, sa danskim plaćenicima nemilosrdno napada.

Ocena filma na IMDB-u je realna, ništa spektakularno, ništa novo, a opet dovoljno interesantno da se provede tromo nedeljno popodne.

 Tema, koja nas vraća u Beograd tridesetih godina prošlog veka, u vreme u kome je ljubav prema fudbalu ali u isto vreme i prema pristojnosti, pravim vrednostima (“Važno je biti dobar fudbaler ali i dobar čovek, nekad se samo to računa”) sve opijala entuzijazmom, glumci i cela priča zajedno su blagi, fini, prožeti humorom koji varira od laganog tek da se osmehnete do grohotnog smeha na rečenice tipa: “I da mi se vrne moj boks, to mi je uspomena od pokojne majke!”

Glumačka ekipa odlično odabrana, naročito su (po mom mišljenju) svoje uloge sjajno odigrali, kao da su za njih bile napisane: Nebojša Ilić (Boško Simonović Dunster), Branimir Brstina (brica Bogdan) i Sergej Trifunović (načelnik Komatina).

Na kraju, ako niste već to uradili, odgledajte ovaj film. Uskoro će valjda i serija, da vidimo šta se to dešavalo u Montevideu, a onda, na kraju i DVD u prodaji da imamo u svojim kolekcijama (ko voli, naravno).

U petak 25. februara 2011. sa početkom u 20 časova u Dvorani park biće odigrana predstava Zvezdara teatra “Generalna proba samoubistva”. Predstavu je napisao i režirao Dušan Kovačević a igraju: Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franić. Cena ulaznice je 300 dinara.

Ovu predstavu sam gledala pre dve godine a moji utisci (linkovi za režisera i glumce, da se ne ponavljam) su zapisani ovde.

Od 10. do 13. marta 2011. u Dvorani park biće prikazivan film “Montevideo – Bog te video”, pa svi oni koji žele da pogledaju ovaj film će imati četiri dana na raspolaganju. Mislim da je film dovoljno dobro izreklamiran tako da ne treba posebno da ga najavljujem. Cena ulaznice je 250 dinara.

Tokom decembra u aranđelovačkoj dvorani “Park” prikazana su dva domaća filma: “Žena sa slomljenim nosem” (Nebojša Glogovac, Anica Dobra, Branka Katić…) i “Šišanje” (Viktor Savić, Nikola Rakočević) koji je za dva dana prikazivanja videlo 650 gledalaca. Malo li je na ovu nestašicu svega što je fino, lepo i kulturno?

Elem, Centar za kulturu i obrazovanje je još jednom pokazao da zaista vredno radi. Čekamo “Montevideo, Bog te video”

Malo sam zakasnila na početak filma ali mi to nije smetalo da se uključim. Onda me je iznenadio nemački jezik. To je još jedna od stvari koja mi je promakla u najavi. Retko gledam filmove sa neengleskih govornih područja a i kada ih gledam strašno mi nedostaje da razumem tačno ono što glumci govore, da ne moram da se oslanjam na prevod.

U svakom slučaju, film “Život drugih” (Das Leben der Anderen) je odličan. Sve se dešava u Istočnom Berlinu, početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada svi žive pod presijom režima i stalnim strahom od tajne policije. Jednog od retkih pisaca koji nije “podrivao” državu svojim radom, Georga Drajmana, ipak počinje da uhodi Štazi. On živi sa  glumicom Kristom Marijom Ziland, koja je zapala za oko jednom od ministara iz vlade Istočne Nemačke. To pojačava prismotru ne bi li pronašli nešto što bi bio razlog da pošalju Štazi u akciju.

Ulrich Mühe je odlično odigrao kapetana Gerda Vislera koji rukovodi akcijom praćenja i redovno podnosi izveštaje o svemu što se u Drajmanovom stanu dešava.  I koji, malo po malo, biva opčinjen njihovim životom i umetnošću.

Koga zanima, evo ga trailer pa neka proceni da li da gleda film ili ne. Ja toplo preporučujem gledanje

Film je počeo u 21h. Našla sam slobodan TV (utakmica Srbija – Turska je počela pola sata ranije) i počela da gledam. Prebacivala sam s vremena na vreme, tek da proverim tok utakmice, odgledala poslednjih nekoliko minuta i onda se parkirala ispred velikog TV-a i nastavila da gledam nesmetano. Još jedna koincidencija je da sam onaj deo filma koji sam prekidala prebacivanjima na utakmicu odgledala ranije tog dana.

Elem, odavno nisam gledala duži film – trajao je više od tri sata. Pravi istorijski spektakl. 1184. godine, jedan od engleskih plemića, Godfri od Ibelina (Liam Neeson), se vraća u Englesku na kratko, da bi pronašao i priznao vanbračnog sina kao zakonitog. Sin, Balijan (Orlando Bloom) je kovač u selu koje je vlasništvo Godfrijevog starijeg brata i tih dana je izgubio porodicu. Balijan kreće sa ocem u Jerusalim, da pokuša da dobije oprost grehova. Sve se dešava par godina pre nego što je saracenski vojskovođa Saladin preuzeo Jerusalim, tako da Balijan, hteo ne hteo, postaje veoma bitna osoba u hrišćanskoj vladajućoj zajednici.

Sve u svemu, nije mi bilo dosadno iako je film dugo trajao. Postoji veliki broj likova koji su među sobom povezani što ljubavlju što mržnjom. Nije klasičan istorijski film sa junakom koji je “živeo srećno i zadovoljno do kraja života čim je izvojevao svoju veliku pobedu”, ima finih pouka o principima, važnostima principa u životu ali je i sasvim dobar način da se provede tri sata i malo više.

Prvo da kažem da sam izgleda nepažljivo pročitala sadržaj filma, pa pomešala vreme u koje je smeštan najbitniji deo radnje i uloge koje su glavni likovi imali u tom trenutku. Drugo, očekivala sam mnogo veći akcenat na glavnu dilemu filma “sačuvati tajnu ili ne?” Treće … ‘Aj’ da ne nabrajam, sve u svemu film nije ispunio moja očekivanja.

I kao i uvek do sada, u sličnim situacijama, ljuta sam na samu sebe jer nisam prvo pročitala knjigu.

Počnem da gledam film Underworld: Evolution. Volim ja i fantastiku, i mitologiju i sve malo izmešano, ali mi nešto nije išlo. Odustanem posle pola sata. Ne kažem da je film loš, ima nešto i do mene. Procenite sami.

Film nije loš. Ima u njemu neke kosmičke pravde, zli budu kažnjeni, dobri pobeđuju kad-tad i sve tako. Ali, definitivno sam potvrdila sama sebi, ne volim filmove Kventina Tarantina. Odgledam ja, tek da ne bude kao što klinci kad vide nepoznato jelo odmah kažu: “Ne volim!” iako nisu probali, ali nisam njegov fan. Još ni jedan njegov film nije na mene ostavio nekakav snažan utisak, da posle neko izvesno vreme razmišljam o njemu ili čak da poželim da ga odgledam ponovo.

Sve u svemu, film je “onako”. Meni bar.

Elem, verujem u celu onu priču da je sve ono što nam se dešava budućnost i prošlost u isto vreme, u zavisnosti od vremenske distance sa koje se posmatra. I dešava mi se da sam ubeđena da su mi se već dogodile neke stvari koje nisu svakodnevni događaji ili radna rutina već samo ubeđena da mi je svaka sekunda poznata (čuveni “deja vu” osećaj). Ali da se živ čovek vrati u prošlost i da to dovede do nestanka struje u čitavoj okolini (veliki grad a svetla jaka … ) i da sve spase a da ne dovede do vremenskog paradoksa (ili kako god beše da je ta teorija, sećate se iz “Povratka u budućnost”? ) pa u to ne verujem.

E,sad, glumci su standardno dobri tako da nije loš film za prekraćivanje vremena uz peglanje

Moram da priznam da nisam odgledala do kraja jer sam bila blago smorena, da iskoristim tako popularan izraz iz žargona. Film je, meni bar, od onih koji idu nekim sporim, gnjaveškim ritmom što me uspori i uspava. Ne znam kolika ljubav prema kućnom ljubimcu može da bude, ali kada bih ja imala onakvog ljubimca ili bi on otišao iz kuće ili ja. Mislim, ipak on. U stvari, ne bi bio takav.

Nije loš film. Nije dosadan, tokom filma se naslućuju problemi koje je porodica (odnosno supružnici) imala tokom vremena i koje je, kako je do dolaska novog člana izgledalo, uspešno prebrodila. Bolest, poremećena psiha, nedovoljno poznata prošlost devojčice pokazuju da nisu svi onakvi kakvim se prikazuju.

Film je sniman tokom prošle školske godine, montiran negde od marta pa do početka leta i prikazan sinoć, mislim u okviru proslave 50 godina postojanja ove osnovne škole.  Traje oko 40 minuta, ima nekoliko glavnih uloga (stvarno ne bih mogla da kažem ko je glavni glumac) – Milica Lazarević, Jovana Ivanović, Bojana Nikolić, Nevena Savić, Čedomir Milovanović, Nemanja Lazarević, Aleksandar Mihailović i prilično epizodnih uloga. U filmu su učestvovali i učitelj Blaža Kuborović i nastavnik Dejan Bajović a u epizodnim ulogama su se pojavili veroučitelji Srećko i Miljan. Specijalni gost filma bio je i glumac Miodrag – Miki Fišeković. Detalji su na sajtu sekcije MIC PICTURES.

Sve u svemu, vidi se da je film proizvod školske filmske sekcije ali se i vidi da su mnogo bolji u odnosu na prethodni poduhvat. Snimanje filma je svakako bilo sjajan način za korišćenje slobodnog vremena. Mnogo važnije je koliko su svi glumci utkali sebe u taj svoj projekat. Mogu samo da kažem, BRAVO za sve.

Koga zanima – trailer

Film koji se u originalu zove “The Secret Life of Bees” je fin. Ne bih upotrebila jaču reč jer na mene nije ostavio ni blizu tako primetan utisak kao knjiga. Iako je prošlo više od 3, možda i 4 godine od kada sam pročitala knjigu, još uvek se sećam opisa i detalja koji knjigu čine iznad svega nežnom, mada u nekim momentima i realno surovom. U filmu toga nema, ili ja kao neko ko je znao celu priču unapred nisam to videla (šta ću kad mi dobro pamćenje).

U svakom slučaju, ko voli priče o tome kako ljubav uvek pobeđuje, bez obzira gde i kada se radnja filma odvija i o kakvoj se ljubavi radi, treba da ga odgleda.

Čekajući Godoa (iliti jaču i težu mi polovinu) nisam odgledala film koji je četiri večeri prikazivan u aranđelovačkom bioskopu nedugo posle beogradske premijere. A onda juče, u bioskopu Balkan, ukupno nas petoro gledalaca (skoro privatna projekcija) odgledasmo film.

Film je dobar. Realan (mada sam čula komentare da je surov, krvav i sl. a kakav bi bio film o ratu nego krvav?). Sasvim dobro odslikava glavnu crtu nas Srba “Nek’ komšiji crkne krava”. Džabe ljubav, dobrota, posvećenost, realnost, džabe sva plemenita osećanja kada se sve radi “u zinat” (ili kako se to već piše, nikad nisam savladala tehniku pisanja tog vrlo korišćenog izraza i načina ponašanja).

Ko nije gledao, neka odgleda i sam donese sud o tome. Ja bih mogla da ga gledam opet. I da se nadam (kao Mujo ili ko već u nekom vicu) da će Gavrilo da nauči da ne sažaljeva sebe i svi da žive srećno i zadovoljno od početka pa da film govori o nekim sasvim drugačijim životima.

\”Sveti Georgije ubiva aždahu\”

Duh vremena – Zeitgeist je dokumentarni film koji svako od nas treba da pogleda. Objašnjava mnogo toga onima koji veruju da se iza svega na ovome svetu krije čovek a ne neka božanska sila. Onima drugim takav jedan film (a valjda niti bilo šta drugo ) ne može da poljulja veru pa mogu da ga odgledaju tek da budu u duhu vremena. Obzirom da je Dejan o tome već pisao, da se ne ponavljam, sve možete pročitati ovde. Ja nisam stigla da odgledam drugi deo ali uskoro ću pogledati i to.

Vojvotkinja (The Duchess) je film rađen po istinitom događaju. Džordžijana, devojka iz krugova dovoljno visokog roda da može da se uda za vojvodu od Devonšira postaje vojvotkinja. Njen život nije ni malo nalik onakvome kakvim ga je zamišljala. Sebe pronalazi u ekstravagantnim odevnim kombinacijama i bavljenjem politikom. I ..

Pogledajte sami.

Film “Milioner iz blata” (Slumdog Millionaire) nikako nisam mogla da počnem da gledam. Uvek mi je falilo malo slobodnog vremena i malo dobrog raspoloženja jer sam znala temu i celu priču pa mi se nije počinjalo. Ipak, na odmoru su se stekli svi uslovi i film je zaista dobar. Malo mučan za gledanje ali dobar.

Priča počinje od kraja, kada momka koji je odrastao na smetlištima a ipak uspeo da zdrav i prav doživi nekih 19-20 godina i da se prijavi za indijsku verziju kviza “Želite li da postanete milioner?” pravo iz “vruće stolice” odvodi policija. Onda ga muče cele noći da bi otkrili kako je varao, obzirom da je znao odgovore na svih 14 pitanja postavljenih tokom jedne emisije a neko ko je rođen i odrastao u najsiromašnijem delu grada ne može da zna sve to. Tada im on prepričava svoj život i objašnjava kada i kako je saznao odgovore na pitanja.Vrlo realno je prikazano siromaštvo u Indiji, sukobi različitih verskih grupacija, kriminal, klasna raslojenost.

Eto, ako ovako nastavim, iako je odmor završen još prošlog vikenda, probudiću davno uspavanog filmofila u sebi

To što sam na odmoru uspela da odgledam (za sada) dva filma i pročitam knjigu (i po…)  samo govori o tome kakvo je bilo vreme u proteklih 8 dana. Danas je vreme super ali Jani nije baš dobro i sada spava, pa eto mene malo sa filmovima, malo sa računarom, još da imam internet konekciju i u apartmanu a ne samo na terasi (Jana ne voli da se probudi i da me ne vidi pa moram da sedim pored nje) postovi bi lako bili napisani

Ne sećam se kada sam poslednji put sela i na miru odgledala film. Ovoga puta u pitanju je “Changeling” (iliti “prevrtljivac”, ne znam kakav je prevod kod nas ja sam gledala verziju sa engleskim titlom i prevela sama). Iako sam od poznanice bila upozorena da ne ga ne gledam jer je jeziv, grozan i iznad svega rađen po istinitom događaju, ipak sam ga odgledala. I, uzgred budi rečeno, ta poznanica je sasvim omašila glavnu poentu priče

Događaj po kojem je snimljen film odigrao se 1928. godine u Americi. Dečak od nekih 9 godina je nestao i majka pokušava da ga nađe. Posle nekoliko meseci policija pranalazi dečaka koji tvrdi da je on Walter i iako majka tvrdi da to nije njen sin, policija je nagovara da da sebi vremena da se oporavi od šoka i da “prepozna” sina. Kako se to ne dešava, umesto da priznaju grešku, policajci počinju da maltretiraju majku.

Film nije loš. Najgore je to što je sve to stvarno tako bilo a verovatno i još malo gore i što zbog nadmoći i oholosti službenika (na bilo kojoj poziciji da su) stradaju nevini ljudi.

Mnoge lokalne televizije u večernjim satima imaju emisije čiji gosti, sa različitim pomagalima, proriču sudbinu lakovernim gledaocima (zar to nije bilo zabranjeno pre nekog vremena?). Sinoć je na jednoj od tih lokalnih televizija imao emisiju neki lik (ne znam kako se zove, a i baš odgovara mom pojmu značenja te reči iz slenga) koji je ranije otvarao tarot na TV Šumdiji, pa da prepričam neke razgovore…

Slučaj 1: Žena pita da li će joj se udati ćerka. Tarot-tip odgovara: “Hoće, udaće se za nekog  gmaza.” Pošto dotična gospođa ne zna šta je gmaz i nikako da ukapira jel’ to dobro ili loše, on objašnjava u detalje kako gmaz izgleda i gde će da ga upozna (visok, mršav, plav, kondukter u vozu, ali ona mora da kupi kartu i tako će ga upoznati. Nije neki ali kad je već propustila neke ranije prilike…). Onda žena pita da li će prodati neku zemlju (valjda da bi imala novac za predstojeću svadbu) a on kaže: “Hoćete, ali je ta zemlja pod nekom vračkom.” I dalje, na pitanje kako očistiti zemlju, kaže:

“Jel’ imate prozor u kupatilu? Imate, odlično. Bacite kroz taj prozor četku za čišćenje WC šolje i sve vradžbine će da nestanu.”

Slučaj 2: Pita žena da li će da se pomiri sa mužem a tarot-mag kaže:

“Vama svi od reda i od rodbine i komšuluka vračaju, zato ste se i posvađali, nego uzmite četku za WC šolju i dobro se izribajte svuda po telu da skinete te vradžbine. I obavezno se posle istuširajte.”

Slučaj 3:  Pita žena šta da radi, stalno se svađa sa mužem pa bi volela da to prestane.

Odgovor: “Uzmite šibicu. Ne, ne, može upaljač, mora da bude šibica. Dobro, ako nemate sad u kući onda sutra u podne, kad bude pomračenje Sunca, uzmite 4 drvceta šibice, upalite i četiri puta kažite “Aliluja, Sveti Gruja”. Da čujem kako ćete to da kažete. (žena poslušno ponavlja…). Dobro, tako, u podne i Sveti Gruja će da vam pomogne…”

Pauza: Pošto nema nikoga na vezi, da kažem svima koji ovo slušaju neka me poslušaju a oni koji to ne urade, neće dobro da prođu. Pošto je sutra u podne pomračenje sunca, ne treba da ustanu pre podneva, neka spavaju ili ostanu u krevetu…”

Elem, mislim da su komentari izlišni. Žao mi samo ljudi kojima ode ko zna koliko novca na ovakve neopisivo velike gluposti. Čula sam neke okvirne procene ljudi koji su svojevremeno radili na televiziji da svi ovi beli ili crni magovi, gatare i vračevi zarade preko 100.000 RSD za veče, što je dovoljan motiv za ovakve emisije.

Zanima me samo, kud se seti četke i Sv. Gruje…

Svima nama koji živimo u nesrećnoj zemlji Srbiji, po naslovu bude jasno da je tema filma Prvi svetski rat i povlačenje srpske vojske preko Albanije po nezapamćenoj zimi.

Film je režirao Zdravko Šotra po tekstu koji je napisao zajedno sa Milovanom Vitezovićem. Snimljen je još 2006. god. ali je meni do sada nekako izmicao. Narator je Dragan Nikolić, koji je sjajno vodio ceo film, ne čineći ga dosadnim ni u jednom trenutku.

Pored podsećanja na detalje ovih stravičnih dana za našu vojsku, nije mi uopšte bilo svejedno da se setim koliko je naših ljudi umrlo tokom ovog pohoda, što od bolesti i gladi, što od negostoljubivih Italijana, kada su već bili nadomak cilja. Saznala sam nešto što ranije nisam znala (ili sam zaboravila) kako su naši ljudi, posle oporavka, imali celu državu u izbeglištvu i opet se pokazalo koliko smo snalažljivi, kad treba.

Kao što se kaže na kraju filma, koji svima preporučujem (ako ništa drugo onda zbog nekoliko rečenica o disciplini srpske vojske, koja tokom izbeglištva nije učinila nikakvu štetu ili krađu) Srbi su dva puta u prošlom veku pokazali da znaju da umiru, jer su u oba svetska rata bili u vrhu zemalja učesnica po broju žrtava, te se svi nadamo da će u ovom veku (a i kasnije) pokazati da umeju i da žive.