Haljina od lišća

Nekoliko godina unazad u Srbiji se, po ugledu na praksu iz drugih zemalja, održava Noć muzeja. Meni je ta manifestacija odličan način da se velikom broju ljudi približi umetnost, u bilo kom obliku. Možda je interesantna i sama činjenica da institucije rade noću? Sve u svemu, volim kad se nešto dešava.

Biblioteka u kojoj radim, već više od godinu dana ima odličnu saradnju sa aranđelovačkim umetnikom Dušanom Milovanovićem. Dušan koristi izloge biblioteke kao svojevrsnu galeriju i ulepšava nam radni prostor a prolaznicima pruža priliku da uživaju u njegovim slikama, fotografijama, neobičnim ramovima za slike, ručno rađenim lampama, skulpturama …

E, sad, u Noći muzeja, Dušan će na travnatom platou, odmah iznad ulaza Biblioteke, da postavi izložbu haljina od recikliranih materijala, koje smo imali priliku da vidimo u njegovim ranijim postavkama u Biblioteci. Biće tu i jedna nova – iznenađenje, tek da ne bude baš sve poznato. U isto vreme, dakle u subotu 19. maja 2012. godine, Biblioteka će raditi sa korisnicima od 18 do 23 h. Detalje možete videti ovde, uz primedbu da je naziv programa Čuvajmo prirodu lepotom  a da je u zvanični program, nekom greškom, upisan kratak opis umesto naziva, ali nije ni važno, važno je da se nešto događa

U prilogu je fotografija jednog dela jesenjeg izgleda Biblioteke – haljina od lišća i slike bez ramova i lampa, tek da vidite kako to fino izgleda.

Došli su i prošli još jedni izbori. U Aranđelovcu predsednički i parlamentarni jer su vanredni lokalni bili 2010. pa smo sada bili pošteđeni i tog, dodatnog, stresa. Prošao je ceo jedan dan i dobar deo drugog od kada su zatvorene glasačke kutije, dovoljno da se objavljuju rezultati. Politički aktivisti koji ozbiljno shvataju svoje opredeljenje i ulogu u političkom životu opštine, uveliko analiziraju rezultate, porede sa onima iz 2008. kao i sa lokalnim iz 2010. Evo mog doprinosa za analiziranje, s tim da su ovo (još uvek) nezvanični podaci:

 A ovako to izgleda u ciframa, uz podatke iz 2010. :

Što se predsedničkih izbora tiče, rezultati su ovakvi (u tabelu i grafik nisam stavila sve kandidate već one koji su imali više od 4,5%):

Ne bih da analiziram, cifre govore same za sebe. Ukoliko bude ikakvih promena, kada stignu zvanični rezultati, javljam.

Suprotno očekivanom, više čitam sada kada je lepo vreme i sunce prosto tera napolje, nego kada je bila ledena zima, zbog koje sam uglavnom sedela između četiri zida. Malo po malo i pročitah roman Đorđa Milosavljevića “Đavo i mala gospođa”. Na sajtu izdavača možete videti dosta detalja o romanu a evo i mog viđenja:

Sam naslov mi je bio jako interesantan – Đavo kao nepoznati počinilac nekoliko zverskih ubistava u Srbiji u periodu prve vladavine Kneza Mihaila Obrenovića, Mala gospođa kao Jelenka Herbez, ljubavnica Knjaza Miloša, (to sam naravno saznala sa poleđine knjige) a već u prvih nekoliko strana se pojavljuje Hans Kristijan Andersen, sa pratiocima, domaćinima, čvrsto rešenim da mu pokažu najbolje od Srbije – pomenutog ubicu, u narodu prozvanog Psoglavi.  Roman je rađen na osnovu istorijskih činjenica o sva tri pomenuta aktera.

Vrlo interesantno pisac prati put Andersena kroz Srbiju, živopisno prikazuje njegove vodiče (prevodilac, rabadžija) i šta sve oni čine da zarade koji dinar više, nesrećnog bedelusa liceuma u Kragujevcu, globus, upečatljivu, na momente dominantnu malu gospođu i Psoglavog. Imala sam utisak da gledam film, svaki detalj jasan i precizan. Put kojim su išli tokom pet dana mi je jako poznat, tako da sam skoro mogla da zamislim kuda prolaze kolima.

Sve u svemu, duhovit i interesantan roman u kome je prikazana Srbija pre nekih 170 godina – sve isto kao i danas, samo malo manje tehnološki razvijeno

Uobičajeno je da se godišnji koncerti kulturno-umetničkih društava održavaju negde pred Novu godinu. I onda, dan za danom, najčešće kada je ciča zima i ne ide vam se nigde, lokalna društva se smenjuju na bini Dvorane  “Park”. Publika se donekle menja, ali je na kraju svima dosta i igara i etno-muzike.

KUD “Abrašević” je ove godine napravio presedan i organizovao svoj godišnji koncert u aprilu. Već nekoliko godina idem na ove koncerte (sin jedinac je član prvog ansambla) i ove godine sam primetila vidan pomak. Na bolje.

Koreografije su drugačije, prilično složene ali nisu dosadne i drže pažnju od prvog do poslednjeg takta. Devojke dobro pevaju, za razliku od nekih prethodnih koncerata kada su se jedva čule u prvim redovima. Momci su visoki, zgodni i igraju kao jedan, odlično uvežbani. Klinci najslađi na svetu S’ obzirom da su igrali premijeru “Šopskih igara” nisu mnogo grešili i može se reći da su bili sjajni. Veterani dostojanstveni i dobri. Gosti iz prijateljskog KUD-a “Dukati” iz Laminaca (Republika Srpska) sasvim dobri, ali u odnosu na domaćine prilično neuverljivi i pomalo zamorni.

Sve u svemu, sve pohvale za upravu KUD-a, koreografe, aranžere, umetničkog rukovdioca i  igrače. I orkestar, naravno

U prilogu je program koncerta, malo izgužvan ali dovoljno čitljiv da vidite kako je to izgledalo, na papiru. Kad stignu snimci, stavljam link.

Malo sam se uspavala, bar što se bloga tiče, ali evo da ispravim stvari.

U mom okruženju je, uprkos svim informacijama o predstojećim izborima, mnogo aktuelnija tema predstojeći upisni rok na visoke škole. Vredni đaci polako spremaju prijemni, oni ostali valjda čekaju neki zgodniji čas a ono o čemu sam htela da pišem je da u Aranđelovcu postoji dobra, nekada viša a sada, Visoka tehnološka škola strukovnih studija.

Postoje četiri studijska progarama na nivou osnovnih strukovnih studija: Informacione tehnologije, Zaštita životne sredine, Tehnološko inženjerstvo i Dizajn. Postoji i program specijalističkih studija a od nove školske godine u planu je otvaranje i novog studijskog programa za dizaj i obradu kamena, ali o tom čim bude zvaničnih informacija.

Još jedna dobra strana ove priče je: 30. marta 2012. potpisan je sporazum sa Fakultetom organizacionih nauka u Beogradu  kojim je definisana mogućnost svršenih studenata VTŠ iz Aranđelovca sa studijskog programa Informacione tehnologije da nastave školovanje na FON-U.

12. aprila 2012. godine postignut je dogovor između škole i opštine Aranđelovac, kojim će opština preuzeti obaveze oko finansiranja akreditacija škole a u ime toga pet samofinansirajućih studenata iz Aranđelovca će moći da studiraju besplatno.

Eto. Malo li je za ovaj kišni dan?

U petak, 9. marta 2012. išli smo u Jugoslovensko dramsko pozorište posle sto godina, čini mi se. Nekako nam je ova čitava pozorišna sezona promakla. Nije da nismo bili u Beogradu ali nismo se lepo uklapali u termine, šta li. No, bilo pa prošlo.

Predstavu Elijahova stolica sam držala negde u podsvesti, na preporuku dragog prijatelja. Možda sam zbog te preporuke očekivala mnogo i kao svaki put kada su očekivanja velika često ne budu sasvim ispunjena.

Da obrazložim: predstava je teška, govori o teškom vremenu i teškim odlukama koje donosi glavni lik, Rihard Rihter. Njegovo čitavo pedesetogodišnje bitisanje menja smisao jednim novim saznanjem, koje ga tera da ide u ratom opkoljeno Sarajevo. Ono što mi je malo zasmetalo je što mi je kraj bio potpuno očekivan, od onog trenutka kada Alma (glavni ženski lik) pominje roman Maksa Friša “Homo faber”. Sve ostalo je bilo dobro, odlično čak.

Glumci su sjajni, naročito Maja Izetbegović i Renata Ulmanski. Bila sam fascinirana činjenicom da Renata Ulmanski u svojoj 83. godini izgleda potpuno isto kao kada sam je videla negde ’91. i da je i dalje sjajna na sceni.  Svetozar Cvetković standardno dobar (nije jedan od mojih omiljenih glumaca ali moram da priznam da je bio baš dobar). Bane Jevtić simpatičan, Đuzu Stoiljković nešto ne bih definisala dok je JelenaTrkulja imala jako malo vremena na sceni da bi ostavila neki jak utisak na mene.

Odlična predstava ali nemojte da me pitate za kraj

Dobra strana snega, niskih temperatura i skoro kompletnog kolapsa u normalnom funkcionisanju zemlje Srbije je spajanje Sretenjskih praznika sa vikendom Dakle, pet neradnih dana, idealno za kraći put. I tako se mi nađosmo na Jahorini, posle tri godine. Naravno, nezaobilazne usputne stanice Mokra gora i Višegradski most.

Deca i ja smo naučili da skijamo na Jahorini, oduvek voleli da tamo odemo i sada smo ustanovili da nam je baš nedostajala Kopaonik je bio dovoljno dobra zamena, ali mi (nam) je Jahorina prirasla srcu i kao da smo se vratili kući odnekud Sve poznato, prijateljski raspoložena lica i nekakav osećaj pripadnosti. Ljudi koji žive i rade na Jahorini uvek su bili jedan veliki plus ove planine, neposredni, spremni na šalu, druželjubivi.

Jahorina, ista kao i uvek sa nekoliko dobrih promena – na Ogorjelici I i Poljicama su šestosedi sa kožnim sedištima umesto metalnih dvoseda, staze čini mi se šire ispeglane nego ikada ranije, kad je dobra vidljivost skijaš dokle god ti pogled seže. I dalje je na Kopaoniku sve to mnogo bolje uređeno, obeleženo, našminkano ali opet i ovo je dovoljno dobro. Bila je gužva na stazama i na liftovima u određenim trenucima (i više od trenutaka, jednom smo čekali pola sata da sednemo u korpe ) ali nam ništa to nije smetalo da uživamo u ovoj prelepoj planini.

Da li zbog planine, ljudi, vazduha, dobrog raspoloženja celog društva ili nekih mi nepoznatih varijabli uglavnom bilo je odlično.

Još slika na Flickr-u.

Još jedna predstava Dušana Kovačevića. Odigrava se u fabrici cipela koja je prodata i čijih se pet radnika zatvorilo unutra, miniralo sve oko sebe, štrajkuje glađu i traže sve što im po pravu pripada. Sve to vreme oni žive Život u tesnim cipelama koje su dobili od novih vlasnika, iz starih rezervi, umesto naknada i/ili plata.

Glumačka ekipa odlična, priča tragikomična, pokazuje kakvi smo mi u stvari. Predstava ima dva čina, ali se ne primeti koliko dugo traje. Meni je, doduše, dugo vremena bilo potrebno da o predstavi pišem iako sam je odgledala još zimus

Završni deo trilogije Milenijum često možete videti i pod nazivom “Devojka koja je dirnula u osinje gnezdo”. Iako je glavni akter ove priče Lizbet Salander, dakle devojka nije mi jasno zašto moraju svi naslovi da budu “prepevani” da bi u sebi sadržali imenicu “devojka”. Valjda tako  deluje intrigantnije. Meni se baš sviđa “Kula od karata”.

Elem, posle masakra na kraju drugog dela, priča se nastavlja u bolnici gde su u isto vreme dovezeni Lizbet i njen najveći neprijatelj Aleksandar Zalačenko, bivši sovjetski špijun. Lizbet se oporavlja dugo i mukotrpno a u isto vreme je optužena za pokušaj ubistva A. Zalačenka.  Naravno, Mikael Blumkvist sprema novo izdanje Milenijuma, potpuno posvećeno Lizbetinom životu i u pokušaju da pomogne Lizbet nagovara svoju sestru Eriku, advokata, da brani Lizbet.

I kako i priliči završnom delu, popunjavaju se praznine iz Lizbetinog života, saznajemo zašto je ona tretirana kako je tretirana, još od ranog detinjstva, da i u Švedskoj postoje teorije zavere i udruženja duboko infiltrirana u vladine agencije kao i da pravda pobeđuje na kraju

Sve u svemu, izgleda mi da su delovi filma poređani po “jačini”. Najbolji mi je prvi deo, treći najlošiji. U stvari, ne najlošiji ali nekako najočekivaniji. Svakako su sva tri dobra i treba ih odgledati.

Lizbet Salander, finansijski i emotivni pobednik prvog dela Milenijuma, vraća se u Švedsku pošto je godinu dana provela van zemlje. Za to vreme, njen saradnik i saborac, novinar Mikael Blomkvist sa svojom ekipom iz Milenijuma priprema veliku reportažu o trafikingu. Malo pre objavljivanja, Mikaelov saradnik i njegova devojka su nađeni mrtvi. Policija je utvrdila da su ubijeni pištoljem sa otiscima Lizbet Salander i počinje potera za njom. Mikael je siguran da je Lizbet nevina i trudi se da joj pomogne da dokaže nevinost, pre nego što Lizbet, oštra i impulsivna kakva je sve ne upropasti. Tokom filma se rasvetljavaju delovi Lizbetine strašne prošlosti koja ju je načinila tako povučenom, surovom i asocijalnom ponekad.

Stig Lašon (Stieg Larsson) je 2004. godine završio trilogiju “Milenijum” i ubrzo potom umro, ne dočekavši svetski uspeh svojih romana, njihovu ekranizaciju i razvoj milenijummanije. Kod nas je 2009. Čarobna knjiga objavila trilogiju i viđala sam taj komplet kod nas u Biblioteci. Međutim, nedostatak vremena me je sprečavao da počnem čitanje (tri knjige, svaka 500+ strana…) a kako mi naslovi nisu delovali intrigantno, stalno sam odlagala čitanje.

Pre nekoliko nedelja, vidim najavu na RTS-u za prvi od tri filma, i to za švedsku verziju, za koju sam već čula da je dobra i da je treba odgledati. Ovaj film možete naći i pod imenom “Devojka sa tetovažom zmaja”, što, iako potpuno odgovara opisu glavne junakinje, nema nikakve veze sa izvornim naslovom knjige/filma Män som hatar kvinnor tj. “Muškarci koji mrze žene”. I odgledam

Film počinje kada osamdesetogodišnjem Henriku Vagneru za rođendan stiže ispresovani, uramljeni cvet. Time se misterija duga više od 40 godina nastavlja. Vagner, koji je na čelu istoimenog industrijskog carstva, unajmljuje novinara Mikaela Blumkvista da otkrije šta se dogodilo sa Herijet, njegovom bratanicom, koja mu je poklanjala takve cvetove nekoliko godina pre nego što je nestala, četrdesetak godina ranije. Henrik sumnja da je Herijet ubijena i da je ubica neko iz klana Vagnerovih.

Mikael Blumkvist, novinar i suvlasnik lista Milenijum, u iščekivanju zatvorske kazne zbog objavljenih netačnih podataka, prihvata zadatak ne znajući da ga je pre ikakvog kontakta Vagner proverio i to uz pomoć Lizbet Salander, asocijalne ali jako sposobne hakerke. Lizbet, prateći iz dana u dan (preko interneta, naravno) Blumkvistovu potragu, počinje da mu pomaže. Boreći se uz put sa gomilom svojih problema, ona uspeva da iskoristi svoje sposobnosti i znanja da zajedno dođu do rešenja zagonetke.

Kao što rekoh, na osnovu naslova nisam mogla da pretpostavim da se radi o jako dobrom trileru. Film mi se sviđa, zaplet je neočekivan, kao i surova životna priča Lizbet Salander. Glumci su odlični. Sviđa mi se i što nema onu američku uglancanost, predeli su sivi, švedski hladni i surovi dok su likovi nekako sirovi, realni a ne ušminkani kao u holivudskim filmovima (eh, da, u međuvremenu je snimljena i američka verzija i pošto glavnu ulogu igra Danijel Krejg nemam nameru da gledam, bez obzira na preporuke i ocene.)

Nekad i povrede imaju dobru stranu. Tokom dana pauze na skijanju, pročitala sam najnoviji roman Miomira Petrovića.

Galerije Maksimilijan, sin običnih ljudi koji se istakao hrabršću u borbama, čime je zaslužio da ga uoči i usvoji Dioklecijan, postao je deo porodice rimskih careva. U nameri da osvoji svet, istrebi hrišćane i postane najveći vladar svih vremena, sprečavaju ga bolest i splet okolnosti.

Miomir Petrović  sebi svojstvenom rečitošću i opisima niže, jednu za drugom,  tačkice slika koje su se ređale dok sam čitala knjigu. Tačno sam videla svaki primećeni detalj, precizno opisane ljude, predele, građevine, čak naslutila atmosferu koja prožima prisutne, bilo da je u pitanju strah, ljubav, očaj, loša namera ili osveta. Osveta je, kažu, jelo koje se servira hladno a koja u ovom istorijskom trileru glavnog junaka vodi dalje čak i kad nema razloga za život. A u Galeriju tinjaju vatre koje će izaći na videlo, pre ili kasnije.

Šta još reći? Znam da sam pristrasna jer je Miomir Petrović moj omiljeni domaći pisac, ali šta ću kad volim da čitam kako on piše, sviđa mi se kako plete priču, njegov rečnik i način na koji pravi zaplet ali, što je mnogo važnije i rasplet romana. Nema onog standardnog: “lived happily ever after” ali nije ni sve došlo do crnog dna.

Pročitajte pa stvorite sopstvene utiske.

Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

Već sada daleke 2007. godine u Aranđelovac je uveden parking sistem. Uz veliko protivljenje građana jer je posao dat privatnom preduzeću, iako je sličan sistem mogao da se napravi u okviru gradskog komunalnog preduzeća, uz mnogo komešanja, prepričavanja, nagađanja o izakulisnim radnjama, bilo je onako kako je aktuelna vlast potpisala. Ugovor je napravljen na 20 godina, gde se parking-servis obavezuje da daje neki procenat naplaćenih parkinga opštini i da uloži nekih 200.000€ za to vreme, uz kaznenu klauzu da se, ukoliko redovno ne ispunjava obaveze, ugovor skraćuje za po dve godine. Sve u svemu, devet godina mogu da rade da ne plate dinar, da se spakuju i odu. I…

Majstori su došli sa nekoliko kantica boje, obeležili parking mesta, čak i na parkingu ispred zgrade opštine finansiranom iz samodoprinosa građana (!!!), doterali pauk-vozilo koje svaki malo teži auto sumnjivo ljulja dok podiže i krenuli u akciju. Potpuno nelegalno i nelegitimno, podilzali su ispravno parkirana vozila, bez prisustva policije, samo zato što nisu imala AR table i nisu platila parking, čekali da istekne prvi sat parkiranja i u roku od minut pisali doplatne karte, pisali doplatne karte koje nisu kačili na vetrobrane… Sve uz amin opštine i revolt građana koji se ogledao u neplaćanju parkinga/kazni.

Tadašnja opozicija, sadašnja aktuelna vlast, je u svoje programe uvrstila raskidanje ugovora sa tim servisom i još mnogo toga. Posle izbora 2008. neko je negde konstatovao da ugovor nije dovoljno štetan po opštinu da bi bio raskinut i tako su oni ostali. Pošto su d.o.o. nisu mogli baš lako da se izbore (ne poznajem pravne začkoljice) sa naplatom zaostalih kazni ali… U nekom trenutku postali su Metroparking sistem (i dalje doo ali mnogo moćniji) i odjednom mogu sve. Mojoj svekrvi na koju se vodi auto koji najčešće vozimo su bez sudskog naloga, obaveštenja ili bilo kakvog zvaničnog dokumenta jednostavno “skinuli” sa penzije kazne koje nisu bile plaćene. Jednostavno je na čeku penzije pisalo “sudske obustave”. Mene su, kada sam ukucala pogrešnu zonu, ucenjivali da platim prethodne kazne da bi mi priznali reklamaciju i sada vrhunac bezobrazluka… Pre desetak dana sam, kucajući poruku za parking, greškom ukucala “000″ umesto “009″. Da postoji registracija sa brojem 000 pa da pomisli neko da je u pitanju prevara tipa kucam jednu poruku za dvoja kola i sl. već se vidi da je previd u pitanju. Meni je naplaćeno 30 din za sat parkiranja iako sam ukucala nepostojeći broj i NIJE mi uvažena reklamacija iako su oni dobili svojih 30 din za taj sat zauzimanja parking mesta. Iako, od tog nesrećnog slučaja sa skidanjem novca sa računa, redovno šaljem sms poruke za parking, reklamacija nije uvažena. Naravno, centrala je u Beogradu a nesrećnim aranđelovačkim službenicima je ostavljeno da se raspravljaju sa razjarenim građanima.

Sve ovo napisano je u cilju postavljanja jednog pitanja: znate li da neko drugo d.o.o. preduzeće može tako da se ponaša, jednostavno skida svoja potraživanja sa računa dužnika i da ne uvažava nikakve reklamacije čak i kada nisu oštećeni? Nemam reči za njihov bezobrazluk i gramzivost a tek za državu koja im je to omogućila….

Odgledah juče film “Oklopnik” (Ironclad).  Doduše, bilo je planirano da gledamo “Zlatni kompas” ali šta da se radi.

Film prikazuje Englesku, davne 1215. godine, u vreme kada su se baroni pobunili protiv apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Džona i primorali ga da potpiše Magna Cartu.  Potpis i pečat na dokumentu ( koji se smatra osnovom engleskog Ustava) dotičnog kralja nije sprečio da na sve moguće načine (uglavnom surovo kažnjavajući sakaćenjem i ubijajući) pokuša da vrati apsolutističku vladavinu. Šačica pobunjenika kreće ka trvđavi Ročester, koja je bitna strategijska tačka, dok u pomoć ne stignu Francuzi. Kralj Džon, sa danskim plaćenicima nemilosrdno napada.

Ocena filma na IMDB-u je realna, ništa spektakularno, ništa novo, a opet dovoljno interesantno da se provede tromo nedeljno popodne.

Drugog dana Pozorišne revije (festivala) u Dvorani park glumci Beogradskog dramskog pozorišta Milica Zarić, Borka Tomović, Marko Živić i Ivan Zarić odigrali su predstavu Kelerabe su zdrave.

Danas sam čula (i pročitala) da je ova predstava inspirisana teatrom apsurda.  Ono što sam ja sinoć videla je prikaz savremenog načina života u određenim krugovima. Sve je moderno, hladno do sterilnosti, sve kuće liče, stanovi gotovo identični, svaki trenutak isprogramiran i sa svih strana stižu upozorenja na obaveze. Parovi koji žive zajedno iz navike i/ili koristi jer su emocije nestale, ostala je samo loša komunikacija i zajednički cilj – iskoristiti nekoga drugog za boljitak u životu. U tu svrhu se prikriva pravo stanje stvari, glumi se sreća, ljubav i razumevanje.

Ako je sve ovo teatar apsurda, jer su zajedništvo i toplina osećanja, doma i porodice sasvim i dovedeni do apsurda, slažem se.

Glumci dobri, scenografija interesantna, jaka četvorka

Tačno u podne drugog dana Sedme pozorišne revije u Aranđelovcu (danas) u velikoj sali Doma omladine glumci pozorišne trupe Balkan novi pokret odigrali su predstavu “San o Balkanu”. U predstavi igraju Vesna Stanković, Dušica Novaković i Siniša Ubović. Uz lični angažman i prisustvo direktorki Gimnazije i Ekonomske škole, predstavu je odgledalo pedesetak srednjoškolaca. Doduše, nisu baš upućeni u to da tokom predstave treba da ćute, ali još su mladi, naučiće.

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Drama o Mirjani i ovima oko nje”, sinoć je otvorila i započela Sedmu pozorišnu reviju  u Aranđelovcu. Organizator je, kao i svake godine, Centar za kulturu i obrazovanje, pokrovitelj Opština Aranđelovac.

Revija nosi naziv “U potrazi za smislom”, sastavljena je od 5 večernjih predstava eminentnih beogradskih pozorišta koje će se igrati u Dvorani “Park” i dve podnevne (besplatne) u Domu omladine (to su predstave za decu i omladinu). Jednu od ovih predstava, San o Balkanu prati i tribina “Komercijalizacija pozorišta”. Novost je anketa kojom će gledaoci glasati za najbolju predstavu. Detalji na sajtu CzKiO ili na fotografiji pored.

Ovako, unapred, čini se da je ovoga puta Centar za kulturu nadmašio prethodne sezone. Gledaoci će pokazati jesam li u pravu.

“Drama o Mirjani…” je priča o svakodnevici “običnih” ljudi. Njihovi životi su isprepletani, možda čak i u težnji da se stope i da se nikako ne razlikuju, jer razlike privlače pažnju i nisu baš tako dobre. Odlasci na posao, dolasci, porodične razmirice, stresne situacije i ponovo novi dan, sasvim sličan prethodnom i tako redom, do trenutka kada neka varnica zapali vatru promene, makar na nekoliko sati. Predstava koja nas podseća na mnogobrojne a za nas neprimetne živote koji se vode oko nas i ne ostavlja tako lep osećaj na kraju.

Glumačka ekipa solidna, Mirjana Karanović standardno dobra.  Scenografija na prvi pogled jednostavna, ali tokom predstave se iskazuje u svojoj neobičnosti. Sve u svemu, vrlo dobar 4

Pre nekoliko dana za pultom u Biblioteci nabasam na knjigu “Šest i po najgorih muvanja od postanka sveta” od Roberta Takariča. Do sada sam knjige ovog autora samo prelistavala i iščitavala po neku stranu ali i to sa osmehom na usnama. Znam da su njegovi romani popularni među školarcima a posle čitanja ove knjige jasno mi je i zašto.

“Šest i po muvanja” od samog početka vas teraju na smeh, sve od objašnjenja šta je “muvanje” (= zavođenje; dodvoravanje; upoznavanje s ciljem uspostavljanja neke vrste veze, naročito između dečaka i devojčica u školi; dosađivanje jednog pola suprotnom…
Takođe i teranje muva – I još Stavljanje muve na udicu…) i zašto ih je šest i po a ne sedam. Napisana kao da je zaista i pisala devojčica od 13-14 godina, ova knjiga dočarava sve one neugodne a ipak neprocenjive situacije koje smo i sami doživljavali u osnovnoj školi.

Toplo preporučujem, za sve uzraste. Odlična za pretvaranje lošeg raspoloženja u nasmejan dan

Imala sam jako naporan produženi vikend – od petka po podne, pa sve do juče kad je već počeo da pada mrak. Da ne gnjavim, imam dobar razlog što sam tek jutros pročitala sve o akciji blogera #ustupamoprostor.

Jedan od spotova koje pominje Gaga Đermanović u svom postu sam videla juče na Fox Life televiziji, ali se ne sećam da sam videla bilo kakve oznake Komercijalne banke, što u ovom trenutku nije ni važno. Važno je da se ovim postom i ja pridružujem akciji u kojoj su već učestvovali Ivan (inicijalna ideja), Miloje, Zubarica, Šaputalica, Deda Bor, Mahlat,  Tetka, Peđa Milićević, Dragan Varagić, Sandra Kraviz, … valjda nikoga nisam zaboravila …

Pa da krenemo redom:

Stop trgovini decom, organizacija Astra – Anti trafficking action

Mali VEliki ljudi

Bolje da znaš

Ujedinjeni protiv droge – poruka za roditelje!!!

Osobe u razvoju – kampanja organizacije Dečije srce

I na kraju, ali ne najmanje važna, već ranije pominjana Bitka za bebe

Toliko od mene, za sada. Idemo dalje u neke nove pobede. A i svi vi koji imate medijski prostor, možete da se priključite akciji – u naslovu naglasite da ustupate prostor, postavite linkove ili video-spotove u tekst, emisiju ili već u prostor kojim raspolažete i poruku prenesite dalje.  Hvala još jednom za vreme i napor.