Kao da je juče bilo kada sam šetala sa tetkom Beogradom, pravi prolećni dan, ni traga ovom snegu i bljuzgavici i pričala o nekim najobičnijim stvarima i onda … vesti, gužva po povratku kući, neverica.

Još uvek ne verujem. Verujem samo kad se nateram da otvorim oči i pogledam gde smo a gde smo mogli da budemo. I opet, samo da podsetim, Srbija je stala, vreme je da se Kapira.

Biblioteka, posle podne. Kako to nekad zna da bude, mir i tišina, nigde žive duše. I onda …

Vredna srednjoškolka prilazi pultu i ozbiljno kaže:

“Treba mi Procesor. Pisac je Kafka.”

Šta reći a ne pokvariti?

Knjigu sam pročitala najbrže što sam mogla obzirom na zauzetost tokom dana i stvarno je odlično napisana. Drži pažnju, ne gnjavi nepotrebnim detaljima a opet bogata je podacima iz istorije, daje dobar pregled situacije u Srbiji pred kraj II svetskog rata, nudi priče iz naše mitologije i budi zanimanje o Medijani.

Svakako pročitajte. Bar deo na internetu

Da ne bude da sam previše zahtevna, oštra, kritična … za početak da kažem ovako: kako se primicao kraj zimovanja sve sam više postajala ubeđena da je sve stvar navike i mesta gde počneš da učiš da skijaš. Za mene je to Jahorina i uvek mi je ostajala u lepom sećanju, bez obzira na vreme, količinu snega i smeštaj.

Pa da krenem od početka: vreme je bilo loše, uglavnom magla uz vetar i zavisno od dana i sneg.  Jednog dana je čak padala i kiša a u subotu je to bio pravi pljusak. Kažu ljudi koji žive gore da ne pamte kada je na vrhu planine padala kiša.  To verovatno jer sam ja bila tamo .

Staze nisu bile dobro sređene, jer se “peglaju” posle pet, kada se zatvore za skijaše. Ukoliko tokom noći padne sneg, kao što je bio slučaj u noći između nedelje i ponedeljka, koga briga, skijajte po novom snegu i razbijajte sami prolaze. A kako se ja loše snalazim u prostoru, nikako mi nije prijalo prelaženje sa Karamanskog dela planine na Pančić ili tamo dalje na Gobelju, naročito po magli i vetru … ali to je do mene

Valjda zbog vetra i magle žičare su išle brzinom puža, tek da se dodatno smrznemo dok nas otpela do vrha. Ništa od nekadašnje brzine. Prvi sunčani dan je bio petak. Pogled seže ko zna koliko kilometara, blag minus taman koliko da se ne topi, malo skijaša na Gobelji, fine staze, nema gužve. Bilo je tako dobro da sam mogla da pretpostavim da neće da traje dugo.  Oko podne se ponovo naoblačilo i počeo je da duva vetar zbog kojeg su, oko 2, sve staze zatvorene. Takva nam bila skijaška sreća

Sa druge strane, zbog te magle i lošeg vremena skoro sve vreme smo skijali zajedno, pravili pauze uz sjajne krofne u “Rtnju”, gledali kako nam Jana beži niz padine i navijali da Čeda ne padne u pokušajima da izvede egzibicije, sve to uz Jelicin nezaobilazni osmeh, tako da smo, računajući i vreme provedeno posle skijanja imali priličan broj sati kvalitetno provedenog vremena u krugu naše porodice. Šta još očekivati od odmora?

Eksluzivno, vizuelni detalj  sa sutrašnje Svečane akademije

Posle porodične slave trebalo je spremiti i Dan biblioteke, Svetog Savu. Ove godine proslava je bila u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Razlog: pored standardnog programa za ovaj dan, trebalo je dodeliti i mobilne telefone za 50 najboljih učenika iz opštine Aranđelovac, poklon privremenog Veća opštine pa je bilo potrebno obezbediti mesta za sve posetioce ( i u Muzeju je bilo stajanja).

Mogu da kažem da je priredba bila sasvim fina. Nagrađeni su pobednici na literarnom konkursu koji Biblioteka već tradicionalno raspisuje u oktobru, povodom Meseca knjige, s tim da je privremeno Veće dodalo malo novca za nagrade, pa su bile primamljivije nego inače: 6.000, 4.000 i 2.000 dinara (malo li je na ovu skupoću? ) Nagrađeni su i najaktivniji čitaoci, kao i uvek. Tokom priredbe prisutni su mogli da pogledaju prezentaciju zavičajnog odeljenja Biblioteke na video-bimu a oni koji nisu žurili dalje, posle zvaničnog dela, mogli su da se malo promuvaju okolo, porazgovaraju sa svima onima koje retko viđaju izbliza.

Meni je bilo fino. Malo hladno, ali sve u službi lepote Najlepše mi je bilo kada se sve završilo bez problema, incidenata i vidljivih propusta.

Sad idemo dalje, bliži se Sretenje.

Ah, da, fotografija će biti na Flickr nalogu Biblioteke.

“Ali” o kome danas govorim mi je prosto nepojmljivo. Televizija “Jasta” nema sajt. Čak nisam sigurna da li su  tačni brojevi telefona koje sam našla. Ni na žutim stranama ih uopšte nema. RTV Šumadiju da ne pominjem.

Naći ću ja kontakt telefone, znam i kako, ali kako će te kontakte naći neko ko ne poznaje nikoga ko može da mu pomogne u tome? Vreme modernih tehnologija, nego šta.

TV Sunce (Aranđelovac) ima sajt ali je izgleda još uvek u fazi izrade a za pohvalu su TV Gem i  Kopernikus.

Elem, verujem u celu onu priču da je sve ono što nam se dešava budućnost i prošlost u isto vreme, u zavisnosti od vremenske distance sa koje se posmatra. I dešava mi se da sam ubeđena da su mi se već dogodile neke stvari koje nisu svakodnevni događaji ili radna rutina već samo ubeđena da mi je svaka sekunda poznata (čuveni “deja vu” osećaj). Ali da se živ čovek vrati u prošlost i da to dovede do nestanka struje u čitavoj okolini (veliki grad a svetla jaka … ) i da sve spase a da ne dovede do vremenskog paradoksa (ili kako god beše da je ta teorija, sećate se iz “Povratka u budućnost”? ) pa u to ne verujem.

E,sad, glumci su standardno dobri tako da nije loš film za prekraćivanje vremena uz peglanje

Mislite o tome

Svima koji ovo čitate želim sve najlepše za Božić, da ga provedete u društvu koje sami izaberete i koje vas čini opuštenim i srećnim, da vam ovoj lepi praznik da snage da dalje nastavite sa poslom tako da pobedite sve prepreke i rešite sve probleme brzo i efikasno.

Hristos se rodi

Predstava “Šine” prikazuje odrastanje jedne generacije u najružnijem periodu naše savremene istorije. Devedesete, agresija svuda, u školi, na ulici. Prikrivanje svega finog i dobrog u želji da budu “žestoki momci”. Zatim dolaze ratovi, još ružniji događaji i sve što oni nose.

Osnovna ideja koja nas je vodila bila je ta što smo hteli da vidimo Sergeja Trifunovića uživo, i što sam našla podatak da igra u ovoj predstavi. Ali ne igra … bar ne sada.  U svakom slučaju, glumačka ekipa odlična. Da nije te ekipe, predstava bi bila mnogo manje upečatljiva i interesantna: Boris Milivojević (dobio nagradu Zoranovi brkovi za ovu ulogu), Goran Šušljik (već sam ga gledala u nekoliko predstava ali nije mi nešto ubedljiv), Nebojša Glogovac (standarno dobar), Jelena Djokić,  Marinko Madžgalj,  Nebojša Milovanović, Nikola Djuričko, svi baš dobri.

Ukupni utisak: drago mi je da sam gledala u pozorištu glumce koje do sada nisam imala prilike da vidim uživo ali sam se, na žalost, do sada toliko puta susrela sa različitim varijantama iste ove priče, (novine, knjige, filmovi…) da mi sama radnja nije bila posebno upečatljiva. Valjda nam  surova  stvarnost.

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

Potrebno je: manja glavica ljubičastog kupusa, 150gr prženog kikirikija, 400ml posnogmajoneza.

Iseckati kupus i sve sastojke sjediniti. Moja prijateljica je izrendala kupus i samo dodala kikiriki i majonez. Ja sam u blenderu isitnila i kupus i kikiriki i dobila nešto kao fini namaz koji može da se jede i viljuškom. Lepo izgleda najviše zbog boje a i ukus mi se baš sviđa.

Imam i fotografiju, ali u telefonu, pa kad je prebacim biće

Probajte, sigurno ćete naći neku korist. Ja ga koristim kada proveravam da li smo moja starija ćerka i ja dobro nacrtale grafik funkcije, pa kad hoću da zbunim sina sa hemijskim formulama koje su mu i  inače kao španska sela, kad hoću da vidim šta se interesantno dogodilo nekog određenog datuma… mogućnosti su velike, zato probajte

Potrebno:

• 500 gr širokih cevastih makarona
• 1/3 praziluka
• malo ulja
• 220 – 300 gr slanine ( suvog mesa ili bilo kojeg sušenog mesa)
• 50 gr kačkavalja
• začini po želji

Makarone obariti u slanoj vodi. Dok se cede, propržiti sitno iseckan praziluk na ulju dok počne da se sija (cakli ). Dodati sitno iseckanu slaninu i pržiti dok se slanina malo istopi. Skloniti sa vatre i dodati jednu pavlaku. Začiniti po želji (ja sam stavila malo belog luka u prahu i malo bosiljka) i izmešati.  Dodati makarone i sve dobro izmešati. Narendati kačkavalj i zapeći samo dok se kačkavalj istopi.

Prošlog ponedeljka pošaljem društvu iz Gimnazije poruku preko Facebook-a, gde i kada treba da se nađemo. Onima koje nemam kao kontakte na FB poslala sam SMS poruke. Sve u svemu, bilo nas je 11 (obzirom da nas je na godišnjicu mature došlo 17 ili 19, ovo je vrlo dobra cifra). Od svih pozvanih nisu došla dvojica drugova (nismo ni sigurni da imamo prave brojeve telefona) a od onih koji su na FB došli su svi. Pa sad neka neko kaže kako internet čini da se ljudi otuđe.

Lepo smo se ispričali, ismejali, sukobili mišljenja i sjajno se proveli.

Za one koji nisu bili tu fotografije mogu naći na mom profilu na Facebooku (baš da ne budu javne na Flickru )

Predstava prikazuje život mladog bankarskog službenika Đorđa i njegove probleme, što na poslu, što u iznajmljenom stanu što sa koleginicom sa kojom je u vezi. Na momente je komična ali ipak prikazuje tamni vilajet savremenog života (šta god da glavni lik uradi kajaće se). Surovo prikazuje današnje okruženje, zadnje misli sa kojima određene osobe ulaze  u vezu bilo prijateljsku ili emotivnu i da je biti emotivan vrlo neisplativo, naročito u poslovnom okruženju.

Danijel Sič i Dragan Petrović Pele su bili standardno dobri (fotografiju sam “maznula” sa sajta pozorišta). I ostatak ekipe korektan.

Ali meni se nešto nije dopala predstava. Valjda što je jezivo realna.

Moram da priznam da nisam odgledala do kraja jer sam bila blago smorena, da iskoristim tako popularan izraz iz žargona. Film je, meni bar, od onih koji idu nekim sporim, gnjaveškim ritmom što me uspori i uspava. Ne znam kolika ljubav prema kućnom ljubimcu može da bude, ali kada bih ja imala onakvog ljubimca ili bi on otišao iz kuće ili ja. Mislim, ipak on. U stvari, ne bi bio takav.

Nije loš film. Nije dosadan, tokom filma se naslućuju problemi koje je porodica (odnosno supružnici) imala tokom vremena i koje je, kako je do dolaska novog člana izgledalo, uspešno prebrodila. Bolest, poremećena psiha, nedovoljno poznata prošlost devojčice pokazuju da nisu svi onakvi kakvim se prikazuju.

Glumci  “Puls teatra” iz Lazarevca ovako su rasporedili uloge: Aleksandar Karić – Hasanaga, Ivana Nedeljković – Hasanaginica, Aleksandar Trmčić – Beg Pintorović, Biljana Konstantinović – majka Pintorović, Zoran Belošević – efendija Jusuf, Darko Bjeković – Ahmed, Uroš Jovčić – Suljo.

Predstava je trajala nekih 100 minuta i ni u jednom trenutku nisam pomislila “Kad će kraj?” nego bih uglavnom, tokom zamene scena mislila “Kako li će dalje da vode priču?”

Sve u svemu, predstava je dobra. Obzirom na težinu izvođenja ovako poznatog dela i dužinu, sasvim ok. Jedina malecna zamerka su neki savremeni izrazi koji mi nisu uklapali u okruženje (nekako mi ne ide, mada ne kažem da je nemoguće, da majka kaže Hasanaginici: “Nemoj da fantaziraš”). Uprkos tome, svaka čast svima iz glumačke postave.

Razmišljala sam dali da dodam još nešto i ipak hoću – publike nije bilo mnogo, i to su uglavnom skoro ista lica koja se mogu videti na svim kulturnim događajima u gradu. Možda ima i nekih novih, ne znam baš u glavu, ali šteta što nije mnogo više njih videlo predstavu. Nadam se samo da su glumci zadvoljni reakcijom i pozdravnim aplauzom publike.

Sa druge strane bilo je i nekih neidentifikovanih nikotinskih zavisnika koji nisu mogli da izdrže sat i 40 minuta bez cigarete, što se dalo osetiti u gledalištu. I ne, to nisu bili scenski efekti niti mirisi cigareta glumaca. Tek da se zna.

Ostale predstave u reviji:

• “Sastanak na vrhu”, 11. novembar, Narodno pozorište, Pirot
• “Menjamo žene”, 12. novembar, po brodvejskom hitu “Volim svoju ženu”, pozorište Slavija Beograd
• “Protuve piju čaj”, 13. novembar, po tekstu Dragoslava Mihajlovića, Narodno pozorište Šabac, u režiji Juga Radivojevića
• “Putujuće pozorište Šopalović”, 14. novembar, pozorište iz Kraljeva, tekst Ljubomir Simović, režija Nebojša Dugalić

Sve predstave počinju u 20h, cena pojedinačne ulaznice je 250 a cena kompleta je 1.000 dinara.

Ko voli nek’ izvoli.

Tek da se zna: u Aranđelovcu nema registrovanih slučajeva gripa koji je glavna tema u svim medijima poslednjih dana.

Posle višesatnih bezuspešnih telefonskih poziva, koji su se ponavljali iz dana u dan, negde početkom oktobra, dakle mesec dana po poručivanju udžbenika, odlučim da počnem da zovem redom brojeve koje sam našla na internet strani Zavoda. I na kraju mi se javi ljubazna teta iz kabineta direktora. Opričam ja njoj slučaj i ona me opet uputi na iste brojeve. Na moje podrobno objašnjenje o nejavljanju ona mi da direktan telefon šefa prodaje. Posle nekoliko poziva, javi se čovek i taman kad je hteo (opet) da mi da one iste brojeve, ja ga prekinem, pojasnim, on mi izdiktira neki treći broj i kaže koju finu tetu da tražim. Okrenem ja teško dobijeni broj i neka od finih teta mi prebaci lokal i posle slušanja muzike mi kaže da je lokal zauzet. Kad sam je treći put pozvala (zauzet lokal, šta da se radi) ona mi da još jedan broj da njega zovem i tražim onu istu finu tetu na koju me je uputio šef. Iz trećeg puta, dobijem (konačno) finu referent – tetu. Pogleda ona u kompjuktor i kaže kako je 14.9. fakturisana a 15.9. prosleđena porudžbina na moje ime.

Pobesnim ja, jer sam u trenutku ukapirala da je drage nam poštare(ke) mrzelo da pošalju obaveštenje da je paket stigao. S tim da znam da su mojoj mami dva puta vraćali paket jer ga nije podigla u roku od 4 tj. 1 dan (iako su dužni da drže paket 5 dana od primitka obaveštenja) stvarno poludim. Koliki je problem napisati nekoliko reči na kartončić i dati ga poštaru, koji svakako prolazi pored moje kuće svakoga dana?!?

I da, fina teta iz Zavoda mi je rekla da je jednostavnije da kupim knjige u knjižari ako imam način (do tad su sve gužve prošle) nego da mi oni, u gomili paketa koje je pošta vratila, nađe moj paket i prosledi. Plus što im je nedostajalo dve knjige koje su u knjižari imali.

Sve javne službe su nam … ih … ne zna se koja od koje bolje i efikasnija …

Pravila sam ove kiflice i mogu vam reći da su sjajne. I slane i slatke su bile odlične. Doduše, ja volim testa pa nisam reper za to, ali su stvarno dobre. Retko ostane viška što dovoljno govori o ukusu (ili dovoljno izgladnim familiju pre večere )

Držala sam se sasvim recepta s tim da sam “kašika” šećera ili soli shvatila kao kafena kašičica i bilo je sasvim po meri (dodatak 0d 15.11. – pravila sam kiflice i sa normalnim kašikama i opet su bile dobre )

Na fotografiji su slane, ali nisu posute susamom, što je jedna od varijanti

Potrebno je:

• 4 šoljice pirinča
• 700-800gr fileta vijetnamske somovine (u AR-u ima u Fortuni, ne znam za druge gradove) u zavisnosti od broja osoba koje su planirane za ručak
• 50 gr kačkavalja
• začini po želji (moj izbor začina: so, začin c, malo đavoljeg bibera (mešavina začina za roštilj) i bosiljak)

Obariti pirinač u slanoj vodi. Sipati ga na dno podmazane vatrostalne činije ili đuvečare (koristila sam maslinovo ulje ono uvek lepo ide uz ribu), naliti sa vodom da ogrezne skoro do vrha, preko poređati začinjene filete,  narendati kačkavalj i peći na 230°-250°C oko 30 minuta. Ako se koristi posni kačkavalj, komplet posan obrok.

Spremala sam ovo juče, ostavila u rerni da bude toplo dok se ukućani okupe i otišla da se spremam za slavu. Kada sam sišla u kuhinju da napravim fotografiju, mangupi već pojeli skoro sve što je svojevrstan kompliment.

A kad vidim kakve probleme ima Gaga Grne sa kradovima što recepata što fotografija, možda je i bolje…

Romani koje je pisala često okarakterisani kao “lako štivo”, “sladunjave priče” imaju dve velike vrednosti – kao prvo, precizno opisuju život u Srbiji između dva rata i to život srednjeg sloja građanstva a kao drugo ali ne manje važno, uvek se čitaju, što u današnje vreme kada  je pisana reč prilično zapostavljena nije zanemarljivo.

Serija “Ranjeni orao” bila je (i još uvek je čini mi se) jako popularna. Meni lično, bila je odmor od svih onih serija vezanih za savremeno doba koje me samo umore podsećanjem u kakvom svetu/okruženju živim  a to nije ono što očekujem od TV serija.

Naravno, ovo je sve jer sam juče na Sajmu knjiga videla njenu biografiju “Obožavana i unižena” autorke Miljane Laketić (izdanje Aleksandrija Globosino) a i najavu da će “Glumci serije Greh njene mame potpisivati knjige” što mi se učinilo malo, hmm onako, bez veze. Mislim, što bi oni potpisivali njenu knjigu, ali ‘ajde sve u svrhu reklame.

Film je sniman tokom prošle školske godine, montiran negde od marta pa do početka leta i prikazan sinoć, mislim u okviru proslave 50 godina postojanja ove osnovne škole.  Traje oko 40 minuta, ima nekoliko glavnih uloga (stvarno ne bih mogla da kažem ko je glavni glumac) – Milica Lazarević, Jovana Ivanović, Bojana Nikolić, Nevena Savić, Čedomir Milovanović, Nemanja Lazarević, Aleksandar Mihailović i prilično epizodnih uloga. U filmu su učestvovali i učitelj Blaža Kuborović i nastavnik Dejan Bajović a u epizodnim ulogama su se pojavili veroučitelji Srećko i Miljan. Specijalni gost filma bio je i glumac Miodrag – Miki Fišeković. Detalji su na sajtu sekcije MIC PICTURES.

Sve u svemu, vidi se da je film proizvod školske filmske sekcije ali se i vidi da su mnogo bolji u odnosu na prethodni poduhvat. Snimanje filma je svakako bilo sjajan način za korišćenje slobodnog vremena. Mnogo važnije je koliko su svi glumci utkali sebe u taj svoj projekat. Mogu samo da kažem, BRAVO za sve.

Koga zanima – trailer

Potrebni sastojci:

• 700gr pilećeg belog mesa, isečnog na šniclice
• 500 gr pečuraka
• praziluk ili glavica crnog luka
• 1/2 l mleka
• 3 kašike brašna
• 50g kačkavalja
• mali puter

Pileće belo meso obariti u slanoj vodi. Napraviti bešamel sos (na kocki putera propržiti 3 kašike brašna, dodati 1/2l mleka i skuvati sos) a u posebnom sudu izdinstati na malo ulja pečurke iseckane na listiće pomešane sa iseckanim prazilukom. Na dno đuvečare (ili vatrostalne posude) staviti pečurke, meso provlačiti kroz bešamel sos i ređati preko pečuraka. Kada se sve poređa preliti odozgo ostatkom sosa. Narendati kačkavalj odozgo i ispeći.

P. S. Fotografija stavljena naknadno tek da ne bude da nisam spremala

Nataša je majka Dejanove školske drugarice, koja se družila sa drugaricom moje mame pa sve tako u krug Znam je preko 30 godina i jedna od stvari koje o njoj znam je da je velika domaćica. Kao svaka prava vrednica, Nataša svako jutro ide u nabavku, što u prodavnice što na pijac i jako često svrati i u biblioteku i onda je mi pitamo šta planira da sprema tog dana i ima li kakav predlog za nas. Tako sam ja i odlučila da ovde objavljujem njene recepte da se ne zaborave.

Tek da dodam, kao detalj, najlakše načine za merenje :

• mala šoljica od kafe (iz kojih su pile naše mame dok nije postalo moderno piti kafu iz velikih šolja ) je 100 ml
• plastična čaša od jogurta je 200ml
• ravna kašičica sadrži 5gr
• ravna velika kašika sadrži 10gr
  
• za sve veće mere koristiti neki od pomoćnih sudova
  

Zlatiborska gibanica

Potrebni sastojci su:

• pakovanje kora za pitu (bolje jer su tanke)
• 3 jajeta
• 200 ml  jogurta
• 200 ml ulja
• brašna koliko stane u dve šoljice za kafu ili u jednu čašu od jogurta
• 200 gr sira
• 1 kašika kajmaka (nije neophodan, zavisi kako ko voli)
• 1 kesica praška za pecivo

Priprema:

Umutiti 3 belanca u tvrd šne, dodati jogurt, ulje, brašno i prašak za pecivo i mešati dok smeša postane kompaktna. Ostaviti da se fil odmori pola sata. Posle toga ređati kore i premazivati ih sa pripremljenim filom (sa najmanje 3 kašike fila da cela kora bude lepo premazana) sve dok ne ostane fila za od prilike dve kašike. Preko poslednjeg sloja fila staviti još jednu koru i na nju staviti prethodno umućena žumanca pomešana sa sirom i kajmakom i urolati gibanicu kao rolat. Preko uvijene gibanice premazati ostatak belog fila i ispeći.

Valjda uspe