Još jedan 12. mart. Ne mogu da verujem koliko brzo vreme leti. Ne znam gde je otišlo 7 godina!?!

Kao da je juče bilo kada sam šetala sa tetkom Beogradom, pravi prolećni dan, ni traga ovom snegu i bljuzgavici i pričala o nekim najobičnijim stvarima i onda … vesti, gužva po povratku kući, neverica.

Još uvek ne verujem. Verujem samo kad se nateram da otvorim oči i pogledam gde smo a gde smo mogli da budemo. I opet, samo da podsetim, Srbija je stala, vreme je da se Kapira.

Juče tokom popodneva stigao je Baron, 46 dana star zlatni retriver, davnašnja dečija želja. Ne izgleda moćno kao što mu zvuči ime ali porašće već

Biblioteka, posle podne. Kako to nekad zna da bude, mir i tišina, nigde žive duše. I onda …

Vredna srednjoškolka prilazi pultu i ozbiljno kaže:

“Treba mi Procesor. Pisac je Kafka.”

Šta reći a ne pokvariti?

Da mi nije bilo odmora, ko zna kada bih stigla da pročitam treće izdanje  romana “Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića, iz izdavačke ponude IP “Laguna” (mala preporuka: za nestrpljive je možda bolje da pogledaju detalje na sajtu izdavača jer se sajt knjige kod mene učitavao dugo ali vredelo je čekati jer je interesantan i neobičan).

Knjigu sam pročitala najbrže što sam mogla obzirom na zauzetost tokom dana i stvarno je odlično napisana. Drži pažnju, ne gnjavi nepotrebnim detaljima a opet bogata je podacima iz istorije, daje dobar pregled situacije u Srbiji pred kraj II svetskog rata, nudi priče iz naše mitologije i budi zanimanje o Medijani.

Svakako pročitajte. Bar deo na internetu

U nedelju sam se vratila sa skijanja.  Ove godine smo bili na Kopaoniku i to je moje prvo višednevno skijanje na ovoj planini. Do sada sam išla nekoliko puta na dan ili najviše dva i činilo mi se da moji utisci nisu potpuni ili verodostojni, ali sada mogu da donesem pravi sud

Da ne bude da sam previše zahtevna, oštra, kritična … za početak da kažem ovako: kako se primicao kraj zimovanja sve sam više postajala ubeđena da je sve stvar navike i mesta gde počneš da učiš da skijaš. Za mene je to Jahorina i uvek mi je ostajala u lepom sećanju, bez obzira na vreme, količinu snega i smeštaj.

Pa da krenem od početka: vreme je bilo loše, uglavnom magla uz vetar i zavisno od dana i sneg.  Jednog dana je čak padala i kiša a u subotu je to bio pravi pljusak. Kažu ljudi koji žive gore da ne pamte kada je na vrhu planine padala kiša.  To verovatno jer sam ja bila tamo .

Staze nisu bile dobro sređene, jer se “peglaju” posle pet, kada se zatvore za skijaše. Ukoliko tokom noći padne sneg, kao što je bio slučaj u noći između nedelje i ponedeljka, koga briga, skijajte po novom snegu i razbijajte sami prolaze. A kako se ja loše snalazim u prostoru, nikako mi nije prijalo prelaženje sa Karamanskog dela planine na Pančić ili tamo dalje na Gobelju, naročito po magli i vetru … ali to je do mene

Valjda zbog vetra i magle žičare su išle brzinom puža, tek da se dodatno smrznemo dok nas otpela do vrha. Ništa od nekadašnje brzine. Prvi sunčani dan je bio petak. Pogled seže ko zna koliko kilometara, blag minus taman koliko da se ne topi, malo skijaša na Gobelji, fine staze, nema gužve. Bilo je tako dobro da sam mogla da pretpostavim da neće da traje dugo.  Oko podne se ponovo naoblačilo i počeo je da duva vetar zbog kojeg su, oko 2, sve staze zatvorene. Takva nam bila skijaška sreća

Sa druge strane, zbog te magle i lošeg vremena skoro sve vreme smo skijali zajedno, pravili pauze uz sjajne krofne u “Rtnju”, gledali kako nam Jana beži niz padine i navijali da Čeda ne padne u pokušajima da izvede egzibicije, sve to uz Jelicin nezaobilazni osmeh, tako da smo, računajući i vreme provedeno posle skijanja imali priličan broj sati kvalitetno provedenog vremena u krugu naše porodice. Šta još očekivati od odmora?

Sutra u 11 časova počinju trodnevne Sretenjske svečanosti u Aranđelovcu i Orašcu. Da se ne bih ponavljala, detalje programa možete videti ovde. Koga ne pokoleba sneg …

Eksluzivno, vizuelni detalj  sa sutrašnje Svečane akademije

Gužva, januarski praznici, slave razne i mnogo posla oko toga svega su krivi jer nisam stigla da objavim ni jedan post još od 16. januara.

Posle porodične slave trebalo je spremiti i Dan biblioteke, Svetog Savu. Ove godine proslava je bila u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Razlog: pored standardnog programa za ovaj dan, trebalo je dodeliti i mobilne telefone za 50 najboljih učenika iz opštine Aranđelovac, poklon privremenog Veća opštine pa je bilo potrebno obezbediti mesta za sve posetioce ( i u Muzeju je bilo stajanja).

Mogu da kažem da je priredba bila sasvim fina. Nagrađeni su pobednici na literarnom konkursu koji Biblioteka već tradicionalno raspisuje u oktobru, povodom Meseca knjige, s tim da je privremeno Veće dodalo malo novca za nagrade, pa su bile primamljivije nego inače: 6.000, 4.000 i 2.000 dinara (malo li je na ovu skupoću? ) Nagrađeni su i najaktivniji čitaoci, kao i uvek. Tokom priredbe prisutni su mogli da pogledaju prezentaciju zavičajnog odeljenja Biblioteke na video-bimu a oni koji nisu žurili dalje, posle zvaničnog dela, mogli su da se malo promuvaju okolo, porazgovaraju sa svima onima koje retko viđaju izbliza.

Meni je bilo fino. Malo hladno, ali sve u službi lepote Najlepše mi je bilo kada se sve završilo bez problema, incidenata i vidljivih propusta.

Sad idemo dalje, bliži se Sretenje.

Ah, da, fotografija će biti na Flickr nalogu Biblioteke.

Narodna biblioteka “Sveti Sava” od trenutka kada je dobila to ime, 27. januar (Svetog Savu) proslavlja kao Dan biblioteke. Organizujući proslavu, i Svetosavski prijem zakazan za dan ranije, stavim na papir imena lokalnih televizija što odavde što iz susednih gradova (Mladenovac, Lazarevac, …) koje sam planirala da obavestim o proslavi, verujući da takva proslava (26. januara će kroz grad proći Svetosavska svita koju organizuje OŠ “Sveti Sava”, sa učenicima u kostimima vitezova, bakljama, konjima, vitezovima i prigodnom priredbom na kraju, 27. će se dodeljivati lepe nagrade najboljim učenicima u gradu …) u susednom gradu može da im privuče pažnju. Pošto su neke od tih televizija kod nas u sistemu kablovskih programa verovatno i hoće, ali …

“Ali” o kome danas govorim mi je prosto nepojmljivo. Televizija “Jasta” nema sajt. Čak nisam sigurna da li su  tačni brojevi telefona koje sam našla. Ni na žutim stranama ih uopšte nema. RTV Šumadiju da ne pominjem.

Naći ću ja kontakt telefone, znam i kako, ali kako će te kontakte naći neko ko ne poznaje nikoga ko može da mu pomogne u tome? Vreme modernih tehnologija, nego šta.

TV Sunce (Aranđelovac) ima sajt ali je izgleda još uvek u fazi izrade a za pohvalu su TV Gem i  Kopernikus.

Pre nekoliko dana sam gledala film “Deja Vu” ali nisam videla sam početak filma kao što se to meni redovno dešava. Nije da mi je bio problem da pratim film zbog toga, nego tek da pomenem kao detalj, da se zna da nisam videla zaplet.

Elem, verujem u celu onu priču da je sve ono što nam se dešava budućnost i prošlost u isto vreme, u zavisnosti od vremenske distance sa koje se posmatra. I dešava mi se da sam ubeđena da su mi se već dogodile neke stvari koje nisu svakodnevni događaji ili radna rutina već samo ubeđena da mi je svaka sekunda poznata (čuveni “deja vu” osećaj). Ali da se živ čovek vrati u prošlost i da to dovede do nestanka struje u čitavoj okolini (veliki grad a svetla jaka … ) i da sve spase a da ne dovede do vremenskog paradoksa (ili kako god beše da je ta teorija, sećate se iz “Povratka u budućnost”? ) pa u to ne verujem.

E,sad, glumci su standardno dobri tako da nije loš film za prekraćivanje vremena uz peglanje

U vreme kada se uveliko komentariše opravdanost nivoa panike i količine potrebnih vakcina zbog pandemije meksičkog (svinjskog) gripa sajt Ministarstva zdravlja podlegao je “hakerskom” napadu. Možda jeste hakerski, možda nije ali nisam mogla da odolim ironiji situacije – sajt ne može da se vakciniše i eto šta se dogodilo

Mislite o tome

Svima koji ovo čitate želim sve najlepše za Božić, da ga provedete u društvu koje sami izaberete i koje vas čini opuštenim i srećnim, da vam ovoj lepi praznik da snage da dalje nastavite sa poslom tako da pobedite sve prepreke i rešite sve probleme brzo i efikasno.

Hristos se rodi

“Čini mi se vekovima, vuk sa ovcom nešto ima …”

Predstava “Šine” prikazuje odrastanje jedne generacije u najružnijem periodu naše savremene istorije. Devedesete, agresija svuda, u školi, na ulici. Prikrivanje svega finog i dobrog u želji da budu “žestoki momci”. Zatim dolaze ratovi, još ružniji događaji i sve što oni nose.

Osnovna ideja koja nas je vodila bila je ta što smo hteli da vidimo Sergeja Trifunovića uživo, i što sam našla podatak da igra u ovoj predstavi. Ali ne igra … bar ne sada.  U svakom slučaju, glumačka ekipa odlična. Da nije te ekipe, predstava bi bila mnogo manje upečatljiva i interesantna: Boris Milivojević (dobio nagradu Zoranovi brkovi za ovu ulogu), Goran Šušljik (već sam ga gledala u nekoliko predstava ali nije mi nešto ubedljiv), Nebojša Glogovac (standarno dobar), Jelena Djokić,  Marinko Madžgalj,  Nebojša Milovanović, Nikola Djuričko, svi baš dobri.

Ukupni utisak: drago mi je da sam gledala u pozorištu glumce koje do sada nisam imala prilike da vidim uživo ali sam se, na žalost, do sada toliko puta susrela sa različitim varijantama iste ove priče, (novine, knjige, filmovi…) da mi sama radnja nije bila posebno upečatljiva. Valjda nam  surova  stvarnost.

Idu dani kao da ih neko juri, i još malo prođe nedelju dana od prošlog utorka kada je Vanja Bulić gostovao u čitaonici Biblioteke, a ja još uvek nisam napisala komentar …

U utorak, 22. decembra 2009. (dan nekad poznat kao Dan Armije ) Narodna biblioteka “Sveti Sava” organizovala je veče sa Vanjom Bulićem. Iako je bilo hladno i vlažno, bilo je dvadeset pet-šest posetilaca (u prevodu, skoro puna čitaonica).

Vanja Bulić je govorio o svom, devetom po redu, romanu “Oko otoka” i  najavio  novo izdanje romana “Tunel – lepa sela lepo gore” i novu knjigu “100 crnih bisera”.

Da se ne ponavljam kakav je Vanja i kako govori, sve u svemu sasvim fino književno veče.

Moja prijateljica je pročitala ovaj recept u nekim “ženskim” novinama a meni ga prepričala, pa se izvinjavam jer ne navodim izvor odakle je recept preuzet.

Potrebno je: manja glavica ljubičastog kupusa, 150gr prženog kikirikija, 400ml posnogmajoneza.

Iseckati kupus i sve sastojke sjediniti. Moja prijateljica je izrendala kupus i samo dodala kikiriki i majonez. Ja sam u blenderu isitnila i kupus i kikiriki i dobila nešto kao fini namaz koji može da se jede i viljuškom. Lepo izgleda najviše zbog boje a i ukus mi se baš sviđa.

Imam i fotografiju, ali u telefonu, pa kad je prebacim biće

Pozdrav i lepe želje svima koji već danas slave Božić

Jeste li čuli za sajt www.wolframalpha.com? Nisam ni ja do skoro, ali od kada mi ga je Dejan “otkrio” svašta nešto novo sam naučila (ili potvrdila nešto što sam znala od pre).

Probajte, sigurno ćete naći neku korist. Ja ga koristim kada proveravam da li smo moja starija ćerka i ja dobro nacrtale grafik funkcije, pa kad hoću da zbunim sina sa hemijskim formulama koje su mu i  inače kao španska sela, kad hoću da vidim šta se interesantno dogodilo nekog određenog datuma… mogućnosti su velike, zato probajte

Predlog za brz obrok, najčešće večeru ali može da posluži i za ručak

Potrebno:

• 500 gr širokih cevastih makarona
• 1/3 praziluka
• malo ulja
• 220 – 300 gr slanine ( suvog mesa ili bilo kojeg sušenog mesa)
• 50 gr kačkavalja
• začini po želji

Makarone obariti u slanoj vodi. Dok se cede, propržiti sitno iseckan praziluk na ulju dok počne da se sija (cakli ). Dodati sitno iseckanu slaninu i pržiti dok se slanina malo istopi. Skloniti sa vatre i dodati jednu pavlaku. Začiniti po želji (ja sam stavila malo belog luka u prahu i malo bosiljka) i izmešati.  Dodati makarone i sve dobro izmešati. Narendati kačkavalj i zapeći samo dok se kačkavalj istopi.

Moja drugarica iz osnovne škole a kasnije i Gimnazije već skoro 8 godina živi u Izraelu. Prošli  put kada je dolazila videle smo se i lepo ispričale, ali osim mene možda se videla sa još dvoje ili troje naših školskih drugova (od sigurno 10 koliko nas živi ovde u gradu)  i to slučajno, na ulici. Ovoga puta nije htela ništa da prepusti slučaju pa je angažovala mene da organizujem makar kratak susret društva

Prošlog ponedeljka pošaljem društvu iz Gimnazije poruku preko Facebook-a, gde i kada treba da se nađemo. Onima koje nemam kao kontakte na FB poslala sam SMS poruke. Sve u svemu, bilo nas je 11 (obzirom da nas je na godišnjicu mature došlo 17 ili 19, ovo je vrlo dobra cifra). Od svih pozvanih nisu došla dvojica drugova (nismo ni sigurni da imamo prave brojeve telefona) a od onih koji su na FB došli su svi. Pa sad neka neko kaže kako internet čini da se ljudi otuđe.

Lepo smo se ispričali, ismejali, sukobili mišljenja i sjajno se proveli.

Za one koji nisu bili tu fotografije mogu naći na mom profilu na Facebooku (baš da ne budu javne na Flickru )

U nedelju 22.11. sam išla na predstavu “U pola cene” u Beogradsko dramsko pozorište. Još od tada razmišljam šta da napišem o njoj. I nikako da smislim nešto konstruktivno. Pa, onda ću onako obično, skroz.

Predstava prikazuje život mladog bankarskog službenika Đorđa i njegove probleme, što na poslu, što u iznajmljenom stanu što sa koleginicom sa kojom je u vezi. Na momente je komična ali ipak prikazuje tamni vilajet savremenog života (šta god da glavni lik uradi kajaće se). Surovo prikazuje današnje okruženje, zadnje misli sa kojima određene osobe ulaze  u vezu bilo prijateljsku ili emotivnu i da je biti emotivan vrlo neisplativo, naročito u poslovnom okruženju.

Danijel Sič i Dragan Petrović Pele su bili standardno dobri (fotografiju sam “maznula” sa sajta pozorišta). I ostatak ekipe korektan.

Ali meni se nešto nije dopala predstava. Valjda što je jezivo realna.

Nagovore me ćerke da gledamo  film “Marli i ja”. Nisam baš bila oduševljena jer znam da moja koleginica obožava istoimenu knjigu što mi je dovoljan znak da mi se neće uopšte dopasti, ali šta da se radi.

Moram da priznam da nisam odgledala do kraja jer sam bila blago smorena, da iskoristim tako popularan izraz iz žargona. Film je, meni bar, od onih koji idu nekim sporim, gnjaveškim ritmom što me uspori i uspava. Ne znam kolika ljubav prema kućnom ljubimcu može da bude, ali kada bih ja imala onakvog ljubimca ili bi on otišao iz kuće ili ja. Mislim, ipak on. U stvari, ne bi bio takav.