Gužva, januarski praznici, slave razne i mnogo posla oko toga svega su krivi jer nisam stigla da objavim ni jedan post još od 16. januara.

Posle porodične slave trebalo je spremiti i Dan biblioteke, Svetog Savu. Ove godine proslava je bila u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Razlog: pored standardnog programa za ovaj dan, trebalo je dodeliti i mobilne telefone za 50 najboljih učenika iz opštine Aranđelovac, poklon privremenog Veća opštine pa je bilo potrebno obezbediti mesta za sve posetioce ( i u Muzeju je bilo stajanja).

Mogu da kažem da je priredba bila sasvim fina. Nagrađeni su pobednici na literarnom konkursu koji Biblioteka već tradicionalno raspisuje u oktobru, povodom Meseca knjige, s tim da je privremeno Veće dodalo malo novca za nagrade, pa su bile primamljivije nego inače: 6.000, 4.000 i 2.000 dinara (malo li je na ovu skupoću? ) Nagrađeni su i najaktivniji čitaoci, kao i uvek. Tokom priredbe prisutni su mogli da pogledaju prezentaciju zavičajnog odeljenja Biblioteke na video-bimu a oni koji nisu žurili dalje, posle zvaničnog dela, mogli su da se malo promuvaju okolo, porazgovaraju sa svima onima koje retko viđaju izbliza.

Meni je bilo fino. Malo hladno, ali sve u službi lepote Najlepše mi je bilo kada se sve završilo bez problema, incidenata i vidljivih propusta.

Sad idemo dalje, bliži se Sretenje.

Ah, da, fotografija će biti na Flickr nalogu Biblioteke.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” od trenutka kada je dobila to ime, 27. januar (Svetog Savu) proslavlja kao Dan biblioteke. Organizujući proslavu, i Svetosavski prijem zakazan za dan ranije, stavim na papir imena lokalnih televizija što odavde što iz susednih gradova (Mladenovac, Lazarevac, …) koje sam planirala da obavestim o proslavi, verujući da takva proslava (26. januara će kroz grad proći Svetosavska svita koju organizuje OŠ “Sveti Sava”, sa učenicima u kostimima vitezova, bakljama, konjima, vitezovima i prigodnom priredbom na kraju, 27. će se dodeljivati lepe nagrade najboljim učenicima u gradu …) u susednom gradu može da im privuče pažnju. Pošto su neke od tih televizija kod nas u sistemu kablovskih programa verovatno i hoće, ali …

“Ali” o kome danas govorim mi je prosto nepojmljivo. Televizija “Jasta” nema sajt. Čak nisam sigurna da li su  tačni brojevi telefona koje sam našla. Ni na žutim stranama ih uopšte nema. RTV Šumadiju da ne pominjem.

Naći ću ja kontakt telefone, znam i kako, ali kako će te kontakte naći neko ko ne poznaje nikoga ko može da mu pomogne u tome? Vreme modernih tehnologija, nego šta.

TV Sunce (Aranđelovac) ima sajt ali je izgleda još uvek u fazi izrade a za pohvalu su TV Gem i  Kopernikus.

Pre nekoliko dana sam gledala film “Deja Vu” ali nisam videla sam početak filma kao što se to meni redovno dešava. Nije da mi je bio problem da pratim film zbog toga, nego tek da pomenem kao detalj, da se zna da nisam videla zaplet.

Elem, verujem u celu onu priču da je sve ono što nam se dešava budućnost i prošlost u isto vreme, u zavisnosti od vremenske distance sa koje se posmatra. I dešava mi se da sam ubeđena da su mi se već dogodile neke stvari koje nisu svakodnevni događaji ili radna rutina već samo ubeđena da mi je svaka sekunda poznata (čuveni “deja vu” osećaj). Ali da se živ čovek vrati u prošlost i da to dovede do nestanka struje u čitavoj okolini (veliki grad a svetla jaka … ) i da sve spase a da ne dovede do vremenskog paradoksa (ili kako god beše da je ta teorija, sećate se iz “Povratka u budućnost”? ) pa u to ne verujem.

E,sad, glumci su standardno dobri tako da nije loš film za prekraćivanje vremena uz peglanje

U vreme kada se uveliko komentariše opravdanost nivoa panike i količine potrebnih vakcina zbog pandemije meksičkog (svinjskog) gripa sajt Ministarstva zdravlja podlegao je “hakerskom” napadu. Možda jeste hakerski, možda nije ali nisam mogla da odolim ironiji situacije – sajt ne može da se vakciniše i eto šta se dogodilo

Mislite o tome

Svima koji ovo čitate želim sve najlepše za Božić, da ga provedete u društvu koje sami izaberete i koje vas čini opuštenim i srećnim, da vam ovoj lepi praznik da snage da dalje nastavite sa poslom tako da pobedite sve prepreke i rešite sve probleme brzo i efikasno.

Hristos se rodi

“Čini mi se vekovima, vuk sa ovcom nešto ima …”

Predstava “Šine” prikazuje odrastanje jedne generacije u najružnijem periodu naše savremene istorije. Devedesete, agresija svuda, u školi, na ulici. Prikrivanje svega finog i dobrog u želji da budu “žestoki momci”. Zatim dolaze ratovi, još ružniji događaji i sve što oni nose.

Osnovna ideja koja nas je vodila bila je ta što smo hteli da vidimo Sergeja Trifunovića uživo, i što sam našla podatak da igra u ovoj predstavi. Ali ne igra … bar ne sada.  U svakom slučaju, glumačka ekipa odlična. Da nije te ekipe, predstava bi bila mnogo manje upečatljiva i interesantna: Boris Milivojević (dobio nagradu Zoranovi brkovi za ovu ulogu), Goran Šušljik (već sam ga gledala u nekoliko predstava ali nije mi nešto ubedljiv), Nebojša Glogovac (standarno dobar), Jelena Djokić,  Marinko Madžgalj,  Nebojša Milovanović, Nikola Djuričko, svi baš dobri.

Ukupni utisak: drago mi je da sam gledala u pozorištu glumce koje do sada nisam imala prilike da vidim uživo ali sam se, na žalost, do sada toliko puta susrela sa različitim varijantama iste ove priče, (novine, knjige, filmovi…) da mi sama radnja nije bila posebno upečatljiva. Valjda nam  surova  stvarnost.

Idu dani kao da ih neko juri, i još malo prođe nedelju dana od prošlog utorka kada je Vanja Bulić gostovao u čitaonici Biblioteke, a ja još uvek nisam napisala komentar …

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

Moja prijateljica je pročitala ovaj recept u nekim “ženskim” novinama a meni ga prepričala, pa se izvinjavam jer ne navodim izvor odakle je recept preuzet.

Potrebno je: manja glavica ljubičastog kupusa, 150gr prženog kikirikija, 400ml posnogmajoneza.

Iseckati kupus i sve sastojke sjediniti. Moja prijateljica je izrendala kupus i samo dodala kikiriki i majonez. Ja sam u blenderu isitnila i kupus i kikiriki i dobila nešto kao fini namaz koji može da se jede i viljuškom. Lepo izgleda najviše zbog boje a i ukus mi se baš sviđa.

Imam i fotografiju, ali u telefonu, pa kad je prebacim biće

Pozdrav i lepe želje svima koji već danas slave Božić

Jeste li čuli za sajt www.wolframalpha.com? Nisam ni ja do skoro, ali od kada mi ga je Dejan “otkrio” svašta nešto novo sam naučila (ili potvrdila nešto što sam znala od pre).

Probajte, sigurno ćete naći neku korist. Ja ga koristim kada proveravam da li smo moja starija ćerka i ja dobro nacrtale grafik funkcije, pa kad hoću da zbunim sina sa hemijskim formulama koje su mu i  inače kao španska sela, kad hoću da vidim šta se interesantno dogodilo nekog određenog datuma… mogućnosti su velike, zato probajte

Predlog za brz obrok, najčešće večeru ali može da posluži i za ručak

Potrebno:

• 500 gr širokih cevastih makarona
• 1/3 praziluka
• malo ulja
• 220 – 300 gr slanine ( suvog mesa ili bilo kojeg sušenog mesa)
• 50 gr kačkavalja
• začini po želji

Makarone obariti u slanoj vodi. Dok se cede, propržiti sitno iseckan praziluk na ulju dok počne da se sija (cakli ). Dodati sitno iseckanu slaninu i pržiti dok se slanina malo istopi. Skloniti sa vatre i dodati jednu pavlaku. Začiniti po želji (ja sam stavila malo belog luka u prahu i malo bosiljka) i izmešati.  Dodati makarone i sve dobro izmešati. Narendati kačkavalj i zapeći samo dok se kačkavalj istopi.

Moja drugarica iz osnovne škole a kasnije i Gimnazije već skoro 8 godina živi u Izraelu. Prošli  put kada je dolazila videle smo se i lepo ispričale, ali osim mene možda se videla sa još dvoje ili troje naših školskih drugova (od sigurno 10 koliko nas živi ovde u gradu)  i to slučajno, na ulici. Ovoga puta nije htela ništa da prepusti slučaju pa je angažovala mene da organizujem makar kratak susret društva

Prošlog ponedeljka pošaljem društvu iz Gimnazije poruku preko Facebook-a, gde i kada treba da se nađemo. Onima koje nemam kao kontakte na FB poslala sam SMS poruke. Sve u svemu, bilo nas je 11 (obzirom da nas je na godišnjicu mature došlo 17 ili 19, ovo je vrlo dobra cifra). Od svih pozvanih nisu došla dvojica drugova (nismo ni sigurni da imamo prave brojeve telefona) a od onih koji su na FB došli su svi. Pa sad neka neko kaže kako internet čini da se ljudi otuđe.

Lepo smo se ispričali, ismejali, sukobili mišljenja i sjajno se proveli.

Za one koji nisu bili tu fotografije mogu naći na mom profilu na Facebooku (baš da ne budu javne na Flickru )

U nedelju 22.11. sam išla na predstavu “U pola cene” u Beogradsko dramsko pozorište. Još od tada razmišljam šta da napišem o njoj. I nikako da smislim nešto konstruktivno. Pa, onda ću onako obično, skroz.

Predstava prikazuje život mladog bankarskog službenika Đorđa i njegove probleme, što na poslu, što u iznajmljenom stanu što sa koleginicom sa kojom je u vezi. Na momente je komična ali ipak prikazuje tamni vilajet savremenog života (šta god da glavni lik uradi kajaće se). Surovo prikazuje današnje okruženje, zadnje misli sa kojima određene osobe ulaze  u vezu bilo prijateljsku ili emotivnu i da je biti emotivan vrlo neisplativo, naročito u poslovnom okruženju.

Danijel Sič i Dragan Petrović Pele su bili standardno dobri (fotografiju sam “maznula” sa sajta pozorišta). I ostatak ekipe korektan.

Ali meni se nešto nije dopala predstava. Valjda što je jezivo realna.

Nagovore me ćerke da gledamo  film “Marli i ja”. Nisam baš bila oduševljena jer znam da moja koleginica obožava istoimenu knjigu što mi je dovoljan znak da mi se neće uopšte dopasti, ali šta da se radi.

Moram da priznam da nisam odgledala do kraja jer sam bila blago smorena, da iskoristim tako popularan izraz iz žargona. Film je, meni bar, od onih koji idu nekim sporim, gnjaveškim ritmom što me uspori i uspava. Ne znam kolika ljubav prema kućnom ljubimcu može da bude, ali kada bih ja imala onakvog ljubimca ili bi on otišao iz kuće ili ja. Mislim, ipak on. U stvari, ne bi bio takav.

Film o kome sam čula da je drama a po meni više psiho-triler, Siroče (Orphan) je priča o porodici sa dvoje dece koja usvaja devetogodišnju devojčicu, za koju samo zna da je iz Rusije i da je bila u još nekim sirotištima pre toga.  Dan za danom, umesto da se sve bolje uklapa, Ester pokazuje koliko je inteligentna i manipulativna.

Nije loš film. Nije dosadan, tokom filma se naslućuju problemi koje je porodica (odnosno supružnici) imala tokom vremena i koje je, kako je do dolaska novog člana izgledalo, uspešno prebrodila. Bolest, poremećena psiha, nedovoljno poznata prošlost devojčice pokazuju da nisu svi onakvi kakvim se prikazuju.

“Hasanaginica je poema koja je Evropu upoznala sa našim epskim pesama” kaže se u knjizi “Narodna književnost” autora Radmile Pešić i Nade Milošević – Đorđević. Za moju nekadašnju razrednu, nastavnicu srpskog jezika, Hasanaginica je naša najtužnija balada. Da ne nabrajam više, svako od nas ima svoje viđenje ove poeme, što još težim čini posao umetnika koji su glumili u komadu rađenom po tekstu Ljubomira Simovića (jedna od četiri drame koje je on napisao).

Glumci  “Puls teatra” iz Lazarevca ovako su rasporedili uloge: Aleksandar Karić – Hasanaga, Ivana Nedeljković – Hasanaginica, Aleksandar Trmčić – Beg Pintorović, Biljana Konstantinović – majka Pintorović, Zoran Belošević – efendija Jusuf, Darko Bjeković – Ahmed, Uroš Jovčić – Suljo.

Predstava je trajala nekih 100 minuta i ni u jednom trenutku nisam pomislila “Kad će kraj?” nego bih uglavnom, tokom zamene scena mislila “Kako li će dalje da vode priču?”

Sve u svemu, predstava je dobra. Obzirom na težinu izvođenja ovako poznatog dela i dužinu, sasvim ok. Jedina malecna zamerka su neki savremeni izrazi koji mi nisu uklapali u okruženje (nekako mi ne ide, mada ne kažem da je nemoguće, da majka kaže Hasanaginici: “Nemoj da fantaziraš”). Uprkos tome, svaka čast svima iz glumačke postave.

Razmišljala sam dali da dodam još nešto i ipak hoću – publike nije bilo mnogo, i to su uglavnom skoro ista lica koja se mogu videti na svim kulturnim događajima u gradu. Možda ima i nekih novih, ne znam baš u glavu, ali šteta što nije mnogo više njih videlo predstavu. Nadam se samo da su glumci zadvoljni reakcijom i pozdravnim aplauzom publike.

Sa druge strane bilo je i nekih neidentifikovanih nikotinskih zavisnika koji nisu mogli da izdrže sat i 40 minuta bez cigarete, što se dalo osetiti u gledalištu. I ne, to nisu bili scenski efekti niti mirisi cigareta glumaca. Tek da se zna.

Večeras u 20h predstavom “Hasanaginica” u režiji Miloša Jagodića po tekstu Ljubomira Simovića u izvedbi “Puls teatra” počinje 5. pozorišna revija u Aranđelovcu nazvana “Energija pokreta”.

Ostale predstave u reviji:

• “Sastanak na vrhu”, 11. novembar, Narodno pozorište, Pirot
• “Menjamo žene”, 12. novembar, po brodvejskom hitu “Volim svoju ženu”, pozorište Slavija Beograd
• “Protuve piju čaj”, 13. novembar, po tekstu Dragoslava Mihajlovića, Narodno pozorište Šabac, u režiji Juga Radivojevića
• “Putujuće pozorište Šopalović”, 14. novembar, pozorište iz Kraljeva, tekst Ljubomir Simović, režija Nebojša Dugalić

Sve predstave počinju u 20h, cena pojedinačne ulaznice je 250 a cena kompleta je 1.000 dinara.

Ko voli nek’ izvoli.

Tek da se zna: u Aranđelovcu nema registrovanih slučajeva gripa koji je glavna tema u svim medijima poslednjih dana.

Sinoć, nošena ko zna kakvom asocijacijom, pade mi na pamet misao da ja uopšte nisam obajvila svetu epilog priče o udžbenicima poručenim preko interneta.

Posle višesatnih bezuspešnih telefonskih poziva, koji su se ponavljali iz dana u dan, negde početkom oktobra, dakle mesec dana po poručivanju udžbenika, odlučim da počnem da zovem redom brojeve koje sam našla na internet strani Zavoda. I na kraju mi se javi ljubazna teta iz kabineta direktora. Opričam ja njoj slučaj i ona me opet uputi na iste brojeve. Na moje podrobno objašnjenje o nejavljanju ona mi da direktan telefon šefa prodaje. Posle nekoliko poziva, javi se čovek i taman kad je hteo (opet) da mi da one iste brojeve, ja ga prekinem, pojasnim, on mi izdiktira neki treći broj i kaže koju finu tetu da tražim. Okrenem ja teško dobijeni broj i neka od finih teta mi prebaci lokal i posle slušanja muzike mi kaže da je lokal zauzet. Kad sam je treći put pozvala (zauzet lokal, šta da se radi) ona mi da još jedan broj da njega zovem i tražim onu istu finu tetu na koju me je uputio šef. Iz trećeg puta, dobijem (konačno) finu referent – tetu. Pogleda ona u kompjuktor i kaže kako je 14.9. fakturisana a 15.9. prosleđena porudžbina na moje ime.

Pobesnim ja, jer sam u trenutku ukapirala da je drage nam poštare(ke) mrzelo da pošalju obaveštenje da je paket stigao. S tim da znam da su mojoj mami dva puta vraćali paket jer ga nije podigla u roku od 4 tj. 1 dan (iako su dužni da drže paket 5 dana od primitka obaveštenja) stvarno poludim. Koliki je problem napisati nekoliko reči na kartončić i dati ga poštaru, koji svakako prolazi pored moje kuće svakoga dana?!?

I da, fina teta iz Zavoda mi je rekla da je jednostavnije da kupim knjige u knjižari ako imam način (do tad su sve gužve prošle) nego da mi oni, u gomili paketa koje je pošta vratila, nađe moj paket i prosledi. Plus što im je nedostajalo dve knjige koje su u knjižari imali.

Sve javne službe su nam … ih … ne zna se koja od koje bolje i efikasnija …

Da ne bude da samo kačim recepte bez fotografija, evo komplet

Pravila sam ove kiflice i mogu vam reći da su sjajne. I slane i slatke su bile odlične. Doduše, ja volim testa pa nisam reper za to, ali su stvarno dobre. Retko ostane viška što dovoljno govori o ukusu (ili dovoljno izgladnim familiju pre večere )

Držala sam se sasvim recepta s tim da sam “kašika” šećera ili soli shvatila kao kafena kašičica i bilo je sasvim po meri (dodatak 0d 15.11. – pravila sam kiflice i sa normalnim kašikama i opet su bile dobre )

Na fotografiji su slane, ali nisu posute susamom, što je jedna od varijanti

Pre nekoliko dana sam od prijateljice dobila odličan recept za brz, jednostavan a zdrav obrok.

Potrebno je:

• 4 šoljice pirinča
• 700-800gr fileta vijetnamske somovine (u AR-u ima u Fortuni, ne znam za druge gradove) u zavisnosti od broja osoba koje su planirane za ručak
• 50 gr kačkavalja
• začini po želji (moj izbor začina: so, začin c, malo đavoljeg bibera (mešavina začina za roštilj) i bosiljak)

Obariti pirinač u slanoj vodi. Sipati ga na dno podmazane vatrostalne činije ili đuvečare (koristila sam maslinovo ulje ono uvek lepo ide uz ribu), naliti sa vodom da ogrezne skoro do vrha, preko poređati začinjene filete,  narendati kačkavalj i peći na 230°-250°C oko 30 minuta. Ako se koristi posni kačkavalj, komplet posan obrok.

Spremala sam ovo juče, ostavila u rerni da bude toplo dok se ukućani okupe i otišla da se spremam za slavu. Kada sam sišla u kuhinju da napravim fotografiju, mangupi već pojeli skoro sve što je svojevrstan kompliment.

A kad vidim kakve probleme ima Gaga Grne sa kradovima što recepata što fotografija, možda je i bolje…