Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

Već sada daleke 2007. godine u Aranđelovac je uveden parking sistem. Uz veliko protivljenje građana jer je posao dat privatnom preduzeću, iako je sličan sistem mogao da se napravi u okviru gradskog komunalnog preduzeća, uz mnogo komešanja, prepričavanja, nagađanja o izakulisnim radnjama, bilo je onako kako je aktuelna vlast potpisala. Ugovor je napravljen na 20 godina, gde se parking-servis obavezuje da daje neki procenat naplaćenih parkinga opštini i da uloži nekih 200.000€ za to vreme, uz kaznenu klauzu da se, ukoliko redovno ne ispunjava obaveze, ugovor skraćuje za po dve godine. Sve u svemu, devet godina mogu da rade da ne plate dinar, da se spakuju i odu. I…

Majstori su došli sa nekoliko kantica boje, obeležili parking mesta, čak i na parkingu ispred zgrade opštine finansiranom iz samodoprinosa građana (!!!), doterali pauk-vozilo koje svaki malo teži auto sumnjivo ljulja dok podiže i krenuli u akciju. Potpuno nelegalno i nelegitimno, podilzali su ispravno parkirana vozila, bez prisustva policije, samo zato što nisu imala AR table i nisu platila parking, čekali da istekne prvi sat parkiranja i u roku od minut pisali doplatne karte, pisali doplatne karte koje nisu kačili na vetrobrane… Sve uz amin opštine i revolt građana koji se ogledao u neplaćanju parkinga/kazni.

Tadašnja opozicija, sadašnja aktuelna vlast, je u svoje programe uvrstila raskidanje ugovora sa tim servisom i još mnogo toga. Posle izbora 2008. neko je negde konstatovao da ugovor nije dovoljno štetan po opštinu da bi bio raskinut i tako su oni ostali. Pošto su d.o.o. nisu mogli baš lako da se izbore (ne poznajem pravne začkoljice) sa naplatom zaostalih kazni ali… U nekom trenutku postali su Metroparking sistem (i dalje doo ali mnogo moćniji) i odjednom mogu sve. Mojoj svekrvi na koju se vodi auto koji najčešće vozimo su bez sudskog naloga, obaveštenja ili bilo kakvog zvaničnog dokumenta jednostavno “skinuli” sa penzije kazne koje nisu bile plaćene. Jednostavno je na čeku penzije pisalo “sudske obustave”. Mene su, kada sam ukucala pogrešnu zonu, ucenjivali da platim prethodne kazne da bi mi priznali reklamaciju i sada vrhunac bezobrazluka… Pre desetak dana sam, kucajući poruku za parking, greškom ukucala “000″ umesto “009″. Da postoji registracija sa brojem 000 pa da pomisli neko da je u pitanju prevara tipa kucam jednu poruku za dvoja kola i sl. već se vidi da je previd u pitanju. Meni je naplaćeno 30 din za sat parkiranja iako sam ukucala nepostojeći broj i NIJE mi uvažena reklamacija iako su oni dobili svojih 30 din za taj sat zauzimanja parking mesta. Iako, od tog nesrećnog slučaja sa skidanjem novca sa računa, redovno šaljem sms poruke za parking, reklamacija nije uvažena. Naravno, centrala je u Beogradu a nesrećnim aranđelovačkim službenicima je ostavljeno da se raspravljaju sa razjarenim građanima.

Sve ovo napisano je u cilju postavljanja jednog pitanja: znate li da neko drugo d.o.o. preduzeće može tako da se ponaša, jednostavno skida svoja potraživanja sa računa dužnika i da ne uvažava nikakve reklamacije čak i kada nisu oštećeni? Nemam reči za njihov bezobrazluk i gramzivost a tek za državu koja im je to omogućila….

Odgledah juče film “Oklopnik” (Ironclad).  Doduše, bilo je planirano da gledamo “Zlatni kompas” ali šta da se radi.

Film prikazuje Englesku, davne 1215. godine, u vreme kada su se baroni pobunili protiv apsolutističke vladavine tadašnjeg kralja Džona i primorali ga da potpiše Magna Cartu.  Potpis i pečat na dokumentu ( koji se smatra osnovom engleskog Ustava) dotičnog kralja nije sprečio da na sve moguće načine (uglavnom surovo kažnjavajući sakaćenjem i ubijajući) pokuša da vrati apsolutističku vladavinu. Šačica pobunjenika kreće ka trvđavi Ročester, koja je bitna strategijska tačka, dok u pomoć ne stignu Francuzi. Kralj Džon, sa danskim plaćenicima nemilosrdno napada.

Ocena filma na IMDB-u je realna, ništa spektakularno, ništa novo, a opet dovoljno interesantno da se provede tromo nedeljno popodne.

Drugog dana Pozorišne revije (festivala) u Dvorani park glumci Beogradskog dramskog pozorišta Milica Zarić, Borka Tomović, Marko Živić i Ivan Zarić odigrali su predstavu Kelerabe su zdrave.

Danas sam čula (i pročitala) da je ova predstava inspirisana teatrom apsurda.  Ono što sam ja sinoć videla je prikaz savremenog načina života u određenim krugovima. Sve je moderno, hladno do sterilnosti, sve kuće liče, stanovi gotovo identični, svaki trenutak isprogramiran i sa svih strana stižu upozorenja na obaveze. Parovi koji žive zajedno iz navike i/ili koristi jer su emocije nestale, ostala je samo loša komunikacija i zajednički cilj – iskoristiti nekoga drugog za boljitak u životu. U tu svrhu se prikriva pravo stanje stvari, glumi se sreća, ljubav i razumevanje.

Ako je sve ovo teatar apsurda, jer su zajedništvo i toplina osećanja, doma i porodice sasvim i dovedeni do apsurda, slažem se.

Glumci dobri, scenografija interesantna, jaka četvorka

Tačno u podne drugog dana Sedme pozorišne revije u Aranđelovcu (danas) u velikoj sali Doma omladine glumci pozorišne trupe Balkan novi pokret odigrali su predstavu “San o Balkanu”. U predstavi igraju Vesna Stanković, Dušica Novaković i Siniša Ubović. Uz lični angažman i prisustvo direktorki Gimnazije i Ekonomske škole, predstavu je odgledalo pedesetak srednjoškolaca. Doduše, nisu baš upućeni u to da tokom predstave treba da ćute, ali još su mladi, naučiće.

Predstava je, u stvari, muzički prikaz vlaških narodnih običaja, iz davnih vremena. Mada, kad se setim one scene sa vračanjem, nisam baš sigurna da je to davna prošlost… Mnogo pesme i igre (autor muzike Sanja Ilić), mimike, govora tela, priče bez reči, kroz muziku i pokret. Meni se predstava dopala a za one koji su je propustili evo kako to izgleda (od prilike, kod nas je bilo lepše, sa fotografijama parka i Aranđelovca u pozadini )

Posle predstave, održana je tribina Komercijalizacija pozorišta, tokom koje su prof. dr Milovan Zdravković i prisutni glumci govorili o tome da li i u kolikoj meri treba priželjkivati komercijalizaciju pozorišta.

Sve u svemu, sasvim fino provedena dva sata.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Drama o Mirjani i ovima oko nje”, sinoć je otvorila i započela Sedmu pozorišnu reviju  u Aranđelovcu. Organizator je, kao i svake godine, Centar za kulturu i obrazovanje, pokrovitelj Opština Aranđelovac.

Revija nosi naziv “U potrazi za smislom”, sastavljena je od 5 večernjih predstava eminentnih beogradskih pozorišta koje će se igrati u Dvorani “Park” i dve podnevne (besplatne) u Domu omladine (to su predstave za decu i omladinu). Jednu od ovih predstava, San o Balkanu prati i tribina “Komercijalizacija pozorišta”. Novost je anketa kojom će gledaoci glasati za najbolju predstavu. Detalji na sajtu CzKiO ili na fotografiji pored.

Ovako, unapred, čini se da je ovoga puta Centar za kulturu nadmašio prethodne sezone. Gledaoci će pokazati jesam li u pravu.

“Drama o Mirjani…” je priča o svakodnevici “običnih” ljudi. Njihovi životi su isprepletani, možda čak i u težnji da se stope i da se nikako ne razlikuju, jer razlike privlače pažnju i nisu baš tako dobre. Odlasci na posao, dolasci, porodične razmirice, stresne situacije i ponovo novi dan, sasvim sličan prethodnom i tako redom, do trenutka kada neka varnica zapali vatru promene, makar na nekoliko sati. Predstava koja nas podseća na mnogobrojne a za nas neprimetne živote koji se vode oko nas i ne ostavlja tako lep osećaj na kraju.

Glumačka ekipa solidna, Mirjana Karanović standardno dobra.  Scenografija na prvi pogled jednostavna, ali tokom predstave se iskazuje u svojoj neobičnosti. Sve u svemu, vrlo dobar 4

Pre nekoliko dana za pultom u Biblioteci nabasam na knjigu “Šest i po najgorih muvanja od postanka sveta” od Roberta Takariča. Do sada sam knjige ovog autora samo prelistavala i iščitavala po neku stranu ali i to sa osmehom na usnama. Znam da su njegovi romani popularni među školarcima a posle čitanja ove knjige jasno mi je i zašto.

“Šest i po muvanja” od samog početka vas teraju na smeh, sve od objašnjenja šta je “muvanje” (= zavođenje; dodvoravanje; upoznavanje s ciljem uspostavljanja neke vrste veze, naročito između dečaka i devojčica u školi; dosađivanje jednog pola suprotnom…
Takođe i teranje muva – I još Stavljanje muve na udicu…) i zašto ih je šest i po a ne sedam. Napisana kao da je zaista i pisala devojčica od 13-14 godina, ova knjiga dočarava sve one neugodne a ipak neprocenjive situacije koje smo i sami doživljavali u osnovnoj školi.

Toplo preporučujem, za sve uzraste. Odlična za pretvaranje lošeg raspoloženja u nasmejan dan

Imala sam jako naporan produženi vikend – od petka po podne, pa sve do juče kad je već počeo da pada mrak. Da ne gnjavim, imam dobar razlog što sam tek jutros pročitala sve o akciji blogera #ustupamoprostor.

Jedan od spotova koje pominje Gaga Đermanović u svom postu sam videla juče na Fox Life televiziji, ali se ne sećam da sam videla bilo kakve oznake Komercijalne banke, što u ovom trenutku nije ni važno. Važno je da se ovim postom i ja pridružujem akciji u kojoj su već učestvovali Ivan (inicijalna ideja), Miloje, Zubarica, Šaputalica, Deda Bor, Mahlat,  Tetka, Peđa Milićević, Dragan Varagić, Sandra Kraviz, … valjda nikoga nisam zaboravila …

Pa da krenemo redom:

Stop trgovini decom, organizacija Astra – Anti trafficking action

Mali VEliki ljudi

Bolje da znaš

Ujedinjeni protiv droge – poruka za roditelje!!!

Osobe u razvoju – kampanja organizacije Dečije srce

I na kraju, ali ne najmanje važna, već ranije pominjana Bitka za bebe

Toliko od mene, za sada. Idemo dalje u neke nove pobede. A i svi vi koji imate medijski prostor, možete da se priključite akciji – u naslovu naglasite da ustupate prostor, postavite linkove ili video-spotove u tekst, emisiju ili već u prostor kojim raspolažete i poruku prenesite dalje.  Hvala još jednom za vreme i napor.

Nekada davno u davna, pradavna vremena … nisu živeli Štrumpfovi, bar ne u ovoj priči, već sam, čini mi se pre sto godina počela da čitam ovu knjigu. Tačnije, prošle godine u martu. Pročitala sam je negde u avgust ove godine ali nikako da o tome i napišem neku reč.

Knjiga je obimna, skoro 600 strana, ali to nije razlog  zbog čega sam je čitala jako, jako dugo. Efektivno, to moje čitanje tačno i odgovara broju strana ali su bile velike pauze između dva čitanja. I ne, knjiga nije dosadna, bar meni nije bila. Ali da krenem polako:

“Muzej nevinosti” je roman o Kemalu i Fusun, njihovoj nesrećnoj i na trenutke nemogućoj ljubavi, o Istanbulu kao pozornici na kojoj se igra ova neobična predstava. Kemal, stegnut društvenim i porodičnim vezama ne želi da raskine veridbu sa devojkom iz odgovarajućeg staleža iako se zaljubljuje u Fusun, siromašnu daleku rođaku. Nemogućnost da bude sa Fusun preživljava tako što počinje opsesivno da skuplja sve sitnice koje ga, na bilo koji način, podsećaju na nju. I tako godinama.

Roman je pomalo putopisan, pokušavala sam da se prisetim delova Istanbula koje Pamuk opisuje, tužan, poučan, ali na neki način daje nadu da može da se preživi i jako velika tuga. Pre ili kasnije.

Iznenada, potpuno neočekivano, kako je i red kad su u pitanju ljubavi na prvi pogled. Nisam ga odmah primetila u onoj gužvi ali kada sam prvi put prošla dovoljno blizu, njegova lepota me je opčinila. Probala sam da prođem nezainteresovano ali sam se ubrzo vratila da ga dodirnem. Tanak i taman, na svaki moj dodir odgovarao je kao da se znamo godinama. Oni koji me dobro poznaju verovatno znaju da je u pitanju Asus Eee Pad Transformer

Jedan od sponzora BlogOpena-a bio je i VIP. Na njihovom štandu sam i videla ovaj tablet računar sa tastaturom. Jako je elegantan, boje čokolade (mmm) i ima odlične performanse (rekao mi Dejan koji mi je i skrenuo pažnju na Transformera a ja mu sve verujem naročito kada je tehnologija u pitanju).  Težak je 675gr, ekran ima dijagonalu 10.1″, baterija može da radi 9 sati bez a 16 ako ga koristite sa tastaturom i još svašta nešto.

Kao višegodišnji zadovoljni korisnik VIP mreže, ostaje mi da sačekam uslove uz koje će ovaj lepotan da se useli u moj život. U inostranstvu košta 399$.

Utisci sa tek završenog BlogOpen-a su još uvek sveži i prilično nesređeni, ali ako bih čekala da se “slegnu” ko zna kada bi osvanuo ovaj tekst

Nekako smo još prošle godine Dejan i ja prećutno dogovorili da i ove idemo na BO. Naravno, Miholjsko leto se uzjogunilo i odustalo u trenutku kada smo krenuli u Novi Sad – 7°C kiša i tmurno nebo. Ipak, nije bilo dovoljno hladno da nam pokvari raspoloženje. Tajming je bio savršen, pa smo stigli na vreme da se prijavimo i popričamo sa poznanicima iz virtualnog sveta pre početka konferencije.

Program je bio mnogo bolji nego prošle godine. Prvog dana, najupečatljiviji su mi bili StartUp projekti, Natasa Friis Saxberg i naročito Simone Brunozzi. Tokom konferencije sam imala dovoljno vremena za meni omiljeni deo BO – kada pogledam po sali a skoro svi, iako su predavači na bini i uz pomoć slajdova ukazuju na određenu poentu, gledaju u telefone ili lap-topove. A na twitter wall-u komentari, podrška, citati ili smehotresna osveženja (Mama, mama, vidi me na twitterwallu sam!!!, Eniac ) Relativno kratka pauza, za šetnju, kupovinu i još po nešto, mali odmor i zajednička večera. Pivnica Gusan, Mooshema, Roman, Deda Bor, Walter, Miloje, Aurora, Dadica, Vlada Cerić (@vladaceric), Marko Herman … mora da sam nekog zaboravila … ukratko dobro društvo, fina klopa, odlična torta i sjajno provedeno vreme. Super

Drugi dan – Rick Falkwinge, više predstavljanje političkog programa nego blogovanja, neka (ne)odgovorena pitanja i malo probijanje termina. Zatim najmlađi Deda na blog-sceni, preopširan kao i uvek (prosveta ), ali ko njemu da zameri? Deda toliko voli blogovanje da bi mogao o tome da priča ceo dan + što u svemu traži nešto lepo Zbog Dede malo poremećen tajming, ali ipak sve fercera.

Nastavak – Hasan Elahi u zelenim japankama i sa postignutom poentom u borbi sa FBI-om. Da ne prepričavam detaljno, ono što bih izdvojila iz programa drugog dana – Blog Open Short, posebno izlaganja Nedima Šabića, Mitea Kuzevskog i Miloja Sekulića. Bojan Đorđević je imao konkretne i korisne savete (gadžeti) i Borislava Tomasović – malo o sajtovima posvećenim zdravlju, kako jeste a kako treba da bude. Posle, proglašenje najboljih blogova (Gago, majstore ) i kraj.

Sve u svemu, odlična konferencija, Tatjana i Marko bravo (naravno i svi ostali koji su učestvovali u organizaciji, volontirali, trčkarali okolo, snimali, pomagali kako su znali i umeli), gosti odlični, domaći još bolji, teme interesantne i korisne. Puno poznatih avatara se slilo u likove i osmehe. Mnogo pozitivne energije, smeha, opuštenih razgovora, twitova, postova i još mnogo toga. Već sad brinem kako da planiram BO 2012, pošto će biti radnim danima.

Pošto malo kasnim, veliki broj blogova je osvanuo na istu temu. Sve lepo popisala i obeležila Bosanka (ona mi je nekako promakla da se upoznamo, ali sledeće godine neće ) pa ko voli, ima puno da čita.

U orgаnizаciji Bаlkаnološkog institutа Srpske аkаdemije nаukа i umetnosti, Komisije zа folklor pri međunаrodnom komitetu slаvistа, Udruženjа grаđаnа „Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859“ i Opštine Arаnđelovаc, u Beogrаdu i Arаnđelovcu se ovih dana održаvа nаučno-kulturnа mаnifestаcijа ”Dаni slovenske nаrodne kulture”. Ivan Zlatković, moj dugugodišnji saradnik i prijatelj, zamolio me je da prosledim informacije o ovoj manifestaciji, pa evo:

U okviru ove mаnifestаcije orgаnizovаn je međunаrodni nаučni skup nа temu ‘‘Zаjedničko u slovenskom folkloru” nа kojem učestvuje blizu trideset nаjeminentnijih nаučnikа iz oblаsti proučаvаnjа slovenske nаrodne trаdicije iz 11 zemаljа svetа. Progrаm mаnifestаcije podrаzumevа i dodelu Nаgrаde ”Mile Nedeljković” zа nаjbolju knjigu, objаvljenu u 2010. godini,  iz oblаsti sаvremene srpske folkloristike. Dobitnik nаgrаde zа ovu godinu je prof. dr Boško Suvаjdžić iz Beogrаdа, zа studiju Pevаč i trаdicijа u izdаnju Zаvodа zа udžbenike – Beogrаd. Nаgrаdа će svečаno biti uručenа u četvrtаk, 29. septembrа, u аrаnđelovаčkom Domu omlаdine. Mаnifestаcijа podrаzumevа i studentske istrаživаčke rаdionice iz oblаsti nаrodnog životа i trаdicije, folklorističke kurseve zа nаjmlаđe Arаnđelovčаne, nаstupe poznаtih srpskih muzičkih etno sаstаvа, kаo i revijаl bаlkаnskog etnološkog filmа. Ovа znаčаjnа mаnifestаcijа i nаučni skup reаlizuju se uz podršku Ministаrstvа prosvete i nаuke i Ministаrstvа kulture i informisаnjа Republike Srbije.

PROGRAM MANIFESTACIJE

Četvrtаk, 29. septembаr 2011.

Otvаrаnje međunаrodnog nаučnog skupа u аrаnđelovаčkom Hotelu ”Izvor” nа temu Zаjedničko u slovenskom folkloru u kojem učestvuje blizu trideset
nаjznаmenitijih proučаvаlаcа slovenske nаrodne trаdicije iz jedаnаest zemаljа (od 29.09 do 01.10)

Početаk rаdа studentske istrаživаčke rаdionice nаrodne trаdicije ”Mile Nedeljković” u šumаdijskom selu Brezovcu (od 29.09. do 01.10)

13.00h  Etno rаzglednicа, folklorističkа rаdionicа etno fotogrаfije zа učenike аrаnđelovаčkih osnovnih školа (koordinаtor Slаvišа Živković), Etno kućа,
Arаnđelovаc

19.00: Svečаnа dodelа nаgrаde „Mile Nedeljković“ zа nаjbolju sаvremenu srpsku folklorističku knjigu. Nаstup ženske vokаlne grupe „Mobа“ iz Beogrаdа, Dom omlаdine, Arаnđelovаc

Petаk, 30. septembаr

11.00h,  Zvonce, muzičkа folklorističkа rаdionicа zа omlаdince pevаčkih grupа аrаnđelovаčkih KUD-ovа, kаo i učenike osnovnih školа (koordinаtor dr Jelenа Jovаnović), Etno kućа, Arаnđelovаc

Subotа, 01. oktobаr

16.00 h Otvаrаnje izložbe Etno rаzglednicа (učestvuju polаznici folklorističkih rаdionicа Etno rаzglednicа i Zvonce), Etno kućа, Arаnđelovаc

19.00h, Revijаl bаlkаnskog etnogrаfskog filmа (stručni konsultаnt dr Vesnа Mаrjаnović), Dom omlаdine, Arаnđelovаc

Septembar polako prerasta u mesec kulture u Aranđelovcu. Posle upravo završenog Četvrtog festivala knjige, krajem meseca, drugu godinu za redom u našem banjskom mestu biće dodeljena nagrada “Mile Nedeljković”:

Žiri u sаstаvu: аkаdemik Petаr Vlаhović, prof. dr Nenаd Ljubinković (predsednik žirijа), dr Jelenа Jovаnović, dr Brаnko Zlаtković i Jаsnа Bjelаdinović – Jergić, doneo je jednoglаsno odluku dа se nаgrаdа ”Mile Nedeljković” zа nаjbolju knjigu u oblаsti sаvremene srpske folkloristike (etnologijа i аntropologijа, etnomuzikologijа,usmenа nаrodnа književnost), objаvljenu prvi put u protekloj 2010. godini, dodeli prof. dr Bošku Suvаjdžiću iz Beogrаdа zа studiju Pevаč i trаdicijа u izdаnju Zаvodа zа udžbenike – Beogrаd.

Nаgrаdа podrаzumevа plаketu s likom Milа Nedeljkovićа,u izrаdi аkаdemskog vаjаrа Ljubiše Mаnčićа iz Beogrаdа, kаo i novčаni iznos, dok će svečаno biti uručenа u četvrtаk, 29. septembrа u 19.00 čаsovа, u Domu omlаdine u Arаnđelovcu.

Progrаm dodele nаgrаde ”Mile Nedeljković”, ove godine, deo je šire međunаrodne nаučno-kulturne mаnifestаcije pod nаzivom ”Dаni slovenske nаrodne kulture”, kojа se krаjem mesecа septembrа održаvа u Beogrаdu i Arаnđelovcu.

Nаgrаdu ”Mile Nedeljković” dodeljuje Udruženje grаđаnа ”Bаštinа i budućnost – Arаnđelovаc 1859”, pod pokroviteljstvom Opštine Arаnđelovаc, uz podršku Ministаrstvа kulture i informisаnjа Republike Srbije.

U petak 12. avgusta 2011. godine u 21 čas, na Otvorenoj sceni u parku u Aranđelovcu održao je koncert Bora Dugić, naš najbolji frulaš (tako on kaže za sebe – frulaš, jer se vremenom navikao na taj naš, narodni izraz za umetnika na fruli i srodnim instrumentima).

Ovo je drugi put ove godine da su aranđelovčani imali priliku da čuju i vide Boru Dugića uživo. Prvi put, na Sretenjskoj akademiji, svirao je mnogo kraće ali dovoljno da se nasluti koliko umeće u sebi ovaj umetnik nosi. Tadašnji koncert je bio profesionalno odsviran ali nekako zvaničan i krut, valjda i zbog same prilike kojoj je bio posvećen.

Bora Dugić je na ovom julskom koncertu briljirao, bar je meni ostao takav utisak. Imala sam negde i program koncerta, ali je verovatno nestao u akciji pripreme fioka i radnih stolova za novu školsku godinu. Ukoiko se pojavi, napisaću imena svih kompozicija koje je izveo. One koje sam zapamtila su: Igra skakavaca,  Pismo nerođenom detetu koju mogu uvek da slušam i uvek da se rastužim i raznežim, Hora Stakato (Grigoras Diniku),… Svaka od njih izvedena na Borin način i sa voljom i snagom koju on ima a koja je izatkana od ljubavi prema ovoj zemlji i njenoj muzici.

Aranđelovac je i ove godine, prvog vikenda u septembru, bio domaćin velikom broju izdavačkih kuća iz Srbije, pisaca, pesnika i mnogobrojnoj publici.  Festival je trajao dva dana, 2. i 3. septembra a organizator je, kao i prethodnih godina bio Centar za kulturu i obrazovanje uz pomoć Narodne biblioteke “Sveti Sava”, Narodnog muzeja, Fonda “Prvi srpski ustanak” i Turističke organizacije. Kompletnom utisku doprinelo je i Udruženje likovnih umetnika iz Aranđelovca svojom izložbom slika.

Četvrti festival knjige svečano je otvorio prof dr Miomir Petrović, dramaturg, teatrolog i pre svega (bar za mene) pisac. Posle zvaničnog otvaranja izložbe Muzeja, štanda aranđelovačkih izdavača i izložbe likovnih umetnika predstavljeno je izdanje IP Laguna,  najboljih priča Ive Andrića, tematski raspoređenih u šest knjiga. Ovu ediciju je predstavio Dejan Mihailović, urednik u IP Laguna. Tokom promocije, delove iz “Znakova pored puta” čitao je dramski umetnik Siniša Ubović.  Kombinacijom predstavljanja knjiga i čitanja odlomaka obeleženo je pedeset ogdina od kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Drugog dana Festival je sa programom počeo ranije nego inače. U 11 sati svoje pesme kazivao je Mošo Odalović, poznati dečiji pesnik. Na žalost a i na sramotu direktora škola, učitelja i nastavnika srpskog jezika, publike nije bilo skoro ni za lek (ćerka moje drugarice i moja ćerka) iako je Mošo Odalović autor mnogih divnih pesama za decu (“Mama je glagol od glagola raditi”), sjajan je govornik i potpuno pozitivan.

Drugi deo programa drugog dana počeo je književnom radionicom Miomira Petrovića o kreativnom pisanju. Pažljivo sam slušala i zapisivala, pa koga zanima da zna da imam beleške Dalji tok programa: (kao što se vidi na fotografiji plakata dole u galeriji fotografija)

• Vladeta Kolarević, aranđelovačkI istraživač na polju etnologije, živa enciklopedija naših porodica i naselja, uz pomoć Ivana Zlatkovića predstavio svoju knjigu “Proštena molitva”
• Zoran Živković, sinonim za naučnu fantastiku i fantastiku uopšte, jedan od pisaca čija su dela prevođena na više jezika i koji je popularniji u Evropi nego kod nas napravio multimedijalnu prezentaciju svog rada,
• Ružica Sokić, predstavila svoju zbirku priča “Strast za letenjem”
• Muzičko poetski recital Pozorišta sa Terazija, dobar odabir pesama i prijatan glas kao jagoda na šlagu od torte.

Bila sam na Trgu tokom celog dana i prisustvovala svim promocijama. Mogu da kažem da sam zadovoljna kako je sve to organizovano, kako je izgledalo sa strane i koliko je publike bilo.

Ovaj Festival, pored dobrog programa, za mene će ostati u sećanju po ljudima sa kojima sam provodila vreme između promocija. Dakle, Miomir Petrović, Dejan Mihailović, Siniša Ubović i na kraju ali ne najmanje važna Ružica Sokić, (pored mojih dragih prijatelja odavde a oni će znati o kome govorim) obojili su ova dva dana finim bojama razgovora koji se ne svode na vremensku prognozu i prirodne lepote ali opet dovoljno svakodnevnim da smo zajedno učestvovali u njima.

Nisam pisala o tome kako je tekao proces za izradu moje biometrijske lične karte, računala sam da je bilo dovoljno što sam se tada nervirala pa rekoh da se ne nerviram opet dok pišem. Ali sada moram da ovo napišem, jer mi dođe da ujedam.

Mala digresija: prošle godine, negde u ovo doba godine, išla sam sa Jelicom (tada je imala nešto manje od 17. godina, dakle 16+) da potpišem zahtev za izradu lične karte. Ali, samo ja, dakle JEDAN roditelj.

Ovih dana krenemo u proces za Čedinu novu ličnu kartu (prim. LK koja je istekla je isto biometrijska i ima važeći biometrijski pasoš, urađen prošle godine). Pogledam na sajt (negde dole na dnu strane) a i već sam znala zbog sopstvenog iskustva od pre par meseci da je potrebno poneti izvod iz matične knjige rođenih (na uvid), važeći biometrijski dokument (pasoš), fotografiju 5x5cm i naravno uplate i to sve ukoliko se preuzima fotografija sa pasoša- nema zakazivanja, fotografisanja, “samo’ se sve preda na šalteru. Sve lepo spremim i pošaljem sina (trenutno ima 16+ godina, ) i muža da se bakću sa birokratijom. Negde oko podne, zove me muž tj. skoro pa reži:  “Mora da se izvadi drugi izvod, na ovom piše da je oslobođen plaćanja takse, mora da bude onaj za koji je plaćena taksa i treba OBA roditelja da potpišu zahtev za izradu LK.”

Stvarno sam poludela, kao prvo  Čedin izvod je onaj “trajni”, roze, uopšte nisam ni pogledala da li je taksa plaćena ili ne, te izvode sam izvadila prošle godine ne znam ni ja više zbog čega i ne shvatam, ako se uzima samo na uvid jer u bazi postoje svi njegovi podaci zašto mora da bude plaćena taksa - još jedan način da se uzme novac od naroda, šta li?!? Potpuni bezobrazluk. Kao drugo on sada ima 9 meseci manje nego Jelica prošle godine kada sam samo ja išla da potpisujem te zahteve ili šta već i ne razumem zašto sada treba da budu prisutna OBA roditelja iako na sajltu lepo piše: “roditelj” . Kao da smo svi mi okačeni negde i čekamo samo priliku da odemo u policiju na ludu zabavu! Baš sam poludela! Baš.

U četvrtak 4. avgusta u 19 sati u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu otvorena je Retrospektivna izložba umetničke keramike iz kolekcije Narodnog muzeja u Aranđelovcu pod nazivom “U svetu keramike”. Autor izložbe i kataloga je Tanja Vićentić, istoričar umetnosti. Ovim poduhvatom (svaka čast za ideju i realizaciju) se nastavlja višegodišnja saradnja našeg Muzeja sa muzejima u prestonici kao i prikazivanje umetničkih dela nastalih u Aranđelovcu u beogradskim galerijama.

U Aranđelovcu se od 1974. godine a u okviru Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” održava Simpozijum Svet Keramike (namerno naglašavam ovaj podatak jer se samo na par mesta to može pročitati/čuti a javnost van Aranđelovca verovatno ne povezuje Simpozijum sa Smotrom). Od 1983. godine Narodni muzej u Aranđelovcu preuzima brigu o umetničkim delima koja nastaju na ovom Simpozijumu, od čega počinje da se formira zbirka. Ljubica Ranković, istoričar umetnosti (sada u penziji) je godinama vodila računa o ovoj zbirci (obeležavanje, fotografisanje, katalogizacija, smeštaj i šta sve već spada u taj deo posla) a Tanja Vićentić je odabirom umetničkih dela prikazala promenu i/ili razvoj umetničkih izraza u oblasti keramike.

Moji favoriti sa ove izložbe su Stabla Olgice Jelić-Kucina iz 1988. godine i Kanjon Tijane Dujović, iz 1990. a kao potpuni laik na ovom polju, mogu samo da kažem da izložbu treba videti (kao šta ja uradih u petak) i poneti sopstvene utiske. Izložba traje do 25. avgusta 2011. (Fotografiju sam uzela iz albuma sa FB profila Muzeja)

Prošlo je već skoro deset dana od koncerta koji je Miroslav Ilić održao u Aranđelovcu – jagoda na šlagu proslave Dana opštine Aranđelovac. Neću sada da se bavim samom koncepcijom proslave, količinom novca koja je na to potrošena, koliko se ja sa tim slažem ili ne, htela sam samo da istaknem jednu jednostavnu stvar a to je koliko je teško trajati.

Pesme koje peva Miroslav Ilić slušam samo na svadbama i sličnim prilikama gde ne mogu mnogo da utičem na izbor. To ne znači da su to loše pesme, jednostavno nisu moj izbor. I zbog godina koje imam (Miroslav je započeo karijeru one godine kad sam se ja rodila ) i tokom kojih sam ovde-onde slušala te pesme, dobar deo znam napamet a većinu prepoznajem. I upravo se o tome radi – inspirisana skorim događajem koji samo u tragovima podseća na ovaj, htela sam ovo da kažem – uprkos umišljenim intelektualcima koji prezrivo gledaju na sve što je van njihove struke (a najčešće ni sami ne rade u struci ali to je neka deseta piča), uprkos svima onima koji traže čepove za uši kada čuju neke od njegovih pesama, uprkos fenserima koji prevrću očima kad se pomene ovaj pevač on traje već skoro 40 godina. Hej, 40 godina!!!

Sada 98% posto stanovnika Srbije zna ko je M. Ilić, za 40 godina i dalje će se pevati neke njegove pesme i lečiti slomljena srca uz vino i polomljene čaše (ko to tako radi),  a velikog broja nas, osim naših najbližih, niko neće da se seća. Dakle, Miroslave, svaka čast!

E, da, kažu da je bio dobar koncert, ja nisam bila

Smotra umetnosti “Mermer i zvuci” ove godine ima mnogo dobrih zvuka. Doduše, dva koncerta su otkazana zbog kiše (Oliver Njego i Pavle Aksentijević) ali uz pretpostavku da su samo odložena za neku drugu priliku, uz trio Vlatka Stefanovskog, Balkanske žice i Dejana Petrovića i njegov Big Bend plus još mnogo toga u avgustu, može se reći da se kroz aranđelovački park svako malu čuje sjajna muzika.

Dejan Petrović je sa svojim Big Bendom (ukupno ih je bilo petnaestoro na sceni) je pokazao kako trubački orkestar može da svira rok, pop, stranu muziku, šta god požele. I to u aranžmenima koji uključuju i prepoznatljiv ritam i zvuk kola. “Mi plešemo”, “Let’s Get Together”, “Englishman In New York” … i ko će se svega setiti jer je koncert trajao skoro dva sata.

Svaki instrument ima svog virtuoza a Dejan Petrović je svakako virtuoz na trubi.

I da ne zaboravim, program Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” za avgust 2011. :

• 5. avgust, 21 čas – Koncert, Miško plavi trio feat. Vasil Hadžimanov & Džoni Dunkić, Otvorena scena u parku
• 6. avgust, 20 časova – Izložba Mermer i zvuci na belefu, Knez Mihailov ulica, Beograd
  
• 7. avgust, 20 časova – Književno veče posvećeno Danku Popoviću, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
• 10. avgust, 20 časova – Književno veče Zorana Petrovića, mala scena objekta Školjka, park Bukovičke Banje
• 12. avgust, 21 čas – Koncert, Bora Dugić,Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 15. avgust, 20 časova, Izložba, Milan Stašević, galerija Alek Đonović, objekat Školjka, park
• 16. avgust, Otvaranje simpozijuma Svet Keramike, učesnici Vanja Angelov, Marija Seman, Sabina Horvat, Boris Bogdanović
• 24. avgust, 20 časova, Ansambl Kolo, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 27. avgust, 20 časova, Koncert, Viva Vox Choir, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 31. avgust, 20 časova, Koncert, Studio Alektik, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje
• 02. septembar, 20 časova, Koncert, Big Bend RTS-a, Otvorena scena u parku Bukovičke Banje

U okviru višednevnog programa proslave Dana opštine i 200 godina od osnivanja Bukovičke Banje večeras je na Gagićevom vencu (Trg Slobode je noviji naziv ali ja volEm onaj od ranije ) koncert održao Momčilo Bajagić – Bajaga.

Kiša koja je uporno padala celog dana i obećavala mnogo kišobrana na Tgru, prestala je da pada negde sat vremena pre koncerta i nije nastavljala sa svojom dosadnom aktivnošću sve dok je Bajaga bio na bini. Veliki broj aranđelovčana različitih uzrasnih kategorija je bio na Trgu, aktivno učestvovao na koncertu ili šetao, pravio gužvu, jeo kokice, … ali u svakom slučaju bio deo ovog događaja.

Bajaga i prateći orkestar zvuče odlično, ni za dlaku lošije nego na “nosačima zvuka”. Publika je pevala sa njima od prvih pesama (Gore-dole, Dobro jutro, Lepa Janja, Tišina…) pa do ovih najnovijih (Kap po kap) i onih najpoznatijih (Plavi safir, Moji su drugovi,…) Na bis su odsvirali Zažmuri i kad sam čula prve taktove setila sam se da ovu pesmu nisam slušala baš odavno. Eto.

Sve u svemu, lep provod